Lingvisticka stilistika skripta

1. Lingvistička stilistika

2. 2
1. Definisanje osnovnih pojmova stilistike
Stilistika je nauka u fazi uspostavljanja. Mesto stilistike u krugu filoloških
disciplina ni danas se ne može jasno odrediti. Jedni smatraju da stilistika treba da se
zanima za književne tekstove, odnosno na izučavanje izražajnih sredstava književnih
dela, dok drugi smatraju da stilistika treba da se zanima za jezička izražajna sredstva.
Međutim, stilistika je učenje o izražajnim sredstvima jezika u najširem smislu, otuda
njoj pripada važno mesto u nauci o jeziku i nauci o književnosti.
Stilistika razmatra jezičke pojave sa strane njihovog značenja i ekspresije, ocenjujući
koliko su ona pogodna za to da bi se što tačnije, jasnije i upečatljivije izrazile misli.
Predmetom stilistike javljaju se jedinice koje imaju dodatno stilističko značenje. U
pojam, sadržaj i zadatke ove naučne discipline ulazi izučavanje, sistematizacija i opis
jezičkih pojava, fakta jezika s pozicije izražajnih mogućnosti.
Stilistika je deo nauke o jeziku čiji su zadaci:
a) izučavanje ekspresivno emocionalnih svojstava različitih jezičkih sredstava;
b) izučavanje raznih stilova.
Stilistika se obično smatra naukom o izražajnim sredstvima, ali ona je i nauka o
funkcionalnim stilovima.
Stilistiku je najbolje definisala Margarita Nikolajevna Kožina. Po njenom mišljenju,
stilistiku je moguće odrediti kao lingvističku nauku o sredstvima govorne izražajnosti i
o zakonitostima funkcionisanja jezika uslovljenih iskorišćavanjem jezičkih jedinica u
zavisnosti od sadržaja, izraza, cilja, situacije i sfere opštenja.
1.1. Grane stilistike
Razvoju stilistike doprinele su brojne škole i pokreti, npr. formalizam,
strukturalizam, psihologija, semiologija, fonologija itd.
Stilistika kao posebna lingvistička disciplina proučava izražajna jezička sredstva, načine
njihovog spajanja i razmeštaja, ali i njihova značenja.
Kao deo teorije književnosti, proučava upotrebu tih sredstava, njihovo spajanje i
razmeštaj, ukoliko služe nekom književniku za izražavanje njegovih misli i osećanja pri
stvaranju književnog dela. Na stilistiku se gleda s jedne strane kao na nauku o jeziku i
teoriju književnosti, a s druge strane kao na dve različite stilistike:
a) književnu (književno-teorijsku);
b) jezičku (lingvističko-stilističku).
a) Književna stilistika predstavlja istorijsku nauku jezičko-književnog karaktera. Ona
izučava uzajamno delovanje književnog jezika i različitih stilova umetničke literature
kroz istoriju. Kniževna stilistika se bavi i pitanjem u kojoj meri književno jezik može
osigurati odgovarajuća sredstva za stilistički opis raznih književnih pravaca. Proučava
trope i figure, bavi se kompozicijom dela, fabulom i motivacijom.
b) Lingvistička stilistika ili lingvostilistika proučava jezičke realizacije i upotrebu reči,
izraza i rečenica kao i njihove maksimalne sposobnosti za prenošenje informacije.
Proučava i ono što je individualno i ono što je funkcionalno. Proučava određene aspekte
jezičkih fenomena, proučava stilsku diferencijaciju jezika, izbor i organizaciju jezičkih
sredstava.

3. 3
Od 20. veka pa sve do danas, ona je poznata pod različitim imenima: afektivna stilistika,
stilistika izraza, deskriptivna stilistika, stilistika jezika i dr.
Lingvistička stilistika se deli na: fonostilistiku, morfostilistiku, semantostilistiku,
sintaksostilistiku, leksikostilistiku, grafostilistiku i stilistiku teksta.
Gramatička stilistika – deli se na: morfološku i sintaksičku. Morfološka stilistika
primarno proučava stilsku funkciju tvorbenih modela (tvorbene modele reči), naročito
derivacione morfostileme. Morfološka stilistika posvećuje naročitu pažnju građenju reči
(izvedenicama i složenicama), bavi se stilskom vrednošću svih vrsta reči, stilskom
funkcijom gramatičkih kategorija (rod, broj, lice, padež…).
Semantička stilistika – ograničava se na stilističke funkcije značenja reči, zatim na
odnos značenja reči i njene izražajnosti. Na području semantičke stilistike razlikujemo:
leksičku i semantičku stilistiku. Leksička se bavi leksikom u rečniku (rečeničkom
leksikom), a semantička kontekstualnom leksikom.
Sintaksička stilistika - bavi se raznim poremećajima rečenice. Ti se poremećaji ogledaju
u promeni prirodnog reda reči, reč je o tzv. inverziji. (lepa devojka – devojka lepa)
Sintaksička stilistika bavi se i stilskim figurama: anafora, epifora, simploha, ponavljanje,
perifraza; bavi se takođe i intenziviranjem, permutacijom, parcelacijom itd.
Leksička stilistika – predmet ove stilistike jeste leksička građa. Govorimo o
sinonimima, antonimima, paronimima, homonimima, arhaizmima, dijalektizmima,
vulgarizmima, varvarizmima itd.
Grafička stilistika – osnovna jedinica grafičke stilistike jeste grafostilem. Ona se bavi
figurama pisma, onomatopejama, rimama za oko, grafičkim oblikovajem teksta,
upotrebom raznovrsnih grafičkih postupaka, isticanjem naslova i podnaslova, znacima
interpunkcije kao nosiocima emocija itd.
Komparativna stilistika – bavi se upoređivanjem raznih tipova tekstova, npr. iz
različitih epoha, raznih nacionalnih jezika, jezika pisaca itd. Vrlo je značajna za teoriju
prevođenja.
Stilistička kritika – njeno proučavanje zasniva se na ocenjivanju književnih dela
zasnovano na intuiciji. Na relaciji autor-delo-čitalac – previše je delo bilo u centru
pažnje, a jezik je bio zapostavljen. Današnji teoretičar književnosti ne može pristupiti
analizi književnog dela, a da ne poznaje jezik.
Moderna stilistika – bavi se izražajnošću jezičkih sredstava i njihovom ekspresivno-
emocionalnom stranom. Proučava sve što prevazilazi čisto komunikativni, odnosno
referencijalni vid jezika. Postoje razni oblici emotivnih prizvuka u tekstu it u postoje
neograničene mogućnosti za analizu.
Opisna stilistika – bavi se kolektivnim jezičkim izrazom. Važna je za razvrstavanje
stilova, književni stil izdvaja kao poseban stil, a analiza stilova vrši se pomoću
razlikovanja između ekspresivne i impresivne vrednosti izraza.

4. 4
Praktična stilistika – proučava razvijanje stilskog osećanja kod govornika. Bavi se
preporukama o pisanju i pravilnim korišćenjem jezika.
Opšta stilistika – bavi se verbalnim i neverbalnim oblicima jezika, bavi se problemima
stila, ne samo u jeziku i umetnosti, nego i u oblastima drugih ljudskih delatnosti. Ona
obuhvata opšte informacije o stilovima jezika, opis ekspresivno-emocionalnih sredstava.
U poslednje vreme bavi se funkcionalnim stilovima.
Stilistika teksta – bavi se nadrečeničnim nivoom. Naziva se još i makrolingvistika ili
translingvistika. Ima dodirnih tačaka sa teorijom, analizom i problematikom diskursa.
Bavi se temama, idejama i svim načinima organizacije teksta, posebno konektorima,
deskripcijom, monologom, dijalogom itd.
Tradicionalna stilistika – razvila se pod direktnim uticajem retorike. Pojam stila
dovodi u vezu sa slobodnom i stvaralačkom realizacijom teksta.
Fonostilistika – bavi se pojavama na fonetskom i fonološkom nivou. Bavi se dikcijom,
intonacijom, zvukovnom imitacijom, odnosom zvuka i značenja, imitativnom
harmonijom, onomatopejama itd.
Funkcionalna stilistika – pitanje funkcionalnog raslojavanja jezika pokrenuto je u
praškom lingvističkom krugu. Predmet njenog istraživanja jeste upotreba funkcionisanja
jezika, principi izbora i kombinacije. Ona izučava zakonitosti funkcionisanja jezika u
različitim sferama opštenja.

5. 5
2. Osnovni pojmovi stilistike
Centralni pojam stilistike je stil i on ima uže i šire značenje. S jedne strane, ovaj
pojam obuhvata sve ljudske delatnosti i odnosi se na način na koji se nešto radi. Ranije
je značilo samo pisaljku (pero).
Stilemi su reči, izrazi i konstrukcije kojima se označavaju elementi stila. Stilemi sadrže
dodatno ekspresivno, efektivno ili estetsko isticanje. Javljaju se kao elementi koji
odudaraju od konteksta. Uspostavljaju normalnu kontekstualnu normu.
Dele se na: fonostileme, grafostileme…
Svaki stilem ima dva aspekta: stilematski i stilski. Stilematski se odnosi na formu
stilema – na način kako je strukturirana jezička jedinica koja je nosilac stilske
vrednosti – a stilska se odnosi na njegovu stilsku i upotrebnu vrednost.
Ekspresivna sredstva su jedinice kojima se izražavaju ekspresivno-emocionalne
nijanse (oduševljenje, razočarenje, nezadovoljstvo, laskanje, ironija). Postoje različite
vrste izraza koje poseduju prirodnu ekspresivnost, npr.: onomatopeja, fonetski
motivirane reči, uzvici, reči kojima se izražavaju posebna osećanja.
Stilistička sredstva nazivaju se obojena jezička sredstva, npr. kada se govori nešto
prilikom svečanosti, u porodici…
Stilistički aktivna sredstva su stilistički markirana jezička sredstva sa stilističkom
komponentom u svojoj semantičkoj strukturi.
Stilistički neutralna sredstva jesu jezičke jedinice koje pored rečeničkog značenja,
nemaju neku drugu semantičku komponentu. One su stilistički nemarkirane jezičke
jedinice.
Stilistička dominanta – svako češće ponavljanje određenog stilskog postupka postaje
stilistička dominanta. Javlja se na svim nivoima, npr. na fonološkom (asocijacija,
aliteracija), sintaksičkom (upotreba istih konstrukcija ili sama kompozicija – paradoks).
Stilistička varijanta – onaj koji govori i piše uvek ima mogućnosti da se opredeli za
jednu od dve ili više stilističkih varijanti koje znače približno isto, ali se na drugačiji
način iskazuju. Pri izboru između više varijanti , nameće se ona čiji emotivni prizvuk,
ritam, evokativna sposobnost više odgovara i življe ističe sadržinu. (majka: mama-
mamica-mater…)
Ekspresivi - su termini koji se upotrebljavaju za oznaku ekspresivnih jezičkih
sredstava. Oni se nalaze u opoziciji prema terminu nominativ i terminu ekspresiv.
Ekspresivi se razlikuju od nominativa.
Stilske figure – u figure spadaju sve glasovne i zvučne figure kao što su: asonanca,
aliteracija, onomatopeja, ponavljanje, anafora, epifora i simploha. U stilske figure
spadaju figure konstrukcije ( gradacija, polisindeton, asindeton…); figure reči – tropi,

6. 6
reči koje se upotrebljavaju u prenesenom značenju radi dobijanja veće umetničke
izražajsnosti (metafora, metonimija, alegorija, personifikacija…).
Stilistički postupak predstavlja stilističko sredstvo pomoću kojeg se strukturira neki
stil, stilistička pojava i način izražavanja. Sve što postoji u stilistici, svaka stilistička
jedinica, rezultat je primene određenog postupka.
Izražajnost je osnovna osobina pesničkog jezika kojom se koristi pesnik da bi izgradio
svet svoga dela. U tom smislu, pisac najveću pažnju posvećuje rečniku, kako u pogledu
značenja, tako i u pogledu njihove simbolike. Razlikuje se inherentna i atherentna
izražajnost. Inherentna izražajnost je ekspresivnost koja je već prisutna u datoj jezičkoj
jedinici, npr. antiprotivan. Atherentna izražajnost je ekspresivnost koju dobija reč ili
izraz samo u datom kontekstu, npr. komadić hleba – komadić neba.
Denotacija označava direktno značenje reči ili izraza oslobođeno asocijativnog udela ili
bilo kakvog ličnog sadržaja.
Konotacija označava dodatne semantičke i stilističke nijanse koje se nadovezuju na
osnovno značenje reči.
Stilska obojenost – ovaj pojam označava dopunske nijanse koje se dodaju osnovnom
(predmetno-logičkom) značenju, npr. sat – časovnih, sunčanik, peščanik.

7. 7
3. Pojmovna i stilistička vrednost izraza
U svakom izrazu razlikujemo 3 vrednosti:
1) logičku;
2) ekspresivnu;
3) impresivnu.
1) Da utvrdimo osnovno značenje – logičku vrednost, služimo se distinkstivnim
obeležjima, npr. doći ću naveče – poći će ujutru – doći će danas – moći ćemo sutra.
Na ovaj način dolazimo do pojmovne logičke vrednosti izraza.
2) U jeziku su prisutna nehotična fonetsko-morfološka obeležja onoga ko daje
obaveštenje. To su ekspresivna obeležja izraza, npr. Nemac će reći – Toći ću naveče;
dete će reći – Doci cu navece.
3) Obaveštenje možemo izraziti tako da namerno delujemo na slušaoca kako bismo
izazvali određene impresije. Svako obaveštenje ima određen intenzitet, ritam, melodiju
i intonaciju. Ritam i intonacija mogu se menjati u skladu sa afektivnosti onoga ko
upućuje obaveštenje.
Rečenicu – Doći ću naveče. - možemo izgovoriti glasno, poluglasno i šapućući, a takođe
ovaj izraz može imati naglašen svaki deo. Ako naglašavamo radnju, akcenat će biti na
reči – doći, ako naglašavamo vreme, akcenat će biti na reči – naveče. Između reči može
stajati kraća ili duža pauza. U svakom primeru imamo novu impresivnu vrednost.
Pojmovna vrednost je objektivna i prenosi logičko značenje, ekspresivna vrednost je
nesvesno i nenamerno prenošenje teksta, impresivna vrednost je svesna težnja da
izrazom delujemo na onoga kome poruku prenosimo etički, estetički, humoristički,
satiristički itd.
Pojmovna vrednost izraza spade u područje jezika, a ekspresivna i impresivna vrednost
u područje stila. Stilske varijante su brojne i nalazimo ih na svim područjima
lingvistike. Ekspresivna i impresivna obeležja izraza stilistička su obeležja, zato što
uključuju kategoriju afektivnoga. Afektivna obeležja ekspresivne i impresivne vrednosti
izraza imaju dvostuko dejstvo:
a) da deluju samom svojom prirodom (ekspresijom);
b) da mogu izazivati utiske (impresije).
Ima nekoliko tipova jezičkih izraza koji svojom strukturom ili svojom zvučnošću čine
izražajnijom misao koju oblikuju. Takvi su deminutivi, augmentativi, neki sufiksi itd.
Neka afektivna obeležja izraza imaju sposobnost da evociraju nove utiske. Prema
posebnim oblicima, prepoznajemo: razgovor i jezik, jezik određenih grupa, jezik u
određenoj situaciji (reportaže, svadbe, sahrane…).
Prema tonu, možemo dočarati govorni ili pisani stil u određenom vremenu, stil određene
sredine, klase, književne epohe, vrste itd.

8. 8
4. Fonometaplazme (fonostilemi)
Fonometaplazme predstavljaju supstancijalnu modifikaciju (deformaciju,
anomaliju, defektnost, opstrukciju ili strukturalno pomeranje) gramatičke structure reči
na fonološkom nivou.
Postupci uspostavljanja fonometaplazmi formalne su prirode, narušava se signalna
komponenta, a ne semantička (značenje ostaje isto). Modifikacija gramatičkih
(neutralnih) oblika vrši se dodavanjem, izostavljanjem, zamenom ili promenom mesta
određenom strukturnom element.
Postoje: prostiktivne, restriktivne, supstitucionalne, mutacione i transpozicione
fonometaplazme.
Pošto u procesima nastajanja fonometaplazme učestvuju različiti glasovni segmenti
sastavljeni od vokala, konsonanata ili od vokala i konsonanata, zato razlikujemo:
vokalske, konsonantske i vokalsko-konsonantske fonometaplazme. Sve vrste reči
mogu dati svoj tip fonometaplazme.
1. Prostriktivne fonometaplazme => obrazuju se plus (+) postupkom, tj. dodavanjem
nekog strukturnog elementa etalonu. Dodavanje se može vršiti na početku, sredini in a
kraju reči. Otuda razlikujemo tri prostriktivne fonometaplazme:
1) fonološku protezu;
2) fonološku epentezu;
3) fonološku paragogu.
1) Fonološka proteza nastaje dodavanjem nekog glasovnog segmenta na početku
primarnog oblika, npr. opet – jopet; elem – helem.
2) Fonološka epenteza nastaje umetanjem nekog glasovnog segmenta u sredinu
primarnog oblika, npr. uđe – uniđe; bio – bijo.
3) Fonološka paragoga nastaje dodavanjem glasovnog segmenta kraju primarnog oblika,
npr. tu – tuna; ovde – ovdekana; svojoj – svojojzi. Ovaj tip fonometaplazme je najčešći.
2. Restriktivne fonometaplazme => zasnivaju se na minus (-) postupku. Ove
fonometaplazme slede zakonu jezičke ekonomije. Vrlo su produktivne, mogu obuhvatiti
početak, sredinu ili kraj reči. Dele se na:
1) fonološku aferezu;
2) fonološku sinkopu;
3) fonološku akopu.
1) Fonološka afereza nastaje izostavljanjem glasovnog segmenta na početku primarnog
oblika, npr. ptica – tica; htela – tela; gde – de; ovako – vako.
2) Fonološka sinkopa nastaje izostavljanjem glasovnog segmenta u sredini primarnog
oblika, npr. bežimo – bežmo; velike – velke; gledaj – glaj.
3) Fonološka akopa nastaje izostavljanjem glasovnog segmenta na kraju primarnog
oblika, npr. raditi – radit; odmah – odma; svanuti – svanut.
3. Supstitucionalne fonometaplazme => zasnivaju se na zameni jednog glasa drugim.
Mogu biti na početku, ali su češće u unutrašnjosti primarnog oblika, npr. operacija –
aperacija; noj – noć; tih – tija; kćer – šćer.

9. 9
4. Mutacione fonometaplazme => zasnivaju se na menjanju jednog strukturnog
elementa drugim. Radi se o:
1) fonološkoj asimilaciji;
2) fonološkoj disimilacijji.
1) Fonološka asimilacija nastaje fonetskim procesom u toku kojeg dolazi do jednačenja
glasova jednih prema drugima, gde oni dobijaju zajedničke karakteristike i postaju
identični, npr. kao – ko; rekao – reko; posao – poso.
2) Fonološka disimilacija nastaje razjednačavanjem dva ista ili slična glasa, npr. mnogo
– mlogo; tamno – tavno; znamenje – zlamenje.
5. Transpozicione fonometaplazme => podrazumevaju promenu mesta određenog
strukturnog elementa, npr. manastir – namastir; infarkt – infrakt; sav – vas. Ove
fonometaplazme nisu posebno produktivne.
Fonometaplazme kao forme formi u poetskom jeziku, predstavljaju svesno narušavanje
standardne jezičke norme i kad dolaze iz narodnih govora, i kad su dijalekatskog
porekla, i kad čine elemente stare jezičke norme. Fonometaplazme kao destrukcije ne
povećavaju diskurzivnu, već samo stilističku informaciju. Deformacijom standardnog
jezičkog oblika, koncentriše se recipijentova pažnja na formalni deo iskaza, usporava se
tempo percepcije, jer nam je potrebno vreme da ga uporedimo sa standardnim jezikom.
Tako se fonometaplazme aktualizuju i stilski markiraju. Pored stilističke funkcije,
dobijaju i zvukovnu (eufonijsku) funkciju, zato što vidno menjaju zvukovni sloj.
Stilistička funkcija fonometaplazmi zasniva se na odstupanju od standardne jezičke
norme. Svaka metaplazma unosi u kontekst stilističko-semantičku vrednost. Stilistika
kao integrarna funkcija prisutna je u svakoj fonometaplazmi.
Fonometaplazme se koriste za usresređivanje čitaočeve pažnje na detalj, na stvaranje
posebne atmosfere, za imenovanje likova, slika, za opis mentaliteta i kulture ličnosti, za
lokalni govor, odnosno, za karakterizaciju i individualizaciju govora pojedinca.
Ritmičku funkciju dobija veliki broj fonometaplazmi koje nastaju iz različitih
dijalekatskih oblika, elizijom, redukcijom. Ritmičku funkciju mogu steći one
fonometaplazme u kojima dolazi do promene slogovne structure u odnosu na primarni
oblik.

10. 10
5. Evokacija
Evokacija je stilski postupak kada jezičkim sredstvima približimo svet dela.
Zbog bolje analize junaka (lika), uz pomoć jezičkih sredstava možemo odrediti
dijalekatsko područje, mesto, vreme, mentalitet, starosnu dob i nivo obrazovanja junaka
dela.
Naš književni jezik ima osnovicu narodnog jezika, ali je to viši tip tog jezika, to je jezik
književnih dela. U književnom jeziku se javljaju jezički elementi socijalne sredine koji
se mešaju i sa regularnim elementima, pa se otuda javljaju: dijalektizmi, arhaizmi,
žargonizmi, vulgarizmi, varvarizmi, neologizmi, pravopisne greške, gramatičke
greške i pogrešna artikulacija.
1. Dijalektizmi su jezički elementi koji se upotrebljavaju u jednoj dijalekatskoj
govornoj zoni. Njihova rasprostranjenost je ograničena na samo jednu jezičku teritoriju.
Dijalektizmi su najčešća evokativna jezička sredstva kojim se pisci sluze za slikanje
sredine i njoj po nečemu odgovarajućih likova.
Primeri: merdevine - stube; šest - šes; snaha - snaa.
2. Arhaizmi su stare jezičke, morfološke i leksičke kategorije koje se u savremenom
književnom jeziku ne upotrebljavaju, osim u religijskom kontekstu (crkveni jezik).
Primeri: carstvije; puljka; puterka.
3. Žargonizmi su leksički delovi jezika koji potiču iz određenih sredina, društvenih
slojeva i grupa. Najveći njihov broj čine FRAJERIZMI koji odražavaju specifični
mentalitet i ponašanje određenih grupa. Neki se žargonizmi svojom izrazajnošću
približavaju vulgarizmima, dok drugi označavaju svežinu uma i snalažljivost.
Primeri: drpiti; riba; ucmekati; tebra.
4. Vulgarizmi su obično psovke lokalne, regionalne, staleške i druge, šire upotrebe. Oni
služe za karakterizaciju i tipizaciju ličnosti. Vulgarizmi predstavljaju primitivne,
kulturno zaostale i brutalne likove društvenih sredina.
5. Varvarizmi su strane reči, rečenice i izrazi koji se u našem književnom jeziku,
posebno u jeziku književnog dela, upotrebljavaju u izvornom ili našem jeziku
adaptiranom obliku.
Primeri: nobles; vikend; babo; lajk.
6. Neologizmi su reči koje se u govoru ili književnom delu prvi put jave u datom obliku
ili s novim značenjem.
Primeri: pletisanka; ojeseniti; čovetina; bloger.

11. 11
7. Pravopisne greške - pored leksičkih sredstava evociranja, pesnici se često služe i
pravopisnim greškama pri pisanju reči kao sredstava evokacije. Namerno učinjenim
pravopisnim greškama stvara se tipicna crta neke ličnosti koja predstavlja asocijaciju ili
grupu ljudi kojom se karakterizuje društvo, vreme, socijalna atmosfera ili mentalitet
jedne ličnosti, tipicnu za određenu socijalnu sredinu. Postupak se sastoji u tome što se
reči, suprotno pravopisnim pravilima, pišu malim ili velikim slovima. Ličnosti se tako
predstavljaju nepismenim i zaostalim, predstavljajući svoju društvenu kategoriju, a
gramatički neopravdano pisanje velikog slova otkriva mentalitet jedne ličnosti i njegove
generacije i društvene klase.
8. Gramatičke greške - imaju istu funkciju i istu izražajnu vrednost koju imaju i
pravopisne greške. Gramatičke greške mogu biti: fonetske, morfološke i sintaksičke
prirode. Nalaze se u tekstu upravnog govora, pa se njima otkrivaju crte ličnosti koje
potiču iz neobrazovanog društvenog sloja ili iz druge nacije koja ne govori naš
književni jezik.
9. Pogrešna artikulacija - evokativnim izražajnim sredstvima pripada i pogrešna
artikulacija suglasnika. Pogrešna artikulacija se može javiti u govoru kao posledica
prirodne navike stranca na svoj jezik pod čijim uticajem izgovara neke naše suglasnike.
Ponekad se u tekstu pogrešna artikulacija javlja kao posledica govorne mane
defektološke prirode govornih organa, što je piscu potrebno za ironizaciju likova.

12. 12
6. Inverzija
Inverzija jeste zamena mesta gramatičkog reda reči u rečenici.
Postoje sve vrste reda reči u rečenici:
a) gramatički;
b) stilistički.
a) Gramatički:
SUBJEKAT PREDIKAT
atribut priloške odredbe objekat
b) Stilistički red podrazumeva svako odstupanje od svog reda reči u rečenici.
Inverzivni mogu biti: subjekat, predikat, atribut, priloške odredbe i objekat.
Inverzivni subjekat => gramatičko mesto subjekta je prvo mesto u rečenici. Ako
govorniku ovaj član rečenice postane najvažniji, ta njegova afektivnost postaje izbor
njegove stilističke vrednosti i dolazi do zamene mesta, tj. inverzije.
Primer: Brzo su pisala pametna deca.
Inverzivni predikat => gramatičko mesto predikata he drugo mesto u rečenici. Ako
govorniku ovaj član rečenice postane najvažniji, ta njegova afektivnost postaje izbor
njegove stilističke vrednosti i dolazi do zamene mesta, tj. inverzije.
Primer: Pisala su brzo pametna deca.
Inverzivni atribut => gramatičko mesto atributa je ispred subjekta, jer s njim čini
sintagmu kojom se označava jedan jedinstveni pojam. Zbog afektivnog stava govornog
lica, dolazi do inverzije atributa, iza subjekta.
Primer: Deca pametna su pisala brzo.
Inverzivne priloške odredbe => javlja se kao posledica težnje govornika ili pisca da
inverzijom istakne značenje reči u funkciji priloške odredbe (vremenske, načinske,
mesne, uzročne, namenske, količinske).
Primer: Brzo su pisala pametna deca.
Inverzivni objekat => gramatičko mesto objekta je iza predikata, jer je vezan s njime
zato što se predikatska radnja neposredno vrši na objektu. Objekat se takođe može naći
u inverziji, jer govorno lice želi da istakne njegovo značenje.
Primer: Knjigu su brzo pisala pametna deca.

13. 13
7. Elizija
Gramatička struktura rečenice sastoji se od izrečenih svih njenih članova. Proste i
proširene rečenice mogu da budu izrečene tako da jedan ili više članova ostanu
neizrečeni. Tako se od proste rečenice izriče samo subjekat ili samo predikat, a od
proširene rečenice izriču se samo po jedan ili po dva člana. Uzrok nastajanja elizije jeste
afektivno stanje govornog lica.
Eliptične rečenice predstavljaju razbijanje gramatičke strukture rečenice. Prema tome
od koliko se članova sastoji, eliptične rečenice se dele na:
a) jednočlane (monoreme);
b) dvočlane (direme);
c) višečlane (polireme).
Monorema je eliptična rečenica koja se sastoji od subjekta ili od predikata, objekta ili
priloške odredbe.
Direma je eliptična rečenica svedena na dva člana. Direne ne mogu imati predikat, tj.
ne mogu biti svedene na predikat, dok na druge članove mogu. One mogu biti u
inverziji.
Polireme su eliptične rečenice koje se sastoje od tri člana, ali ne mogu sadržati predikat,
npr. Čemu sve to? Zašto to tako?
MONOREME:
Eliptični subjekat => govorno lice izriče samo subjekatsku reč i time se značenje
čitave rečenice prenosi na subjekat.
Primer: Deca. (pametna su pisala brzo)
Eliptični predikat => kada glagolska reč postane najvažnija za govornika, onda se
izriče samo predikat.
Primer: Pisala su. (brzo pametna deca)
Eliptični atribut => kada osobina bića i predmeta za govornika predstavljaju najbitniji
element rečeničnog značenja, onda se upotrebljava samo atribut.
Primer: Pametna. (deca su brzo pisala)
Eliptični objekat => objekat proširene rečenice može da postane vršilac funkcije čitave
rečenice, kada on za govornika predstavlja najbitniji element.
Primer: Knjigu. (su pisala brzo pametna deca)
Eliptične priloške odredbe => proširena rečenica može da bude svedena i na prilošku
odredbu, kada ona za govornika predstavlja najbitniji element.
Primer: Brzo. (su pisala pametna deca)

14. 14
DIREME:
Atribut i subjekat (A+S) => kada imaju poseban značaj za govorno lice i omogućavaju
izbijanje afektivnosti govornika.
Primer: Pametna deca. (su pisala brzo)
Subjekat i objekat (S+O) => diremska rečenička konstrukcija može se sastojati od
subjekta i objekta, kada su postali najvažniji elementi za govorno lice.
Primer: Jasmina mobilni. (zaboravila si mobilni)
Subjekat i priloška odredba (S+ADV) => direma može postati od subjekta i neke
priloške odredbe, time govorno lice želi da istakne subjekatsku i prilošku reč.
Primer: Deca brzo. (su pisala pametna)
Priloška odredba i priloška odredba (ADV+ADV) => direma može nastati i od dve
priloške odredbe.
Primer: Jutros pola litra. (Koliko si vode popio?)

15. 15
8. Repeticija
Neki teoretičari književnosti repeticiju smatraju figurom, pa je poznata pod
nazivima: anafora, epifora, simploha... Opšti uzrok upotrebe repeticije nalazi se u
afektivnom stanju govornog lica, gde se ona javlja kao ponavljanje člana rečenice, dela
složene rečenice ili čitave rečenice.
Svi članovi u rečenici mogu biti ponovljene. Mogu biti ponovljeni inverzivni i eliptični
subjekat i ostali članovi rečenice, ali ne mogu biti ponovljeni eliptični i inverzivni u isto
vreme.
1. Ponovljeni subjekat => kada govorno lice svoj član smatra najvažnijim, dolazi do
repeticije.
Primer: Brzo su pisala pametna deca, deca.
2. Ponovljeni predikat => kada govorno lice svoj član smatra najvažnijim, dolazi do
repeticije.
Primer: Pisala su, pisala su brzo pametna deca.
3. Ponovljeni atribut => kada govorno lice svoj član smatra najvažnijim, dolazi do
repeticije.
Primer: Brzo su pisala pametna, pametna deca.
4. Ponovljeni objekat => kada govorno lice svoj član smatra najvažnijim, dolazi do
repeticije.
Primer: Knjigu, knjigu su pisala brzo pametna deca.
5. Ponovljene priloške odredbe => kada govorno lice svoj član smatra najvažnijim,
dolazi do repeticije.
Primer: Pametna deca su pisala brzo, brzo.

16. 16
9. Intenzifikacija
Intenzifikacija je intencionalno pojašnjavanje izgovora, tj. namerno izricanje
neke jezičke jedinice.
Postoje četiri vrste intenzifikacije:
1) tonska;
2) leksička;
3) jukstapozitivna;
4) retardacija.
1) Tonska intenzifikacija je način izricanja rečeničnog člana uz pomoć tona koji
najčešće bude visok, a može biti i nizak. Svi rečenični članovi mogu biti tonski
intenzivirani i u govoru to prepoznajemo uz pomoć tona, a u tekstu uz pomoć konteksta.
Rečenični član možemo tonski intenzivirati i ujedno u njihovom inverzivnom,
eliptičnom ili ponovljenom obliku.
Intenzivirani subjekat => Deca su pisala brzo.
Intenzivirani predikat => Deca su pisala brzo.
Intenzivirani atribut => Pametna deca su pisala brzo.
Intenzivirani objekat => Knjigu su pisala brzo pametna deca.
Intenzivirana priloška odredba => Pametna deca su pisala brzo.
2) Leksička (veznička) intenzifikacija je način intenzifikacije koji se vrši uz pomoć
veznika. Najčešće se koriste sastavni veznici i rečce baš i zaista. Upotrebom veznika
ispred člana kojeg želimo naglasiti, dobijamo visok ton u izgovoru. Svi rečenični
članovi mogu se naglasiti na ovaj način.
Intenzivirani subjekat => I deca su pisala brzo.
Intenzivirani predikat => Deca su i pisala brzo.
Intenzivirani atribut => I pametna deca su pisala brzo.
Intenzivirani objekat => I knjigu su deca pisala brzo.
Intenzivirana priloška odredba => I brzo su pisala pametna deca.
3) Jukstapozitivna intenzifikacija - ovakva stilistička kategorija javlja se pri
intenziviranju samo nekih nezavisnih i zavisnih rečenica. Osnovni uzrok jukstapozicije
se nalazi u tome da govorno lice nastoji da složenu rečenicu iskaže što pre, ne elidirajući
rečenične članove. Elidirajući samo veznik, dobijamo nevezničke rečenice koje brže
izgovaramo i na taj način su naglašene. Samo sastavne i suprotne rečenice od nezavisnih
možemo intenzivirati, a od zavisnih posledične i uzročne.
Nezavisne rečenice =>
1. Čekam da nešto odgovori, on ćuti. (suprotna)
2. Videla sam psa, mačku, brojne druge životinje. (sastavna)
Zavisne rečenice =>
1. Nisi položio ispit, jer nisi ni učio. (uzročna)
2. Skliznuli su u dolinu, više se ne čuju. (posledična)

17. 17
4. Retardacija - javlja se kao posledica psihološke potrebe govornog lica za posebnim
naglašavanjem nekog rečeničnog člana. Retardacija se manifestuje u obliku klauze
kojom zadržavamo visok ton prethodnog člana i onog ispred kojeg sr nalazi pauza. Svi
rečenični članovi mogu biti na ovaj način naglašeni.
Intenzivirani subjekat => Pisala su - deca.
Intenzivirani predikat => Deca - su pisala.
Intenzivirani atribut => Deca su pisala - pametna.
Intenzivirani objekat => Deca su pisala - knjigu.
Intenzivirana priloška odredba => Deca su pisala - brzo.

18. 18
10. Akumulacija
Akumulacija se javlja onda kada govorno lice ili pripovedač u datoj govornoj
situaciji predstavlja burne situacije, pomoću većeg broja rečeničnih članova iste vrste ili
pomoću velikog broja rečenica iste vrste.
Poseban vid akumulacije predstavljaju:
a) koncentracija;
b) disperzija (rastavljanje).
Svi članovi rečenice mogu biti akumulirani u jednoj rečenici. Tako se u njoj može naći
veliki broj subjekata - koji vrše istu radnju, atributa, objekata - nad kojima se vrši jedna
ista radnja i veliki broj odredbi istih ili raznih vrsta.
1. Akumulirani subjekat => Dolazili su učitelji, ratnici, sveštenici...
2. Akumulirani atribut => Izgrebena, prljava, čupava - takva budućnost nas čeka.
3. Akumulirani objekat => I kaput je zaboravio i šešir, kopije, otpusnicu...
4. Akumulirana priloška odredba => I zbog rana, i zbog umora, i zbog drugova što su
izginuli.
Kada dođe do akumulacije predikata, to je u stvari akumulacija rečenica (prostih ili
proširenih).
Primer: Guraju se, gaze, brate, viču, prete.
Gradacija - najčešći oblik gradacije je akumulacija rečenica kojima se kazuje da se
radnje odvijaju tako da dovode do vrhunaca i eksplozije zbivanja ili osećanja.

19. 19
11. Imitacija
Imitacija je stilistički postupak kojim se određenim elementima nekih glasova
stvara akustična slika jednog dela prirode ili njenih pojava. Fonemi sa imitativnom
funkcijom imaju ekspresivnu i slikovitu vrednost. Akustična priroda nekih glasova
može imati funkciju zvukova iz prirode ili zvukova životinja.
Imitacija uz pomoć glasova se može vršiti na tri načina: alonžmanom, onomatopejom
i imitativnom harmonijom.
Alonžman je fonološko sredstvo izražavanja koje nastaje produžavanjem glasova i vrši
se radi posebnog naglašavanja značenja reči. Za alonžman je karakterističan usporen
ritam, dug i visok ton. Najčešće se mogu produžavati vokali, kao i sonant R i afrikati
Primer: Eeej! Ljudii! Čujtee!
Onomatopeja je ekspresivni izraz koji nastaje imitacijom prirodnih zvukova. Njime se
slikaju zbivanja u prirodi i najčešće su imeničke i glagoslke onomatopeje.
Primer: Slušao sam kako vetar duva - fiju, fiju.
Imitativna harmonija je fonostilistički postupak kojim se imitiraju raznovrsni procesi
upotrebom reči u rečenicama u kojima se upotrebljavaju isti ili slični fonemi čiji je cilj
akustički efekat približno sličan ili isti samim procesima.
Primer: Fisni, fisni; Cvrči, cvrči cvrčak.

20. 20
12. Transpozicija
Transpozicija je stilistička kategorija koja nastaje promenom semantičkog i
sintaksičkog osnovnog elementa gramatičke kategorije. Njen glavni uzrok je afektivan
stav pisca prema nečemu. Ona može da bude:
1) semantička;
2) sintaksička.
TRANSPOZICIJA
Semantička Sintaksička
- leksičke figure; - padežna transpozicija;
- leksika; - veznička transpozicija.
- gramatičke kategorije;
- vrste reči;
- vremenska transpozicija.
12.1. Semantička transpozicija
Semantička transpozicija se javlja u obliku transponovanja značenja leksike i
značenja gramatičkih kategorija. Semantička transpozicija leksike daje leksičke figure,
odnosno, figurativna značenja reči. Transpozicija značenja gramatičkih kategorija javlja
se kao promena značenja roda, broja i lica i kao promena značenja vrsta reči.
Semantička transpozicija obuhvata:
a) leksičke figure (metafora, personifikacija, metonimija, hiperbola, epitet);
b) leksiku (augmentativi, deminutivi, hipokoristici);
c) gramatičke kategorije (interverzija, rod, broj, lice, glagolska rekcija);
d) vrste reči (prisvojne, pokazne, neodređene i upitne zamenice, brojevi,
nepromenjive reči, uzvici);
e) vremensku transpoziciju (pripovedačka vremena i načini, gnomska vremena
i načini, futurska vremena, imperativna vremena i načini, optativna vremena i načini).
a) Leksičke figure – u leksičke figure spadaju: metafora, personifikacija, metonimija,
hiperbola i epitet.
- Metafora je afektivna kategorija izraza koja nastaje prenošenjem značenja jednog
predmeta na značenje drugog predmeta, koje se vrši na principu identičnosti
realizovanog dominantnim atributom predmeta. Metafora može biti: imenička i
glagolska.
Imenička metafora nastaje prenošenjem značenja jedne imenice na značenje druge
imenice, npr. Plavi zumbul i zelena kada – momak i devojka.
Glagolska metafora nastaje prenošenjem značenja jednog glagola na značenje drugog
glagola, npr. Ujeo me je za srce – slomio mi je srce.

21. 21
- Personifikacija je vrsta metafore koja nastaje pripisivanjem osobina bića predmetima
ili osobina lica predmetima i životinjama. Kada se predmetima daju osobine ljudi i
obrnuto, to je vivifikacija; kada se predmetima daju osobine životinja i obrnuto, to je
animalizacija. Naziv personifikacija se obično koristi za sve ove vrste prenošenja.
Personifikacija može biti: imenička (jecanje) i glagolska (brčkati).
- Metonimija – metonimijske veze predmeta i pojava manifestuju se u različitim
vidovima, i to: deo umesto celine ili sadržalac umesto sadržine, npr. Kasarna još spava.
- Hiperbola je leksički izraz pun intenziteta i aktivnosti. Pri nastanku hiperbole, sličnost
se javlja na pojmu broja i veličine, odnosno količine kao dominantnog atributa
poređenog predmeta ili pojma koji se preterano uveličava. Hiperbola može biti:
imenička (svet mi se oko glave vrti) i glagolska (ruka mi planu).
- Epitet je afektivna leksička kategorija izražavanja koja nastaje prenošenjem
dominantnog atributa bića ili predmeta na drugo biće ili predmet. Epitet može biti:
metaforski (slatki zvuci), personifikacioni (neljubazna šuma), metonimijski (glasna
gužva) i hiperbolični epitet.
b) Leksika – u leksiku spadaju: augmentativi, deminutivi i hipokoristici.
- Augmentativi su izvedenice kojima se označavaju predmeti i pojave koji se svojom
veličinom i značenjem ističu među predmetima i pojavama srodne vrste. Augmentativi
mogu biti: pejorativni i meliorativni.
Pejorativni augmentativi su reči kojima se predmetima, bićima i pojavama pripisuje
veličina koja im daje negativnu vrednost, npr. jezičina.
Meliorativni augmentativi su reči čijim se značenjem vrednost bića i predmeta
predstavlja pozitivnijim nego što u stvari jeste, npr. junačino.
- Deminutivi su izvedenice koje označavaju mlado biće ili mali predmet. Deminutivi
mogu biti: pejorativni i meliorativni.
Pejorativni deminutivi izražavaju izrazito negativan stav prema nekome ili nečemu
putem umanjnivanja veličine ili značaja, npr. lepotančiću.
Meliorativni deminutivi su slični hipokorističnom značenju, oni kazuju jaku vezu
intimnosti i postaju izrazi osećanja prema biću i predmetu., npr. zubići.
- Hipokoristici su reči za izražavanje posebnih osećanja u vidu tepanja i milovanja.
Hipokoristici mogu biti: pejorativni i meliorativni.
Pejorativni hipokoristici su oni čije je osnovno značenje izraz odvratnosti i ruganja,
npr. baja. (zavisi od konteksta rečenice)
Meliorativni hipokoristici su obično lirski izrazi intimnosti i prijateljskih odnosa među
ljudima, npr. Nidžo. (nadimci)
c) Gramatičke kategorije – mogu imati gramatička i stilistička značenja, odnosno
vrednosti. Gramatička značenja pojedinih vrsta reči su osnovna značenja, a stilistička
značenja su ona značenja koja nastaju transpozicijom osnovnih značenja u afektivna.

22. 22
Zbog transpozicije značenja, ekspresivnu vrednost mogu imati i zamenice, brojevi,
glagolski oblici, prilozi, predlozi, veznici i gramatičke kategorije kakve su rod, broj i
lice. Ovakve stilističke kategorije javljaju se u obliku interverzije i vremenske
transpozicije.
- Semantička interverzija je stilistička pojava kad jedna gramatička kategorija dobije
značenje neke druge kategorije, jer na taj način govorno lice posebno ističe neki pojam.
Dakle, interverzija je specifična transpozicija značenja koju mogu dobiti pojedine vrste
gramatičkih kategorija kao što su rod, broj, lice i neke vrste reči.
- Rod je gramatička kategorija koja označava prirodnu ili gramatičku pripadnost bića ili
predmeta muškog, ženskog ili srednjeg roda označenih posebnim morfemama.
Interverzija roda se javlja kad se oblikom jednog roda izrazi ono što bi logički i
gramatički trebalo označiti drugim rodom.
Primer: Ono što je počelo da ujeda, ja ću prebiti. (ona; je počela;) – zamena ženskog
roda srednjim.
Primer: Sine moj. – a misli se na ćerku.
- Broj je gramatička kategorija kojom se označava broj bića i predmeta uzetih kao
jedinke ili u većem broju neke vrste.
Interverzija broja javlja se kao upotreba oblika jednine za označavanje više jedinki,
javlja se pri upotrebi vlastitih imenica u obliku množine i pri upotrebi nekih apstraktnih
i gradivnih imenica u obliku množine.
Primer: Mi imamo puno Miloša.
Primer: Amerikanac želi da vlada svetom.
- Lice je gramatička kategorija kojom se označavaju trovrsni učesnici u govoru. Oni
mogu biti: govorno lice, prisutno lice i neprisutno lice.
Interverzija lica se javlja kao zamena oblika drugog i trećeg lica oblikom prvog lica itd.
Primer: Oni našli mene. (umesto drugog lica množine – vi)
- Glagolska rekcija je mogućnost glagola da se veže sa drugim glagolima.
Interverzija glagolske rekcije predstavlja u savremenom književnom jeziku odstupanje
od gramatičkih sistema u domenu rekcije.
Interverzija neprelaznih glagola je upotreba neprelaznih glagola u značenju prelaznih.
Primer: On ćuti istinu. (oseća)
Primer: On zastajkuje devojke. (zaustavlja)
Promena glagolske rekcije nastaje kao posledica težnje govornog lica ili pisca da
eksresivno istakne vršenje određene glagolske radnje.
Interverzija povratnih glagola – pojedine vrste povratnih glagola, kao što su pravi,
nepravi i medijalni povratni glagoli interesuju semantiku i sintaksu. Ovom domenu
pripadaju samo oni povratni glagoli koji imaju značenje prelaznih glagola i koji se
svrstavaju u pasivni glagolski red. To su povratni glagoli čiji subjekat predstavlja
objekat i zbog toga prividno izgleda da subjekat vrši radnju na samom sebi.
Primer: Otvaraju se vrata.
Primer: Oseća se miris.

23. 23
d) Vrste reči – semantičku transpoziciju nalazimo i pri promeni značenja pojedinih
vrsta reči. Transpozicija značenja izazvana stilističkim uzrocima i efektima svojstvena
je svim vrstama reči.
- Prisvojne zamenice označavaju pripadnost bića ili predmeta jednom ili većem broju
vlasnika. Prisvojne zamenice mogu imati transponovano značenje i zamenjivati prideve,
odnosno neku pridevsku reč.
Pored toga, prisvojna zamenica svoj može imati raznovrsna značenja što zavisi od
značenja rečenice u kojoj se upotrebljava. U svim tim značenjima, ona dobije značenje
nekog konkretnog prideva.
Transpozicija značenja prisvojnih zamenica nastaje onda kad se njome iskazuje toplina
osećanja prema nekome, kao što je slučaj sa ličnom zamenicom prvog lica - moj i kao
što je slučaj sa zamenicom svoj.
Primer: Sine moj.
Primer: On je svoj čovek.
- Pokazne zamenice označavaju upućivanje na prostorni i vremenski položaj bića i
predmeta prema govornom licu i na kakvoću i količinu bića i predmeta. Pokazna
zamenica trećeg lica jednine može imati značenje upućivanja na već poznatu osobinu
bića ili predmeta. U tom slučaju zamenica dobije značenje prideva, tako da se značenje
pokazivanja tranformira u značenje istaknute osobine bića ili predmeta.
Primer: Ono osećanje ponosa je bilo dominantno. (jako)
Primer: Neće ta daleko stići. (takva)
- Neodređene zamenice – njihovo osnovno značenje sastoji se u njihovom upućivanju
na nepoznata bića i predmete.
Semantičku transpoziciju mogu imati neodređene zamenice za lice – neko, i za
predmete - nešto. Takođe, zamenica za lice može služiti i za isticanje značaja koje ima
lice.
Primer: Treba da znaš da je on neko.
Neodređena zamenica za predmete može dobiti značenje količine, tj. zamenjivati prilog
za količinu.
Primer: Dobila sam nešto novca.
- Upitne zamenice – imeničke i pridevske upitne zamenice – ko, šta, što, koji, čiji,
kakav – imaju upitno značenje i upotrebljavaju se na početku upitnih rečenica. Upitno
značenje im je osnovno, gramatičko značenje. One mogu imati transponovana značenja
i tada mogu zamenjivati neodređene zamenice.
Primer: Dođe li ko od vas ranije? (neko)
Primer: Ako vidiš koju jabuku, donesi mi. (neku)
- Brojevi označavaju koliko čega ima na broju. Oni mogu biti osnovni, redni i zbirni.
Transponovano značenje mogu imati osnovni broj (jedan) i redni broj (drugi). Broj
jedan može se upotrebljavati umesto neodređene zamenice, a može biti upotrebljen i da
označi nepoznata bića i predmete i dobije oblik množine, iako ga formalno ne može
imati. Broj jedan može dobiti i značenje prideva isti i jednak.
Primer: Jedni su se svađali, drugi su ih mirili.

24. 24
- Nepromenjive vrste reči – od nepromenjivih vrsta reči, prilozi, predlozi i veznici
mogu postati ekspresivni izrazi transpozicijom značenja.
Semantičkom transpozicijom prilozi postaju figurativni izrazi metafore i
personifikacije.
Semantička transpozicija predloga i veznika uslovljena je njihovom sintaksičkom
funkcijom, pa im je transpozicija značenja vezana za sintaksičku transpoziciju.
- Uzvici su reči kojima se izražava neko osećanje. Oni su sastavljeni od jednog glasa ili
od skupa glasova kojima se iskazuju lična raspoloženja. To su uzvici: ah, oh, uh.
Uzvici čijim se glasovima imitiraju zbivanja u prirodi, predstavljaju onomatopejske
reči: gr-gr, dum-dum.
e) Vremenska transpozicija – semantičkoj transpoziciji stilističke vrednosti pripada i
transpozicija značenja glagolskih vremena i značenja. Oblici glagolskih vremena i
načina imaju svoja osnovna i prenesena značenja. Njihova osnovna značenja su vezana
za vršenje radnje ili postojanje stanja u stvarnom smislu, a takođe postoje i značenja
stilističke vrednosti.
Glagolska vremena označavaju vreme vršenja radnje, a načini označavaju subjektivan
odnos prema onome što se njima kazuje, ali i kazuju vreme tog odnosa. Stilistička
vrednost glagolskih vremena proističe iz njihovih prenesenih značenja.
Postoje tri vremena: sadašnjost, prošlost i budućnost:
Neograničenom pravom AC označen je vremenski tok koji se prostire neograničeno u
prošlost -A, i u budućnost -C. Tačka B predstavlja sadašnjost. Sva prošla glagolska
vremena se nalaze na liniji AB, a sva buduća na liniji BC.
Kada su u pitanju transpozicije značenja glagolskih vremena i načina, slika bi bila
drugačija - buduća vremena bi se našla na liniji AB, a prošla na liniji BC.
Sva prenesena značenja možemo podeliti na: pripovedačka vremena i pripovedačke
načine, gnomska vremena i gnomske načine, futurska vremena, imperativna
vremena i imperativne načine, optativna vremena i optativne načine.
- Pripovedačka vremena su glagolska vremena koja imaju stilističku vrednost u
pripovedanju. Njima se gramatički ne označavaju prošle radnje, ali transpozicijom
značenja služe za pripovedanje prošlih radnji.
• Prezent označava radnju koja se vrši u vreme kada se o njoj govori. Kada se radi o
prenesenom značenju prezenta, ne radi se o periodu govorenja. Kod transpozicije
značenja, prezent dobija značenje nekog drugog vremena. Ova transpozicija nastaje kao
posledica afektivnog stava govornog lica prema vremenu u kojem se radnja vrši iz
potrebe da se ekspresivno izrazi to vreme.
Pripovedački prezent kazuje radnju koja se dogodila u prošlosti, upotrebljava se umesto
perfekta ili imperfekta.
Primer: Sećam se, čim sunce zađe, on peva i udara u saz.
Primer: A zimi, kad napada sneg, oni sede i seckaju pršutu.
A B C
AB BC

25. 25
• Aorist označava vršenje prošle radnje neposredno pre trenutka govorenja. Gramatičari
su o svim značenjima aorista dali razna mišljenja. Postavlja se pitanje da li aorist uopšte
ima neekspresivno značenje. Čim se radnja vrši neposredno pre trenutka govora, ona ne
može biti neekspresivna.
Stilistička vrednost pripovedačkog aorista vidi se u svim situacijama gde aorist menja
perfekat, tada imamo stilistički aorist. Pripovedanje pomoću aorista je ekspresivnije
nego pomoću perfekta kojim se daje samo vremenska odrednica.
Primer: U njenoj avliji je pukla puška, zasvira muzika i zanjištaše konji.
• Perfekat služi za označavanje radnje koja se vršila u neodređenoj prošlosti.
Ekspresivnu vrednost može imati pre svega krnji perfekat, koji skraćuje pripovedački
tok i ubrzava pripovedanje. On je elidiran pomoćni glagol, a ta elizija nastaje iz potrebe
življeg pripovedanja. Vremensko značenje mu je "nastavljeno vršenje radnje" do
trenutka sadašnjosti i on je vremenski blizu vremenskom trenutku aorista.
Primer: Stizali meštani u džamiju, jedan po jedan. U džamiji bilo ugodno i toplo.
• Imperfekat označava radnju koja se vršila u prošlosti istovremeno sa nekom drugom
prošlom radnjom. Ekspresivnost je iskazana istovremenošću dve radnje. Imperfekat
nema transpoziciju svoga značenja, već je on samo oblik transpozicije perfekta.
Primer: Pucaše puška, a onda zastade.
• Futur I je glagolsko vreme koje kazuje radnju koja će se vršiti u budućnosti, ali se
futur I u pripovedanju upotrebljava kad se njime iskazuje radnja koja se vršila u
prošlosti, ali predstavlja budućnost prema nekoj drugoj prošloj radnji posle koje je
vršena. Tada futur I zamenjuje perfekat, jer označava prošlu radnju i to je prava
transpozicija futurskog značenja, ali se takođe može upotrebiti i umesto prezenta.
Primer: U mladosti je puno vežbao violinu, pa će često nastupati do osamdesetih
godina.
- Pripovedački načini - glagolski načini označavaju subjektivan stav prema
nerealizovanim zbivanjima. Načini sami po sebi imaju stilističku prirodu, međutim,
modalnost (stav govornika) je bitna osobina načina. Modalna vrednost načina je njihova
osnovna funkcija. Glagolski načini se mogu upotrebiti i u funkciji i značenju glagolskih
vremena.
• Potencijal (kondicional) prezenta se upotrebljava kao zamena perfekta pri
pripovedanju prošlih radnji. U osnovi, ovde se radi o transpoziciji modalnosti (lični stav
govornika) i temporalnosti (oznaka vremena). Odatle proističe ekspresivnost
potencijala.
Primer: Ona bi tiho zapevala, a zatim nastavila svoj vez.
• Imperativ se često upotrebljava za pripovedanje prošlih radnji i on tada zamenjuje
perfekat. Tada se dešava posebna transpozicija - sticanje vremenskog značenja od strane
imperativa. Transpozicija mogusa u vreme, modalnosti u temporalnost je izvor
ekspresivnosti pripovedačkog imperativa. Ovakav imperativ se upotrebljava samo za
prvo i treće lice.
Primer: Ja noću šetaj i pevaj, a ujutru prvi na poslu. (upotrebljena zamenica prvog lica)

26. 26
- Gnomska vremena - semantička transpozicija glagola se javlja i kad se oni
upotrebljavaju u poslovicama. Za poslovice je karakteristična svevremenost da se
jednim glagolom (glagolskim vremenom) obuhvataju i druga dva vremena.
• Gnomski prezent služi za iskazivanje radnji koje se stalno vrše, koje su se vršile u
prošlosti i koje će se vršiti u budućnosti.
Primer: Ko rano rani, dve sreće grabi.
Elementi modalnosti (ličnog stava) i prenošenje prezentovog značenja na prošlost i
budućnost čini ekspresivnost gnomskog prezenta. Prezenti rani i grabi odnose se na sva
vremena, jer je to svevremena istina.
• Gnomski aorist se koristi u polovicama za označavanje radnji koje se mogu vršiti u
svim vremenima. Prezent se prenosi na prošlost i budućnost, a aorist na sadašnjost i
budućnost. Transpozicija aorista na sadašnjost je isto kao da se radi o budućnosti, jer je
pojam sadašnjosti za aorist u stvari budućnost. Pošto aoristom iskazujemo već
doživljenu radnju, to dodatno doprinosi ekspresivnosti.
Primer: Ko se dima ne nadimi, taj se vatre ne ugreje.
• Gnomski perfekat predstavlja knji perfekat, jer se od njegovog oblika upotrebljava
samo radni pridev. Kao eliptični oblik, perfekat omogućava brži tempo i sažetiji izraz.
Transpozicija značenja je na sadašnjost i budućnost, kao i kod aorista. Ove dve
karakteristike čine da gnomski perfekat dobije ekspresivnu vrednost.
Primer: Ni luk jeo, ni luk mirisao.
• Gnomski futur I se koristi u poslovicama i za razliku od perfekta, on ima pun oblik,
nikada eliptičan. Značenje mu je mnogo šire nego u drugim prilikama. Njime se
iskazuje radnja iz prošlosti i sadašnjosti.
Primer: Podmuklo pseto najpre će ujesti.
- Gnomski načini - od glagolskih načina u poslovicama možemo naći samo imperativ.
• Imperativ u poslovicama sličan je upotrebi vremena, i to gnomska vremena gube samo
osnovno značenje, ali ne i vremensko, a gnomski imperativ takođe gubi imperativno
značenje, ali ne i načinsko. U tome je i razlika između pripovedačke i gnomske upotrebe
načina. Transpozicija značenja javlja se ovde kao prelaz značenja zapovesti u značenje
uslova.
Primer: Pusti muvu na bradu, ona uleti u usta.
- Futurska vremena - neka glagolska vremena koja označavaju prošlost i sadašnjost
mogu imati i značenje budućnosti, tada ta vremena preuzimaju značenja futura I.
Ovakva značenja nefuturskih vremena pokazuju transpoziciju njihovih osnovnih
značenja, ali transpozicija se ne vrši kao kod pripovedačkih vremena. Ona je uslovljena
modalnim elementom njihovog značenja, znači licnog shvatanja govornog lica o
realizaciji radnje u budućnosti. Transpozicija se javlja kao prenošenje značenja
prezenta, aorista i perfekta na period bliske budućnosti.

27. 27
• Futurni prezent kazuje radnju koja će se vršiti u jednom trenutku u budućnosti, on
tada ima značenje futura i menja ga.
Primer: Sutra ću da idem na more.
Ovi prezenti su upotrebljeni da se iskaže buduća radnja, a to saznajemo iz konteksta.
Prenesena prezentska značenja imaju ekspresivnu vrednost.
• Futurni aorist kazuje radnju koja će se vršiti u budućnosti. Preneseno značenje aorista
uslovljeno je modalnim elementom njegovog značenja. Samo prezentsko značenje kao
rezultat ličnog stava govornog lica da će se radnja označena aoristom realizovati, čini
njegovu stilističku vrednost.
Primer: Nastavi li ova kiša padati, okisnuh do gole kože.
• Futurni perfekat nalazimo u slučaju kada govorno lice iskazuje svoje lično uverenje
da će se radnja ostvariti (kao kod futurnog aorista), zato se radnja predstavlja kao da je
već izvršena i označava se perfektom. Transpoziciju perfektovog značenja i
ekspresivnost njegove upotrebe u značenju futura uslovljava modalnost.
Primer: Ako nastaviš sa učenjem, položio si ispit.
- Imperativna vremena - glagolska vremena mogu promeniti svoja značenja i služiti za
izricanje strože ili blaže zapovesti, pritom se javljaju dva elementa njihovog značenja.
Jedan je transpozicija, a drugi modalnost koja izvire iz njihovog novog značenja.
Modalnost je tada, u stvari, uzrok transpoziciji značenja. Ta se modalnost vidi u težnji
govornog lica da zapovest izriče strože ili blaže od normalnog. To znači da se
transpozicija javlja u vidu zamene vremenskog pojma pojmom zapovedanja.
Imperativnu vrednost mogu dobiti prezent, perfekat i futur I.
• Prezent - kad se prezent upotrebi umesto imperativa, on ne gubi vremensko značenje,
već dobija novo, modalno značenje. To je modalnost koja treba da se realizuje u
budućnosti. Tu imamo potpunu vremensku transpoziciju i delimičnu transpoziciju
temporalnosti u modalnosti. Prezent zato postaje ublažen izraz zapovedanja, blaga
zapovest, što čini suštinu njegove stilističke vrednosti.
Primer: Da ćutiš i da poslušaš tu pesmu.
Ovaj prezent je prošao kroz transpoziciju značenja sticanjem modalnosti kao oblik
stilističke vrednosti čija je osnovna nit ublažena zapovest.
• Perfekat - zamenjujući imperativ, perfekat preuzima njegovo značenje. To znači da
perfekat dobija modalni karakter.
Primer: Da se niko nije pomakao s mesta.
Perfekat ovde ima imperativno značenje i on je sa vremenskog prešao na područje
modalnosti. Vremensko značenje nije sasvim nestalo, ali je perfekat prešao u futur.
• Futur - slično prezentu, i futur se upotrebljava za izricanje blage zapovesti.
Vremensko značenje se ne gubi sasvim, ali se velikim delom transformira u modalno.
Imperativni futur služi za izricanje zapovedi koja treba da se izvrši u budućnosti, a može
da predstavlja i deo perioda govorenja. Takav futur izražava blagu zapovest i kroz nju
se realozuje vremenska transpozicija.
Primer: Doći ćeš tad i donećeš knjige.

28. 28
- Optativni perfekat (želja) - glagolsko vreme može da posluži za izražavanje želje, a
ta mogućnost je svedena samo na perfekat. Najčešće se s tim značenjem upotrebljava
krnji perfekat i kao takav on ima modalni karakter. Da bi jaka želja bila ostvarena,
iskazuje se radni pridev, a elidira se pomoćni glagol. Optativni perfekat se najčešće
upotrebljava u kletvama i zakletvama.
Primer: Kad voda u brdo okrenula, onda se vi povratili.
Primer: Živeo predsednik!
12.2. Sintaksička transpozicija
Pored semantičke transpozicije (prenošenje značenja jedne kategorije na drugu),
postoji i sintaksička transpozicija. Sintaksička transpozicija je pojava pri kojoj jedna
gramatička kategorija preuzima sintaksičku funkciju druge gramatičke kategorije.
Postoje:
a) padežna;
b) veznička transpozicija.
a) Padežna transpozicija - svaki padež ima određenu sintaksičku funkciju: nominativ
vrši funkciju gramatičkog subjekta, genitiv funkciju mesne odredbe, dativ funkciju
namenske odredbe, akuzatif funkciju gramatičkog subjekta, instrumental funkciju
načinske odredbe, lokativ funkciju odredbe za mesto.
Ekspresivne padežne funkcije su one koje padežnom značenju pružaju mogućnost da
sačuva opštu nit značenja i da dobije novo značenje koje je ekspresivno.
- Genitivni subjekat - ako vrši ekspresivnu funkciju, upotrebljava se bez predloga.
Genitivni subjekat se javlja s glagolima: imati, biti, nestati, trebati. Tada genitiv ima
partitivno značenje koje mu i daje ekspresivnost. Ako genitiv upotrebimo u obliku
nominativa, onda on vrši subjekatsku funkciju.
Primer: Imanja nestaje, pola je prodao. (partitivni genitiv može biti zamenjen
nominativom - imanje)
Primer: Eno brestova kraj puta. (genitiv množine uz pokaznu rečcu eno zamenjuje
nominativ)
- Dativni subjekat se upotrebljava kada se nekome ili nečemu pripisuje stanje ili
osobina koji deluju istinito ili korisno ili je onaj sa ovom osobinom slobodan od
istinitog ili korisnog delovanja stanja. Umesto dativa može se upotrebiti i nominativ, a
da se značenje rečenice promeni.
Primer: Drema mu se. (dativ lične zamenice trećeg lica može biti zamenjen
nominativom i on predstavlja subjekat. Rečenica sa nomimativnim oblikom ne bi imala
ekspresivni karakter: On drema.)
- Vokativni subjekat - vokativ inače ima visok stepen afektivnosti, ali se on u rečenici
može naći i u ulozi nominativa. Nalazimo ga u narodnim pesmama gde se upotrebljava
radi postizanja potrebnog broja slogova u stihu.
Primer: Vino pije Kraljeviću Marko. (sama gramatička neprirodnost vokativnog oblika
subjekta daje ekspresivni sadržaj vokativnom subjektu)

29. 29
- Pridevski subjekat - pridevi su reči koje vršr sintaksičku funkciju atributa, ali se oni
mogu upotrebiti i u funkciji subjekta. Transpozicija subjekta s imenice na pridev služi
za subjekatsko isticanje pridevskog značenja.
Primer: Zeleni i plavi su počeli igrati. (pridevi imaju funkciju subjekta umesto reči
fudbaleri)
- Zamenički subjekat - imeničke zamenice normalno vrše subjekatsku funkciju, ali i
pridevske zamenice se često upotrebljavaju kao subjekat.
Primer: Naši su se okupili. Neki su već otišli na spavanje, a ta je otišla prva. (i
prisvojna, i neodređena i pokazna zamenica imaju funkciju subjekta)
- Brojni subjekat - i brojevi se mogu upotrebiti kao subjekti.
Primer: Jedan ode u Tursku, drugi osta ovde.
- Dativni atribut - od padeža koji imaju ekspresivnu funkciju atributa, uzimamo samo
dativni atribut, zato što drugi padeži nemaju ekspresivnu funkciju atributa.
Primer: Kosa joj je plava.
- Genitivni atribut - pored akuzativa kao gramatičkog objekta i drugi padeži mogu
vršiti tu funkciju i to su nepravi objekti. Jedan od njih je i partitivni genitiv.
Primer: Imam i ja prava da znam.
- Slovenski genitiv - se upotrebljava sa prelaznim glagolima u odričnom obliku.
Ekspresivnost imamo kad se genitivna funkcija sintaksički transponuje u akuzativnu.
Primer: Imena mu ne znam, ali bih ga prepoznao.
- Dativni objekat - se javlja kao dopuna akuzativnom obliku objekta i kao zamena
akuzativa posle glagola pomoći, pomagati, smetati. Prvi slučaj nema ekspresivnosti, a
drugi ima nešto malo.
Primer: Toj porodičnoj zalutaloj ovci ne smeta njena šuga.
b) Veznička transpozicija - gramatički, veznici su reči koje služe za označavanje
odnosa među rečenicama i rečima. Stilistički, veznici imaju raznovrsne stilističke
funkcije.
Funkcije i značenja veznika zavise od gramatičkog i stilističkog sadržaja rečenice i od
sintaksičke prirode rečenice, zato se veznici klasifikuju prema vrstama rečenica u
kojima se nalaze. Tako imamo veznike zavisnosti i nezavisnosti.
Veznici zavisnosti se dele na: izrične, vremenske, uzročne, posledične, dopunske,
pogodbene, namerne i načinske.
Veznici nezavisnosti se dele na: sastavne, rastavne i suprotne.
- Posledični veznici - neki sastavni veznici se pored sastavnih rečenica mogu upotrebiti
i u zavisnim rečenicama koje su posledične. To su veznici: i, pa, te.
Primer: Potrošio sam sav novac, te sada nemam dovoljno. (veznik te bi mogao biti
zamenjen posledičnim veznikom tako da)

30. 30
- Izrični veznik da - izrični veznik da se upotrebljava na početku izričnih rečenica koje
govore šta se glagolima govorenja, mišljenja i osećanja iznosi. Ovaj veznik se koristi i
za označavanje zavisnog odnosa drugih vrsta zavisnih rečenica: namerne,
kondicionalne, željne...
- Namerni veznik da - veznik da u namernoj rečenici dobija namerno značenje
(značenje namere) preko nijanse značenja namerne rečenice. Namerno značenje ima
dominantno značenje veznika u namernoj rečenici, pa kao preneseno značenje ima
ekspresivnu vrednost.
Primer: Krenuo sam biciklom da bih što pre stigao. (veznik da uvodi namernu rečenicu i
postaje namerni veznik ekspresivnog značenja. Posledičnom rečenicom se kazuje da je
krenuo biciklom radi bržeg dolaska)
- Željni veznik da - željne rečenice se upotrebljavaju iza glagola želje i nastojanja u
glavnoj rečenici. Veznik da i ovde čuva nijansu značenja, ali je pretvara u željnu nijansu
i postaje željni veznik. Ekspresivnost je u ovoj promeni.
Primer: On je snažno poželeo da se ona vrati.
- Pogodbeni (uslovni) veznik da - pogodbene rečenice kazuju pogodbu, uslov vršenja
radnje glavne rečenice. Njihov odnos prema glavnim rečenicama označava se, pored
ostalih, i veznikom da.
Primer: Da nije oca, napustio bi fakultet.
- Uzročni veznici - pravi uzročni veznik je samo veznik jer. Veznici pošto, čim, kad,
kako, što su veznici čihe je osnovno značenje drugačije. Transpozicija se dešava kad
neki od ovih veznika bude upotrebljen umesto veznika jer.
Primer: Pokajah se što ne završih na vreme.
- Izrični veznici kako, gde - načinski veznici kako i gde mogu da vežu izričnu rečenicu
za glavnu. Tada se upotrebljavaju umesto veznika da.
Primer: Vidim je kako vesela trčkara.
Primer: Čujem ga gde peva onu pesmu.
- Suprotni veznik dok - vremenski veznik dok se upotrebljava i za izražavanje
suprotnosti, pa se koristi u suprotnim rečenicama.
Primer: Jedni su otišli napred, dok su se drugi vratili. (umesto ovog veznika mogli bi se
upotrebiti suprotni veznici ali i a)
Primer: Dok si rekla da ćeš otić, onda idi. (zato što)
Primer: Pošto ti najbolje znaš, ti nam reci. (zato što)
Veznik nije upotrebljen u vremenskom značenju, već u uzročnom i ovo je veznička
transpozicija.