Običaji

1. ПРЕДМЕТ:__Култура религија__
МОДУЛ:___опште образовни __, изборни_
РАЗРЕД:__први__1,2,3,4,5,6,7,8____________________________
БРОЈ ЧАСА: 26.
НАСТАВНА ЈЕДИНИЦА: ОБИЧАЈИ
ПРОФЕСОР : НАДА ДИМКОВ
ЛИТЕРАТУРА: Социлогија , Милован Митровић , Сретен Петровић; Завод за уџбенике,
Београд; Социлогија и филозофија за средње стручне и техничке школе; ЈП «Завод за
уџбенике и наставна средства» а.д. Источно Ново Сарајево
ОБИЧАЈИ
Појмове «обичај» и «морал» користимо веома често. О моралу смо већ говорили, а данас
ћемо се мало подсјетити и уочити разлике и сличности између ових појмова.
Обичај и морал, а развојем цивилизације , и право , имају основну функцију да уреде
међуљудске односе у неком друштву.
Правила понашања
Обичаје чине неписана правила понашања. Ради се о устаљеном народном обичају
испољавања пристојности и друштвено прихваћеног понашања у јавном животу. Та
правила се формирају након што се дуго времена упражњавају у једној култури.
Појединац живи с тим обичајима, упражњава их, а често то и не примјећује, нити о њима
размишља. О својим обичајима и њиховом смислу почињемо размишљати тек када
дођемо у додир са другим културама и другим људима који имају другачије обичаје.
Примјер : Кад се двоје познаника рукују, онда ће ријетко ко од тих људи бити у стању да
одговори због чега то тако ради. Људи се тешко ослобађају обичаја, чак и кад престане
потреба за њима или данас кад због заштите здравља због ширења вируса, није
препоручљиво руковати се и имати социјалне контакте, видјели смо да многи људи тешко
мијењају своје навике. Некада је поздрављање , с испруженом десном руком , било знак
да се у руци не држи бодеж, па је то био израз пријатељске наклоности. Данас се људи
поздрављају а да не знају изворни смисао таквог поступања,али се обичај, свеједно,
упражњава као некад.
Шта би се десило кад познаника уопште не бисмо поздравили? То не би изазвало неку
нарочиту осуду наших пријатеља , осим прекора, благе критике.
Морал (лат.mos,moris- обичај,навика) јесте скуп неписанихправила понашања који у
некој заједници утврђују међуљудске односе и просуђују шта је добро, а шта зло. Морал је
практично понашање појединца и групе људи, усмјерено према другима и према себи. Ово
понашање је усклађено са осјећањима дужности и савјести да се чини добро,а не због
личне користи. Морал је врста радње која обавезује са мног већом снагом него што то
чине обичаји. Морал прати: снажан бојкот, ако неко пропусти да изврши моралну радњу,
или нарочито друштвено уважавање ,уколико неко изврши моралну радњу .

2. Правне норме. су систем писанихправила понашања које прописује држава, а апаратом
физичке принуде обезбјеђује њихово поштовање.
Сличности и разлике између обичаја, морала и права
По дужини трајања и одржавања најдуже се задржавају обичајне норме,затим моралне,а
тек на крају правне.
су по степену обавезности најригорозније, најстроже су правне норме, затим слиједе
моралне и на крају , обичајне. Правне норме обавезни смо да извршавамо, јер нам у
супротном слиједи одређена казна. За неизвршавање моралних норми казна се јавља у
облику гриже савјести и/или одбацивања околине. За непридржавање обичаја нема
ригорозне казне.
Наравно, и свака вјерска заједница има одређене обичајне норме које развила
упражњавањем у дужем временском периоду. На примјер обичаји везани за обиљежавање
важних вјерских празника ( Божић, Васкрс /Ускрс у хришћанству; Бајрам у исламу ; Пасхе
у јудаизму).
Питања за понављањеи провјеру
1. Шта подразумијевамо под појмом обичај?
2. Објасните значење појма морал?
3. Наведите неколико примјера обичајних и моралнихнорми.
4. Објасните сличности и разлике између обичајних,моралних и правних норми.
5. Наведите укратко обичаје везане за прославу неког вјерског празника по
властитом избору.
Ево још неких римјери различитих обичаја. Примјећујете ли неке сличности?
За склапање брака,вјеначање везани су многи обичаји у културама свих народа јер су то
једни од најзначајнијих догађаја у животу људи једне заједнице. Замислимо се ,међутим,
над сљедећим примјерима:
1. На дан вјенчања савремени младожења у Америци уноси невјесту преко прага.
2. Код Срба на селу, и дан-данас, свекрва, а негдје и ручни дјевер, на дан свадбе
уводи „невјесту“ у кућу, а она (невјеста) прескаче кућни праг.
3. Младожења једног аустралијског племена (Арунтас) најпре онесвјести „невјесту“,
па је такву, без свијести, уноси у своју кућу, будући да према традиционалном
вјеровању, дјевојачка част налаже да баш таквим ударцем муж стиче право на своју
жену.