1. RADOJE DOMANOVIĆ: ,,VOĐA”
Narator:
Iva Krasavac
Uloge:
Marija Andrić
Tijana Vraštanović
Milica Kojić
Scenario:
Barbara Alija
SCENA 1:
(svina okupu, voderaspravu na temu selidbe)
Narator: Govorio je nekad, negde, na nekom zboru, iznemoglim glasom
stanovnik jednog siromašnog, neplodnog kraja. Ostalipovremeno obraćaše
pažnju na njega, iako su svičekali trenutak kada će neko preuzetistvar u
svojeruke. Tako da ovog puta, imali su sreće. Ilibar tako trenutno misle.
1:Braćo i drugovi!Saslušao samsvegovore, pa vas molim da čujete i vi moj.
Ja mislim da je najboljeda mi ostavimo ovaj nerodnikraj pa da krenemo u
beli svet, da tražimo bolju i plodniju zemlju jer seovako ne možeživeti. Stoka
umire, deca gladuju. Ovakvu sušu još nepamtimo!
2:Braćo, mi ovaj predlog moramo odmah poslušati. Uzalud setrudimo!
Moramo poći i potražiti bolju, plodniju zemlju gde će nam se mučan trud
nagrađivati bogatim plodom.
(menja se atmosfera, grupa postajezainteresovanija)
Svi: Hoćemo da pođemo, ovako se višene može!
1: Stanite, braćo, kuda da pođemo? Da bismo znali svoj put ka boljim
krajevima, mora nas neko povesti. Neko ko poznajeput u belom svetu. Ja
predlažemda izaberemo vođu kojeg ćemo svipratiti i slušati.
2. Svi: Hoćemo vođu, hoćemo!
(počinju da se odvajaju iposebno dogovaraju)
2: Slažem se, braćo i drugovi, ali moramo se složiti svi, bez odvajanja!Ali ko je
to od nas putovao da zna puteve? Mi svi dobro znamo da takvog među nama
nema. Nego, kažite mi ko zna ovoga putnika što od jutros sedi u hladu kraj
puta?
(svise okreću i gledaju starca. Starac sedi, pognute glavei ćuti,
udarajućištapom o pod)
1: Prepoznajeteli ga?
(prvo pogleda u starca, pa se približi grupii spustiton)
Ja ga ne prepoznajem. Čini mi se, braćo, da nije odavde. Mora biti neki
putnik koji je izdaleka došao nama. A baš takav nam sad i treba! A reklo bi se
i da je jako mudar čovek, čim reči ne progovara - pa on sve vreme misli.
2: Ćuti čovek i razmišlja. To ne možebiti druge nego da je vrlo pametan. Pravi
gospodin, mogao bi nam i vođa biti!
(svipotvrdno reaguju)
Svi: Mogao bi, da!
2: Mudri gospodine, izvinjavamseako Vas prekidam, vidim da ste zauzeti
mislima svojim. Samo bih voleo, u ime svih nas da vas pitam, da li biste
pristali da nas povedete sa sobom u neke lepše krajevekakvemi, obični
seljaci, još nismo videli? Vi znate puteve, a mi ćemo se pokoravatisvakoj
naredbi vašoj. Pristajeteli da budete naš cenjeni vođa?
(svipogledi upereni u starca. Starac ne diže glavu, i dalje lupka štapom o pod.
1 i 2 se zbunjeno gledaju. 1 kreće da šapućenešto 2, kada starac glasno lupi
štapom o pod, samo jednom. 1 i 2 se okreću ka njemu)
S: Pristajem.
1 i 2: Pristajete?
(starac podižeton)
S: Pristajem!
3. (svise zahvaljuju starcu, on neprogovara)
1: Hvala Vam, mudrigospodine!Ovakva prilika se retko sreće, Vas je nama sam
Bog poslao!Ako se slažete, predlažem da krenemo sutra u zoru, čeka nas velik i
uspešan dan. Nema vremena za gubljenje!
(starac potvrdno klimnu glavom)
2: Pravimudrac!Vešto ćuti i samo razmišlja. S ovakvim čovekom čekaju
nas samo svetli dani!
Narator: Ubrzo zatim, kako Suncezadje, tako i zora sviće, a sa njom se skupilo
svešto je odvažnostiimalo da pođe na daleki put. Krenuli su rođaci sa
porodicama, za sobomostavljaju rodnidom i grobovepredaka. Patnja je
dugim nizomgodina ostavila tragovena njihovim iznemoglim licima punim
bede i gorkog očajanja. Alise u ovom trenutku u njihovim očima mogao videti
prvitračak nade kojije ipak bio veći od tuge za svojim starim zavičajem. Stariji
ljudi malo teže, ali na kraju, svisu ga prežalili. Pa kome je još nostalgija jača od
požude? Nedugo zatim, počevšiod mudrog vođe, kraj je bio opustošen.
SCENA 2:
(putnici izmoreni, povređeni, teško hodaju i jedva prate vođu koji je u odličnom
stanju. I dalje ćuti i ne diže glavu. Svi staju da odmore, uzdišu, 1 i 2 prilaze vođi)
1: Naš vođa, cenjeni gospodine!Sve smo učinili što ste nam zapovedili. Obalili
plot kako ste naredili, pa namse ljudi povrediše. Jedan znak štapom i
razvalismo ogradu!Nakon toga smo i kroz trnješetali! Žena je ostala uskraćena
jednog svog oka, jer ste tako vi pokazalištapom. Zar ne postojineki drugi put
do tih vaših krajeva, kako ste nam Vi došlitako zdravii čitavi ako ste ovuda išli?
(starac ćuti)
2: Hajde, zar se još i žališ? Šta će joj oči kad ima ko za nas da gleda i vodi nas
sreći? Vođa nam je učinio uslugu što je pristao da nas povede. Tako
pametan čovek sigurno zna šta radi, a ti još pitaš može li bolje. Pa i ovo je
previše, naš mudrače!
1: Sigurno, vidi se da je retko obdaren! Nego, onda da ne mislim kako ćemo
dalje kad ima ko za nas da misli, cenjeni vođa! Držim svojeobećanjei čekam
vašu zapovest.
(2 se približava 1 dok starac okrenutleđima polako korača napred)
2: Šta je onda problem, brate?
4. 1: Uz dužno poštovanje, brate, ali nisam siguran da ćemo i ovu jarugu baš
tako lako preći.
2: Kakvu jarugu?
1:Onu ispred vođe ka kojoj i sam upravo korača!
(vođa stoji tačno ispred jaruge, svise preplašili)
2: Brzo, za njim!
Narator: I u deliću sekunde, sva trojica su nestala u dubini jaruge. Odlučni su
bili putnici i sigurniu svog vođu, pa nisu trošili vreme na razmišljanje. Ionako
je taj deo posla pripadao vođi, njihovo je bilo samo da slušaju. I kako jedošla
zora, tako im vođa izađe na oči.
SCENA 3:
(izlaze1 i 2 polomnjeni, vođa jedva povređen)
1: Kuda ćemo?
(vođa ćuti)
1: Kuda nas vodiš? Mi se tebi poverismo nebi li nas spasio bede, a samo si nas
u još veću uvalio!Ostali smo bez braće i drugova, a ni traga još tim lepšim
krajevima!
Vođa: Pa zar niste svina broju?
(vođa odgovorine dižući glavu)
2: Kako to misliš? Pogledaj koliko nas je ostalo. I mi što smo ostali, kao
da nismo.
(pokazujena sebe i 1)
1: Vidi nas samo, pola u grobu!
Vođa: Ne mogu da pogledam!...
1 i 2: Zašto?!
Vođa: Slep sam!
(tajac. 1 i 2 se gledaju)
2: Jesi li u putu vid izgubio?
5. Vođa: Ja samse i rodio slep.
(1 se udari po glavi, 2 izbezumljeno gleda)
1: Dobro, kuda ćemo mi sad? (procedi grubim glasom)
2: ... Ne znam!
Narator: Da, ipak su samo mislili da imaju sreće, mučan narod izgleda osuđen
na propast. Nadajmo se makar da su i oni poslednji našli neki put do sreće, ali
ne taj put dalekih krajeva. Neki drugi put kojim se ne ide nogama, put kojem
je vođa samo srce...
.
.
.
.
.
.
KRAJ
