Prezentacija za učenike srednjih škola "Ivo Andrić - 60 godina od Nobelove nagrade"

1. Ivo Andrić
60 godina od Nobelove nagrade
Marija Ilić, prof.
Gimnazija u Ćupriji, 10.12.2021.

2. Ivo Andrić je bio jedan od najvećih srpskih pisaca 20. veka. Njegova dela predstavljaju odraz
istorijskih nemira u Jugoslaviji, s posebnim naglaskom na humanost ljudi za vreme tog političkog
haosa. Svoju karijeru je započeo kao diplomata, a pre nego što je napustio jugoslovensku diplomatiju,
već je postao veoma cenjen pisac.
U godinama nakon Drugog svetskog rata objavio je svoje remek-delo i postao poznat širom sveta.
Nobelovu nagradu za književnost je dobio 1961. godine i tako postao prvi književnik koji ju je dobio
za delo napisano na srpskohrvatskom jeziku. Odbor za dodelu Nobelove nagrade posebno je skrenuo
pažnju na „epsku snagu sa kojom je nalazio teme i oslikavao ljudske sudbine izvučene iz istorije
njegove zemlje“ u romanu “Na Drini ćuprija”. Iako su do tada njegova dela prevođena na više stranih
jezika, posle Nobelove nagrade počinje veliko interesovanje sveta za dela pisca sa Balkana i njegovi
romani i pripovetke se štampaju na preko tridest jezika. Iako odbija mnoge pozive, tih godina Andrić
boravi u Švedskoj, Švajcarskoj, Grčkoj i Egiptu. Celokupni iznos Nobelove nagrade od milion dolara,
poklonio je iz dva dela bibliotekarskom fondu Bosne i Hercegovine. Uz to, veoma često učestvuje u
akcijama pomoći bibliotekama i daje novac u humanitarne svrhe.

3. Ivo Andrić je rođen 9. oktobra 1892. godine u selu Dolac u blizini Travnika. Ostao je bez oca kao
dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić sina jedinca daje na čuvanje u
Višegrad, muževljevoj sestri Ani i njenom mužu Ivanu Matkovšiku, austrijskom činovniku poljskog
porekla. U Višegradu Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo.
Detinjstvo je proveo u Bosni, koja je pripadala tadašnjem Austrougarskom carstvu, a filozofiju je
studirao u Zagrebu, Beču i Krakovu. Na početku Prvog svetskog rata uhapšen je zbog anti-
austrijskih tendencija, pa je tada kratkotrajno prekinuo studije.
Godine 1923. doktorirao je književnost na Univerzitetu u Gracu, a zatim je započeo diplomatsku
službu u Jugoslaviji. Svoju karijeru diplomate je završio kao jugoslovenski ambasador u Berlinu. Kada
se 1941. godine Jugoslavija našla pod nemačkom okupacijom, Andrić se vratio u Beograd i tamo je
živeo tokom i nakon Drugog svetskog rata.

4. Svoju književnu karijeru započeo je kao pesnik. Bio je jedan od saradnika časopisa „Hrvatska mlada
lirika“ tokom 1914. godine. Krajem rata je objavio dve zbirke stihova u prozi, “Ex Ponto” i “Nemiri“.
Zbirka „Nemiri“, objavljena 1919, i napisana u formi dnevnika, govori o Andrićevom doživljaju rata i
svog zarobljeništva. U tom periodu je uglavnom pisao pripovetke. Njegov prvi roman, “Put Alije
Đerzeleza“, objavljen je 1920. godine i već tada se primećuje dominantan motiv njegovog stvaralačkog
procesa, a to je život u Bosni kroz koji istovremeno prikazuje univerzalne ljudske probleme. U periodu
između dva rata, Andrić objavljuje tri zbirke pripovedaka pod nazivom “Pripovetke“, 1924, 1931. i
1936. godine.

5. Tokom Drugog svetskog rata, u slobodno vreme koje su mu okolnosti nametnule, Andrić piše svoja tri
velika romana objavljena 1945. godine: “Na Drini ćuprija“, “Travnička hronika” i “Gospođica“.
Glavna tema prva dva romana, kao i većine Andrićevih dela, jeste Bosna, oblast u kojoj Istok i Zapad
vekovima prepliću svoje interese i uticaje, oblast koju čine ljudi različite nacionalnosti i veroispovesti.
Andrića vidimo u svom najboljem izdanju kada piše o svojoj domovini i njenom narodu. Svoja dela je
pisao trezveno, bogatim i čistim jezikom. Godine 1969. izabran je za počasnog člana Akademije nauka
i umetnosti u Bosni i Hercegovini, a 1972. godine Beogradski univerzitet mu je dodelio počasni
doktorat.

6. Andrićevo ime se u Nobelovom komitetu pominjalo
već 1958. godine, dok je 1960. bio u najužem
izboru za nagradu. Iako mu je sve to bilo već
poznato, slavni pisac nije slutio šta će mu se dogoditi
tog 26. oktobra 1961. kad je stigla vest da je dobio
Nobelovu nagradu za književnost. Iako vazda
skroman, Andrić nije mogao da sakrije osmeh i
zadovoljstvo.

7. Kada je tog 10. decembra 1961. godine Ivo Andrić ušetao u svečanu salu
Švedske kraljevske akademije, u kojoj će mu kralj Gustav VI uručiti
Nobelovu nagradu za književnost, zasvirala je sevdalinka „Kad ja pođoh
na Bembašu“. Veliki književnik nije bio sam. Pod ruku ga je, u raskošnoj
haljini, držala supruga Milica Babić.

10. Zahvalnost za priznanje Nobelove nagrade, Andić je izrazio govorom "O priči i pričanju":
....
"Moja domovina je zaista "mala zemlja među svetovima", kako je rekao jedan naš pisac, i to je zemlja
koja u brzim etapama, po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora, nastoji da na svim područjima, pa i
na kulturnom, nadoknadi ono što joj je neobično burna i teška prošlost uskratila. Svojim priznanjem
vi ste bacili snop svetlosti na književnost te zemlje i tako privukli pažnju sveta na njene kulturne
napore, i to upravo u vreme kad je naša književnost nizom novih imena i originalnih dela počela da
prodire u svet, u opravdanoj težnji da svetskoj književnosti i ona dâ svoj odgovarajući prilog. Vaše
priznanje jednom od književnika te zemlje znači nesumnjivo ohrabrenje tom prodiranju. Stoga nas
ono obavezuje na zahvalnost, i ja sam srećan što vam u ovom trenutku i sa ovog mesta, ne samo u
svoje ime nego i u ime književnosti kojoj pripadam, mogu tu zahvalnost jednostavno ali iskreno da
izrazim."
.....
"Najposle, zar se u prošlosti kao i u sadašnjosti ne suočavamo sa sličnim pojavama i istim
problemima? Biti čovek, rođen bez svog znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati
plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare,
nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A
povrh svega, treba još izdržati svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.„
...
Pisac istorijskih romana mogao bi na svoje delo da stavi kao natpis i kao jedino objašnjenje svega, i
to svima i jednom zauvek, drevne reči: „Cogitivi dies antiquos et annos aeteornos in mente habui.“
(Razmišljao sam o drevnim danima i sećao se godina večnosti).
...

13. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i
naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove
nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi
nagonska, čovekova potreba za lepotom je
odabrana od umiranja i zaborava. Ona je
dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U
igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke „Aska i
vuk“ simblozovan je umetnički nagon čovekov
kao „instiktivan otpor protiv smrti i nestajanja“
koji „u svojim najvišim oblicima i dometima
poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za
otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke,
pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo
umetničko delo je čovekova pobeda nad
prolaznošću i trošnošću života. Život je u
Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano
troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu
vrednost i ne znaju za smrt i umiranje.

14. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo
poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan
od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja,
otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke,
Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo
drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se
pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem
bezimene melodije života.“

17. Sam je dao sliku toga svoga izlaska već prvim svojim istupanjima: „Mene je istinska revnost k rodu
mome obodrila i prinudila me da zažmurim i da jedanput tumaram glavom kroz ovo trnje, makar na
onu stranu sav poderan i krvav izašao; samo neka se zna staza kojom bi se drugi mogao lakše usuditi
da prođe.“ (Izvod iz govora Ive Andrića na Svečanoj akademiji upriličenoj povodom stogodišnjice smrti
Vuka Stefanovića Karadžića, Beograd, 7. februar 1964.)
„Da čovjek može dvjesto godina živjeti,
dočekao bi čuti o sebi mnogo prijatnija
mnenija, nego li što su sadašnja. Tome se
zacijelo vi nadati možete“. Tako je pisao Vuku
jedan od njegovih sledbenika 1847. godine,
tešeći ga za nerazumevanja i za napade
savremenika. „Bez zanata, bez noge, bez
kapitala, a trudeći se o prosvešćeniju roda“,
kao što je pisao Frušić, Vuk je uspeo da izgradi
svoju ličnost, da naknadno steče potrebna
znanja, i da u isto vreme vodi borbu protiv
velikih i moćnih ovoga sveta, protiv
pojedninaca i ustanova i što je najteže, protiv
navika, predrasuda, „despotičeskog neznanja“,
protiv nemaštine i poniženja, zavisti i kleveta, i
svih vrsta ljudske bede. Sakat i siromah,
neškolovan, on je posle propasti Prvog srpskog
ustanka izašao u javni život bez iluzija ali i bez
kolebanja.

20. Godine 1968, 24. marta, dok
su se odmarali u njihovom
domu u Herceg Novom, Milica
je umrla od posledica srčanog
udara. Sahranjena je u Aleji
zaslužnih građana u Beogradu,
gde će sedam godina kasnije
biti položena urna Ive Andrića.

21. „Sada vidim – naša je sudbina da sagorimo. Uvijek sam tako osjećao svijet i sebe u njemu, iako nisam
uvijek imao snage ni mogućnosti da toj istini pogledam u oči i da je mirno prihvatim. Sad, kad je sve
dobro moje u jednom trenu izgorjelo, vidim jasno: sve što se na zemlji rađa i pod suncem živi ide tim
putem. I tome ne treba tražiti razloga, smisla ni objašnjenja“, napisao je Andrić posle smrti supruge.
Od tada se ređe pojavljivao u javnosti i manje učestvovao u
društvenim dešavanjima. Mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga
polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na
lečenju. Veliki pisac preminuo je 13. marta 1975. godine u
Beogradu.

22. Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju
testamentarne volje čuvenog pisca. Prva i najvažnija odredba Andrićevog testamenta bila je da se
njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte
kulturne i humanitarne potrebe”.
Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske
književnosti, Zadužbina služi najdubljim interesima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je
broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti
književnosti, a takođe su, kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni
slavisti iz celoga sveta.
Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje
Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade
je bio Dragoslav Mihailović za delo „Petrijin venac“.

24. U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej koji se nalazi u sastavu
Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac
živeo sa suprugom Milicom od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola,
salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je
otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne
tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete,
diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj
postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim
jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti.

25. „Toliko je u životu bilo stvari kojih smo se bojali. A
nije trebalo. Trebalo je živeti.“
„Čovjeka ćete najbolje upoznati ako ga promatrate
kako se ponaša kad se nešto dijeli besplatno.“
„Čudno je kako je malo potrebno da budemo sretni,
i još čudnije: kako nam često baš to malo
nedostaje!“
„I vrline jednog čovjeka mi primamo i cijenimo
potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji
odgovara našim shvaćanjima i sklonostima.“
„Možda je u početku bilo i drugih motiva, ali danas
je glavni strah. Od straha su ljudi zli, surovi i podli,
od straha su darežljivi, čak i dobri.“
„Imati veliku snagu, fizičku ili moralnu, a ne
zloupotrijebiti je bar ponekad, teško je, gotovo
nemoguće.“
„Tko čini dobro, od njega se jos više dobra očekuje.”
„Ljubav, kad je iskrena i duboka, lako prašta i
zaboravlja.“
„Zvjezdanog neba i ljudskog srca nikad se čovjek
neće moći nagledati.“