2. Појмовник безбедносне културе
1. издање
Уредници: Светлана Станаревић и Филип Ејдус
Рецензенти: Мирослав Хаџић и Љубомир Стајић
Издавач: Центар за цивилно-војне односе, Београд, Гундулићев венац 48
Тел: +381 11 32 87 226, www.ccmr-bg.org, office@ccmr-bg.org
Аутори и сарадници: Светлана Станаревић, Филип Ејдус, Драгана Матовић, Јелена Унијат, Ђорђе Поповић, Марко
Милошевић, Иван Димитријевић, Саша Ђорђевић, Марија Ђелић
Лектура и коректура: Тања Хаџић
Илустратор: Марко Вигњевић
Дизајн и компјутерска припрема: Саша Јањић
ISBN: 978-86-83543-58-8
copyright Центар за цивилно-војне односе, Београд
Штампа: Triton Public d.o.o., Вршац, Абрашевићева 4
Тираж: 1000 примерака
Београд, 2009.
3. Реч уредника
Појмовник безбедносне културе настао је као део пројекта Истраживање и подизање безбедносне културе
младих који је Центар за цивилно-војне односе у сарадњи са колегама са Факултета безбедности спровео током
2008. и 2009. године. Пројекат је покренут ради имплементације Националне стратегије за младе (циљ 4.9.3.) и уз
финансијску подршку Министарства за омладину и спорт Владе Републике Србије. Појмовник је намењен, пре свега,
младим људима, али и свим осталим особама које су заинтересоване за област безбедности. Аутори су пошли од
претпоставке да је повећање безбедносне културе код младих људи предуслов за повећање њихове безбедности.
Структура појмовника направљена је у складу са Националном стратегијом за младе, као и у складу са резултатима
истраживања које су Центар за цивилно-војне односе и ЦЕСИД спровели током 2008. године. С обзиром на то да су
на оба места истакнути проблеми личне и људске безбедности младих, одлучили смо да половина свих појмова буде
управо из ове области. Другу половину чине појмови из области националне и међународне безбедности. Неки од
појмова обрађивани су у ранијим енциклопедијама, лексиконима и појмовницима, као што је, на пример, случај
са појмом рата. Са друге стране, неки појмови се, према нашем сазнању, први пут представљају домаћој јавности у
овом облику, као што су, на пример, појмови секуритизације, социјеталне безбедности, критичне инфраструктуре
или безбедносне заједнице. Појмови су према општости и релевантности за безбедносну културу младих били
категоризовани у три групе: суштински, важни и изведени. Од тога којој је групи неки појам припао, зависили
су дужина, садржај и елементи одредница. Потребно је напоменути да одређења у појмовнику не представљају
једини начин да се ови појмови објасне, нити она исцпрљују садржај и разноврсна значења која ови појмови могу
имати у различитим друштвеним областима. Такође, потребно је истаћи да циљ овог појмовника није, свакако, тај
да свеобухватно покрије све оне појмове који су значајни за безбедносну културу младих. Безбедносна култура,
као скуп усвојених ставова, знања, вештина и правила из области безбедности, свакако, обухвата много ширу
област од оне коју смо захватили овим Појмовником. Уколико смо неки значајан појам испустили, то је пре свега
због ограничености простора који нам је био на располагању. У обради појединих појмова коришћена је домаћа
и инострана стручна и научна литература, као и многобројни електронски извори. Такође, аутори су се трудили
да у што већем броју случајева покажу променљивост и контекстуалну условљеност значења која појмови могу
имати. Надамо се да су илустрације, које прате један број појмова, учиниле ову публикацију интересантнијом
млађој популацији. На крају, велики број појмова не може се посматрати изоловано и независно од других. Да би
3
4. се дошло до задовољавајућег степена разумевања, препоручује се да се поједине одреднице упоређују, како због
заједничког етимолошког корена речи, тако и због супротности које појмови номинално (вредносно) носе.
Учесници на пројекту су и аутори следећих појмова:
Светлана Станаревић: агресија, азил, апартхејд, антисемитизам, банда, безбедносна култура, грађански
нереди, грађанска непослушност, дроге, девијација/девијантно понашање, демонстрације, дисциплина,
дисциплинске мере, еколошка безбедност, еколошка култура, епидемија, заштита, здравствена култура, избеглица,
климатске промене, култура, култ, људска безбедност, манипулација, малтретирање, миграције, национална
безбедност, некрофилија, патриотизам, патологија, перверзија, политика, преступништво, превенција, пропаганда,
странац, толеранција, традиција, фалсификовање, халуцинација, хулиган, штрајк, шовинизам.
Филип Ејдус: апсолутизам, аутократија, безбедност, безбедносна заједница, демократија, држава,
енергетска безбедност, евроатлантске интеграције, глобална безбедност, идентитет, колективна безбедност,
међународна безбедност, међународни односи, претња, регионална безбедност, секуритизација/десекуритизација,
слабе државе, социјетална безбедност, суверенитет, нација, национализам.
Ђорђе Поповић: демократска цивилна контрола оружаних снага, хуманитарна интервенција, клевета,
људска права, НАТО, НВО, приговор савести, рат, реформа сектора безбедности, Савет за националну безбедност,
тајна, УН, устав, ванредно стање, војна обавеза, војска.
Марко Милошевић: Ал Каида, етничко чишћење, Еуропол, глобализација, контрола наоружања, крвна
освета, лако и лично наоружање, мировне операције, моћ, нацизам/неонацизам, оружје, приватне агенције за
обезбеђење, приватне војне компаније, рекетирање, изнуда, специјалне јединице, терор/тероризам, трафикинг,
верске заједнице, злочин из мржње.
Јелена Унијат: закон, казна, корупција, крађа, кривично дело, кривичне санкције, Међународни трибунал
за бившу СФРЈ, Омбудсман, организовани криминал, отмица, прање новца, правосудни систем, ратни злочин,
убиство уцена.
Иван Димитријевић: анархија, атентат, бруталност, ванредне ситуације, вршњачко насиље, државна
безбедност, екстремизам, елементарне непогоде, заштита и спасавање, Интерпол, криминал, компјутерски
криминал, критичне инфраструктуре, криза, насиље, одбрана, ОЕБС, оружје за масовно уништење, параполицијске
снаге, полиграф, политичко насиље, полиција, породично насиље, систем безбедности, службе безбедности,
службе безбедности РС, хакери, хемијски акцидент, Хладни рат, цивилна заштита.
4
5. Појмовник
безбедносне
културе
Драгана Матовић: алкохолизам, алтруизам, апстиненција, болести зависности, васпитање, вредности,
дискриминација, етика, инцест, мобинг, морал, мржња, наркоманија, обавеза, одговорност, пол, породица,
предрасуда, принцип једнаких шанси/могућности, ресоцијализација, род, самоодбрана, самоубиство, саобраћајни
прекршај, саобраћајни прописи, секс, секс-туризам, сексуална експлоатација, сексуално насиље, секта, сида/ХИВ,
социјализација, хомосексуалност.
Саша Ђорђевић: дипломатија, ЕУ
Помоћ приликом израде овог Појмовника пружили су нам Марија Ђелић, стажисткиња у Центру за
цивилно-војне односе и Саша Ђорђевић, истраживач из Београдске школе за студије безбедности. Посебну
захвалност дугујемо научним супервизорима и рецензентима проф. др Љубомиру Стајићу и проф. др Мирославу
Хаџићу због корисних сугестија и подстицајних критика.
мр Светлана Станаревић
мр Филип Ејдус
5
6. Симболи:
- личнa безбедност
- националнa безбедност
- међународнa безбедност
- штампани извори
- електронски извори
- погледај појам
7. Појмовник
безбедносне
културе
A
Агресија
Агресија (lat. aggressio – напад) представља међународно кривично дело и односи се на насилну акцију једне или више држа-
ва предузету против територијалног интегритета или политичке независности друге државе у намери да се оспори право на
опстанак државе, измени њен друштвено-економски систем, отцепи део њене територије и томе слично.
Резолуцијом Генералне скупштине Уједињених нација, агресија обухвата следеће акте без обзира на то да ли је рат објављен
или није – инвазију или напад оружаних снага једне државе на територију друге, бомбардовање које изврше оружане снаге
једне земље на територији друге, блокаду лука или обала, напад копнених или ваздухопловних оружаних снага једне земље
на копно, море, ваздушни простор или морнарицу друге земље, као и многе друге акте које Савет безбедности на основу
одредаба Повеље УН може одредити као акте агресије.
Агресија је сложен појам и често се употребљава као синоним оружаног напада. Оружани напад свакако спада у појам агресије,
али се тиме не исцрпљује значење овог појма. Наиме, поред оружане агресије, тј. агресије извршене употребом силе, данас је
могуће говорити и о економској агресији, извршеној ради слабљења војне и економске моћи или ради онемогућавања еко-
номског развоја одређене земље. Политичка и економска независност су до те мере међусобно условљене да их је практично
веома тешко раздвојити. Данас је могуће говорити и о агресији која се врши пропагандом, као што су ратнохушкачка про-
паганда или пропаганда која као циљ има изазивање нереда у једној земљи.
Посматрано са социјално-психолошког аспекта агресивно понашање може бити дефинисано као облик понашања усмерен
на наношење штете или повређивање другог људског бића иако за то не постоје објективни разлози, при чему сам акт агресије
у агресору изазива осећај задовољства. Људска агресија се испољава директно, вербалним, физичким или комбинованим
нападима или индиректно, компензацијом или индиректном агресијом. Агресија може бити прихватљива, уколико је
употребљена за самоодбрану или самопобољшавање, али може бити и деструктивна уколико је окренута против других и
нас самих. Тако неко термин «агресија» користи само да би означио штетна понашања, а термин «асертивност» да би означио
понашања која немају намеру да нашкоде другима.
Агресивност представља особину личности због које се она, мање-више доследно, према својој околини односи непријатељски
и разорно. С обзиром на опсег регистра понашања, претпоставља се да агресија произлази из структуралних односа у лич-
ности и да је упоредиво постојана, али да не представља трајну особину, те да се реорганизацијом може мењати.
Стајић, Љубомир. Основи система безбедности, Нови Сад: Правни Факултет Универзитета у Новом Саду, 2008.
Аврамов, Смиља и Крећа, Миленко. Међународно јавно право, Београд: Савремена администрација, 1996.
7
8. Кордић, Борис и Пајевић, Десимир. Општа социологија са социјалном психологијом, Београд: Центар за примењену психологију,
2007.
Јеротић, Владета. Човек и његов идентитет, Београд: Арс Либри, 2003.
Центар за психотерапију Корак Београд, http://www.psihoterapija.co.yu
Азил
Азил представља заштиту коју нека држава даје појединцу који тражи уточиште на њеној територији или на месту ван њене
територије које је под контролом органа те државе.
Реч азил потиче од латинске речи асyлум која у дословном преводу значи склониште, уточиште, а у ширем неповредиво место.
Историјски гледано, азил се у пракси античких држава Блиског истока и Медитерана појављује као привилегија коју је уживао
појединац, а не као право.
У почетку азил је представљао место на које се појединац склонио. То су обично били храмови и светилишта, чија је неповре-
дивост произлазила из страха од освете богова. Развојем модерних држава азил постепено добија политички карактер. Данас
се азил даје само политичким избеглицама и починиоцима политичких кривичних дела. Проблем је у томе што критеријуми
оцењивања политичких кривичних дела нису јединствени, као и у томе што чак ни међународно право не садржи те
критеријуме.
Право на азил припада темељним људским правима и одређено је Општом декларацијом о правима човека ОУН.
Азил може бити дат појединцу који је био принуђен да напусти своју земљу или је принудно изгнан из ње, а може бити дат и
колективној групи која је у својој земљи изложена прогону на верској, расној или политичкој основи.
Право азила не могу користити лица за која постоји оправдана сумња да су према дефиницији међународног права починили
злочин против мира, ратни злочин или злочин против човечности.
Аврамов, Смиља и Крећа, Миленко. Међународно јавно право, Београд: Савремена администрација, 1996.
American Immigration Lawyers Association, http://www.aila.org
Refuge! (Amnesty International), http://www.refuge.amnesty.org/
United Nations High Commission for Refugees (UNHCR), http://www.unhcr.ch
8
9. Појмовник
безбедносне
културе
Ал Каида
A
Појам Al – Qaeda потиче од арапске речи „база“. Ал Каида је прва глобална насил-
на религијска група која користи терористичке методе. Ова терористичка група
је прва развила идеологију насиља на глобалном нивоу усмерену против „Јевреја
и крсташа”, а не само против локалних елита, као што је то чинила већина
дотадашњих терористичких организација. Мрежа организација које чине ову гру-
пу налази се у различитим земљама. Најпознатије групе су египатске групе „Ислам-
ски џихад” и „Џама а Исламиа”, „Група исламске армије” из Алжира, али и бројне
мање групе из Пакистана, Чеченије, Судана, Сомалије, Филипина итд. Ове
организације чине Саветодавно тело које има четири комисије: религијско-
легалну, војну, финансијску и медијску. „Ал Каида је најпознатија по терористич-
ком нападу на мете у САД који је извела 11. септембра 2001. године. Сједињене
Америчке Државе су на овај напад одговориле акцијом спроведеном у Авганистану. Тамо се налазио највећи број припадника
Ал Каиде, који су подржавали талибански режим у тој земљи.
тероризам, екстремизам, глобална безбедност
Алкохолизам, алкохоличар
Алкохол је психоактивна супстанца коју су људи почели да употребљавају пре око 7.000 година. Алкохолизам је хронична и
прогресивна болест зависности коју карактерише потреба конзумирања алкохолних пића због постизања осећаја
задовољства. У каснијој фази алкохолизам проузрокује телесна и психичка оштећења, али и шире друштвене и породичне
проблеме. Алкохоличар је особа која прекомерно употребљава алкохолна пића дужи низ година, тако да јој опијање постаје
саставни део живота и понашања. Алкохолизам је болест која се може лечити, али је то лечење дуготрајно и захтева велику
упорност и истрајност пацијента који мора да апстинира, односно да се потпуно уздржава од узимања алкохола.
Станковић, Зоран и Беговић, Дејан. Алкохолизам од прве до последње чаше, Београд: Креативни центар, 2003.
Деспотовић, Александар и Игњатовић, Милан. Алкохолизам: етиологија, клиника, лечење и превенција, Ниш: Институт заштите
на раду, 1978.
Алкохол, Алкохолизам, Алкохоличар, http://www.alkoholizam.com
Психо центар „Неуромедица“, http://www.psihologija.autentik.net
9
10. Отворена, електронска база едукационих радова, прируцника и књига из области науке, културе, спорта и забаве, http://www.znanje.org
Ваш водич до савршеног здравља, http://www.stetoskop.info
Алтруизам/Човекољубље
Алтруизам (од lat. alter – други) или човекољубље представља несебичну бригу за добробит других. Алтруистичко понашање
обично се описује као „несебично”, јер алтруиста или човекољубац испољава љубав према другоме и помаже му чак и по цену
личне штете и жртве, и то без икакве награде. Дакле, да бисмо били прави алтруисти, морамо да помажемо другима, али да при
том не очекујемо никакву награду, јер помажемо другима зато што волимо људе и поштујемо њихов живот, а не зато што
очекујемо новац или признање за своју помоћ.
Рот, Никола. Основи социјалне психологије, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1972.
Пајевић, Десимир и Касагић, Љубомир. Психологија, Београд: Студио МС, 2002.
Новости и занимљивости из области психологије, http://www.psihologija-blog.com
Департман за психологију Филозофског факултета у Нишу, http://www.psihologijanis.org
Анархија
Анархија (грч. an – не, archē – власт), буквално преведена, означава безвлашће, односно друштво у ком не постоје владавина
закона или било ког ауторитета. Овај термин често представља синоним за хаос или неред.
Анархија је заправо идеално друштвено уређење у ком не постоји владар или владари и у ком сваки појединац има потпуну
слободу. Анархизам зато представља друштвени покрет који се залаже за укидање друштвене хијерархије и сваког облика
власти.
Анархију можемо посматрати у контексту државе или у контексту система држава (међународних односа). Када је посматрамо
у контексту државе, анархија представља безакоње настало због непостојања или неефикасности власти. Она тада постаје си-
ноним за политички неред који настаје онда када власт није у стању да испуни своју функцију.
У међународним односима појам анархије означава одсуство централне власти у систему држава, односно непостојање свет-
ске владе. То не значи да у међународним односима влада хаос, већ да у таквом систему државе решавају међусобне сукобе и
проблеме уз помоћ међународних организација (Уједињене нације) и поштујући међународно право.
10
11. Појмовник
безбедносне
културе
Ђоковић, Милорад. Анархизам – од Бакуњинове идеје до пада совјетске државе, Београд: Утопија, 2007.
A
Кропоткин, Петар. Анархија, Београд: Либер, 2005.
Антисемитизам
Антисемитизам може бити сагледан на два начина: 1. представља нетрпељивост, мржњу или предрасуде према Јеврејима као
према религијској групи или нацији (ова појава датира из средњег века, а врхунац је достигнут током II светског рата када је у
геноциду Хитлерове нацистичке Немачке страдало око 6 милиона Јевреја) и 2. представља реакцију (одговор) на акцију
семитизма.
У суштини, сам појам није довољно прецизан, јер се под њим не подразумева мржња исказана према свим народима из групе
семитских народа (Арапи такође припадају семитском етницитету, а за исказивање мржње према њима користи се појам раси-
ста, а никада антисемита), већ само према припадницима јеврејске верске заједнице. С обзиром на то, прецизнији назив за
ову врсту мржње био би антијеврејство.
Социолошки лексикон. Београд: Савремена администрација, 1982.
Апартхејд
Реч апартхејд дословно значи одвојеност. То је систем расне сегрегације у коме се владина политика и мере које она спроводи
заснивају на присилном пресељавању становништва, контроли над земљиштем, експлоатацији рада, понижавању и убистви-
ма. Апартхејд је постао и званични универзални термин у документу Уједињених нација из 1976 – „Међународна конвенција
о сузбијању и кажњавању злочина апартхејда“. Најшире познат пример апартхејда је режим који је постојао у Јужноафричкој
Републици.
Концепт и реалност апартхејда могу се потпуно разумети само уколико смо упознати са историјом колонијализма. Најчешће
схватан као „посебан тип колонијализма”, апартхејд је био колонијални пројекат којим су колонизатори настојали трајно да на-
селе колонизовану земљу и да раселе аутохтоно становништво. „Владар” се није налазио негде у Европи, већ је окупирао те
територије. У апартхејду власт стимулише експанзионизам и расистичко угњетавање и настоји да искорени аутохтоно станов-
ништво уз помоћ закона, политике и оружане силе.
Социолошки лексикон. Београд: Савремена администрација, 1982.
11
12. Israeli Apartheid Week, http://www.apartheidweek.org
Апсолутизам
Реч апсолутизам потиче од латинске речи absolutus што значи потпун, безграничан, савршен, неограничен и представља
државни облик у коме поседник државне власти нема никаквих ограничења у вршењу те власти. У европској историји под
раздобљем апсолутизма и апсолутне монархије углавном се подразумева период између XV и XVIII века. Као опис апсолутне
власти илустративан пример представља мисао коју је изговорио Луј XVI непосредно пред избијање француске буржоаске
револуције 1788. године. Наиме, он је сматрао да је свака његова одлука закон, зато што он тако жели. Термин апсолутизам
ушао је у употребу тек крајем XVIII века када су многе апсолутне монархије биле пред нестанком. До данас је то остао
колоквијални назив за сваку самовољну власт.
демократија, аутократија
Апстиненција, апстиненцијална криза
Апстиненцијални синдром је скуп телесних и психичких симптома који се јављају код зависника који су зависни од психоактив-
них супстанци као знак смањења или изостанка тих супстанци у њиховом организму или као знак апстиненције (популарно
„бити на мајмуну“). Болести зависности изазивају сталну потребу за уношење супстанци које изазивају ту зависност (дроге,
алкохол, никотин). Међутим, када зависник из неког разлога престане да узима супстанце од којих је зависан (нема пара да
купи нове дозе или је у фази лечења), наступају неугодни и болни физички и психички поремећаји (који чине апстиненцијалну
кризу), које медицина сврстава у четири фазе. У I фази апстиненцијалне кризе наступају следећи симптоми: жеља и изразита
жудња за тим да се узме дрога, нерасположење, психичка напетост, вегетативна иритабилност (зевање, кијање, сузење,
најежена кожа...), несаница, гашење апетита. У II фази јављају се: дрхтавица, напади знојења, неугодност у мишићима и напетост.
Мишићни болови и изразита узнемирења наступају у III фази, док IV фаза настаје 72ч након последњег узимања опијата и у њој
се изразитије јављају сви побројани симптоми, уз појаву стомачних тегоба, дијареје, повраћања, изнемоглости и дрхтања.
Апстиненција може значити и уздржавање од сексуалних односа (сексуална апстиненција).
Прерадовић, Милоје, Вељко Тодоровић, Гордана Мандић-Гајић, Миливој Панић, Весна Бућан, Ранко Раичевић, Славица Вучинић,
Звездана Јовић и Александар Ерор. Болести зависности, Београд: Војноиздавачки завод, 2005.
12
13. Појмовник
безбедносне
културе
Значај и место родитеља у примарној превенцији наркоманије адолесцената, Зборник радова. Београд, 2005.
A
Дани превентивне медицине са међународним учешћем, Наркоманија као масовна незаразна болест, Зборник радова. Ниш, 2005.
Стајић, Љубомир С., Мијалковић, Саша и Станаревић, Светлана. Безбедносна култура младих: како живети безбедно, Београд:
Драганић, 2006.
Удружење „Добри људи“, http://www.nikad-heroin.com
Новине Торонто, http://www.novine.ca/razno/BOLESTI/index.html
Специјална болница за болести зависности, http://www.drajzerova.org.yu
Атентат
Атентат (lat. attentatum од attentare, attemptare – напасти, покушати) представља противправни напад на нечији живот, имање или
част, односно злочин, злочиначки напад, покушај убиства. Атентат означава убиство или покушај убиства неке особе, најчешће
оне која има изузетан политички или неки други значај у једној држави или шире, и то ради изазивања веће политичке про-
мене. Атентатори могу бити професионалне убице, особе фанатичних убеђења, али и особе оболеле од душевне болести.
Атентат треба разликовати од политичког убиства, односно елиминације политичких противника које најчешће користе ре-
пресивни режими, тирани и диктатори.
Симеуновић, Драган. Политичко насиље, Београд: Радничка штампа, 1989.
Ђорђевић, Милан и Марјановић, Боривоје. Атентати који су променили свет, Београд: Књига комерц, 2005.
Аутократија
Појам аутократија потиче од грчке речи autokrates што значи власт једног неограниченог господара. Супротност појму
аутократија је појам хетерократија, односно постојање некога са ким се власти дели. Посебан облик аутократског владања
представља деспотија, у којој владалац арбитрарно и грубо поступа са својим поданицима. Сродни појмови су диктатура и
тиранија. Диктатура се односи на посебан, законима невезани, положај владара у периоду кризе републиканског режима.
Тиранија потиче од грчке речи tyrannis што значи самовлашће. За разлику од апсолутног владара који свој легитимитет црпи из
„божанског провиђења” и своју власти врши „по милости божијој” , тиранин нема никакав легитимитет и своју власт базира на
пукој сили.
демократија, апсолутизам
13
14. Банда
Банда потиче од италијанске речи banda и означава чету, одред, гомилу,
дружину (лоповску), путујуће друштво свирача, глумаца, војну музику.
Енглеска реч која се користи за исказивање овог појма је gang и налази
се у основи речи гангстер – криминалац, бандит. Гангстеризам (термин
пореклом из САД) означава све облике криминалних понашања и актив-
ности, које су организоване и које карактерише употреба силe, принуде
и насиља.
Такође, појам банда може се тумачити и на следећи начин: 1. примарна
група младих људи, која настаје спонтано ради дружења, игре и других
заједничких активности; 2. група малолетних делинквената, чија се кул-
тура разликује или је у сукобу са општом културом друштва (поткултура
или контракултура делинквентне банде) и 3. криминална група одрас-
лих преступника.
Социолошки лексикон. Београд: Савремена администрација,
1982.
Robert Walker’s Gangs OR Us, http://www.gangsorus.com
ERIC Digests (education articles), http://www.ericdigests.org/pre-9216/gangs.htm
Безбедност
Реч безбедност потиче од префикса без (непостојање, одсуство) и речи беда (велико сиромаштво, положај који изазива презир,
невоља, несрећа, зло) и представља стање онога који је заштићен од опасности, осигуран, сигуран, безопасан. Поред речи без-
14
15. Појмовник
безбедносне
културе
бедност, у српском језику је у употреби још и реч сигурност чије значење потиче од латинске именице sēcūrĭtas, ātis ф. (мир духа,
безбрижност, сигурност, безопасност) и придева sēcūrus (без бриге, безбрижан, без бојазни, који се не боји никакве опасности).
Иако се у српском језику ове две речи у општој употреби често употребљавају као синоними, сигурност представља шири Б
појам од појма безбедности, јер поред одсуства опасности обухвата и извесност, самопоуздање, па и лакомисленост. Појам
безбедности у објективном смислу представља одсуство претњи по усвојене вредности, док у субјективном значењу
представља одсуство страха од тога да ће дате вредности бити угрожене. У односу на ниво на коме се налази вредност која се
жели заштитити, односно на којој се налази референтни објекат безбедности, разликујемо људску, државну, регионалну,
међународну или глобалну безбедност. Безбедност се традиционално, и у теорији и у пракси, везује за суверену државу као
за главни субјекат, али и објекат безбедности, и за њен монопол над легитимном применом физичке и, изнад свега, војне силе.
У српском језику се у политичком говору често прави разлика између појма јавне безбедности (стање у коме су искључени
против правни акти) и појма државне безбедности (одсуство претњи по уставни поредак, политичку независност, територијални
интегритет и целовитост државе). Међутим, у последњих пар деценија дошло је до критичког преиспитивања оваквог, војног и
државоцентричног приступа безбедности, што је довело до проширења његовог значења на невојне области, попут политике,
економије, друштва итд. Отуда и савремено разликовање појмова тврде, војне безбедности и меке, невојне безбедности. У
односу на извор претње, често се прави разлика између унутрашње и спољне безбедности. По тој логици, за унутрашњу без-
бедност задужена је полиција, за спољну безбедност задужена је војска док су и за једно и за друго задужене обавештајне
службе. Међутим, због процеса глобализације губи се јасна разлика између унутрашње и спољашне области, па је све мање
претњи које на овај начин могу бити дефинисане. Такође, глобализација и крај Хладног рата довели су до све интензивније
приватизације безбедности, односно до настанка приватних војних, безбедносних и обавештајних компанија.
Симић, Драган Р. Наука о безбедности: Савремени приступи безбедности, Београд: Службени лист СРЈ, 2002.
Димитријевић, Војин. Појам безбедности у међународним односима, Београд: Савез удружења правника Југославије, 1973.
Buzan, Barry, Ole, Weaver and Wilde, Jaap de. Security: a New Framework for Analysis, London: Lynne Rienner, 1998.
Сајт мреже организација цивилног дрштва у Србији које се баве питањима безбедности, http://www.bezbednost.org
Водећи портал за актуелна питања међународне и глобалне безбедности, http://www.isn.ethz.ch
Безбедносна заједница
Безбедносна заједница је група држава које су толико интегрисале своје институције и праксе да су међусобно изградиле
очекивање како ће проблеми и неспразуми између њих бити решени искључиво мирним путем. Због тога се безбедносне
заједнице могу такође назвати и „заједницама без рата”. Стварањем безбедносне заједнице државе међусобно превазилазе
15
16. безбедносну дилему и страх да ће једна другу војно угрозити. Појам је сковао Карл Дојч 1957. године, анализирајући
међународне односе у северноатлантском региону. Дојч је „плуралистичке” безбедносне заједнице у којима државе, иако
развијају осећај заједништва, ипак задржавају своју независност разликовао од „амалгамираних” заједница у којима државе
одлазе један корак даље и уједињују се у нови политички ентитет. Пример „плуралистичке” безбедносне заједнице представља
НАТО савез док ЕУ, због свог наднационалног карактера, представља зачетак „амалгамиране” безбедносне заједнице. Термин
безбедносна заједница понекад се односи и на групу појединаца који се баве истраживањем или доношењем одлука у области
безбедности.
Deutch, Karl W., Burrell, Sidney A. and Kann, Robert A. Political Community and the North Atlantic Area: International Organization in the
light of Historical Experience, Princeton: Princeton University Press, 1957.
Adler, Emanuel and Barnet, Michael, eds. Security communities, Cambridge: Cambridge University Press, 1998.
Безбедносна култура
Под безбедносном културом може се подразумевати безбедносна активност која изражава спремност деловања и понашања
у складу са стеченим знањима и вештинама, као и у складу са прихваћеним вредносним ставовима. Огледа се у препознавању
опасности, реаговању на њих избегавањем опасности, отклањањем опасности или упућивањем на оне субјекте који ће про-
фесионално реаговати и сачувати угрожене вредности.
Према мишљењу Љубомира Стајића, безбедносна култура представља скуп усвојених ставова, знања, вештина и правила из
области безбедности, испољених као понашање и процес, о потреби, начинима и средствима заштите личних, друштвених и
међународних вредности од свих извора, облика и носилаца угрожавања, без обзира на место или време њиховог испољавања.
Безбедносна култура има своје унутрашње и спољашње манифестације. Унутрашње се односе на промишљање безбедности, а
спољашње на понашање у безбедности, као и на однос и приступ безбедности, под чим се пре свега мисли на спремност и
способност да се, било материјално било духовно, одговори на изазове и претње.
Како култура обликује националну безбедност, најбоље се види кроз понашање државе у међународним односима и у
складу са тим, остваривањем такве позиције са које може значајно утицати на друге државе на међународној сцени. Када се
посматра/анализира ова сфера деловања културе препознају се дакле, три подручја/области где она често проналази употре-
бу у међународним односима и то су сродна поља политичке, стратешке и организационе културе.
У студијама међународне безбедности често је у употреби управо појам стратешке културе. Према Аластаиру Иану Џонстону,
она се може дефинисати као «интегрисани систем симбола који утемељују дуготрајне стратешке преференце путем формулисања
концепата о улози и ефикасности војне силе у међународним односима приказујући при том ове стратешке преференце као
толико чињеничне да оне изгледају једнозначно реалиситичне и ефикасне“. И безбедносна и стратешка култура део су поли-
16
17. Појмовник
безбедносне
културе
тичке културе једне политичке заједнице.
Још од времена настанка савремених националних држава, постало је јасно да културе могу бити обликоване конструкцијама
и свесним политикама, али да такође могу бити оруђе помоћу којег можемо обликовати људе, њихово мишљење, предрасуде, Б
емоције, обрасце понашања и политичке преференције.
За разлику од политичке, стратешке и организационе културе, безбедносна култура, треба да омогући да се утврде нека
понашања у безбедности, у систему као целини, његовим појединим деловима унутар посебних групација (субкултура), као и
на кључним тачкама безбедносне иницијативе и одлучивања на нивоу државе или неког другог ентитета. Култура и правила
понашања у безбедности се мењају, развијају и усложњавају у складу са промењеном улогом државе и са променом безбед-
носног простора/амбијента унутар или изван државног простора/територије.
Стајић, Љубомир С., Мијалковић, Саша и Станаревић, Светлана. Безбедносна култура младих: како живети безбедно, Београд:
Драганић, 2006.
Јohnston, Аlаsтаir И. “Thinking about straтеgic culture“, Интернатионал Сецуритy, Вол.19, но. 4, (1995)
Katzenstein, Peter J., ed. Culture of National Security, New York: Columbia University Press, 1996.
Болести зависности
Светска здравствена организација је болест зависности дефинисала као посебно душевно, а понекад и физичко стање организ-
ма, које настаје деловањем психоактивних супстанци (то су супстанце које утичу на промену стања свести, мишљења,
расположења и опажања). Ове супстанце стварају зависност организма, као и реакције организма на те супстанце. Болести
зависности зовемо овим именом, јер човек који од њих болује доживљава да је принуђен да повремено или редовно узима
супстанцу која ствара зависност. Он то чини у намери да доживи њен жељени ефекат (стање пијанства, стање дрогираности)
или да избегне неугодности због неузимања тих супстанци. У случају зависности често се догађа да особа која је зависник мора
да уноси све веће дозе психоактивних супстанци, јер претходне (мање) дозе више немају ефекта. Зависност може бити психи-
чка и физичка. Психичка зависност настаје када телесно и душевно стање и понашање особе почну да зависе од узимања пси-
хоактивних супстанци. Јавља се зато што узимање ових супстанци изазива привидно пријатан осећај или доводи конзумента у
посебно стање, па корисници желе поново да доживе тај осећај или да буду у том стању. Управо ради тога они узимају нове
дозе. Физичка зависност постаје видљива после престанка уношења супстанци и манифестује се физичким и психичким
поремећајима, који се једним именом називају апстиненцијална криза (синдром). Најчешћи симптоми ове кризе супротни су
оном привидно пријатном осећају који узимање супстанце проузрокује. У болести зависности спадају наркоманија, алкохо-
лизам и никотинизам. Неке психоактивне супстанце које изазивају болести зависности су алкохол и дроге (наркотици), у које
спадају, на пример, кокаин, хашиш, марихуана, хероин, ЛСД, speed (спид), екстази, гљиве, таблете, амфетамини и метамфе-
17
18. тамини, инхаланти итд. Болести зависности могу се успешно лечити, али је за то потребна велика упорност.
Стајић, Љубомир С., Мијалковић, Саша и Станаревић, Светлана. Безбедносна култура младих: како живети безбедно, Београд:
Драганић, 2006.
Прерадовић, Милоје, Вељко Тодоровић, Гордана Мандић-Гајић, Миливој Панић, Весна Бућан, Ранко Раичевић, Славица Вучинић,
Звездана Јовић и Александар Ерор. Болести зависности, Београд: Војноиздавачки завод, 2005.
Дани превентивне медицине са међународним учешћем, Наркоманија као масовна незаразна болест, Зборник радова. Ниш,
2005
Удружење „Добри људи“, http://www.nikad-heroin.com
Новине Торонто, http://www.novine.ca/razno/BOLESTI/index.html
Специјална болница за болести зависности, http://www.drajzerova.org.yu
Бруталност
Бруталност је посебно грубо или сурово понашање једне особе према другој. Присутна је у скоро свим врстама насиља, а ка-
рактеристична је за посебна психичка стања, као што је, на пример, раздраженост. Њом се наносе веће повреде или штете. У
свакодневном говору термин бруталност служи за посебно наглашавање последица одређеног насилног чина (нпр. терори-
стичког напада који је изазвао огромне цивилне жртве), а често се користи и за описивање прекомерне силе коју употребљава
полиција (полицијска бруталност).
насиље, агресија
18
19. Појмовник
безбедносне
културе
В
Ванредне ситуације
Ванредне ситуације представљају поремећено стање друштва изазвано крупним догађајима који паралишу функционисање
друштвеног система или природним и техничко-технолошким несрећама које угрожавају живот становништва, као и њихову
имовину и материјална добра. Ванредне ситуације могу изазвати огромне људске жртве и материјална разарања, па стога
представљају велику потенцијалну опасност за друштво у целини.
криза, претња, ванредно стање
Ванредно стање
Ванредно стање представља ситуацију у којој влада неке земље привремено суспендује редовно функционисање државе.
Ванредно стање се проглашава онда када је угрожен опстанак државе или грађана, а најчешћи разлози за проглашење ван-
редног стања су елементарне непогоде или избијање масовних грађанских немира. Поменуте ситуације оправдавају и при-
времено ограничавање и укидање појединих људских права. Овде треба нагласити то да ово ограничавање и укидање мора
бити сведено на што краћи могући временски период, као и то да основна људска права, попут права на живот, не могу бити
ограничена ни током ванредног стања. Институт ванредног стања се први пут јавља у римском праву, у коме је био познат под
именом justitium. Justitium је проглашаван најчешће након смрти владара у периоду док још увек није био познат нови владар,
али и у случајевима опасности од инвазија. Пракса је да се разлози за проглашење ванредног стања, као и процедура по којој
се оно проглашава прописују Уставом. Такав је случај и код нас, тако да је ова материја регулисана чланом 200 Устава Републи-
ке Србије. У Србији је за проглашавање ванредног стања надлежна Народна скупштина. Ванредно стање је ограничено на пе-
риод од 90 дана, а његово трајање може бити продужено само још једном за додатних 90 дана, и то већином гласова. Уколико
Народна скупштина није у могућности да се састане, одлуку о проглашењу ванредног стања заједно доносе председник Репу-
блике, председник Владе и председник Народне скупштине.
19
20. Agamben, Giorgio and Attell, Kevin. State of Exception, Chicago: University of Chicago Press, 2005.
Hensel, Howard M. The Law of Armed Conflict: Constraints on the Contemporary Use of Military Force. London: Ashgate Publishing, Ltd.,
2007.
DCAF – Појмовник о ванредном стању, http://www.dcaf.ch/publications/kms/details.cfm?lng=en&id=18420&nav1=4%20%96
Сајт мреже организација цивилног дрштва у Србији које се баве питањима безбедности, http://www.bezbednost.org
Водећи портал за актуелна питања међународне и глобалне безбедности, http://www.isn.ethz.chi
Васпитање
Васпитање је трајан процес усвајања и усавршавања сензомоторних, интелектуалних, емоционалних, моралних и духовних
способности детета, али и одраслог човека. Васпитање представља облик социјализације, што значи да се васпитањем детета
или одраслог човека уобличава понашање тако да буде прихватљиво у друштвеној средини. Васпитање може бити физичко
(учење и усавршавање сензомоторних особина и покрета тела, спортско васпитање), интелектуално (стицање знања из обла-
сти науке, уметности, књижевности итд.), морално (стицање знања о томе шта је добро, а шта је лоше), естетско (стицање знања
о томе шта је лепо, а шта није), религијско (стицање знања о вери, Богу, верским обичајима и традицији), безбедносно (стицање
знања о безбедном понашању, заштити од претњи и угрожавања, избегавању и решавању сукоба итд.). Васпитање може бити
индивидуално и групно, а васпитавати могу родитељи и породица, школа, медији, вршњаци, црква, државне институције итд.
Васпитање се не завршава одрастањем детета, већ траје током читавог живота. Човек се учи, стиче нова знања, вештине и
квалификације, и васпитава се током целог свог живота како би могао да се прилагоди свету који се стално мења, као и како би
се развио у културну, образовану, психички и телесно здраву особу.
Стајић, Љубомир С., Мијалковић, Саша и Станаревић, Светлана. Безбедносна култура младих: како живети безбедно, Београд:
Драганић, 2006.
Срећковић, Олга Р., Породично васпитање, Београд: Радничка штампа, 1969.
Ивић, Иван. Васпитање деце раног узраста, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1994.
Извештај, Способност учења – наше сакривено богатство. Образовна, научна и културна организација Уједињених Нација
(УНЕСЦО), Париз
Рот, Никола. Основи социјалне психологије, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1972.
http://www.vaspitanje.co.yu
Педагошко друштво Србије, http://www.pedagog.org.yu
Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију, http://www.fasper.bg.ac.yu
Информативни сајт за родитеље, http://www.roditeljportal.com
20
21. Појмовник
безбедносне
културе
Верске заједнице
Верске заједнице представљају институционализовани скуп верника одређене религије, који практикују своје обреде и ритуа-
ле. Припадници верских заједница испољавају верска убеђења, појединачно или у заједници са другима, јавно или приватно, В
учествовањем у обредима, похађањем верске наставе и неговањем верске традиције.
Верске заједнице се деле на традиционалне и на мале верске заједнице. Уколико су друштвено опасне, односно уколико
угрожавају право на живот, право на здравље, права деце, право на лични и породични интегритет и право на имовину или
уколико изазивају и подстичу верску, националну или расну нетрпељивост, закон их забрањује. Секте представљају пејоративни
назив који се користи за означавање малих верских заједница и верских заједница које закон не признаје.
Закон о црквама и верским заједницама, Службени гласник 36/06, Београд, 2006.,
Београдска отворена школа, текстови и анализе, Баук секташтва, http://veraznanjemir.bos.org.yu/srp/tekstovi/baricic.html
Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/Christian_Church
Војна обавеза
Војна обавеза се углавном односи на обавезу сваког грађанина, најчешће само мушкарца, али све више и жена, да ради при-
преме за одбрану земље служи у оружаним снагама у законом одређеном временском периоду. Постоје и оне земље чије
оружане снаге не почивају на војној обавези, него су састављене од добровољног или професионалног састава. Међутим,
многе од ових земаља задржавају могућност увођења војне обавезе, нарочито за време ратног стања или за време неке веће
кризе. Модерна војна обавеза, која се састоји од регрутовања грађана одређене доби, потиче из периода Француске
револуције када се Република управо спровођењем војне обавезе одбранила од напада других европских монархија. Као на-
чин противљења општој војној обавези настао је институт приговора савести, којим се појединцу чија су лична уверења у
супротности са војном обавезом омогућава да на други, друштвено користан начин, испуни своју обавезу. Овај алтернативан
начин служења може бити остварен служењем војног рока без оружја или цивилним служењем. Војна обавеза, према Закону
о одбрани Републике Србије, представља право и дужност сваког грађанина да се припреми и оспособи за учествовање у
одбрани земље. У Србији су данас сви мушкарци до своје ненавршене двадесет и седме године старости упућују на испуњење
своје војне обавезе. Устав и закони предвиђају и могућност по којој она лица чија се уверења косе са испуњењем војне оба-
везе своју обавезу могу испунити служењем у цивилној служби. Стратегијски преглед одбране који је сачинило Министарство
одбране предвиђа да ће у Србији до 2010. године бити уведена професионална војска, тако да ће војна обавеза бити укинута,
а самим тим биће укинута и цивилна служба.
21
22. Anderson, Martin and Bloom,Valerie. Conscription: A Select and Annotated Bibliography, Stanford: Hoover Press, 1976.
Prasad, Devi and Smythe, Tony, eds. Conscription: A World Survey of Compulsory Military Service and Resistance to it, London: War
Resisters’ International, 1968.
Joenniemi, Pertti. The Changing Face of European Conscription, London: Ashgate Publishing, Ltd., 2006.
Закон о одбрани Републике Србије, Службени гласник 117//05, Београд, 2005., http://www.mod.gov.rs/cir/dokumenta/zakoni/
Zakon%20o%20odbrani.pdf
Уредба о вршењу војне обавезе, http://www.ccmr-bg.org/cms/view.php?id=1148
Војска
Војска представља оружану силу једне земље чија је основна мисија одбрана земље од спољашњег непријатеља. Међутим,
војска може имати и друге мисије и задатке
које јој поверава влада, наравно, у складу са
Уставом, законима и стратешким документи-
ма једне земље. Војска је обично структурно
организована у видове, родове и службе. Ви-
дови војске су копнена војска, ваздухоплов-
ство и морнарица, а родови су пешадија,
артиљерија и друго, док су службе војске ин-
тендантска, санитетска и остале службе. Поред
цивилних органа који командују војском, као
што су председник и министар одбране,
највиши војни орган управљања војском је Ге-
нералштаб. Потчињеност Генералштаба Мини-
старству одбране један је од битних предусло-
ва за стављање војске под демократску ци-
вилну контролу, што је опет један од преду-
слова модерних демократских цивилно-
војних односа. Војска Србије има следеће три
мисије: одбрана Републике Србије од војних
изазова, ризика и претњи безбедности,
22
23. Појмовник
безбедносне
културе
учествовање у изградњи и очувању мира у региону и свету и подршка цивилним властима у супротстављању невојним
претњама безбедности. До промене у дефинисању мисија Војске Србије дошло је због промењених изазова, ризика и претњи
безбедности земље, који су пак последица промена на глобалном спољнополитичком и безбедносном плану. Војска Србије је
организована у два вида – копнена војска и ваздухопловство и противваздухопловна одбрана. Председник Републике одређује В
родове и службе на предлог министра одбране. Војском Србије командује председник Републике који поставља начелника
Генералштаба. Генералштаб Војске Србије највиши је стручни и штабни организациони део војске који служи за њену припре-
му и употребу у миру и у рату. Од војске треба разликовати формације које својим активностима, па и изгледом подсећају на
војску, али то заправо нису. То су такозване паравојне формације. Паравојне формације се најчешће везују за илегалне
оружане групе које су повезане са недржавним ентитетима, као што су политичке партије и покрети. Међутим, има и државних
актера који имају паравојне функције. Најбољи пример за то је жандармерија. Жандармерија је формација која обавља
полицијске послове, а може бити у саставу полиције, војске или може бити самостална.
Енло, Синтија и Шћурић, Љиљана. Полиција, војска и етницитет: темељи државне моћи, Загреб: Глобус, 1990.
Хаџић, Мирослав, ур. Цивилна контрола војске и полиције, Београд: Центар за цивилно-војне односе, 2000.
Хаџић, Мирослав. Плутајућа војска, Београд: Центар за цивилно-војне односе, 2002.
Хаџић, Мирослав. Судбина партијске војске, Београд: Центар за цивилно-војне односе, 2001.
Министарство одбране Републике Србије, http://www.mod.gov.rs
Војска Србије, http://www.vs.rs
Центар за цивилно-војне односе, http://www.ccmr-bg.org
Global security, http://www.globalsecurity.org
Вредности, вредносни систем
Вредности су наша веровања о томе шта је добро или лоше, односно о томе колико је нешто добро или лоше, пожељно или
непожељно, корисно или некорисно, допустиво или недопустиво. Баш зато што представљају наше идеје о томе шта је добро и
исправно, вредности носе моралну димензију. Вредности су субјективне, што значи да људи имају различите вредности, јер су
одрасли у различитим околностима. На пример, за некога је љубав највиша вредност, за некога је то живот, а за некога новац.
Већи број повезаних вредности чине вредносни систем, где су вредности поређане по важности коју имају за одређеног чове-
ка. На пример, у нечијем вредносном систему на првом месту налази се породица, затим посао, а након њега здрава животна
средина. Међутим, тај човек би увек рекао да му је породица важнија од каријере или природе. О исправности неког свог или
туђег поступка човек суди управо на основу свог система вредности. На пример, терористи имају системе вредности којима
23
24. оправдавају убиства невиних људи ради остваривања својих политичких циљева, јер је у њиховим вредносним системима
политички циљ битнији од људског живота. Људи који имају вредносне системе другачије од вредносних система терориста и
људи којима је живот битнији од политике, мисле да су таква убиства хладнокрвни и свирепи злочини и не могу за њих
пронаћи никакво оправдање.
Дулић, Драгана и Ромчевић, Бранко. Етика Хрестоматија, Београд: Факултет цивилне одбране Универзитета у Београду,
2000.
Мур, Џорџ Е. Принципи етике, Београд: Нолит, 1963.
Пајевић, Десимир и Касагић, Љубомир. Психологија, Београд: Студио МС, 2002.
Стајић, Љубомир С., Мијалковић, Саша и Станаревић, Светлана. Безбедносна култура младих: како живети безбедно, Београд:
Драганић, 2006.
Рот, Никола. Основи социјалне психологије, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1972.
Психо центар „Неуромедица“, http://www.psihologija.autentik.net
Клуб студената филозофије Скандалон, http://www. lozo ja.di erentia.co.yu
Клуб студената социологије, http://www.sociologija.di erentia.co.yu
Вршњачко насиље
Вршњачко насиље је, најчешће, насиље међу децом истог или сличног узраста у школи или ван ње. Оно осим физичког, све
чешће подразумева и вербално насиље, као што је вређање и понижавање. Често се за вршњачко насиље користи израз
„насиље у школама“.
насиље, малтретирање, породично насиље
24
25. Појмовник
безбедносне
културе
Глобализација Г
Реч глобализација потиче од латинске речи globus – лопта, а касније се под њим подразумева
земаљска кугла. Глобализација је процес ширења, продубљивања и убрзавања светске
међузависности у свим аспектима модерног живота, почев од културе, па све до криминала,
односно од финансија до духовности. Најчешће се спомиње у контексту економије, политике и
културе. Економску глобализацију карактеришу организација производње и обим размене ши-
ром света. Политичку глобализацију карактерише расправа о будућности националних држава
због опадања њихове моћи. Културну глобализацију одликује мешање различитих култура.
Појам глобализација помиње се у расправама економиста од 1980. године, а у друштвеним нау-
кама у употреби је још од 1960-их. Иако се сматра дуготрајним процесом, не постоји сагласност
о томе када је започет процес глобализације. Најчешће се сматра да глобализација почиње на-
кон завршетка Хладног рата (1989–1990) нестанком биполарности у свету. Неки аутори сматрају
да крај Другог светског рата и формирање међународних организација представљају почетак
процеса глобализације, а има и оних који су мишљења да глобализација почиње са индустријском
револуцијом која представља прекретницу у економском развоју.
Последице глобализације су различите. Већа имиграција, већи значај међународних
организација (ММФ, Светска банка), развој глобалног тржишта роба и капитала, повећање
друштвене неједнакости, пораст загађења, промена климе, глобално загревање, формирање
међународног кривичног суда и ширење комуникација само су неке од најзначајнијих последи-
ца глобализације.
Мимица, Аљоша и Богдановић, Марија, ур. Социолошки речник, Београд: Завод за уџбенике,
2007.
Вулетић, Владимир. Глобализација, Зрењанин: Градска народна библиотека “Жарко
Зрењанин”, 2006.
Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/Globalisation
Global Education, http://www.globaleducation.edna.edu.au/globaled/go/pid/178
25
