Srbija i Srbi

1. Илија М. Живанчевић
НОВОМ
ПОКОЉЕЊУ
БЕОГРАД 1934
Рушки и Миши
Писац
Штампарски завод ''Орао''
Београд, 1934
Топличин венац 4.
Наша позната ксеноманија негативна је и зa наш и зa општи напредак, јер ми не постојимо
зa то да будемо подражаваоци које друге расе, већ је наша културна мисија у томе да нашег
самониклог, расног генија развијемо до највећих могућности и ставимо га у службу човечанству.
Само такав, слободан, он представља чињеницу у културној сарадњи, а наша народна мисао, као
самоникла, може да блиста у висинама водећих.
Ове кратке студије из историје представљају покушај да се са тога нашег расног генија и
наше народне мисли макар и делимично разгрне туђински вео и колико толико навести огромна
ризница наших културних вредности, наш невероватно велики смисао организовања државе и
правде, наш танани изражај уметности и философије, а намењене су новом покољењу као путоказ и
вођ у нове видике и више народне и опште историје.
САДРЖАЈ
I Порекло Словена
II Душаново законодавство и Византијско право
III Српска народна песма. Књижевност
1

2. 2
ПОРЕКЛО СЛОВЕНА
Heureuses les époques comme la
nôtre, qui ont une tâche immense a
accomplir! Heureux les hommes qui
succombent sous le poids d' une
glorieuse fatigue! Cela est mieux que
de succomber sous l'ennui du néant,
ou de contempler tristement l'oeuvre
accomplie par d' autres.
Romain Rolland
Човечанство је састављено из четири велике расе, које су међусобно апсолутно подвојене —
физиолошки. Схватања о њиховом пореклу различита су. По једном, оне су се разгранале из истог
стабла — Ноја на пример, па су се у току миленија диференцирале под утицајем разних средина,
или су, по другом, постале свака посебно и свака независно од друге.
Но, то питање, питање раса, није данашњега датума. Оно је, као и сва друга велика питања,
постављено још у далеким прехришћанским временима, а у извесним крајевима Старога Света и
решено и то одлучно и без заоколишења.
Готово све Свете књиге Истока испуњене су питањем односа беле и црне расе и изричном
забраном њиховог мешања. А питањем расе бавило се и грчко класично доба. — Илијада сматра да
су Скити, које зове Хипомолги, најправеднији на свету, а Платон даје карактеристику савремених
народа и подвлачи да су они на северу од Атине преки и нагли, финичани искључиви трговци и
материјалисти а Грци беспрекорно уравнотежени.
И Римљани су се бавили питањем раса. И они су о себи имали веома високо мишљење.
Узимајући за мотив свога спева предања о Тројанском рату, Виргилије је у Енеиди представио
Римљане као потомке Тројанца Енеја, и представио их као носиоце ненадмашне величине и
бесмртне славе. Али су, преко Цезара и Тацита, испитивали и ''варварске обичаје'' и ''варварско
порекло''.
За Јевреје раса је од пресудног значаја и они су изабрани народ, благословен преко њиховог
праоца Аврама, што јасно излази и из Старог завета и из савремених јеврејских схватања.
Питање раса тињало је кроз Средњи век, тако да су у једно време под утицајем грчког и римског
епа сви западно-европски владаоци водили порекло од хероја из Тројанског рата или су њихови
народи у своје време учествовали у биткама из Махабарате. Па, и Милтон, пишући Историју
Енглеске — 1670 — усвојио је и за Енглезе то далеко порекло.
Али, овом приликом нас занима искључиво један део беле расе — Словенство.
Растурено од Владивостока до Јадрана, огромним својим делом ''још увек у гасовитом стању
и... без ичег стабилног не само у градском друштву већ и у народу'' — (Тургењев), оно и данас личи
на огромнога сфинкса.
На средини Евроазијскога копна, између схватања Истока и Запада, оно је, и бројно и
географски, као кичма човечанства, и његова стремљења су од огромног значаја не само по њега
него по цело човечанство у опште.
Вијући се под истовременим и бесомучним ударима западног материјализма и летаргичног
сањарења Истока, Словенство чини утисак да је у непрекидном и сталном уобличавању,
Од куда долази оно и шта је његова далека прошлост?
Словени нису писали своју рану Историју, и први њихови познати летописи почели су са
Хришћанством, а страни извори још на првом кораку срећу их као многобројни народ. Летопис
Несторов полазећи од друге половине XI века, произлази из времена руског двоверја и он се делом
пре може сматрати као калуђерска осуда паганства и акт велеиздаје према нехришћанском делу
Русије него као историјски докуменат. Инспирисан непосредно, или посредно преко Словенског
југа, јудаистичком кроником из Старога Завета.он је Словене нашао у Сенару, као неимаре
Вавилонске куле, етнолошки као Јафетове потомке. а на Балкану их је нашао у прастара времена на
југу Карпата као Илиро-Словене, Нарци-Словене итд. Политички, он је поставио т. зв. варијашку
теорију која никада ничим није била утврђена кроз десетак векова, а етички, нашао је Словене на

3. 3
најнижем ступњу, много нижем него што их је нашао један од њихових великих непријатеља —
Бонифације — који се дивио висини њиховог породичног морала.
Представљајући као дивље звери она руска племена која још нису била примила
Хришћанство Кривиће и др.. овај Летопис је очевидно пристрасан и не може да се узме у целини
као Историја Словена ни о њиховој старој култури, ни о њиховим политичко социјалним обичајима
и установама.
Што се тиче других словенских летописа, такође црквено свештеничких, они се у главном
ослањају на исте изворе као Несторов и могу им се учинити исте замерке.
Сем словенских летописа, попа Дукљанина, Нестора, Далимила, Длугоша. постоји и т. зв.
Баварски летопис, по коме су Словени дошли из праотаџбине преко јужне Русије, а одатле, код
Карпата, један део се упутио Северу — Северни Словени, други део Југу — Јужни Словени, а она
група која је остала у јужној Русији имала би представљати Источне Словене.
Крај осамнаестог и деветнаести век заинтересовали су се необично живо историјом уопште и
истраживањем прошлости Словена и њиховога порекла. Ослањајући се, најпре, на летописну
књижевност и традицију, на Словенском југу створила се веома заслужна историјска школа -
српска, како би се могла назвати по томе што су јој Срби били најизразитији претставници или
јужнословенска по томе што су је примили готово сви историци са Словенскога југа или, најзад,
аутоктонистичка по томе што Словене налази у давним временима као староседеоце на Балканском
Полуострву.
Ова школа је сматрала да су они народи који су живели на словенској данашњој територији:
Дачани. Трачани и сви остали народи који се спомињу на Балкану, у јужној Русији, у Средњој
Европи само разна имена Словена и њихових племена.
Идентификујући Виниде. Венде, Венете са Херодотовим Сарматима и Енетима и са Омеровим
и Цезаревим Венетима. ова школа је нашла Словене не само на Балкану и у Централној Европи већ
и у Италији, на Пиринејима, у Бретањи, Хелвецији, Скандинавији — готово у целој Европи. А
ослањајући се на ономастику и филологију нашла их је и у Северној Африци — Египту и Малој
Азији. Најизразитији преставници ове школе су Јован Рајић који је у години 1794 издао у Бечу
Историју разних словенских народа, Бугара, Хрвата и Срба, Милош Милојевић са Одломцима
Историје Срба и српских — југословенских — земаља у Турској и Аустрији, 1572 г.. Мавро
Орбини, Качић-Миошић, Грубишић, Раковски и др. Ова школа извршила је огроман утицај и на
руске раднике на историји Словенства: Татишчева, Ламанског, Болтина, Данилевског и др.: па се
под њеним утицајем створио и велики интелектуални покрет у Русији познат као Словенофилство.
А од Пољака припадају јој добро позната имена Адама Мицкијевића, Суровијецког, Лелевеља,
Мацјејовског, Клечевског и др. Међу Словацима и Чесима истакли су се Папанек, а П. Ј. Шафарик
је једним делом свога рада — првим — 1828 г. био под утицајем Српске аутоктонистичке школе а
другим делом се од ње одвојио, 1837 г.
Против ове школе појавила се као реакција немачка, берлинско-бечка, школа, која данас
триумфује на свима нашим катедрама историје. Она је стала на гледиште да су Црногорци, на
пример, Црногорци и не могу бити Словени а историја почиње тамо где почињу писани споменици
и онако како је ти споменици представљају па је а priori одбацила традицију као извор Историје и
стала на гледиште да се Словени имају тражити као варвари на оним местта на којима их је
означио готски калуђер — Јорданис — у шестом веку и други летописци, а њихово надирање на
Балкан има да се рачуна од Јустиниановог доласка на престо, после године 527.
Према овоме, теза словенских летописа о аутоктоности Словена на Балкану као и т. зв.
аутоктонистичка школа имају отпасти и насељавање данашње словенске постојбине има да се
схвати као предодређено кретањем Хуна и њиховом пропашћу.
Њихова појава на позорници Историје има да се затражи тек после 453, датум Атилине смрти,
а дотле су били потпуно удаљени од културе и културних држава и у пуној тами. (Миленхоф, Грот,
Др. Ст. Станојевић, Ћоровић, Кос и др.) или још и касније у другој половини шестог века (Реслер,
Цојс и др.).
Али, немачка школа пала је у још већу грешку од оне коју је хтела да избегне. Правдајући се
позитивизмом у Историји она се делимично клонила од једних летописаца - словенских, да би
поклонила веру другима - несловенским, Јорданис или Јорнандес, како се правилно може звати
писац поменутог готског летописа, завршио је рад на њему Јустинијаном из чега се закључује да га
је писао око 552 године.
Пристрасан преко сваке мере, он је, пишући о Ерманарику, падао у таква претеривања да га је

4. 4
сравњивао са Александром Маћедонским. а из текста је очевидно да се бунио у разазнавању
народа. Словене је срео као Венете, Анте и Словене и као један многобројан народ. Као
Хришћанин и Гот он се у толико мање одушевљавао Словенима, прво, јер су били нехришћани,
друго, јер су, у оно време, како сам каже, на сваком кораку гонили Готе због њихових ранијих
грехова. Његов мизерни извештај о једном тако великом народу као што су већ онда били Словени
по чијим је обичајима, по његовом тврђењу, и Атила био погребен, ништа не представља ни
географски ни историјски у опште. Једном речи, Јорданисовом летопису у опште узето може се
приступити са великом предострожношћу, а нарочито у односу на Словене. Исто се може рећи и за
друге летописе који се не могу узети као тачни и непристрасни извори за Словенску Историју због
тога што произлазе од оних писаца који су и верски и национално припадали оним таборима из
којих се на Словене гледало крвавим очима.
Варијанта ове школе не налази Словене као староседеоце али мисли да су још у току првог
века допирали до Дунава а у трећем веку већ населили делове Мађарске. Што се тиче њихове
културе и митологије, тражи је у главном код турко-Татара и Германа. Њен следбеник је и Л.
Нидерле који схватање аутоктонистичке школе сматра нечувеним и др.
Независно од овог интезивног обрађивања почетка словенске историје и порекла Словена,
упоредна филологија добила је основе још у години 1786, а године 1815, сви језици који су онда
сматрани као сродни и санскрт и келтски и готски и латински и грчки — а у ту групу ушли су онда
били и фински и балтски и семитски језици — назвата је индоевропском, касније индогерманском,
а у години 1855 Боп је тој групи придодао и словенски језик.
Према филолошким претпоставкама, сви ти т. зв. индоевропски језици произлазе из једног
заједничког језика који никад није био савршено уједињен. Тај језик, као извор аријских језика,
гранао се на тај начин што су се од њега одвојили разни дијалекти који су за себе створили целину
и диференцирајући се све више од заједничког прајезика све су се више разликовали међу собом.
Поделом, они су, опет према претпоставци, отишли у две велике групе — у једну која број 100
изговара са к-ц-центум и, другу. која га изговара са с-сата.
У прву групу отишли су: стари грчки са свима дијалектима, латински са италским, две групе,
келтског и две групе германског, западна: енглески, холандски, фламански, источна: готски,
дански, норвешки. шведски, исландски. У другу групу отишли су санскрт, ирански, јеремски,
словенски, литвански.
Кад је било схваћено да је утврђена индоевропска, или индогерманска, језична група,
постављено је питање да ли је постојао, кад и где, народ који је говорио праиндоевропски језик,
праиндогермански, и стало се на гледиште да су га говорили Аријанци.
Но, ко су Аријанци ?
Овим је поново оживљено питање раса по коме су древни Индоаријанци у далеким временима
били засновали цео друштвени систем.
Силазећи са иранских висоравни низ Свету реку ка Бенаресу — Варањасу — и заузимајући
стопу по стопу земље, бели људи су одмах увели свој социјални систем делећи држављане у два
реда. Први ред су заузели они — бели — Аријанци — и поделили га у три касте; брамане, кшатрије
и васје, у други ред су ставили црне људе — анасат — оне који су без носа и које су назвали
Дасијус и од њих створили четврту касту — судре — робље коме су забранили свако мешање са
белима. И индоаријски закони и велики еп Махабарата у својој поеми Багавадгита, изрично
забрањују мешање раса — беле, аријанске, са црном-варња, како су се по боји звали Дасијуси.
И ово је у главном традиционална подела.
Али крај осамнаестога века није имао тако пречишћено мишљење о раси. Оживљен на
лингвистичкој основи — од Џонса, Јанга, Клапрота, М. Милера и других проблем је решен
закључком да су Аријанци надахнути бели људи који су дали све старе цивилизације полазећи од
славних дана Индије и Египта, Грчке и Рима па све до данашњице.
Но, данас, ко су њихови, непосредни, директни потомци, у правој нисходној линији?
Еманциповани од римског политичког и верског мисионарства, европски народи су тражили други
центар. Сваки романтичан, сваки га је налазио код своје куће. Французи, као деца револуције,
сматрали су да је револуција мисионарство а они мисионари. Немци су веровали у своје
месијанство а Руси су, у огромном броју, схватајући прозорче Петра Беликог, отворено према
Западу, као духовни пролаз за царство мудрости, разумели да треба да се определе или за
французе, или за Немце.
У оваквим приликама разне националне историске школе послужиле су се филологијом као
помоћним средством, па кад су тамо аргументи били недовољни. онда су се обраћали
антропологији.

5. 5
Ослањајући се на податке из Веда и Веданте и других предања која су сачувана на
санскртском, а сматрајући санскртску традицију као најближу праиндоевропској, Немци су стали
на непозитивистичко гледиште да су Аријанци и по обичајима и по уређењу подударни са
Германима о којима и Цезар и Тацит говоре пишући о Германији, па су погрешно закључили,
узимајући и Омера у помоћ, да су Аријанци Тацитови Германи.
Овим немачким тврђењем Словенство је потискивано из индоевропске групе, и његова се
прошлост поново обавијала тамом а и оно и његова стара култура имали су опет да се потраже
негде међу Монголо-Татарима. па је у вези са тим и шведски антрополог, А Рециус, публиковао у
години 1842 резултате својих соматолошких испитивања лобања. Он је дошао до закључка да
постоје две групе — с обзиром на облик главе — доликоцефална и бракицефална. У прву је ставио
Келте, Грке, Римљане, Инде, Персијанце, Арапе и Јевреје — доликоцефална — у другу Арнауте,
Европске Турке, Словене, Етрурце, Баске, Летонце, — бракицефална. Закључио је да ове две групе
немају заједничко порекло па су Германи и Словени два света од којих је један другог аријанизовао
и предао му реч. Развијајући даље претпоставку да су Аријанци били доликоцефални. плави и
високи, а сматрајући да Словени, као бракицефални и црномањасти, имају сличности са туранским
племенима, закључио је да су Словени туранског порекла — опет Монголи!
Затим је настало хијенско раскопавање гробова и антрополози су астрономском прецизношћу
утврђивали старост лобања па по утврђеној старости класификовали их по томе јесу ли дугуљасте
или округласте а затим, јесу ли биле плаве или црномањасте.
Поред Немаца и многи енглески антрополози сматрали су да су Аријанци плави, високи и
доликоцефални — Хакслеј и други. А у Француској, изузев В. де Лапужа који је блиско сарађивао
са немачким антропологом Амоном, са којим је и извесне погледе формулисао, и под његовим
утицајем заступао његову тезу — већина је заступала схватање да су Келто-Словени Аријанци и да
су они аријанизирали остале.
Из ове велике борбе антрополошких претпоставка може се рећи да је Немачка, у самој
Немачкој, изашла побеђена.
У другој половини деветнаестог века, располажући свим прикупљеним материјалом, и
лингвистичким и антрополошким, немачки јавни радник, Енглез пореклом, X. Стјуарт Чемберлен.
стао је на гледиште, у своме делу Основи XIX века, које је, изгледа, делимично постало немачко
савремено политичко Јеванђеље, да је Тевтонска раса изабрана раса и носилац европске културе, а
у њу убраја поред Немаца и Словене.
Жестоку борбу која је до тада била уперена ПРОТИВ Словена, окренуо је против Јевреја. И то
великом жучношћу.
Поред лингвистичког и антрополошког расправљања о Аријанцима и њиховим директним
потомцима, расправљано је и то где су они живели. И по овоме питању дато је доста претпоставка :
Према једној претпоставци Аријанци су имали свој првобитни завичај у Јужној Русији, а надирања
на Исток вршили су северном обалом Црнога Мора или северном обалом Каспијског Језера или
кроз Кавкаске Кланце. Али, према аријанској флори, филолози су одбацили претпоставку о јужној
Русији због тога што у њој не успева све оно за шта постоје називи у праиндоевропском.
А, претпоставка мигрирања обалом Каспијског Језера немогућна је због тога што се сматра
да је Каспијско Језеро у далеким временима било веће о чему је и данас остало трагова на северној
обали, а у том случају и источна обала се готово додиравала са пустињом Уст Урт која се налази
између Каспијског и Аралског језера и која претставља непроходну сметњу за прелаз из Европе у
Туркестан.
Према другој претпоставци, првобитни аријански завичај налазио се у данашњој Индији или
Централној Азији. У Индији поред осталог и због тога што су се још и у данашњем индуском
задржале извесне архајичне језичне карактеристике које треба да претстављају велику старост и
далеку аријанску традицију Индуса. Али, и та је теза, опет с обзиром на флору и фауну, одбачена.
С обзиром, дакле, на флору и на фауну Аријанаца, њихов првобитни завичај налазио се у северном
делу данашњега Балканског полуострва, Мађарској, Словачкој, Чешкој, Моравској. А, граничио се
са Запада Чешком Гором и Аустријским Алпима, са Југа Балканом, са Севера Словачким
планинама које се једним делом наслањају на Карпате и са Истока Карпатима. Надирање на Исток
вршено је традиционалним путем преко Дарданела и Босфора, кроз Малу Азију, даље за Иран и
Индију. Ову претпоставку поткрепљују и недавна ископавања у Птерији, у Кападокији.
Мисли се да су ова мигрирања вршена тако да су се далеки прадедови данашњих Словена,

6. 6
Афганистанаца. Индуса, Јермена, Арбанаса, кретали ка Истоку из своје прапостојбине, Грци југу, а
Германи, Келти, Латини Северу и Западу. И то се мигрирање одиграло у току трећега милениума
пре Христа.
Данас се може с правом потврдити да су антрополошки покушаји неуспели што излази из
резултата до којих је недавно дошао Др. Р. Р. Шмидт, антрополог.
На даљини од око 80 км. југозападно од Нирнберга у месту Офнету, он је нашао велики број
лобања из азилијанске епохе. Једне су биле бракицефалне, друге доликоцефалне, из чега је јасно да
ни у тако далеким временима на територији Германије, зоолошки, није било чистих Рециусових
или Амон-Лапужевих Аријанаца.
Но, не може се узети ни филолошка претпоставка као закон на коме има да се заснује
историјска истина. На име, не може се примити као тачно да су т. зв. индоевропски језици
произишли из једнога прајезика или из разних дијалеката истога језика. Томе схватању противе се
и најновији резултати у филологији и филолошким истраживањима. Али, тачно је да је у току
миленија један из т. зв. индоевропске језичне групе вршио утицај на остале, на оне језике са којима
се сукобљавао и да се, заједно са културом, наметао. То наметање је наилазило на отпор а отпор је
успевао да изврши промене и у једном и у другом језику — господарском и ропском. Такву појаву
ми имамо пред очима са метрополским латинским језиком и са т. зв. романским језицима који су
деформација латинског али истовремено деформација и другог језика. Отуда, сви новостворени
идиоми — као резултанте језика победиоца и језика побеђеног — имају огромну сличност са
метрополским али међу собом имају онолико заједничког колико су примили из заједничког
извора.
Тим путем има да се потражи изворни језик индоевропске групе и тим путем има да се тражи
аријански народ или, ако се хоће, аријанска раса као део беле расе.
Досадањи резултати из филологије систематски прегледани и сређено изложени, довољни су
да разреше овај проблем и да на сасвим нов начин представе историју древних Словена исто као и
историју у опште.
По подели индоевропских језика у две групе с обзиром на изговор к-ц и с. испитан је степен
сродства између разних језика из исте групе као и сроднички односи разних језика из разних група.
По досадашњим резултатима подела изгледа на следећи начин: словенски језик је, према изговору
отишао у групу с. али се тамо нашао са тако блиским рођацима да је филологија стала на гледиште
да су словенски и иракски произишли из истог дијалекта аријског језика и да су, према томе, ова
два језика у прошлости били једно. Затим, налазећи архајичне облике јако заступљене код
словенског, санскрта и јерменског поред осталог и мешање самогласника у, а, о, е као и кратко е —
филолози су нашли необично блиску сродност словенског, санскрта и јерменског. А упоређењем
словенског са балтским, закључено је да су и та два језика морала постати из једног истог дијалекта
праиндоевропског језика.
На овај начин филологија је нашла да је словенски језик необично сродан са свима језицима из
групе с и у толикој мери као да је са њима постао из истог дијалекта праиндоевропског језика.
Што се тиче сродности словенског језика са германским, као језиком из групе к-ц, немачки
филолози, Фик и Шлајхер, нашли су такав однос између словенског и германског. да су закључили
да и један и други језик произлази из истог аријанског дијалекта. Ово њихово тврђење је од
особитог интереса и значаја и услед тога, што, пишући о сродности енглеског као западно-
германског језика са индоиранским језицима, признати живи филолог, Џорџ Гриерсон, вели у
своме извештају о лингвистичким истраживањима у Индији, књ, I стр. 96 год. 1927: ''Индијанци и
Иранци који су потомци индоевропског стабла имају пуно право да се назову Аријанцима, ми
Енглези не''. из чега излази да је западногермански толико далеко од источно-индоевропских
језика, да се међу њима не види готово никаква сродност.
Из ових карактеристичних факата да словенски стоји, с једне стране, у тако блиском сродству
са индоиранским као да је са њим произишао из истог аријанског дијалекта и да он са германским
стоји у тако блиском сродству као да је и са њиме произишао из истог дијалекта а да су, с друге
стране, германски и индоирански тако далеко међу собом — мора се закључити да се т. зв. индо-
европско лингвистичко сродство германског и индоиранског заснива само преко словенског и
његовим посредством.
Другим речима. словенски језик заузима централно место у групи индоевропских језика и
филолошки и географски и у колико му је који индоевропски језик географски ближи у толико му
је ближи и филолошки — (случај источно-германског и западно-германског) и у толико има више
аријанског елемента.

7. 7
Према овим закључцима до којих су дошли страни филолози — Фик, Шлајхер, Гриерсон, Џајлс
и др., за нас је потпуно и несумњиво јасно да су Словени староседеоци готово на целој својој
данашњој територији, да су са те територије, као географске централе, вршили утицај иа суседе, на
Западу — Германе, на Истоку — Дасијусе, а и једнима и другима, и Германима и Дасијусима, дали
реч — па је због тога словенски језик централни језик измишљене индоевропске групе.
Да су Словени, као Аријанци, вршили своја надирања ка висијама иранским и даље ка Инду и
Гангу традиционалним путем преко Босфора, јасно излази и из скорашњих открића старих
докумената у Кападокији, Хуго Бинклер је у години 1907 открио у Богаз Кеју, северо-источни део
Мале Азије. пут Босфор Иран, плочице писане око 1400 године пре хришћанског рачунања, а које
помињу ведска божанства — Индру, Варуну ит.д.
Али, као што се извор т. зв. индоевропских језика налази у Словенству, тако се први за сада
познати аријански обичаји налазе очувани у Ведама, за које је Макс Милер мислио да почињу од
1200 г. пре Христа - што је, с обзиром на хититске списе у којима треба да се помиње и Индра и др,
омиљени громовник у ведским химнама, нетачно. Хауг мисли да Веде датирају од 2400 г. пре
Христа а Б. Г. Тилак их пење на датум од 4000 г. пре Христа. А, обичаји древних Словена, у колико
су познати, забележени или иначе очувани, подударни су са обичајима из ведске и готово
ведантске књижевности, из чега излази да су и Веде и Веданта, као прва позната аријанска
предања, творевина Словена као носиоца Аријанизма, као народа који је аријанизовао т. зв.
индоевропску групу.
То што се ведска и ведантска традиција у главном изгубила код Словена а готово потпуно
сачувала и до данас код многих индијских племена, долази отуда што су Словени примањем
хришћанства скоро сасвим изменили свој дотадањи живот и обичаје, а код Инда, који ни сами не
мисле да су Веде њихов производ већ да су их добили од богова посредством мудраца који су били
''мантрадрашћа''— пророци —Хришћанство ни до сада није допрло а принципи Римског права ни
до данас нису разбили систем традиционалних и освештаних имовинских и социјалних односа.
Кад се, дакле, Словенство непристрасно посматра са научно филолошког гледишта и када се
детаљно испитају његов прехришћански живот и древни обичаји у колико су се одржали, онда и
његова и општа историја добијају други изглед.
Историја Словена престаје да буде историја народа или расе која се има сматрати као удаљена
од културе за читаве векове и просторе. На против, као Историја Народа који је дао Реч. Веде, и
Веданту, она постаје Општа Историја, Историја носиоца оне људске мисли која и данас, зрачећи,
извире из безгранично простране и несравњиво чисте, бесмртне Словенске Душе, осветљујући
остали део човечанства.
ДУШАНОВО ЗАКОНОДАВСТВО И ВИЗАНТИЈСКО ПРАВО
Почетком деветнаестог века национализам је громко запретио да растргне ненационалне
државе и извојује начело самоопредељења. Аустрија је била прва иа удару, али она се брзо снашла,
и врло паметно. Пратећи из непосредне близине кретање словенских племена и ван својих граница
и у њима. Аустрија је створила генијални одбранбени план. Против Јужних Словена имао је у
првом реду да се изврши напад и спроведе на онај начин на који су га Немци спроводили према
Источним Словенима: непрекидно, на сваком месту, на сваки начин, сваким средством, сугерирати
да су Словени нижа раса. Та је сугестија код завојевача стварала самоуверење. код нападнутих
губљење вере у себе. Губљење вере у себе има као последицу потпуно признање туђег вођства.
Поред овога, за Аустрију је било од нарочитог значаја и разбијање Јужно-Словенских племена и
физички и идејно. То разбијање је помагао цео бечки апарат од сеоског нотароша до Академије
Наука на тај начин што је непрекидно и свуда стварао и сугерирао неку националну подвојеност
код Јужно-Словенских племена. Гај је хтео Илирију, али је Копитар хтео Словеначку. Он је бранио
Вразу да пише српски јер је словеначки старији и најстарији словенски језик, уз то очајно се борио
и против илиризма.
Овако разбијање Словена са Југа стварало је разне центре и ти су разни центри, под високом
заштитом ''Науке'', имали и научно да оправдвју тезу разних словенских језика на Словенском Југу,
као и то да на основу тих језика створи тезу о постојању разних Јужно-Словенских народа.
Али је општи националистички покрет и код нас подигао велики талас. Овај велики патриотски
вал прошлога века код нас је био срачунат на то да нас изједначи са западним народима који су
блистали у недостижној култури. Али, и њима као некада Византији, ми смо се могли приближити

8. 8
само помоћу онога што нам је заједничко, помоћу хришћанства, јер оно што је било наше туђа
црква већ давно је била проклела и анатемисала. А стидљивом прикупљању слепачких песама није
био циљ да покаже неку културу српског дела словенског народа, већ да принесе историји
материјал.
Али, ни хришћаиство као култура, као начин схватања, као поглед на свет, није самоникло, није
произишло из наше културе већ из византијске, те, према овоме, наша савремена мисао није наша
већ византијска.
А све је ово рађено у најбољој намери, из патриотских разлога пошто научних нема и баш зато,
данас је несумњиво да резултат таквога рада. поред најбоље воље великих трудбеника, није дао ни
научног ни патриотског резултата, ни у опште ни у правној историји која нас, овде, делимично,
занима.
Кад је, у години 1870, наш неуморни радник. Стојан Новаковић, објавио Законик Стефана
Душана, цара српског. 1349 и 1354 год„ заједно са својим погледима на њега, Текелијин,
Раковачки, Ходошки и други преписи Душанова Законика већ су били објављени. За Новаковићем,
у години 1888. објављен је Атонски препис. По објављивању овога последњег, Атонског преписа,
који је био потпунији, Новаковић се поново вратио на расматрање Душановог Законодавства
и наше културе па је, у своме чланку О почетку писаних закона у Старој Српској Држави, поново
подвукао своје раније мишљење да је Српски Народ пријемом Хришћанства из Византије, примио
''и сву образованост византијску као своју, прилазио је као део у ону моралну целину којој је у то
време Цариград био представник и средиште'', а од самородног задржао је само онолико колико
није сметало новоме. Па, ''из тога узрока, (верског) ако у историји просвете српске ма чему
потражите почетак, ви ћете га наћи или међу почетцима Хришћанства међу Србима или у
Хришћанству самом. Тражите ли почетак писмености — наћи ћете га у почетку Хришћанске
књижевности и у преводу Св. Писма; тражите ли почетак забавне књижевности — наћи ћете га у
хришћанским и још нарочито у јеретичким причама, тражите ли архитектуру или уметност — наћи
ћете је у зидању храмова. Приватни живот, друштвени ред, сваколика уљуђеност носила је нит
хришћански. Хришћански и византијски тада се управо у практици сматрало као једно. Оно је било
по хришћански што је било по византијски; оно пак нехришћански и пагански што је било по
старим обичајима-народним''... И борба народа са Византијом ван земље и Византинцима у земљи,
ломила му је кости за рачун хришћанства које се идентификовало са Византизмом. Услед тога су
Срби покрштавање сматрали не само као прелажење у веру, него још и као јаче подчињавање под
царску власт Цариграда. тога ради је било обичаја да се и хришћанство оставља кад се од власти
цариградске одметање почне — К. Профирогенит. према С. Новаковићу.
И наш познати историчар и академик Др. Ст. Станојевић, нашао је такође да је: ''Државну,
црквену, војну и административну организацију, веру, књижевност, просвету и масу елемената
материјалне културе узео Српски Народ већином из Византије или сасвим или их је калемио на
своје националне установе, своје националне облике''.
Противно оваквом схватању у односу на право изјаснили су се и многи и добри српски
радници али су и они недовољно поткрепљивали своје мишљење. (Мијушковић, Герасимовић.
Радојичић и други).
Душановим Законодавством, поред Срба, бавио се интензивно и пре рата велики број руских
научника а после рата интензитет тога интересовања код Руса још је већи и у много већим
размерима него и код самих Срба, јер су Руси, на срамоту српских радника, својим трудом и радом
освојили готово све наше катедре и за Старо Словенско Право и за Старо Српско Право, па су,
помоћу резултата из те области и они добили признање и од саме наше Академије Наука. Међутим,
ипак, и поред свих ових великих признања, која су им учињена, сматрамо да ни ови руски
научници код нас као ни они српски који су Српско Законодавство приписали Византији не само да
нису добро схватили Душаново Законодавство већ на против па су и само испитивање. (у колико се
оно није састојало у парафразирању С. Новаковића), управљали рђавим путем у толикој мери да би
се могло помислити да је све рађено пре у рђавој политичкој намери пошто се науком не да
правдати. Ова, да је тако назовемо, научна руска анимозност према пореклу нашег права, не долази
из зле намере, јер су Руси наша браћа, већ под пресијом руског атавизма у историографији
Словена. Тај атавизам произлази још из т. зв. ''норманске теорије''.
Кад је Петра Великог почела да растрже жеља да постане Бог у својој отацбини и да јој да
светлости и сунца, онда је он Русији отворио прозорче према — Западу. У години 1725 сазидао је
Петроградску Академију Наука али је у њу забранио улаз руској мисли и увео немачке научнике.
Поред неких од ових научника и Шлецер се почео озбиљно бавити историјом давне Русије,
полазећи од Несторова летописа. Писан о Русима од калуђера који су служили туђој мисли, овај
летопис је био доживео да га у Русији први анализирају представници опет стране мисли, Према
Нестору, у пространим земљама Источних Словена владали су непрекидни сукоби и хаос, тако да

9. 9
једнога дана треба да је отишло једно изасланство ''преко мора'', у земљу Варијага, и казало
''Наша је земља велика и богата, али смо ми неспособни сами да владамо.
Пошаљите нам ваше управљаче а ми ћемо их служити верно и одано.
Преклињемо вас, дакле, дођите да владате Русијом, а ми ћемо вам робовати''
Немачки научници, са катедре Руске Академије, објавили су научне закључке по којима су
Источни Словени збиља живели у хаосу, као дивље звери, збиља молили Варјаге да дођу у својству
владара, да су Варјази Нормани, да су се смиловали и дошли у Русију, да су у Русију увели и своју
образованост, и своју веру, донели и своје богове. увели и своје правне установе и у опште завели
ред па чак и име дали. Ова хришћанско-немачка теорија назвата је норманском теоријом и као,
најпре, они калуђери из летописа, и она је, касније, прогонила руску мисао кроз читав осамнаести и
деветнаести век.
Оријентисани ''нормански'' Руси су, кроз два века, мрцварили свој духовни живот и приносећи
га на жртву или безсадржајном волтеријанству, или хегелијанству које је било атавистичка
манифестација надживелог Словенства код Германа, или семитском материјализму као
дијаметрално супротном суштини словенског узлетања небу. И сва њихова напрезања, — од Петра
Великог до скорих дана, била су упућена на то да Русија добије што више Сунца — од Запада ! У
ову грешку пао је и силни арбитар Европе и Запада, умни Александар I, руски цар. Схватајући да је
законодавство рационална творевина, и он је тражио помоћ од Бентема, Енглеза, за реформу руског
законодавства. Овако оријентисани руски радници су сваки посао на словенској историографији
предузимали у име норманске теорије, у име Петра Великог, у име хришћанских калуђера који су
налазили да свет не познаје одвратнију расу од словенске. Где није било Варијага тамо су довођени
Византинци. Где Немци нису били успели да умешају Нормане у словенски друштвени живот, код
нас, тамо су наши Срби са Русима доводили Византинце. И то са поносом и из расног частољубља.
А и Нормани за Русе и Византинци за Србе треба да представљају понос, национални понос! Отуда
је и дошло да су готово СВИ братски руски научници који су се бавили Душановим Законодавством
стали на гледиште да је Душаново Законодавство ако не препис Византијског права а оно
византијска допуна Византијског права, и са овом ''византијском теоријом'' они су, као некадањи
Несторови Руси, а затим као Петар Велики код Руса, увели и код нас странце као носиоце
образованости, негирајући самониклост Душановог Законодавства и његову самосталност. Као и
носиоци норманске теорије у Русији (са разликом што су ово Словени) и они су код нас освојили
универзитетске катедре и ушли у Академију Наука и својој нетачној теорији прибавили највише
научно признање и омогућили јој најјачи разорни утицај.
Али поврх свега однос Душановог Законодавства према Византијском праву из дана у дан
изазива све живљу дискусију чија ће последња реч, по нашем мишљењу, неминовно и потпуно
изменити досадањи изглед и наше и Византијске историје. Но, ради одређивања овога односа
потребно је наћи карактерне црте и једнога и другога права и затражити њихове изворе.
II
И Бизантијска и Српска Средњевековна Образованост везане су за Балканско Полуострво па је,
са тога разлога, од значаја осврнути се најпре на његову историју.
После Трачана, прве упаде на Балканско Полуострво учинили су Келти у четвртом веку пре
Христа. Они су допрли до Едесе — Егеје, (Водена) у маћедонској покрајини Ематији, где су нашли
огромно богатство, специјално код краљевских гробница. А за овима, миран развитак Полуострва и
његов духовни и материјални напредак непрекидно су ометали Римљани за дуги низ векова.
После битке код Тарента, — 272 г. пре Христа, када су разорили грчку колонију у Јужној
Италији и опљачкали оно што није било стављено под мач и огањ, они су заузели нека илирска
острва а затим склопили савез са Грцима — Етолцима, Крићанима и осталима — па су, под
вођством Титуса Квинтиуса Фламиниуса, потукли код Киноскефале — год, 200, савез Маћедонаца,
Трачана и Акарнанаца, који је предводио Филип V маћедонски краљ и, по римском обичају,
приредили у Риму велики, триумфални дочек своме војсковођи Фламиниусу.
Овај триумф, према Титу Ливију (XXXIV, 52), трајао је пуна три дана и пуна три дана
проношени су опљачкано оружје, мермерне и бронзане статуе, злато и сребро у металу и новцу,
огроман број ваза, парадних штитова од сребра и злата и т. д.

10. 10
Али се Римљани нису задовољили само овим. Сваки покушај слободоумнога Балкана да се
ослободи грчко-римске тираније, дављен је у крви а становништво је пљачкано до голе душе.
После Фламиниуса и Киноскефале. дошао је Паул Емилије, назван Маћедонски, и Пидна у
години 168, пре Христа, где су Римљани потукли Маћедонце и Трачане који су, и под Персејом,
краљем Маћедоније, склопили савез за одбрану од Римљана.
И триумф Павла Емилија Маћедонског, после покоља код Пидне, трајао је три дана и у току та
три дана, према Диодору Сицилијанском (XXXI, 8,10) прошло је преко хиљаду и четири стотине
кола разних штитова, триста кола копаља, сариса (дуга маћедонска копља), лукова и т.д., огроман
број ваза, сребра, злата, драгог камења и много других предмета грађанских и војних.
Овај триумф описује и Плутарх у своме животопису Павла Емилија Маћедонског.
Али ни ово није био последњи римски поход на Балкан. За Паулом Емилијом долази Метелус,
и опет покољ, и опет триумф, за Метелусом долазе свакодневни крвави походи на Илирију, њена
надчовечанска одбрана и њено делимично подјармљивање, па Дарданија и Мезија које проконзул
Курион пљачка до голе душе, па пад Паноније, Амантије и т.д., и Август утврђује границу према
''Варварима'' преко Винделиције, Норика и Мезије.
Уз све крвавије походе, граница је помакнута према Дакији — Трајан — и према Тракији која
се вековима очајнички борила за своју слободу и коју Лукулус ставља под огањ и мач.
Овај крвави римски циркус, извођен помоћу гладне најамничке војске, пљачкаша, грекулуса и
других ухода, траје више векова — све дотле док се Балкан потпуно не претвара у згариште, пусто
полуострво, полуострво беде и смрти, зашта је у главном Грчка одговорна јер је она довела
Римљане на Балкан.
Савез Грчке и Рима, против Балкана, није био историјска случајност. Он је био условљен
њиховом заједничком образованошћу која је, од Тарента постала потпуно иста.
Пре Тарента не може се говорити о некој самосталној римској образованости за коју се боре
Катон и његова странка, јер, тек од Тарента јавља се први римски песник, Ливије Андроникус, али
Грк по пореклу, знатнији летописац, Фабијус Пиктор, пише грчки, а према Маколеју готово
целокупна латинска мисао је грчкога порекла.
Латинска књижевност проистиче из времена од после другог Пунског рата, сасвим се базира на
грчким моделима, Латинска метрика, песме; елегија, лирика, и драмска произлазе из Грчке.
Најбоља латинска епска поезија је бледи одјек Илијаде и Одисеје. Најлепше латинске еклоге су
имитације Теокрита. Најлепше латинске песме су из Хезиода. Латинске трагедије су рђав препис
Софокла и Еврипида. Латинске комедије су слободан превод из Демофила, Менандра, Аполодора.
Латинска филозофија је позајмљена из Портика или Академије, а велики латински беседници су
имитатори Демостена и Лизијаса, и то све у толикој мери да Хорације сматра да: Graecia capta
ferum victorem cepit: et artes intulit agresti Latio. — Освојена Грчка даје културу дивљој Лацији.
Грчка мисао је била од толиког утицаја на Рим да је, он, према Аd. Reinach-у, узео од ње начела
организације свога царства, и у погледу политичком, и у саобраћајном, и у административном и у
погледу организовања двора. Све је то дакле, Рим позајмио од Грка а затим, по Ренаковом
мишљењу, предао западноj Европи.
Burnet: — Greek Philosophy, негира самониклост и римског ius gentium-а. Оно је, према њему,
још из самога почетка долазило са Југа, из Јужне Италије, најпре, а затим када су Римљани дошли у
додир са Истоком, утицало је на њих Хеленистичко право које jе владало Истоком.
Али, од Софокла до римских трагичара грчка култура, која је постала и римска, толико се
дегенерисала да више није била у могућности да изврши мирно, психолошко поробљавање
Балкана, без непрекидног посредовања оружане руке, тако да се на Полуострву водила очајна
борба која је трајала много векова — најпре за све време Римског Царства а затим, за све време
Византијске владавине,
Голоруки, у немогућности да одољевају римском челику и гвожђу, Балканци, у колико су били
слободоумнији, у толико су се лакше бацали у огањ само да не допадну Римљанима живи у руке
или су се повлачили дубље у недоступније крајеве и планине и тамо, даље од римско-грчке
културе, побожно чували своје огњиште и традицију.
А на Полуострву беснео је рат. Рат унутра и рат споља. Унутра, непрекидна борба завојевача и
мештана, међусобна борба завојевача због поделе плена — грађански ратови. Споља, неодољиви
таласи Варвара запљускују границу из дана у дан. За њих је Римско Царство друштвени злочин и

11. 11
чим падају у њега, у Италију, одмах разбијају латифундије а земљу деле ономе ко је обрађује —
(Montesquieu, De l' Esprit des Lois,tome II, livre XXX. 7, 6).
Ова борба је, најзад, разорила јединство Римског Царства. Балканска племена, после тако
дугих и очајних борба, успела су да у почетку IV века, наметну Царству своју мисао, варварскога
цара, Константина Великог.
Варварин, не знајући ни грчки ни латински, он оснива 11. маја 330 г. нову престоницу —
Бизант, на Босфору, у старој мегарској колонији, а на опустошено Полуострво насељава 300.000
Варвара — Сармата. После њега, Јулијан Отпадник, да би што даље отишао од Рима и његове
мисли — одриче се Хришћанства, а Римљани, необавештени, сматрају да је сасвим пао под
јелински, пагански утицај, и називају га ''подмукли Грк'' и ако он уводи обожавање Митре, аријског
божанства светлости, које нема никакве везе ни са старом грчком вером, ни са старом Грчком.
Ова борба балканских Варвара против римо-грчке мисли — т. зв. романизма, завршује се тиме
што, по смрти Теодосија, т.зв. Великог, године 395, Царство се дели на Западно и Источно, а
Источно добија своје сопствено име — Византија.
При подели, Византија добија цео Балкан готово до линије Београд-Скадар, али у њој још
остаје римско начело организације, и у години 399. потпуно одстрањује Варваре из државних
послова. И док, у години 476, Варвари ударају на Рим и освајају га, Византија остаје, остаје још
читавих хиљаду година и још читавих хиљаду година наставља непрекидну и дивљу борбу коју Је
Рим увео и споља и унутра, а још читаву хиљаду година на једној страни, варварској, прави
згариште, на другој, ромејској, бес,
По одстрањењу Варвара из државне управе Византија је и даље задржала и римску
организацију, и римски језик и римска звања али под неодољивом пресијом жилаве и здраве
варварске борбе, њихових обичаја и тежња, од 7 века управа се темељито преуређује. Грчки постаје
службени језик, римска епархија, као грађански округ, претвара се у тем као ВОЈНИ округ који игра
пресудну и највећу улогу и у грађанској управи покрајина.
На врху земаљске управе цар са министрима, логотетима, и Државним Саветом као
административним судом. Уз цара војска као најмоћнији и најугледнији чинилац. Стални кадар
образован од војника поданика распоређен је у посаде по покрајинама, темима. На челу војног тема
је војни старешина, стратег. Уз војнике поданике образује се и царска гарда, хетерија, од странаца у
главном. Прослављени војници наоружани су великим секирама. рампаја. Њих познаје и наш народ
и, дајући СВОЈ суд о њима, карактерише их свега једном речју — рмпалије.
Земља подељена на теме и на челу сваког тема војно лице као представник државе и војне силе,
стратег, непосредно потчињен василеусу. Уз њега, у сваком тему, представници грађанске власти
протонатор и судија чија је дужност да обавлза правосуђе и води финансије у тему.
Али су и протонотар и судија, и поред тога што овај има права да се обраћа и цару непосредно,
под управом стратега као војне власти.
Темски судија, поред стратега који помоћу оружане силе држи оковима поробљене крајеве,
имао је да пази на поштовање старих обичаја у подручном крају. Према одлуци цара Јустинијана,
Варварина, он није смео по раније уобичајеној пракси у Римском праву, да тражи мандат од цара
(наредбу, односно одлуку са законском силом) за решење ког питања из покрајинског правосуђа,
већ је то питање имао сам да пресуди по постојећим обичајима краја. Ако није било у том погледу
устаљеног обичаја, имао је да пресуди по аналогији.
А по налогу и свих других владара он је имао да „чува стари ред" (Diehl, Byzance, стр. 61) што
опет значи да суди по обичајима краја у коме врши судијску службу.
Поред тема као војно-грађанских управних јединица, Византија се делила, као хришћанска
држава, на црквене покрајине, митрополије, архиепископије, епископије. На челу тих црквених
организација налазио се патриарх на врху, па митрополит, епископ и т.д. Начелно, византијска
''васељенска'' црквена управа и византијски цар, требали су имати одвојене интересне сфере. Али,
црква је била потчињена цару пред чијом су се жељом и у односу на избор патриарха и иначе
''митрополити приклањали, као што и треба'', и бирали оно лице које је цар одредио (Diehl, исто,
стр. 165). Па, не само то. Цар је претседавао и црквеним саборима и утицао на доношење одлуке и
на ред у опште: На овај начин и цариградска црква, као и римска, играла је улогу служавке у
завојевачкој политици, само је разлика била у томе што је цариградска радила за рачун цара а
римска је директно харангирала против, услед чега је падала у ружнији положај и услед чега је и

12. 12
долазило до сукоба између њих две.
Тако потчињена држави, која се, са своје стране, налазила у рукама цара завојевача,
византијска црква је била завојевачка установа.
Врховни поглавар војске, као чисто византијске установе, и по саставу и по организацији, која
је стајала у Византијској држави на првом и највишем месту; врховни поглавар византијске цркве
коју су му ''васељенски'' византијски патријарх и „васељенски" византијски свети синод ставили
пред ноге, цар је само остављао судство по страни јер је оно, по освештаном политичком начелу
''не дирај у мирно'', имало да ''чува стари ред'' поштујући обичаје онога краја у коме служи.
Као свемоћан. цар је, дакле, био извор и утока све власти. У њега се сливала војска, у њега се
сливала црква, у њега су се сливале све жеље и сви захтеви, и од њега су ишле све награде, сва
постављења у чиновничким звањима и све казне. Његова моћ је представљана као безгранична и у
оквиру државе и ван тога оквира.
Једном речи, византијска управа је потпуно усредсређена у рукама цара који је свемоћан и
неограничени господар.
III
Варвари, у колико нису морали, нису усвојили византијски систем управе. А међу
Варварима је било највише Словена — ''свуда, и у Маћедонији, и на Стримону, и на Солунском
Заливу, и у Тесалији, и у Грчкој до на крај Пелопонеза'' (Diehl, исто стр. 76) и на сваком месту.
Српска држава, противно својим традицијама, прима византијско начело царства, али и то тек под
утицајем Душана, као потпуног византијског ђака. И то не у циљу завојевања већ одбране истим
средством. Иначе, у свему се ''чува стари ред'' а у приватно-правним односима у потпуности. јер
народ има своје древне обичаје који су освештани и у које се не дира, а у јавно-правном погледу,
садржајно, Српска држава, на супрот Византији. остаје сталешка.
У српској држави и Душановом писаном законодавству војска не игра, као у Византији,
највишу улогу. Она и не постоји по византијском узору. У српској држави највиши повлашћени
сталеж је свештенство. Црква, као верска усганова, била је повлашћено правно лице. Организована
по византијском систему, она је имала читаву градацију чинова и звања који су се и куповали и
читава та градација чинова и звања сливала се у ''васељенског'' патријарха који је у Цариграду
служио цара и целу своју ''васељенску'' цркву стављао цару пред ноге све док и Словени нису били
примили Хришћанство.
Византијска установа, експонент Византије, носилац и претставник византијске идеје о
организацији, црква као организација, као установа, није имала симпатије Српскога народа, а
свештенство, које је код Срба, по обичајима отаца, имало заједно са владаром да служи Богу,
губило је велике прекришћанске симпатије утолико у колико је служило Византији и у колико га је
Цариград корумпирао.
Организована као средство за стварање византијског национализма, и јединства духа, црква је
давала грчка имена свештеницима и калуђерима у свима народима Византије. А, служећи се
црквом као средством за постизање овоземаљских, завојевачких политичких циљева, Византијско
царство није успело да подигне своје свештенство на онај ранг и ону висину на којој је оно било и
код прехришћанских Срба.
И ако је наш народ примио од Византије и цркву и њену пуну организацију, он није, дакле,
примио уз то и онај потчињени положај свештенства који је имало у Византији, већ је своме
свештенству задржао онај положај који је имало...и пре Хришћанства — повлашћени, и док је у
Византији војска држала први ред, у Србији, и до Душановог закона и после, свештенство је било
први, највиши сталеж, носилац науке и мисли, са светом мисијом служења Богу, истини и прецима
који су, према старој вери, постајали свети. А, вољено је у онолико уколико је, и поред
византијског утицаја на црквену организацију, успело да остане народно и расно и не изневери
свету народну традицију служења небеском царству. Јасно је да у оваквом одређивању
свештеничког положаја у Српској држави не само да Византија није утицала на српску мисао и
Душаново законодавство, већ је, на против, под утицајем српске мисли, византијско свештенство
повело борбу за побољшање свога положаја и изазвало тешке потресе у Византијској држави по
пријему Хришћанства од стране Срба. Повинујући се и у овом питању народној традицији и сам
цар Душан, на своме законодавном Сабору, себе је ставио испред властеле а испред себе ставио је

13. 13
свештенство.
Но, и ако свештенички ред треба ставити на прво место у Српској држави и пре Хришћанства,
и пре Душана, не треба схватити да је свештенство вршило највишу власт у данашњем смислу
поделе власти. Не, представник науке и знања, оно се схватало као мозак и ум свога владара који
му је указивао сву пажњу и са њиме се саветовао о државним пословима које је као владар
обављао. А сам владар, који је по схватању Словена, претстављао и ум и силу, одржавао је
равнотежу између свештенства, ума, и властеле. силе, и штитио најнижи ред. На тај начин он је и
код Словена у опште и код Срба посебно, код којих је осећање правде необично развијено, схватан
као чинилац друштвене равнотеже, а поштовање свештенства је било поштовање ума, а не снаге и
силе.
Огромна народна љубав према своме свештенству обновљена је била опет када се, за време
Турака, наше свештенство потпуно еманциповало византинизма и ставило, по својој праисконској
традицији, у службу небеског царства — саобразујући свој рад духовним стремљењима свога
народа. слободи и Богу.
По свештенству долази властела као други повлашћени сталеж који се развио из праисконске
словенске владалачке пратње, оружника, дружине. Тај сталеж има право наслеђивања државине
баштине са које даје владару извесан данак — соћ — као знак признања своје потчињености,
одаје се војничком позиву на цео живот и даје војску у случају рата.
Образовање баштине, аријске батике, и наслеђивање њене државине, сматрано је као
повластица услед тога што је и код древних Словена и код средњевековних Срба земља припадала
државној организацији и дељена у обраду, те није могло бити речи о наслеђивању својине као
колективне. У својину је припадао само салаш, као стан и окућје. Давање пак соћа није
претстављало дажбину као оптерећење већ као признање да је властелинска држава својина целог
народа, у чије име владар њоме располаже као народни пуномоћник. Услед тога је породица
умрлог властелина цару враћала и коња и оружје као државну својину дату ратнику на
расположење док је у служби.
Ни српска војска није била организована по узору на Византијску. Византијски војници,
рмпалије, били су непрекидно под заставом и распоређени у посаде по разним темима, док је
српска, предвођена властелом, била народна војска и окупљала се само у случајевима потребе.
Изузетак су чинили стални гранични стражари које је закон назвао крајишницима
Поред властеле, у закону се говори и о нижој властели, малој, властеличићима а сви скупа,
свештенство, властела велика и мала, сачињавали су Сабор Земље Српске који се саветовао са
својим владаром о управљању државом.
Сталеж су сачињавали и себри, а ред себра састојао се из свих слободних поданика који
нису припадали коме од поменутих сталежа — свештенству, властели или властелчићима.
Из ово неколико редова види се да су Византијско и Душаново Царство били организовани
по два потпуно различита начела, на два дијаметрално различита начина. Византијско, као и
римско, по новијем, западном, иидивидуалистичком, апсолутитистичком, централистичком.
Српско, по старијем источном, — сталешки, колективистички, савезно. Према овоме, Византија
није имала никаква утицаја на начела организовања Српске државе, јер су начела те организације
далеко старија него и Византија, него и Рим. На против, нагињући феудализму, и Византија је
одступала од својих начела организације и тиме се више приближавала српској сталешкој
организацији.
Поред упоређења које смо извели између Српске државе и Византије с обзиром на начела
државног уређења, сматрамо да је још остало извођење утврђења принципа приватног права једне
и друге државе. Али, и за то питање ми морамо наћи изворе једнога и другога права.
IV
По нашем мишљењу грчко-римски одреди освајали су Балкан постепено, наступајући најпре
долином Вардара а затим Мораве. И лева и десна страна, као планинска и кршевита, примале су у
своје окриље непобедиве остатке балканске војске и иза Киноскефале и иза Пидне. У томе кршном
окриљу племена су чувала своју реч, веру и обичаје. Узмичући, Маћедонци су се склањали до
пријатељских илирских кршева, а Трачани, највећим делом одвојени од Илира, постепено су се