1. ПРОСТОР ЗА ДУХОВИТИ НАДНАСЛОВ. ПРОСТОР. ЗА НАДНАСЛОВ. ДУХОВИТИ
ТУШТА И ТМА, ЗАР.
Београдски шашалук, Оснивачи, уредници и најпрви Цена: скаче, па не каже „хоп“
10. октобар 2008. међу неједнакима: Марија *Цена за иностранство: не
Прва година, самофинансирање Миличковић, Марко Ножинић и плаћају нас и даље, па за њих и
Први број Мирко Јовановић даље редовно не издајемо
Принципи на којима ће почивати вечни заборав на помињање овог листа
1. Побољшање квалитета часописа.
2. Убрзан улазак у књижевне интеграције.
3. Борба против митова и композиције.
4. Последња страна мора остати у саставу часописа да би се очувао
интегритет и суверенитет истог.
5. Окончавање сарадње са књижевном критиком.
6. Шести принцип.
Уредничка коалиција „Одвојено“

2. ТИТЗ ПЕТИЦА
Мушица пажљиво слуша шта сестра има за
БАЈКА
рећи
Изгледало је као да је Она се са сестром уопште не слаже
једно од њих двоје Она негодује, негодује на болесниковом носу
пресрело оно друго у тмини [Данас је сунчан дан, данас је диван дан]
густе, зачаране шуме.
Те су обоје зачупавили од страха. Болесник нема снаге да помери главу
Али уместо угриза пао је загрљај. Јастук упија сузе, пљувачку и зној
Љубав непоколебљиво траје. Он нема снаге да наглас плаче
Хране се масним опаскама Он нема снаге да наглас кашље
и пију горчину са туђих чесама. [Он зна да је дошао крај]
Пуних пчела.
Не маре за своје језике. Под метални кревет је пала фотографија
Реже на пролазнике. најмилијих
Дане проводе испод окамењене јасике, Јефтино средство за дезинфекцију нагриза боју
жваћући остатке судбине и дувана. Они машу и смеју се
Он крмељав. Они смеју се и машу
Она неочешљана. [Време смрти: 14:53]
Ал' добро им је и
Глава за брисање
не хају.
Он и она.
У ИМЕ ТВОЈЕ
Лепотица и звер.
Она и он. Живиш тамо откуда писма не долазе.
Шинтерка и кер. Далеко, даље но најдаље значење људских
Уживају. речи што именују даљину.
Толико далеко да кад кажем ЖИВИШ,
Н. Берђајева
кад мислим ПОСТОЈИШ, онда су те речи
метафоре мога, а не твога постојања.
ТРЕЋИ СПРАТ, ЛЕВО, СОБА 63
Толико далеко да кад кажем ТИ, ТЕБЕ, ТЕБИ,
Мумлање прстију од сирупа улепљених то су писани знаци моје егзистенције,
Очајни погледи на сећања се ломе сувише бедне да бих јој давао назив
Секундара распоређује бол ради ње саме.
Пре оброка беле Град у коме живиш знам из убеђења:
Уместо оброка жуте сигурно има свој географски положај,
После оброка шарене уметничка дела, администрацију, и по томе
[Док не забораве како се гута] је сличан многим другим градовима,
али има тебе, и то га изједначава са
Госпоја дебела медицинска сестра мојом чежњом и сновима, у којима такође
Нехајно им игле у руке зарива живиш.
Она шири свој монструозни смрад Толико си далеко да никаква пошта
Она тако мудро о политици збори не прима моја писма за тебе.
[Како је само мудра, о, премудра је!] Толико далеко да осмех који ми шаљеш
само као суза до мене стиже.
На немом тв-у играју искривљене слике Толико си много далеко да не знам више
2

3. ТИТЗ ПЕТИЦА
да ли је довољно слагати мисли на ЗАОБИЛАЗНИЦА
земаљски начин да би их ти могла прозрети.
Ајде, реко', да се и ја гласнем. Хоћу да
задивим свет темом о којој нико никад ни реч
Живиш тамо где неће стићи нико други
не исказа, нити успе да смисли и скова. Ово је
сем тебе – у сузи мојој.
нешто ново, потресно, неки почетак; иза врата
Тако си близу мене, као што бих ја желео
ћу чекати усудника да је надогради, надгледа-
да будем близу тебе.
ти његово мрштење браздица са упечатљивог
Тако си близу мене да се споразумевамо
дела лица, неко вели да је носилац памети,
откуцајима срца.
поскакивање огледала душе, веђе што се туку
Тако си ми блиска, да си ближа него
изнад почетка носа који шишти на издах сли-
дан ноћи и сенка светлу, тако блиска
чан испуштању ваздуха из кочница локомоти-
да речи које за тебе слажем знаш пре
ве, крвце шикнуло под ударом бисерне дроби-
него што их и помислим, тако блиска
лице... све, све ћу то посматрати.
да не знам где престајеш ти, а почињем ја.
Дрхтај ручице и папир који испадне и лети
Цвеће које заобилазим цвета твојим погледом.
и недокучиво празан одлази. Ниси још зрео,
Птице које напуштам гнезде се у твом длану.
несрећниче, церим се за вратима...
Видик којим пловим избија из твојих зеница.
Тромо тело што се обурдава у први
Звезде које не чујем о твојим тајнама ћуте.
столарак, пада кап зноја на талог неисцрпне
Тако си близу да кад желим да те видим не
теме, прави тачку неку, мутну, крај нечега,
морам
рек'о бих...
ни да отварам ни да затварам капке.
.................................................................................
Тако близу да те чујем као што глухонеми
Ето, то вам је то. Неисцрпна тема. Нога
чује узбуђење.
живота. Каквоћа, квалитет бити. Разлика.
Тако близу да твоју косу јасно осећам
Остварење. Распад. Да, та тема... љубав. Не
као што богаљ осећа присутност одсечене
стојим за вратима, на зачељу сам реда, чујем
руке.
неке приче. Кратим досаду, или чврсто држим
Тако си близу мене да ми
празан папир; нисам више толико на крају,
још увек изгледа да си предалеко.
пристижу. Нек' надограде.
И зато, у име твоје живим без даха Тајни вилајет
на овој курвинској планети.
У име твоје, БЕТОНСКА КОЛИБА
ма где била,
живим у име твоје. Нови звуци
У име твоје живим и излазим из плача бреза, индијанских песама.
из одлета птица, Дуван на трен
из људске кривице и јада, мирише на пса.
из провинцијске досаде и блата. Дим прави облик тела
У име твоје кренућу око света бескрајног змаја.
корацима бездомних мрава. Спокојни одмарамо.
У име твоје, Свесказ
у име твоје.
Петрашевски
3

4. ТИТЗ ПЕТИЦА
НЕОСТОИК Једном у месецу иде по
печат на биро рада,
Данас се нећу борити
политика му треба као рак на плућима,
Бацам пушку у паучину иза креденца
не види разлику између државне химне
Под срце завлачим стихове који се извикују
и народног радија.
Међу бушне чарапе гурам рукавицу
Боли га курац хоће ли Србија ући
двобојзовницу
у Европску унију, а био је у рату
Неписмен сам за кривице исписане на челима
и за све то се крваво изборио.
Данас не пловим узводно
И не истерујем трговце из храма El Hombre
Под мојом цокулом није ничији жуљ
Данас нисам на страни слабијег ТЛАПЊА
Пузим прописаним смером
Здраво животарим Седела је на пању, дуга плава коса
Мислим да сам мртав обавијала је леђа девојчице од дванаест
година. Мали призор у шуми пуној разноликог
Мирко живота.
Врева животарења по устаљеном принци-
*** пу са циљем кога нису ни свесни; обављали су
посао.
Посматрам и у мени све се гаси –
Светлуцање од вечитог огња промаљало
човек-земља сам хода улицом
се по тамницима грања, правила чудеса по
и лећи ће
плавкастом барјаку што обећава мир.
кад му дође време,
„Види, ово дрво је старо сто педесет
јер све нас чека једно
година. А ја тек имам дванаест“ – процвркута
тихо послеподне кад
нежноћа.
добра родбина испрати остатке.
„Да, имаш тек дванаест, да ли ћеш
Све нас чека
обављати посао?“ – разнесе ветар речи што се
крст на брду
стидно забише у оближњу шпиљу, и трепташе
и сандук у блату,
страх освежен росом истрошеног живота кога
црв и заборав,
беше свестан, ал' замало...
то нас стално,
то нас стално чека. Тајни вилајет
Петрашевски
ПРИЗНАЊЕ
*** Знам мапу твог лица у страсном грчу
Видећи те гневну погађам шта ћеш рећи
Он не сортира смеће
Познајем тачну нијансу стида у твојим
и не поздравља суседе
образима
и не воли спорт (тенисери му иду на курац).
Знам на коју песму ћеш одврнути радио
Познат ми је укус твоје крви
У цркви није био од крштења,
На даљини на којој не разазнајем ликове
не излази на изборе,
познам те по ходу
шверцује се у трамвају.
Знам да ти после два сата вина могу извући
свако признање
4

5. ТИТЗ ПЕТИЦА
И зато ме мораш убити ***
Мирко Небо је било наранџасто
тог дана кад сам умрла.
ТРЕБАМ Без суза,
без осмеха,
Птицу да опишем небо у малим ципелама
Цигарету да поднесем кафу што миришу на јоргован.
Ципелу да објасним град
Музику да уживам мрак Прозор је био отворен
Кишу да поетизујем тугу тог дана кад сам умрла.
Чивилук да обесим страх Улице пусте,
Оловку да оправдам живот пуне гомиле
Воз да стигнем до тебе која никуд не жури.
Љубав да схватим да сам сâм.
Глава за брисање Виолине су јецале
тог дана кад сам умрла.
САМОЋА ПОСЛЕДЊА Песме лудака и очајника,
курви и бедника,
Човек ступа у реду са својим пријатељи- невино су утихнуле.
ма, у смеху и у вину. И одједном њему се
објасни како су ти људи слаби, мекани и Ветар је имао опор укус
недостојни оне црне тежине што се оборила на тог дана кад сам умрла.
његов живот. Код ове мисли човек је нестао из Мисли су летеле немоћно,
реда пријатеља и притом је још чуо за собом као лептири ухваћени у мрежу,
разуздан смех, вику, песме. После се све кад се копрцају и моле.
смирило. Земља се затим неколико пута прави-
лно окренула, а другови састају се опет по Силно и узалудно сам волела живот
кафанама, наливају чаше пуне вина, опијају се, тог дана кад сам умрла.
пуше – тако се све покренуло даље. И тако дим
дими, вино се лоче, точак меље, дим. Дим, Зомбиница
ништа него дим.
БЕКРИЈЕ
Петрашевски
Црвени у лицу
ОТПАД Цере се црвено
Смејали би се црње да се виде
Зелен, дрво с крошњом каквог дворца. Разглавили вилице
Усамљено, ал' пуца недоглед. Лепота поклона, Пљувачка им се растеже к'о длаке из сливника
упечатљиво и постојано. Говоре бесмислице
Тако бејаше. А све један другог разумеју
Хрпа, скоро до саме крошње, назиру се Повраћају
обриси делова људских тела. Ником не смета задах бљувотине
Уздарје. Киселине прежваканих прича
Тајни вилајет Планирају навелико
Бриге им натопљене вином
5

6. ТИТЗ ПЕТИЦА
Смежурале се и скупиле једанаести ће признати да си крив.
Заспивају срећни
Не мисле на сутрашњу главобољу Могу ти донети у фасцикли народ,
можеш га заволети из страха
Мирко
или из љубави.
ЦАКУМ-ПАКУМ Можеш гајити цвеће
Измишљени град, украшен узаним које ће те отровати.
уличицама којима корачају широки духови
људи. Збирка твога оружја
Озарени дух, радосно назива добар дан у може те стрељати.
пределу где никада не мрче. Заоставштина
прошлога. Може сутра бити срећа
Упијајући пажњу другога, свитну око иако је уторак.
благодарности названоме.
Трешња, промаклих плодова, хлад и Ништа није сигурно.
топлина на крају главне уличице; беше стеци-
ште за умор од лепоте. Чак ни рак у твом ткиву
Онако, шачица широких се скупи, није сигуран у сутрашњици.
проћакула, размени покоју нежну реч, створи Петрашевски
пријатно предубеђење за наредни сусрет.
Посматрам птичицу што скакуће крај моје
ЈЕДНА ЗА МОЈУ МАЛУ
слике и успиње се на трешњу; задовољна сам,
успешно је осликах. Бесвесно биће навикнуто Ја сам често гадан према њој
на устаљен животни простор не можеш лако и онда она плаче
обманути. Смешкам се гледајући је како и онда јој ја кажем:
покушава да слети на гранчицу баш изнад 'Слушај мала: и живот је био
глава двоје широких што беху некако срећни. гадан према мени,
Оставих птичицу у покушају, а ја се ја не знам друкчије.'
наслоних на прозор стварности, ех, не дадох се Она онда спава
заварати, чак ни самом собом. а ја целу ноћ
Улица пространа а човеколике иглице пијем и пушим и све што радим
гужвају ваздух под мојим погледом. радим као да ми је то последње
што ћу учинити у животу.
Тајни вилајет
Ујутро је све у реду
и она се смеје и грли ме
НИШТА НИЈЕ СИГУРНО и каже: 'Опет си у коми?',
Можеш постати лудак. а ја тражим ваздуха
Валуту лудила можеш променити за генија. и чудим се како неко
са тако малим рукама
Ништа није сигурно. успева грлити
тако великог кретена
Од десет сведока као што сам ја.
присутних у дворани El Hombre
6

7. ТИТЗ ПЕТИЦА
ЧАША ковитла се лавеж паса,
цика из улица и
Пун сам љубави
науљени мотори.
мрзим кавезе за птице
Лежи човек сам,
Пун сам љубави
не ромори.
мрзим Хегела
Напољу се откида
Пун сам љубави
још једно летње вече,
мрзим беле мантиле
миришу кукурузи и
Пун сам љубави
порасла дрва.
мрзим телефоне
Почетак краја.
Пун сам љубави
Човек мисли на
мрзим циркуске представе
свог црва;
Пун сам љубави
пара му душу
мрзим трули запад
дечија граја.
Пун сам љубави
Улице су пусте
мрзим пивски мамурлук
и паркови,
Пун сам љубави
све је помлатила
мрзим књижевнике и фарисеје
лажна озбиљност.
Пун сам љубави
Толика је планета...
мрзим јаз између масовне и елитне
толико је људи и света,
културе
човек је сам.
Пун сам љубави
У врат му дише прошлост.
мрзим народну мудрост у устима
Израђен.
приглупих маркиза
Тужан.
Пун сам љубави
Немиран.
а све што мрзим
Гладан.
кап је само
Ружан.
која ме прелива
Забачен.
Мирко У завојима сав.
Полумртав.
*** Н. Берђајева
И тада своје међуножје спустих, МОЈА ПЕСМА
Тихо, низ њен женски стид.
Признајем: дрхтао сам онда, У часима сувим и сивим,
Ко папиром што дрхти и мој слик. кад огледала се мог лица плаше,
кад одвећ слаб сам да живим,
Долгоруки ја умирем, над песмом, крај чаше.
УДЕС Када иструлим испод коре,
кад ми је сета к'о катран густа,
У свом кревету вино и мастило зборе
лежи човек уморан. што нису умела уста.
Са поља допиру звукови,
7

8. ТИТЗ ПЕТИЦА
Грумен мрака у сенци зида,
ПИЈАНИ ЧОВЕК У ЖЕНСКИМ ПАПУЧАМА
ја, челом ловим по ваздуху боре,
ноћ ми се међу прстима кида Мркла је ноћ над градом пала
- и у новом дану сâм сам од зоре. И напољу завладала је тама
Куда си ти то пошао сада
„Не могу више овако“, О, пијани човече у женским папучама
последње је што сам рекао јуче,
пре но што сан је успео лако Ходаш улицом и сав се клатиш
у данас још једном да ме увуче. Јетру осећаш како те сече
Зашто сви те гледају не можеш да схватиш
Мирко
О, пијани у женским папучама човече
НЕОСТВАРЕНА ЖЕЉА Волиш да пијеш и то на теби се види
После пића одајеш се плесовима летњим
Желео сам да умрем, Удараш у зидове к'о таласи у хриди
и да видим голубове О, пијани човече у папучама женским
како стреловитим летом излећу
из својих гнезда, Ударила ме два пива лава
пре тога. Лоза, вотка, коњак и вињак гријани
Сад ми се повраћа и боли ме глава
И да видим светло једног сунца Ја сам у женским папучама човек пијани
које никад неће заћи, пре тога.
И да видим обрисе једног пролећа Голијат
које никад неће доћи,
пре тога. ХЛЕБ
Гладан иђаше злопатник по творевинама
И да пронађем извор-воду,
градитељске свести неколицине овоземника.
сакривену међу кањонима непознатим,
Иђаше, а трагови му заудараше чуђењем. Иако
пре тога.
исцрпљен, згужван и одбачен, котрљаше свој
прегор са само једним циљем, да се докопа
И да згазим једну криву линију
хране.
да бих показао свету да се у
Издаде га снага, паде пред неко
њој крије лаж,
знаменито здање с куполама и звонима, што
пре тога.
беше последње што виде пред спуштање
гвоздених завеса невида.
Али су ме пресреле
.................................................................................
на друму сабласти
Обучен, наједен, напијен, подиже застор
и прекинуле стабљику на врату,
и нађе се у чуду. Скромна соба, уредна, прозор
пре тога.
и поглед на чекању.
Петрашевски Устаде, приђе, прозбори за се: „Не тражих
ове 'ране; сад ћу морати све из почетка.“
Тајни вилајет
8

9. ТИТЗ ПЕТИЦА
КАФКАНСКИ ГРЕХ
СКУЧЕНОСТ
Од прве прочитане књиге
Испод висине духа мога, скученост
желео је да буде писац,
Ширину осваја и време сабија, скученост
ништа друго.
Страх нас хвата и све нас баца у скученост
Имао је дара.
Морам се борити, молитвом разбити скученост
Писао лудачки.
На целом свету свако биће мучи скученост
Прокрварио је над хартијом,
поставши тако жена,
Бесни, зависни, горди
а то значи спреман да рађа.
болесни.
Утамнео је над мастионицом,
У греху скучени.
поставши тако црница,
Развратни, лакоми, немарни,
а то значи осуђен да рађа.
очајни
Писао је у нескладу
од греха болесни
са својим временом,
скучени.
из срца, а споро,
вагајући сваку реч. Свесказ
Сањао је ловорике.
Узгајивачи ловора САБОР
смејали су му се.
Почео је да сумња у своје писање. Сели смо.
Одрицао га се. Нисмо хтели да расправљамо.
Хтео да спали све. Нацртао сам.
Покушавао да буде Рекао сам: То је смисао.
неимар, новинар, други неко. Ником није изгледало смислено.
Лутао. Али, зарад слоге,
Умро не нашавши се. Једногласно су прихватили.
Али, за утеху, „А шта ћемо с вером?“
признат је после смрти. „У шта да верујем?
Никада нисам видео да постоји нешто,
Мирко Те и не постоји ништа.“
„Ја нисам видео ни да не постоји.
УМЕТНИЧКО ДЕЛО Не бих се залетао ставом о богу.
Не може се знати.“
На сунђеру је насликала цвет,
Да решим несугласице,
детерџентом за прање посуђа.
Уперио сам прст у ћопавог врапца:
Муж, заокупљен собом,
„То је одсада наш бог.
није видео њен портрет у
Видите га сви.
тој мокрој фресци.
Сви непоколебљиво верујемо.“
Поетика брака.
„А љубав?“, заграјаше.
Петрашевски Пребројао сам нас.
Исто и мушкараца и жена.
„Ти с њим, ти с њом, ти с њим...
У браку сте док вас смрт не растави.“
„Не плашим се растанка
9

10. ТИТЗ ПЕТИЦА
Колико те раставитељице.“ Она је само трептала, а поглед је изгледао
„С тим ћемо лако: празан.
одсада смрт не признајемо.“ Сметало нам је што смо само у трептају
Растали смо се не оставивши без трага у зеницама. Пролазност нашу она
Ниједно питање нерешеним. откуцаваше.
Дозлогрдило ми је, једном сам је погодио
Мирко
блатњавом грудвом.
Наставила је да трепће док се распрштена
*** грудва сливала низ чистоту њеног лица.
Волим те, „Умри“ – промрмљао сам.
знам да је прекасно, .................................................................................
и не постоји начин да ме чујеш сада, Данас излазим, надам се да је нећу
али то није важно, видети.
говорим ово због себе, Опет исто.
говорим због бога у којег апсолутно сумњам, Тајни вилајет
говорим ово због година које су ми одузете,
и не постоји начин да се то исправи,
МАЈА И КИШНИ ДАНИ
говорим ово због оних који нису одустали од
штрајка, Маја је хипи.
и верују да нешто могу променити,
иако знају да је свет једна велика лаж Слуша Марлија,
и да нема заставе испод које могу стати, пуши траву
нема тог гласа, ни алкохола, и шеви се са свима.
који ће ствари поправити,
волим те, Иначе је о. к.
више од свих који су те икада волели,
волим те више од свих њих заједно За време кишних дана
и немам појма шта да радим ненајављено сврати
са овим што осећам сада. извади из торбе боцу шљиве
и започне причу
Петрашевски
о испразности живота.
ЧУЂЕЊЕ То траје
Била је тако лепа, смерна, чешљала је док не средимо цугу.
косу некако једноставно, али тај рам њене
главице одисао је брижношћу, нежношћу, Тада сваки пут
топлином... Густа црна коса и мали брег на покуша ми свући панталоне.
темену начињен бисерним чешљићем.
Седела је увек једнако, руке лагано Ја је пољубим у чело
опуштене поред себе, леђа права и умерено и одлучно одбијем.
дисање. Беше сама, увек.
Сви смо је посматрали и покушавали да Онда се она
прокљувимо тај занос истрајности. разнежено захваљује
наново
10

11. ТИТЗ ПЕТИЦА
наводећи и распори га к'о ледоломац,
како сам ја раздвоји нас каналима,
једини поштен мушкарац како нас не би нераздвојене заобилазио,
у овом шовинистичком граду како би што пре прошао напред.
који је не жели искористити. кад у звездама не уме прочитати
напред шта је,
Затим се отисне у ноћ он у њих цеви упире,
и не виђам је мреже под њима плете,
до следеће кише. које глас и слику напред преносе,
El Hombre он бога с неба свлачи на палубу своју
и пита га шта је напред.
АМАНЕТ „напред је пропаст“,
каже бог пре него му мртва глава
Ако буде судбине да се не вратимо више полети напред.
на земљу
и да у свемиру нађемо кутак за себе Мирко
и погодно тле
и ветрове погодне
и да остаримо
и ту изродимо потомство Лист није за ширење. Али нису ни
најпре ћемо посадити заразе, гласине и империјализам. Дакле,
дрво слободе.
дајемо вам одрешене руке да умножава-
Петрашевски те и растурате овај ничим изазвани, ни
од кога одобрени, врло неисплативи
КАПЕТАН НАПРЕД часопис.
УПОЗОРЕЊЕ: Молимо све који се пола-
капетан напред испловљава.
коме да нас читају, да се консултују са
не осврће се ка доковима
психијатром. Молимо све којима на
крцатим светом што га испраћа.
ником ни да махне ни намигне.
памет пада да пишу за нас – да заобиђу
напред само жели пловити. безизгледан малтрет с психијатрима и
не размишља чека ли га неко да од конопца за веш, на коме се сушила
у некој луци, мокра чарапа којом су ударени, направе
он уз копно не пристаје. омчу и учине логичну ствар. Молимо све
и не хаје вене ли које смо увредили да сачекају објављи-
на том копну срце неко за њим, вање следећег броја како би се уверили
хаје само за срца да нећемо да их понижавамо извиње-
замашћених залистака, њем. Молимо све који нас не воле да
потопљена у формалин, стану у ред пред пљувачницу под нашим
срца представљена флеком прозором.
на скицама људске мускулатуре,
које само пумпа крв, напред.
Испречи ли му се континент неки,
он се на њега испне
11

12. ТИТЗ ПЕТИЦА
СТИГЛА ЈЕ ЈЕСЕН
Последња ластавица
окренула леђа,
чак ни крилом поздрав не показа.
Жуто лишће ми заклања
очи, а хтедох видет
тај репић мали.
Стигла је јесен,
пакосна и горда
и одсекла нам крила пролећа.
Збогом, лето, никад више.
Збогом ветрићи и нежни заласци
за двоје,
збогом, радости, збогом, збогом.
Услови, буџети мраморе место бубамара,
клупе у сивом парку греју самотници,
нигде осмеха, нигде нежности,
само мука, мука разорна.
Стигла је јесен,
ох, стигла је.
Јеси ли уранила, јеси, јеси.
Знам те по обрисима тешким
и познајем те по путањама мучним.
Стигла си, јеси, јеси.
Вечита заседо, правиш ли ми чеку,
тек си дошла, а већ ме умори.
Тек си дошла, а већ ме умртви,
пакоснице, ђаволчићу један.
О, јесени наслоњена на испитима,
и без ластавица крила имаш,
о, кондоре, ловиш ли нас,
ловиш, е, јаде, јаде.
Стигла је јесен,
верујете ли да смо тужни и жалосни? (поента)
Пожутелог и опалог листа Уредништво
12