Ce diaporama a bien été signalé.
Nous utilisons votre profil LinkedIn et vos données d’activité pour vous proposer des publicités personnalisées et pertinentes. Vous pouvez changer vos préférences de publicités à tout moment.

Diogen magazin printana verzija 2014 2015 new final online

628 vues

Publié le

Diogen magazin printana verzija 2014 2015 new final online

Publié dans : Internet
  • Soyez le premier à commenter

  • Soyez le premier à aimer ceci

Diogen magazin printana verzija 2014 2015 new final online

  1. 1. www.diogenpro.com Broj 5. / Issue No 5. Godišnjak/Annual 21.3.2015 Multi-identitet kao nadgradnja mono-identiteta Obzirom da se u demokratskim društvima vlast može definisati kao „vladavina slobodno izabranih predstavnika naroda“, u tom slučaju građani, kao osnovni dio pretpostavki kreacije naroda države sekularnih težnji i uobličavanja jesu i moraju biti činilac integracije unutar interaktivnog oblika mogućih alternativa svijesti. Angažirani umjetnik-građanin u sebi sadrži multi-identitet kao nadgradnju mono-identiteta koji dobija pripadnošću ovoj ili onoj naciji, vjeri, rasi, genderu. To je za angažiranog umjetnika jedini i nadasve inspirativni cilj-pomoći građaninu, kako bi, unutar totalne kreacije sopstvenog bića, stvorio društvo dobrih namjera. Multi-identity as an upgrade of the mono-identity Given that in democratic societies, power can be defined as a "rule of freely elected representatives of the people", in this case, the citizens, as a basic part of the assumptions of creations of nations of the state with secular aspirations and shaping up are and should be a factor in the integration of interactive forms of possible alternative to the consciousness. Engaged artist-citizen incorporates multi-identity as upgrade of mono -identity which gets through belonging to this or that nation, religion, race, and gender. It is for engaged artist only and the very inspirational goal- to help citizen in order, within the total creation of its own being, to create the society of good intentions. Sabahudin Hadžialić ISSN 2296-0937 (print) ISSN 2296-0929 (online)
  2. 2. PAGE 2 NO 4.PAGE 2 - ANNUAL GODIŠNJAK 2015 NO 4. http://www.diogenpro.com/all-issues_svi-brojevi.html
  3. 3. PAGE 3 NO 4.PAGE 3 - ANNUAL GODIŠNJAK 2015 NO 4. ONLINE EDITION....ONLINE EDICIJA –On the cover page ART— Leonardo da Vinci
  4. 4. NO5 PAGE 4 Instead Editor’s word USA, NOVEMBER 2014—ORDER YOUR COPY OF THE BOOK OF ESSAYS THROUGH THE CLICK ON THESE WORDS
  5. 5. NO5 PAGE 5 Umjesto uvodnika http://www.knjizara.com/Kuca-od-stakla-Tatjana-Debeljacki-144304
  6. 6. NO5 PAGE 6 Umjesto uvodnika https://www.smashwords.com/books/view/474684
  7. 7. DIO DIOGEN pro kultura magazin Godišnjak br.5. 2014-2015. POEZIJA / PROZA / ESEJI / KONKURSI / INTERVJUI PREDSTAVLJANJE AUTORA (POEZIJA/PROZA)/ REPRESENTATION OF THE AUTHORS (POETRY/PROSE)........Str./Pg. 8 POEZIJA & PROZA....Str.Pg. 8 ESEJI...Str.Pg. 140 INTERVJUI...Str.Pg.243 ESEJI...Str.Pg.249 NO5 PAGE 7
  8. 8. NO5 PAGE 8 Dragica Ohashi, Japan Više / More: http://diogenplus.weebly.com/dragica-ohashi.html
  9. 9. NO5 PAGE 9 TAMO GDJE TRAVA SPAVA Vlati trave rastu same Na ivici, na parkingu niknu tiho Kapljice rose ih poje Bogato zelene boje Tamo gdje trava spava. A da li sanja trava? Da li sanja i trava plava mora? Da li sanja pjesmu svog zavičaja? Slike pejzaža Pješčanih plaža U jutra rana Svježinu Mediterana? Da li puste suzu Reci sjetne Prijatelj iskren kad se sretne? Guste se polja i livade Prkosno stoje Plave oblake broje Vlati trave su svuda U svakom djelu planeta Ovoga našeg svjeta. :U VRTU PLAVOG JORGOVANA Da li sam to opet tu Sve je kao u snu U vrtu jorgovana plavog Ispred doma mog. Jorgovana cvjet mekan kao od tila Tamo gdje je nekad moja zemlja bila. Ispod grane jorgovana Ja opet nasmijana. Zanese me cvata pjena Padoh za tren tom ljepotom opijena. Postelja mi u zelenoj travi Jastuk krasuljak pravi. Probudi me treptaj dana Ustah bolna iz mog sana. Evo mene u daljini Kraljevski vrt u visini Ali srce moje pati Svome kraju da se vrati. Jorgovane moj zeleni Savi svoje grane meni Povedi me u vrt sneni Da me rujne bude zore I umiva Jadran more. Dragica Ohashi Više / More: http://diogenplus.weebly.com/dragica-ohashi.html
  10. 10. NO5 PAGE 10 ZORA NA MORU Sviće prva zora, tiho na moru ljuljaju se vali Šetaju samo bijeli galebovi po obali. Odleteše ptice u visine Vraćaju se ribe moru u dubine A ja tražim svoje more u tuđini bez korjena Slušam pjesmu kamenitih stjena. Jedan život, pusta nada Opet suza tiho pada. Koračam po plaži, ništa više važno mi nije Zamišljam da ni ova moja tuga nije postojala prije. Gledam sunce dok izlazi Kao da i samo iz plavog mora dolazi Nalik dukatu rađa se u nemirnom valu Dok tako zatečena idilom stojim na morskom žalu. Zlatna nit obasja moj otvoreni dlan Vraća se život, počinje novi dan. TARA Da nam planeta bude očuvana u prirodnom stanju Čuvajmo Taru i noću i danju. Ne uništavajmo ljepotu koju priroda stvara Neka nam budu zaštićeni crni bor i naš biser - kanjon Tara. Zbori, žubori Tara Ljudi će zagaditi kanjon samo zbog para. Plače, plače Tara Jer se njen svjet razara. Kanjon raznosi jeku U slapu suza u buku U kapljicama niz rijeku Ka dubokom dnu šta vuku. Zlatna jesen Jesen tiho raznosi list koji otpada Na sive ulice grada, Presijava i na suncu blista Drvo obojano zlatnim bojama jesenjeg kista. Sve tople boje jesen koje ima Priroda sada poprima. Dragica Ohashi Više / More: http://diogenplus.weebly.com/dragica-ohashi.html
  11. 11. NO5 PAGE 11 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/olivera-docevska.html
  12. 12. NO5 PAGE 12 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/luis-arias-manzo.html Olivera Docevska ИЛУЗИЈА ЗА СОН ИЛУЗИЈА ЗА СОН Ova e samo iluzija, son na sloboda i mir, vsushnost душевен zatvor. Nemaш niшto od toa шto si imal, i {to si bil, nema{ ni malku od toa шto ti treba. Toa li e idninata, koj sum jas , koj si ti? Dali mi treba{? Samo taga, se e prazno. Odgovor nema. ODA Nоќta pomina, denot- godina odminuva, vremeto se rastura, zaminuva niz mene, no koga ќe шepneш tuka sum do tebe, koga ќe ti reчam sreќa moja si, a ti ќe vozdivneш - i ti na mene, srceto bie, vozduh nema, umiram, prekrasno vaka , koneчno budna, vistinata, toplinata tuka e, na nitu edno drugo mesto, osven vo pregratkite tvoi, do srceto tvoe, kade jas prestojuvam. I se uшte se voshituvam, se praшuvam dali e moжno, odgovorot ne go znam, no ti mi go шepnuvaш mudro, moжno e , se e moжno. Љubovta e чudo. Чudno.
  13. 13. NO5 PAGE 13 ОСАМЕНОСТ НА ПАТ Не е лесно без никој да чекориш. Не е шега да патуваш по патот тој. Дали мислите е лага, што се случува на осаменик кој избрал животен пат таков на борба, но сепак мир , во секојдневен неспокој. Нема назад враќање ,кога еднаш ќе тргнеш, мора да изодиш,нема враќање кога избираш пат. Ниту пак сакаш. Дилема никогаш нема. Два пата има, на добро и зло. Две врсти на хомосапиенси на раскрсница идат. Не можеш да бидеш ни преправеден тогаш, ниту неправедник , средина мора да има. Опомена следи, потоа казна, биди скромен , чесен,верувај во себе. Човек да видат. Друг пат е следен, против себе да одиш, Ти нечесник, да умираш во богатство секој ден, бедно како скот. Првиот да одиш исправно, вреден, тврдина , бедем на одбрана луда, во овие времиња, на онаа што вреди. Секој избира пат свој. Некој умира од грижа на совест, некој умира во немаштија и беда сотрен од братот на свиок , под стрели зборови , оси рој. Од несовест, неморал и злотовор. На крајот сите едно ги чека. Се прашуваш тука, дали вреди, Ти? Но патотот е важен, Чувството внатре, Да одиш гордо, иако тажен . Или да бидеш одважен лажен црв под земја напикан на стопани многу. Потчинет бедник, слуга на клетник, Н а величина која не постои. Со заплашување измислена. Изборот е важен. Правец вистински, што чувство на љубов полека кај луѓето влева. Во иднина прекрасна , кон светлината чекори, чекори , само кон Вистина. NAVISTINA Navistina, koga }e se pojavi{ ti toplinata doa|a, navistina, koga vo o~i te gledam svetlinata mi prio|a, vistina e slikata pred o~i koja ne is~eznuva, dobroto go ~uvstvuvam, drugiot temen kraj zasekoga{ {to voznemiruva izbleduva, zrak na ne`nost me obliva сине мој, vo pregratki se nasmevnuva{, zasekoga{ tuka zatreperuva{, kosite gi miluva{, ti `ivot moj si i ve~na vistina, za napredok moj inspiracija i pri~ina, patnik od mojot po~etok do kraj, iako se u{te ne znae{, navistina. КОНЕЧНО ОЧИТЕ ГЛЕДААТ Конечно прекрасно очите гледаат. Портокалов од облаци сунѓер месечината весела ја придружува на нејзиниот пат . Во светлината на денот кој полека згаснува, дожд наближува. Дрвја со бршлен стегнати, во облека на природата совршена. Низ Паноноско море око растрчува. И над мене небо и до мене прекрасен пат маглината од чувства лоши ја распрснува. Се радува срце на пролетна песна, ја отфрла гордоста своја, покорно главата ја сведнува. Конечно има пред кого главата да ја спушти, пред силата на природата, мојот ум покорно, со наклон се наведува. Više / More: http://diogenplus.weebly.com/olivera-docevska.html Olivera Docevska
  14. 14. NO5 PAGE 14
  15. 15. NO5 PAGE 15 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/milunika-mitrovic.html
  16. 16. NO5 PAGE 16 NA KOLENIMA Šapućemo iz petnih žila noktima očima Na kolenima kažemo rečima dođite I one dođu ponekad Izdaleka privuku se noću kao pseći lavež U grudima da nam oližu lokve vremena Krv sparušenu na usnama Sa opustelog lica svemoć prašine O VLASTITOJ CELOVITOSTI Svaki ožiljak na savršenoj mapi njegovog tela grlim pobožno Ushitom nepravedno povlašćene kraljice i sluškinje svojedobno samoizgnane Kao da obljubljujem san o vlastitoj celovitosti Osvetljen javno lirskom ružom potrošenog beskraja SEVERNI ZUMBULI Umesto martovskih ida – Bojani Stojanović Pantović Jednom svakako zaboravićemo kako gotovo čujni bili su sveprožimajući prodori mirisa dalekih zumbula u naše zimogrožljivo proleće Kroz plazmu severnih razdaljina kao oblaci preticali još neraspakovana lica Svežinom mlečnog puta ona će strasno iz lavirinta nesanice nadgledati već balsamovane naše adrese južnih bašta Tražeći ono senovito mesto u lekcijama smrti koje ćemo nanovo crvenim tušem reciklirati kao sasušenu draž u pritajenoj poruci pisma Vinutu negde visoko u školjkasti ritam vrtoglavice elejskog bića Zamršenu kosu nad vodom plavetne vrbe Fluidnu nerecivost dodira Bahovih sfera Milunika Mitrović Više / More: http://diogenplus.weebly.com/milunika-mitrovic.html
  17. 17. NO5 PAGE 17 URONJENA TEŽINA Nije to više s časa na čas uronjena težina koja će ispariti od uboda prvog zraka narednog jutra Već neka ispucala gleđ popala na sve stvari i pomisli o njima kao zaraza Još uvek zadržavajući prazninu na pristojnom odstojanju glođe iznutra bez namere da me napusti Samo povremeno kao da se preruši u neupadljivu putnicu bezličnu Koja izađe noću neopženo iz voza na nekoj neočekivanoj stanici da dopuni moj kofer sitnim prtljagom i drugim izlišnostima koje se čine neophodnim kako bi nas i dalje zavaravale Sve dok najzad više ne čineći ništa isisa boju svakog smisla utiskujući posvuda svoj neimenovani potpis Namesto imena moga I tvoga NE NAVRAĆAJ Senko mladosti ne obmanjuj Molim Ne navraćaj u moj pogled maglen Pun oklevajuće zime pred ježastim cvetanjem hrizantema Dole u raskoši osame majčinog vrta pomračen sjaj Zaseniće ga bojim se Sa vrha čiode okliznuti niz blagu liticu tmine sred smušene zbilje I više neće znati izaći ni na jedna vrata zaključana iznutra nevidljiva spolja Ni reći mi gde sam to sada a ko namesto tebe bejah negda Milunika Mitrović Više / More: http://diogenplus.weebly.com/milunika-mitrovic.html
  18. 18. NO5 PAGE 18
  19. 19. NO5 PAGE 19 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/miguel-angel-bernao-burrieza.html
  20. 20. NO5 PAGE 20 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/miguel-angel-bernao-burrieza.html Miguel Angel Bernao Burrieza
  21. 21. NO5 PAGE 21 POEMAS INCONCLUSOS I. Tanto me necesito, que lo que pronuncia mi boca se escucha en los barrancos del olvido. Sueño en los estambres nidos de arañas entre las rendijas de una primavera y los desvelos de un alma incorpórea que se lleva la melancolía a los otoños, donde, las hormigas se arropan anudando la noche enferma y siembran la tierra de paz y de armonía. Tanto me necesito que la naturaleza se me muere en el pensamiento -estaciones de estaño olvidadas- tras clavar su recuerdo incendiario en los costados de mi sombra y el deseo de mis quehaceres cotidianos. Tanto me necesito… II. Ahora, que tan solo distinguimos los cielos con la mirada perdida, ahora, que un deseo de inmortalidad preside lo eterno, ahora, tan solo ahora, donde ya no se habla de tristeza y entre las alturas de lo inalcanzable los pájaros pierden su vuelo, ahora, quizá debamos encumbrar los momentos en el recuerdo de las oportunas palabras y nombrar la eternidad en el silencio del hombre. Ahora tal vez, seamos rostros de espejos milenarios y la creencia nos convoque más allá del firmamento. III. De las entrañas, en lo más profundo de los secretos, allí donde tan recóndito y dolorido es el lamento, surgen para el que siente las memorias errantes los tiempos donde la nostalgia se hace promesa. De la vida, de los múltiples algoritmos de su emoción, en vano llega el olvido cerrando las puertezuelas, siempre andando al azar con el peso de la historia; toda vez que en tierra cayeron las lágrimas de la ciencia, volviendo el amor a sobornar la pasión de la tierra. Por eso las grandes dichas se fraguan en la espera en la cautelosa neblina de un instante impreciso, donde tan fáciles y breves son los versos escritos y se perciben mejor los silencios del olvido. Seria en vano ser feliz cuando el mundo se ahoga en la trémula secuencia de un piélago homérico, flotando en la densa niebla con la fuerza homicida del alma que, perdida en la oscura y sigilosa noche transita los convulsas reflexiones de un mortal suicida. Hágase el recuento de los perdones y llévese la ciencia la predisposición a embrutecer tácitamente el intelecto, tal vez, en el crepúsculo de las tinieblas inmóviles, vuelva la fortuna aliviando la esperanza maltrecha y las primaveras descubran sus pétalos privando la tristeza. lágrima caer por las altas cumbres, descender como el viento y la tristeza esconderse en la mirada del silencio. Se oye aquello que se siente entre el fulgor del ánimo y la vida contemplativa, se oyen rumores de escarnio y risas furtivas entre secretos. Se oye la vida y la muerte expirando y el hombre presiente su partida con la plenitud de sus deseos sucumbiendo en la desidia. Se oye el amor y la vida resucita y sintiendo la tarde agonizando el sol precipita en los campos dejando el sentimiento calmado. Se oye, al azar de la suerte, el placer de las noches blancas y el rumor de las caracolas. Više / More: http://diogenplus.weebly.com/miguel-angel-bernao-burrieza.html Miguel Angel Bernao Burrieza
  22. 22. NO5 PAGE 22 V. Como voy a pensarte si te alejas, y aquí, en este rincón de oscuro trance, vas dejando las migajas del recuerdo y la eclosión prendida en los avernos de un silencio que nunca te olvida. Como voy a desentrañar el destino sin ti, como si así, desearas aferrarme a la eternidad de una frontera que se oculta en la soberbia; aunque la tortura no pueda sufrir lo que yo siento, he venido con el exorcismo innegable del alma y los verdugos se empeñan que vuelva a pensar en ti. No podrás ignorar los caminos que nos unen, porque no existe rumbo que separe la memoria, tendremos que dejarnos llevar por las soledades y el hábito frío de la muerte, e ir cambiando las idas y las vueltas en las estelas angulosas de los cielos. Aunque el universo sucumbiera en los avernos no habría suficiente fuego que inmolara el alba, que mientras se aleja por los limbos sempiternos va calmándonos las penas y engrandeciendo el alma. ¿Cómo voy a pensarte si te alejas? VI. Habría que darse cuenta que, el único conocimiento incorpóreo es el estado irracional del ánimo, allí, en la confluencia de la sensación y la unión de las disimulas emociones, el hombre con su peregrinar cansado, sucumbe ante el estallido de su biosfera. Tanto hemos leído, tanto hemos creído, tanto hemos soñado que, en el trance, la vida renace de sus simuladas prohibiciones y envuelve de luz difusa las dóciles ilusiones. Seguro que existió un lugar -mucho antes de crearse el mundo- donde las almas ya bailaran desnudas, un lugar donde el tiempo se detuvo y dejó flotando los níveos segundos en el parnaso florecido de los misterios. Por eso creo que, en el silencio se encuentra el misterio de las emociones indemostrables, el desgaste de la moral y las dóciles desgracias donde la tristeza creó las desnudas nostalgias. VII. Pensé en la vejez como el que piensa en un domingo otoñal, enclaustrado en una alcoba sin ventana donde la lluvia jamás pudiera penetrar. Pensé deshojar mi memoria, dejarla desnuda y creerme un hombre inmortal. Por la senda del recuerdo vino la memoria y aquellos juegos inocentes que nos hicieron niños antes de tiempo; y el caso es que todo concurre en el presente, como ese instante donde la luna se escapa de la noche y los mares retozan entre la tormenta impertinente. Y me bastó creerme despierto por estos tiempos nuestros donde aún queda vida, y la inocencia sigue jugando con los posos del café y el sabor amargo a nicotina. Y me bastó saber que mi alma perecería en los balcones excelsos de la muerta más sabrosa. Pensé en la vejez y crucé los tiempos entre evocaciones perdurables de mi vida. Više / More: http://diogenplus.weebly.com/miguel-angel-bernao-burrieza.html Miguel Angel Bernao Burrieza
  23. 23. NO5 PAGE 23
  24. 24. NO5 PAGE 24 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/aleksandar-isailovic.html
  25. 25. NO5 PAGE 25 A čik slažite Saznao sam Da sve je u laži Zavoleo sam Što sve je u laži Sada lažite da biste me našli U beskrajnim prostorima Između laži i laži A čik slažite da ste me našli Bojim se u prazno Mene su ogledala otpevala Od glave do pete Mene sam ja uramio Od prve tuge do poslednje Mene će mnogi razbijati Od ivice do ivice Moje su se ivice poljubile Moji su počeci vodili ljubav Sa mojim krajevima Rodili mi besnilo Osmehe od kiše Moje su me méne razočarale Svojim tupim oštricama Od mojih rebara Moje mi se pesme podsmevaju Osmesima od kiše Šta sam Šta je moje A šta tuđe Pogledaj me Oko moje Unutra Pogledaj me praznog Pogledaj me tako nestvarnog Tako fantastičnog Praznino iz mene Bojim te u prazno Bojim te u lepo Svojim a tuđim psovkama Pljujem u tebe šuplju Krvarim po tebi Tražeći se po beskraju Kруга Цртам Свемир горе, цртам Свемир доле Лажем да нису само душа, мрак и лешеви у души Лажем да бих запевао, запевавам да бих слагао Душу цртам црњом од мрака који је прогутала У њеном кругу, кругу чудном, са ивицом на почетку Из шупљина својих рађам светиљку дивну О, Лепото, ти без ивице на своме равном крају О, живота сенко Aleksandar Isailović Više / More: http://diogenplus.weebly.com/aleksandar-isailovic.html
  26. 26. NO5 PAGE 26 Пене Котрљам се камењем врелим неспретно Збуњен па глув због смеха Њиховог Све спорији, слепљен од пљувачке којом ме перу Један згрчен мишић лебди по пени смртника Празан исувише да би потонуо Модар леша нокат у зеницу закивам Њима двома рађам свакојаке слике Прст за нокат рожњача за зеницу Небо у једном прсту Бескрај у бојама Смерова Ко да разуме? Како када ни реч за то није исправна? Разуму градове подижу Верни мапама лију жртве...пропуштају све док се моле Схватити... цео век да јуре руке ће клонути! Волети... Они су томе у забораву одавно! Стварати! Стварати за машту, маштати за створења! Мозак разуме, руке хватају, срце воли... Ноге су за живот, а ходати је грешити-унапред или уназад-свеједно је... Крила место руку, пераја место ногу, лопата место тела... Не ходати већ летети, не ходати већ гњурити Заједно са свемиром се окретати и не знати! Не знати за Горе, Доле, Лево или Десно! Систоле Не настати, не нестати већ настајати Не пити већ бити пијен Не јести већ бити једен А стварати! Шупаљ једино моћи остати Изнад Изнад густе, око дна посвађане, тешке људске испарине Једна вечна систола...отров свој низ леђа слива...на језике сечива...безнадежно који прете површини Свега! Aleksandar Isailović Više / More: http://diogenplus.weebly.com/aleksandar-isailovic.html
  27. 27. NO5 PAGE 27
  28. 28. NO5 PAGE 28 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/sladjana-atanasova.html
  29. 29. NO5 PAGE 29 * * * Кога ќе кажам одам , тоа не е затоа што морам, и затоа што треба не затоа што сакам. Заминувам, зошто душата така му кажа на телото. * * * Вселувајте се, одселувајте се. На секое место каде што сакате, во секое срце на секој континент во секоја мисла. Вселете се, разберете ја! Вселете се во времето на другите, во историјата, или во приказните за малите. Личам на дете Застанувам во дворот прекриен со снег. Од небото се спушта проѕирна светлина. Правам шантав отисок со чевлите на снегот. На отисокот, со ракавиците доцртувам нови форми. Со детски гримаси на лицето со усните ги собирам уште не паднатите снегулки. Се смрзнувам. Качувам температура, и повраќам врз новите спомени. * * * А сега животот ни е толку краток што доближувајќи се до одговорите, го снемува изборот на многуте можности. Мора да побрзаме, лизгавоста на животот е добра причина да се одлучиме на брзи промени. Без да изиграме погрешен потег и во оваа партија шах. Обиколени ловци Испековме неколку сомнителни мечти. Изрендавме неколку шеги. Исцедивме две, три љубовни судбини. Се најадовме како разгалени од животот подждригнавме од мислите, безпоштедни и зли. Се натопоривме со невозможности. И сега си мислам овде ли е крајот, ова ли е или има уште нешто од подлите стапици на умот. Slađana Atanasova Više / More: http://diogenplus.weebly.com/sladjana-atanasova.html
  30. 30. NO5 PAGE 30 When I say I’m leaving, it’s not that I must nor that I have to nor that I want to. I’m leaving cause the soul said so to the body. xxx Move in, move out. anywhere you like, in each heart on each continent in each thought. Move in, Grasp it! Move in in the time of others, in history, Or in the bedtime stories. I look like a child Me, pausing in the yard covered in snow. Transparent light, descending from the sky. My unclear footprints in the snow. I am drawing new shapes with my gloves, upon. Childish facial expressions on my face, my lips hunting for the falling snowflakes. I am freezing. burning hot, and vomiting over new memories. 4. Our life now, is so short, by approaching the answers, The choice of numerous opportunities vanishes. We have to hurry the transcience of life is a reason enough to go for instant changes. No wrong move allowed in this round of chess. 5. Seized hunters We’ve baked some suspicious desires. We’ve grated some anecdotes. We’ve squeezed a handful of love fortunes. Our full stomachs as spoilt by life burp* in our minds, no guilty conscience, yet evil having prepared for the impossibe. And now I’m contemplating: Is this the end, is it? Or is there more in the brain’s deceptive traps? Slađana Atanasova Više / More: http://diogenplus.weebly.com/sladjana-atanasova.html
  31. 31. NO5 PAGE 31 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/cai-tianxin.html
  32. 32. NO5 PAGE 32 SWISS & INDIA POEMS Translated from the Chinese by Sudeep Sen with the poet LAKE GENEVA deep blue in light blue — an island lies on its side. absolutely still, only sunshine adjusts its proportion and size. the Alps are high up providing a cool source, and piercing my rough verse and words to swim in it, to absorb the surrounding view. 心灵SOUL lighter than a leaf like a song of a bird — heavier than a village like bell-rings in a church. write on the cheek with a bodyless pen — and often, the invisible hides in lake water. 雪崩AVALANCHE they are tired of houses and streets, tired of green and lake-water — they enter into the dazzling white. they want to stay here, set down their own home — there are no sofas, books or cars. they ride on a black-blue sled choosing a fine windless day, and slip into this piece of white. DIFFERENCE差异 the rivers are born in high mountains and lofty hills, the flat land easy to nourish lakes. also human’s thoughts are enslaved in their own experiences — some are deep, some are wide. THE HEART OF A POET诗人的心 a piece of flimsy light suddenly appears in the clouded sky — brings to the lake, a ray of blue. the heart of a poet should be like this. after pushing aside the sad fog, it opens a window in the dark. Cai Tianxin Više / More: http://diogenplus.weebly.com/cai-tianxin.html
  33. 33. NO5 PAGE 33 两层楼房 A BUILDING WITH TWO STOREYS in my eyes a building with two storeys is the perfect building on this planet. if one says a flower is the limit of the lawn, then the lawn is the shadow of the shutters. the light always starts from a point, while dark clouds always come out aplenty. a building with two storeys in my eyes is like a binary-linear equation — perfect without fault. 远和近 FAR AND NEAR the lake water is too far away from me. whether it is agitated or peaceful, i cannot see its waves clearly. just like the river in my body, it is too close to me — i cannot tell its direction or source. THE BOOK OF TIME like integers divide into odd and even, the book has its obverse and reverse, and time cuts day and night. but when I turn the pages over, between the first line and the last line there is no obvious difference. this is a wonderful point of twilight — also morning — wisdom of the book of time is there, subtle. DISTANCE PLACE always attracted by distance places — always attracted by floating sceneries — only when the bird circles round the rice-field, i’m aware of the piece of gold. only when the wind blows over and shake-sounds the peach-tree by my side, i find the shadow of its branches graceful. only when the sun shines fiercely on my face, i find that the vineyard is more green than the grass, the colour in the distance dim, but still appears very charming. Cai Tianxin Više / More: http://diogenplus.weebly.com/cai-tianxin.html
  34. 34. NO5 PAGE 34
  35. 35. NO5 PAGE 35 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/hamidreza-shekarsari-salimi.html
  36. 36. NO5 PAGE 36 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/hamidreza-shekarsari-salimi.html Hamidreza Shekarsari Salimi, Tehran, Iran 1 ‫تاريكي‬ ‫در‬ ‫محض‬ ‫تاريكي‬ ‫اين‬ ‫در‬ ‫خندد‬ ‫مي‬ ‫يكي‬ ‫طرفم‬ ‫اين‬ ‫كند‬ ‫مي‬ ‫گريه‬ ‫يكي‬ ‫طرفم‬ ‫آن‬ ‫من‬ ‫چي‬ ‫آپارات‬ ‫مثل‬ ‫ام‬ ‫رفته‬ ‫خواب‬ ‫به‬... In the Dark In absolute darkness Someone’s laughing this side of me Someone’s crying the other side I Like operator Have gone asleep 1 2 ‫نخستين‬ ‫هاي‬ ‫انسان‬ ‫دارم‬ ‫دوستت‬ ‫گفتن‬ ‫براي‬ ‫بوسيدند‬ ‫مي‬ ‫را‬ ‫يكديگر‬ ‫بايد‬ ‫فقط‬... ‫ما‬ ‫سال‬ ‫هزاران‬ ‫ايم‬ ‫آمده‬ ‫دنيا‬ ‫به‬ ‫دير‬ The first humans To say I love you Only kissed each other We were born 1000s of years late 2
  37. 37. NO5 PAGE 37 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/hamidreza-shekarsari-salimi.html Hamidreza Shekarsari Salimi, Tehran, Iran 3 ‫اسكيموها‬ ‫هستند‬ ‫دنيا‬ ‫مردم‬ ‫ترين‬ ‫عاشق‬ ‫و‬ ‫ترين‬ ‫مهربان‬ ‫را‬ ‫گرما‬ ‫چون‬ ‫كنند‬ ‫مي‬ ‫پيدا‬ ‫هم‬ ‫آغوش‬ ‫در‬ ‫تنها‬ The Eskimos Are the kindest and loveliest people Cause they find the warmness Only in each other’s hugs 3 4 ‫بيزارم‬ ‫بزرگ‬ ‫تيترهاي‬ ‫از‬ ‫زنند‬ ‫مي‬ ‫آتش‬ ‫تو‬ ‫دست‬ ‫در‬ ‫را‬ ‫روزنامه‬ ‫كه‬ ‫تيترهايي‬ ‫بخوان‬ ‫كوچك‬ ‫خبري‬ ‫برايم‬ ‫باريد‬ ‫خواهد‬ ‫كه‬ ‫اي‬ ‫ساده‬ ‫باران‬ ‫خبر‬ ‫خواهدكرد‬ ‫خنك‬ ‫را‬ ‫مان‬ ‫دل‬ ‫و‬ I hate the big headlines The headlines which burns newspaper in your hands Read me a small news The news of a simple rain That makes our heart cool 4 5 ‫بگيرم‬ ‫آغوش‬ ‫در‬ ‫را‬ ‫تو‬ ‫ندارم‬ ‫جرات‬ ‫بوديم‬ ‫فوتبال‬ ‫بازيكن‬ ‫كاش‬ ‫زدي‬ ‫مي‬ ‫گل‬ ‫تو‬ ‫كشيدم‬ ‫مي‬ ‫آغوش‬ ‫در‬ ‫را‬ ‫تو‬ ‫محابا‬ ‫بي‬ ‫من‬ ‫و‬! I do not dare to hug you I wish we were football players You would make goal And I would instantly hug you 5 6 ‫جمعي‬ ‫دسته‬ ‫تظاهرات‬ ‫جمعي‬ ‫دسته‬ ‫هاي‬ ‫زندان‬ ‫جمعي‬ ‫دسته‬ ‫هاي‬ ‫اعدام‬ ‫جمعي‬ ‫دسته‬ ‫گورهاي‬ ‫گذاريم‬ ‫نمي‬ ‫تنها‬ ‫را‬ ‫همديگر‬ ‫هرگز‬ ‫ما‬ The protests in groups The prisons in groups The executions in groups The graves in groups We never leave each other along 6 7 ‫آسمان‬ ‫به‬ ‫هدف‬ ‫بي‬ ‫شليكي‬ ‫با‬ ‫پايم‬ ‫پيش‬ ‫خونين‬ ‫اي‬ ‫پرنده‬ ‫افتاد‬ ‫شانسم‬ ‫خوش‬ ‫؟‬ ‫شانس‬ ‫بد‬ ‫يا‬ An aimless shot in the air A blooded bird Threw at my feet Am I lucky? Or unlucky? 7 8 ‫ترس‬ ‫بي‬ ‫سربازان‬ ‫چشم‬ ‫در‬ ‫بود‬ ‫زده‬ ‫زل‬ ‫زد‬ ‫مي‬ ‫پوزخند‬ ‫هاشان‬ ‫تفنگ‬ ‫به‬ ‫انگار‬... ‫بود‬ ‫تر‬ ‫شجاع‬ ‫عابران‬ ‫تمام‬ ‫از‬ ‫ميدان‬ ‫وسط‬ ‫ي‬ ‫مجسمه‬! Fearless He had stared to the soldiers eyes As if he was smirking to their guns Was braver than all the passers The statue in the middle of the square 8 9 ‫كنيم‬ ‫مي‬ ‫عبور‬ ‫هم‬ ‫كنار‬ ‫از‬ ‫تفاوت‬ ‫بي‬ ‫بعد‬ ‫سال‬ ‫هزار‬ ‫هفت‬ ‫اما‬ ‫ما‬ ‫ارزش‬ ‫با‬ ‫هاي‬ ‫اسكلت‬ ‫كشف‬ ‫براي‬ ‫را‬ ‫خاك‬ ‫اين‬ ‫كنند‬ ‫مي‬ ‫رو‬ ‫و‬ ‫زير‬ We pass by each other careless But 7000 years later They will rum this soil For our valuable bones 9 10 ‫شكالت‬ ‫جاي‬ ‫توان‬ ‫مي‬ ‫ريخت‬ ‫بمب‬ ‫كودكي‬ ‫جيب‬ ‫در‬ ‫نامه‬ ‫جاي‬ ‫توان‬ ‫مي‬ ‫كبوتري‬ ‫پاي‬ ‫به‬ ‫بست‬ ‫بمب‬ ‫مرده‬ ‫جاي‬ ‫توان‬ ‫مي‬ ‫گذاشت‬ ‫بمب‬ ‫تابوت‬ ‫در‬ ‫كودكان‬ ‫از‬ ‫من‬ ‫كبوتران‬ ‫از‬ ‫ترسم‬ ‫مي‬ ‫مردگان‬ ‫از‬ ‫حتي‬ Instead of chocolate in the packet of a child You can plant a bomb Instead of letters in the feet of a pigeon You can plant a bomb Instead of corpse in the coffins You can plant a bomb I am afraid of Children, Pigeons And also the dead 10
  38. 38. NO5 PAGE 38 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/hamidreza-shekarsari-salimi.html Hamidreza Shekarsari Salimi, Tehran, Iran 11 ‫آتش‬ ‫در‬ ‫روزنامه‬ ‫ها‬ ‫تروريست‬ ‫ها‬ ‫ژنرال‬ ‫مدارها‬ ‫سياست‬ ‫كنند‬ ‫مي‬ ‫مان‬ ‫گرم‬ ‫قدر‬ ‫همان‬ ‫مردگان‬ ‫كه‬ ‫ورزشكاران‬ ‫شاعران‬ ‫و‬... The newspapers are in fire The terrorists The generals The politicians Are all warming us the same As the dead The athlete And the poets do 11 12 ‫ست‬ ‫خوبي‬ ‫ي‬ ‫نشانه‬ ‫سيب‬ ‫كن‬ ‫اشتباه‬ ‫تو‬ ‫اما‬ ‫بگير‬ ‫هدف‬ ‫مرا‬ ‫و‬! The apple is a sign of good But you make a mistake And aim me! 12 13 ‫آيند‬ ‫مي‬ ‫پرندگان‬ ‫رسد‬ ‫مي‬ ‫شكارچي‬ ‫رود‬ ‫مي‬ ‫پرنده‬ The birds arrive The hunter comes And the bird leaves 13 14 ‫كردم‬ ‫شليك‬ ‫آسمان‬ ‫قلب‬ ‫به‬ ‫گلوله‬ ‫يك‬ ‫فقط‬ ‫برخاستند‬ ‫اعتراض‬ ‫به‬ ‫پرنده‬ ‫هزار‬ I shut only one bullet to the sky But thousands of birds flew for objection 14 15 ‫بميرم‬ ‫بايد‬ ‫ديگر‬ ‫خودكارم‬ ‫بر‬ ‫است‬ ‫نشسته‬ ‫غبار‬... It is time to die As there is dust over my pen 15
  39. 39. NO5 PAGE 39 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/izeta-radetinac.html
  40. 40. NO5 PAGE 40 Izeta Radetinac, Novi Pazar, Srbija Više / More: http://diogenplus.weebly.com/izeta-radetinac.html MOLITVA Nebesima gorjela je iznutrica kao da se čelik u njoj kalio a sve mi kroz san otkosi prostrti Svevišnji, kako, strah da odagnam riječima pitomim molitvu da izgovorim. Bože olakšaj a ne otežaj Bože završi sa dobrim Amin. Iz zbirke: Ne tražim let ptice BOJIM SE Bojim se da ne proradi novi vulkan u mojoj glavi tihe eksplozije proizvešće niz prstenova oko Mjeseca ljudi će se i dalje ravnodušno povlačiti u pukotine svoje samovolje. Na obale svijeta izlivaju se rijeke nemirnog toka tijesnim tunelima kosmosa neće biti izdanaka sunca usplahirenost novog gubitnika za svjedoke poslednjeg čina. Iz zbirke: Ne tražim let ptice MJESEC IZNAD BARA Čuvala majka u naćvama krug metanice taj mali Mjesec iznad Lužina obraz da osvijetli ako putnika nanese Limska dolina. Sa sabahom mete žeđ naših očiju. U snu lomimo obronke Borikovca, pjetlovi nam snove raspršuju, krijemo noge ispod ponjavica. Bosonogi pregazismo Lim, prhnu jato preko doline. Naćve i stap daleka su okućnica, a metanica još je tamo kažu, svake noći se vine iznad Barskog roga i Gradine. (Krik sna) MILO MOJE Kao ratar okalemih zračak sunca u sred planine da raste, da mi grije godine. Milo moje. Nemirni letač osnaženih krila, dunja s proljeća u beharu željama vidike prestiže, u kosi mu mirišu vjetrovi sa juga. Kao nabujala rijeka što mulj u bistro more odnosi zapadom bi hodio Istoku kapije jutrom da otvara, zvjezdopolje mu izdancima sunca rascvjetava. Milo moje, ti jedini živote moj, lane umilno s kopitima jelena. Bože, podari mu staze ruzmarina. Iz zbirke: Krik sna
  41. 41. NO5 PAGE 41 Izeta Radetinac, Novi Pazar, Srbija Više / More: http://diogenplus.weebly.com/izeta-radetinac.html TRAG U MEHKOĆI KIŠA Onoga ljeta Kad rahmetli babo odluči Da napustimo naše ognjište, Odvaljeno parče neba, Pustismo niz Lim Kao brod nade Do pristaništa da stignemo. Ponijesmo haljinke na sebi, Uza se prtene ponjave i drvenu siniju, Plehane sahane pune zemlje iz Lunjevca Umjesto mlijekom. Oči su lile zelenom rosom Bukovog lišća sa Šindavca Po kojem još i danas brode gusenice Djetinjstva mog. Preko ogoljenog strništa, Odavno su volujska kola prošla Natovarena zavežljajima. Sa vrletnih plotova Pokupismo kožu naših stopala. Kad god vidim da dijete pojuri leptira, Ja ću se sjetiti Da postoji dubok trag U mehkoći kiša. Svici su zaboravili svoje fenjere U prvim rukovetima lanjskog ljeta, A možda su i ptice Negdje uz put izgubile sjemena U noćne tmine. O kako proljeće divno svira na harfi, Ljeto naviljke života slaže, Još da vidim žita u klasju, Tada ću znati Da je ono parče neba doplovilo U život moj. Iz zbirke: Trag u mekoći kiša SABUR Ne dao ti Bog Da otupiš Da ne mariš. Ne dao ti Bog Da mariš Da krvariš. Uči da držiš ravnotežu. Iz zbirke: Trag u mekoći kiša
  42. 42. NO5 PAGE 42 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/alexander-ocheretyansky.html
  43. 43. NO5 PAGE 43 -- Everything is dear -- Something is bothering me -- As long as man is capable of laughing at himself -- To my beloved self on the eve of my 58th birthday --Who was there said that our life is boring -- It's good to look for poetry at dawn -- I went mushroom hunting -- TO take a mushrOOm away frOm a snail -- And then me looking through the latest newspaper -- to go away taking along the smell of peonies -- When they out from under -- People raise -- your time has passed -- I haven't lived like this for a long time -- so what I took a trip out into nature -- improvization on a theme -- a dragonfly sat on my shoulder -- constantly there is some phrase that gives me no peace -- crocuses are not flowers -- these people they aren't tired -- they've opened this door -- not everything depends on us -- M Modern -- green ones yellow ones Everything is dear Time—first of all EVERYTHING is getting dear something is bothering me something is bothering me to know what it might be if I knew what it was I'd write not poetry – documents Više / More: http://diogenplus.weebly.com/alexander-ocheretyansky.html Alexander Ocheretyansky, Fair Lawn, New Jersey, USA
  44. 44. NO5 PAGE 44 As long as man is capable of laughing at himself oh it's not so easy to break his back To my beloved self On the eve of my 58th birthday I know I heard passions are eternal human inhuman beastial – finally never have I heard anything about inbeastial passions because too young no doubt the reason Who was there said that our life is boring Our life is such as you can't understand It's good to look for poetry at dawn Barefoot in the dew beauty I went mushroom hunting good for the soul O tO take a mushrOOm frOm a snail O sacrilege O ignOminy cOmprhend fOrgive trust all is pOssible but there's nO assurance Of it and then me looking through the latest news- paper watching out of the corner of my eye how your mother periodically licks her fingers absorbed in preparing my favorite poppyseed filling permeating the clearcut moment a faultlessly produced cinematic frame in which I see you 5-6 years old kneeling in the corner on buckwheat kernels in short and sharp convulsions gasping for breath the heart contracts there is an insuperable urge to create make a scene do something really strange and unex- pected like for example: for not reason turn the table over, break a window swear a blue streak. but instead I meekly answer your mother's question yes, mama, of course I will, I'm hungry. I just need to wash my hands. Yes. 1992, May. to go away taking along the smell of peo- nies in a cigarette pack the penetrating smell of tobacco cuts in the sound of the incoming tide and the mur- mur of the calm ocean petals the smell the smell remaining there far away somewhere there left behind more less no more no less alternating with the tide sound the murmur of the peonies June 1996 / Oct. 1997 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/alexander-ocheretyansky.html Alexander Ocheretyansky, Fair Lawn, New Jersey, USA
  45. 45. NO5 PAGE 45
  46. 46. NO5 PAGE 46 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/arkadijusz-frania.html
  47. 47. NO5 PAGE 47 Dr. Arkadiusz Frania, Poland Iz knjige „Asocijacije“ Književni klub Branko Miljković, Knjaževac, Srbija, 2014.g. Prevod sa poljskog: Olga Lalić-Krwoicka . Više / More: http://diogenplus.weebly.com/arkadijusz-frania.html
  48. 48. NO5 PAGE 48 Dr. Arkadiusz Frania, Poland Više / More: http://diogenplus.weebly.com/arkadijusz-frania.html
  49. 49. NO5 PAGE 49 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/evgenij-mart.html
  50. 50. NO5 PAGE 50 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/evgenij-mart.html Evgenie M'Art, Petrozavodsk, Russia
  51. 51. NO5 PAGE 51 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/evgenij-mart.html Evgenie M'Art, Petrozavodsk, Russia АЛЬТЕР ЭГО РЕГИС (ALTER EGO REGIS) Когда король передавал свою власть наместнику, он награждал его званием «королевского второго я» Я запутался в своих альтер эго: одно из них песни поёт, точно на празднике Дионисия, другое падшим демоном Врубеля будто бы плачет, третье словно священнодействует вокруг Ковчега Завета, четвёртое радостью сияет, ровно птицей райской Сирином поцелованное, пятое шаманом бьётся, как во время камлания… и все - под одну и ту же музыку. Какое из этих альтер эго моё королевское? Ему уже бы отдал всю власть свою!.. Неки краљеви, преносећи своју власт на намесника, награђивали су га звањем ''краљевског другог ја'' Залутах међу све своје алтер его: један од њих песме пева, на сам Дионисов дан, други тобож плаче над палим демоном Врубелом, трећи као да чинодејствује око Ковчега завета, четврти радосно блиста попут рајске птице од Сирина целиване, пети избија из шамана у ритуалном заносу... и сви – на једну исту музику. Који од тих алтер его је мој, краљевски? Њему бих препустио сву власт своју!.. ГОРОД БЕЗ ВРЕМЕНИ в этом городе есть всё, нет только времени, которому мало одного только этого города: люди в этом городе не замечают, как убивают время, которое не замечает, как убивает людей этого города: у человека нет и минуты времени в этом городе, в котором у времени нет лица человека: когда я засыпал в этом городе, время было в моих руках; когда проснулся, я! лежал на руках у времени, потерянный в нём и этом городе не узнанный больше никем… ГРАД БЕЗ ВРЕМЕНА у овом граду има свега, сем времена коме је мало тек један овакав град: људи у овом граду не примећују да убијају време које не примећује да убија људе овога града: ни минута времена нема човек у овом граду, у коме време нема човечји лик: када падах у сан у овом граду време је било у мојим рукама; кад се будих, ја! лежах на рукама времена, изгубљен у њему и у овом граду, више никоме знан.
  52. 52. NO5 PAGE 52 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/evgenij-mart.html Evgenie M'Art, Petrozavodsk, Russia УЛЫБКА УЛИЧНОГО ФОНАРЯ Стою одноного у дороги, словно у границы, перейти не умею; смотрю одноглазо на дома напротив, словно на содружество иноземных государств, с огнями их сравнить себя не смею; выискиваю в одном из далёких окон одного из государств одну домашнюю настольную лампочку: с каждой новой звездой горю ярче - вдруг заметит… Вот бы кто-нибудь связал мне счастье словно варежки! Я видел в детстве, как это делала чья-то бабушка в одном из окон одного из этих государств… Надену варежки, дети закричат: «Смотрите, среди лета и в варежках!» Спрячу свои руки, заулыбаюсь… А взрослые соберутся вокруг и будут обсуждать: «Смотрите, средь бела дня и горит!» Подойдут к ноге электрики, подъедут к голове высотники, заглянут в мой глаз мастера по свету, будут решать, почему никак не выключусь, скажут: «Старый совсем фонарь, менять пора…» А я буду слушать и улыбаться ещё ослепительнее: «Хорошо, что им неведомо, как порой бывает холодно уличным фонарям…» …Связать бы счастье словно варежки, которые я увидел вчера на столике у одной домашней лампочки там, за границей… ОСМЕХ УЛИЧНЕ СВЕТИЉКЕ Стојим једноного поред пута, као поред границе, прећи не умем; гледам једнооко куће насупрот, као скуп страних држава, не усуђујем се да их с ватрама поредим; у далеком прозору једне од држава проналазим домаћу стону лампу: са сваком новом звездом горим светлије – одједном то примећујем... Кад би ми неко само исплео срећу као рукавице! Видех у детињству како је то чинила једна бака у једном од прозора тих држава... ...Навучем рукавице, деца завичу: ''Погледајте га, усред лета, па у рукавицама!'' Стегнем руке, засмејем се... А одрасли се окупе и расправљају: ''Погледајте, усред бела дана, а гори!'' К нози ће ми прићи електричари, ка глави ће кренути пењачи, у очи ће ми завирити мајстори за светло, питаће се зашто се никако не палим, рећи ће: ''Сасвим стара светиљка, време је да буде промењена...'' А ја ћу их слушати и смешкаћу се... Добро је што не знају како је понекад хладно уличним светиљкама... ...Хтео бих да исплетем срећу као рукавице које сам јуче угледао на сточићу с једном кућном лампом, тамо, у туђини..
  53. 53. NO5 PAGE 53 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/veljko-bosnic.html
  54. 54. NO5 PAGE 54 ISTOČNIK Otac ga nije volio Širio je svoja krila uz Do Iza grada Jarugom Letića Miris Propadanja Kidanja i tegljenja Donosio Otac ga nije volio Plač Ponekad Gladnog djeteta Paljevinu I očaj Otac ga nije volio ZAPIS Tankom linijom Nasred mora Vode koja pjeni Narasta Trune Vjetar onomad Diše Jecaj u noći Koji kida Traje Crvenom linijom Uskrsa Bajalicom teškom Majčinom rukom Muka otjerana Tajnom vode I vatre KADA KRENEM Porub izbljedelog Dana Visi o koncu I kiša koja traje Plač djetata Čujem U susjednoj maloj sobi Do šljivika Dunjom u ćošku Suzom obješenom Goblenom Neću se osvrtati Na prozoru Naše kuće Majka ne čeka Gore u oblacima Lomi prste Nervozna Preplašena Sama Porub svakodnevanice Prolaznost koja Čeka Vreba iza svakog Ćoška Male sobe do šljivika Više / More: http://diogenplus.weebly.com/veljko-bosnic.html Veljko Bosnić
  55. 55. NO5 PAGE 55 MIRIS SMRTI To ljepljivo Narastanje Boje plavog horizonta I vlažnih otoka Smrti Ponekad Za trenutak Nedjeljom ujutro Prostruji taj ljepljivi Okus msrti Kao dar od boga ili nekog Ko tamo gore čeka To ljepljivo Uzdignuće TAMNICA Koliko utabanih Tragova Treba ucrtati u Samo dva metra Ove kuće Boje istoka I zapada Boje ljeta Brišu se Koliko namaznih Mirisa Treba odljepiti Ove noći Tamnicom Uskrsnuća NOĆ U NAMA Zvjezde i ove noći Smiju nam se Onako prostački Jadno Visine u nama Daljine oko nas Lome poglede Sreće Desi se to ponekad Zvjezde i onako Vise Gotovo ostavljene Same Noć u nama Ostaje bez Pozdrava Desi se to ponekad VJETAR IZNUTRA Pod kupolom sunčane pjene Odmara svoje noge Umorne Oči su joj blijede Slike Ranjene teške Dolinom je išao Na vrhovima prstiju Bosih nogu sa istočne strane Sna Roj muva Slavi njegov pad Kao vjetar Potrošen doći će opet Roj muva sad se širi U uglu puste sbobe Majčine Kada dodje vjetar Polomiće sjenke Ćuvarkuće puta Kuće Moje majke Na brdu Više / More: http://diogenplus.weebly.com/veljko-bosnic.html Veljko Bosnić
  56. 56. NO5 PAGE 56
  57. 57. NO5 PAGE 57 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/pere-risteski.html
  58. 58. NO5 PAGE 58 Elena Prendžova Više / More: http://diogenplus.weebly.com/elena-prendzova.html
  59. 59. NO5 PAGE 59 Elena Prendžova Više / More: http://diogenplus.weebly.com/elena-prendzova.html Демократија Не ги препознавам решетките на сопствениот затвор. Доброволно се пријавив да издржувам казна за своето автогено постоење. Ме обвинија за дискриминација. Јас им возвратив со сепарација. Моето Јас не припаѓа во нивното безлично Нас. Democracy I disregard the chains of my own prison. I surrendered voluntarily to the punishment of my autogenous existence. I was charged with discrimination. I defended myself with separation. My I does not belong to their impersonal We. Demokrаcijа Ne prepoznаjem rešetke vlastitog zаtvora. Dragovoljno sam se prijаvila dа izdržavаm kаznu zа svoje аutogeno postojanje. Okrivljuju me zа diskriminаciju. Jа im uzvrаćam sepаrаcijom. Moje Jа ne spаdа u njihovo bezlično Mi. Елена Дарвин Посакувам да сум глобално натурализирана. да ја избришам од себе својата националност и расност, да бидам само уште еден животниски вид во теоријата за еволуција. Посакувам да сум граѓанин на светот во животинското царство. Elena Darwin I wish I were globally naturalised. I could erase my nationality and race. I were just one more animal species in the Theory of the evolution. I wish I were a citizen of the world of the animal kingdom. Elenа Dаrwin Poželim dа sam globаlno nаturаlizirаnа, dа izbrišem iz sebe svoju nаcionаlnost i rаsnost, dа budem sаmo još jedna životinjska vrsta u teoriji evolucije. Poželim dа sam grаđаnin svijeta u životinjskom cаrstvu.
  60. 60. NO5 PAGE 60 Elena Prendžova Više / More: http://diogenplus.weebly.com/elena-prendzova.html Политика Заситени сме од компјутерски игри. Ајде да бидеме креатини и да им се навратиме на старите игри. Ќе излеземе на паркингот пред зграда, ќе заградиме свој простор, ќе му дадме име според нашето, во него ќе поставиме оловни војничиња и ќе изградиме куќички како во монопол. Ќе си поделиме извесен стартен буџет, а откога ќе го потрошиме на данок на луксуз, ќе правиме територијална размена. За да биде возбудливо ќе ги убиеме војничињата и ќе ги разрушиме куќичките. Играта ќе ја викаме политика. Politics We are all fed up with computer games. Let’s be creative and retro and renew some old games. Let’s go out on the parking lots in front of our buildings, let’s mark our own space by fencing, let’s make it our namesake, let’s inhabit it with tin soldiers and build houses as in Monopoly. Let’s draw up starting budget, spend it on luxury tax and in the end discuss territory exchange. To add to the thrill let’s kill the tin soldiers and knock down the houses. Let’s name the game Politics. Politikа Zаsićeni smo od kompjutorskih igara. Hajde dа budemo kreаtivni i dа se vrаtimo nа stаre igre. Izaći ćemo nа pаrking pred zgrаdu, zаgrаdit ćemo svoj prostor, dаt ćemo mu naziv po nаšem, u njega ćemo postаviti olovne vojnike i izgrаdit ćemo kućice kаo u monopoliju. Podijelit ćemo izvjestan stаrtni budžet, a kad gа potrošimo nа porez nа luksuz, prаvit ćemo teritorijаlnu rаzmjenu. Dа bude uzbudljivo ubit ćemo vojnike i porušiti kućice. Tu igru ćemo nazvati politikа. Од „Пораки од морето“ From Messages from the Sea Iz “Poruke iz mora” Во недела во шест часот наутро Сонцето и дава облик на Месечината раѓање на Сонцето од најдлабокиот сон спијам јас, спијат сите никој невиден освен оние кои подмижнувајќи подгледнуваат не гледаат ни ден ни ноќ во несветлината и нетемнината високи штикли, клекнати колена во ушите ритам на глува музика црвена ладна течност го загрева телото во телото - дупка, дупка наместо душа полуживи, полумртви Сонцето и Месечината и улиците и прозорите и луѓето и сонот чекорат ко без стапала сами со студот сами со темната светлина сами со незвукот мирисајќи го тазе печениот леб во недела во шест часот наутро.
  61. 61. NO5 PAGE 61 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/jurata-bogna-serafinska.html
  62. 62. NO5 PAGE 62 Jurata Bogna Serafinska Više / More: http://diogenplus.weebly.com/jurata-bogna-serafinska.html
  63. 63. NO5 PAGE 63 Iz knjige GORAK UKUS ČOKOLADE (zbirka priča) Književni klub Branko Miljković, Knjaževac, Kulturni centar Svrljig Srbija, 2012.g. Prevod sa poljskog: Olga Lalić-Krowicka Jurata Bogna Serafinska Više / More: http://diogenplus.weebly.com/jurata-bogna-serafinska.html
  64. 64. NO5 PAGE 64 Jurata Bogna Serafinska Više / More: http://diogenplus.weebly.com/jurata-bogna-serafinska.html
  65. 65. NO5 PAGE 65 Jurata Bogna Serafinska Više / More: http://diogenplus.weebly.com/jurata-bogna-serafinska.html
  66. 66. NO5 PAGE 66 Jurata Bogna Serafinska Više / More: http://diogenplus.weebly.com/jurata-bogna-serafinska.html
  67. 67. NO5 PAGE 67 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/vladislav-pavicevic.html
  68. 68. NO5 PAGE 68 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/petraq-risto.html Encontré un pequeño planeta Encontré un pequeño planeta herido por la tormenta Lo mantuve cerca de mi pecho y me dijo: soy el co- razón Encontré un planeta tan pequeño hasta lo podría abrazar con los brazos Me dijo: soy el amante. Encontré un pequeño planeta grande como el puno Me dijo de transformarla en una mano Le abrí los dedos uno por uno Y el planeta se devolvió en flor. Encontré un planeta pequeño, un poco rayado - No tengas miedo no soy viejo todavía Lo acaricie un poco mientras rogándolo Se volvió en una mujer de fuego... Cuidado cuando encuentran planetas de pecado. Escrito en la pared... Cuando encontraras el libro viejo escriba en la pared No te olvidas de mirar el otro lado de la pared Leer el mismo libro de un otro punto de vista Y entender porque la pared no se puede destruir. Después puedes sostenerte en la pared Transcender suavemente los golpes del corazón Y las palabras pesadas escritas en la piedra Y dibujarlas en la forma de las ventanas Así la pared se puede leer por los otros. Falta de hambre Me llamo Eva. Quiero comer solo manzana En la mañana: amarillas En el almuerzo: verdes Las rojas: por la noche En la ciudad de Edén Cada día viene y se va El único medico Adam. No quiero comer otra cosa solo manzana Y el medico Adam se siente mal mirando: Mis pechos vuelven más pequeños Las velas de mis manos y pies Estas derritiendo Bajo la sombra del árbol Como una sombre me vuelvo más flaco. Cada vez aparece el comerciante Satanás: Si no tienes manzana Comí a Adam... Le mato a Adam Le corto la manzana de la garganta Y camino por las calles Comiendo al mismo tiempo Las tres manzanas de los semáforos... LA GENERACION PÉRDIDA Viene un tiempo y cada generación Se siente perdida Quiere decir: en frente del mar Naves viejas Con el reumatismo de oxidación en su borde En frente de la montaña – techos viejos En espera de la tormenta. Cuando aparecen los amores desaparecidas Cubiertas con el talco antiarrugas Lloran como el pasajero cansado En una cruce En donde aparte de la Cruz No se encuentra ningún camino. Traducción en Castellano: Peter Tase Petraq Risto, Durres, Albania
  69. 69. NO5 PAGE 69 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/petraq-risto.html SOLO EN EL DESIERTO Solo en el desierto con la sombra escondida en los agujeros de los zapatos: cucaracha Se puede dar cuenta cuando se ríe, como la sombra la risa no se puede ver Solo en el desierto...la pequeña sombra lucha con los zapatos que le pisan. Solo en el desierto. Un insecto me invita en su fiesta de arena Tomo un trago de tiempo, me dice y ríe, el insecto con la sombra en forma insoportable Solo en el desierto, en este cielo azul: una barba de beduino Con algunos gritos de guerra donde las balas no son de arena Una rana verde me dice: no soy soldado y como soldado hace el juramento. Yo doy la vuelta y veo las palmas con rayos El desierto con sed me mira: toma los ojos y cámbialos en pozos. La pequeña sombra lucha con los zapatos que le pisan. Solito con un insecto que juega con la rana verde Y con la densa sombra bajo el zapato: cucaracha La rana inventa algo para la sombra de cucaracha Y la cucaracha inteligente deja su dueño, salta arriba Y el tiempo se confunde con la noche oscura En vivo te entienden cuando te ríes, como la sombra la risa no se ve Quien eres me pregunta la sombra destruida de la luna Y yo me atrevo de decirle: soy soldado – huérfano de desierto. Traducción en Castellano: Peter Tase Petraq Risto, Durres, Albania El Triángulo de Bermuda Un triángulo hace un Pitágoras. En un triángulo se puede colgar una persona Él puede servir como un péndulo por una hora Que puede hacer historia. Un círculo dentro del triángulo hace unas esposas Las esposas no pueden funcionar sin manos... Abrí el puno del globo con cinco dedos Abracadabra el negro triangulo Dos triángulos hacen una estrella de David En una esquina están tres judíos En tres esquinas tres camicaces (Una triste propuesta: Es posible que en cinto de Ga- za Se puede usar como el cinto de la mano, Sin esposas, obviamente.) Tres triángulos hacen una pirámide Dentro de las mismas duerme un faro Están durmiendo millones de esclavos Golpe de estado Palmas de sangre Mares de veneno Y sobre todas: eternidad del cuerpo Entre los vehículos blindados: Belén Cuatro triángulos hacen tres tumbas Y una pistola. Una chacra de marihuana Y tres policías. Tres ricos y un jache Una prostituta y tres hombres. Tres ríos Y un océano: Belén Entre los tanques Cinco triángulos hacen una nave Y cuatro puertos. Cuatro respiros y un tiburón. Una llamada y cuatro ‘SOS” Y todos: Pitágoras David Judíos Lo Camicace El cinto de Gaza Reloj Las esposas El colgado El globo Faro Los esclavos Belén Marihuana La pistola Las tumbas Policía Gente rica El jate La prostituta Y puede ser YO Entramos en la trampa con el nombre exótico BERMUDA Traducción en Castellano: Peter Tase
  70. 70. NO5 PAGE 70 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/violeta-allmuca.html
  71. 71. ONLY LOVE Every Day I purchase the paper early in the morning A cat is dancing with her tail Man is her only friend As I am waiting for the missing voice She sits slowly in my knees With our nails we graze the words Until the daily routine is dissolved Everyone escapes after their steps Together we swallow the last anxiety The night washes her face with light Then opens the closed light I am going crazy from poetical expressions Verses of sadness in a theater Are lectured at might by a happy crowd A voice trespasses a night’s fence and comes back In order to deeply own the spirits of days I and my cat forget about time While praying for a silence that is illuminating While waiting for the silent nostalgia. NO5 PAGE 71 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/violeta-allmuca.html Violleta Allmuca, Tirana, Albania
  72. 72. Second Person... I am circling My five feelings On the lagoon of myself Just like a happiness of paradise Your ten fingers Tremendously free Are waiting to see The wonders of life Are caressing only One face often Just like a Gordian knot Moves the distress by herself I am waiting my second self Unable to hate In this big world Only my soul knows That I retaliate with love Peace I swallowed in the air All your body Until I lost The rhythm of breathing Felt the mountain’s aroma The taste of sands in the fields From the hearts’ leaves Soft like a silk A burned flower of longing Life is like a woman’s face Painted with smiles Sealed deeply With a red lipstick Recently lit charcoal A mystical greatness At dawn peace is born World is ours When a human’s heart Is fed with love Appears through eyes of light Tears the shirt of wind Feels the soft feet Outside the rainy storm I have planted in blood Your body with Sun Death will not find you Where you will be sitting in the entrance Of an ancient castle Or will speak with the whole life I embrace you in my chest Today I will fuse my body Inside your chest Oh, Sea... In the shores of wind and waves Burned very deep Sleeves are white from salt I exerted screams from light Waves embraced one another They were antennas of sweet water A two colored illuminating light Eyebrows painted me with foam The voice escapes away through light Blue sky swallows my breasts Every time I am laid below Begin licking drops of salt I forget about entirety and time Oh, Sea brings me closer to myself But I am looking for his heart She connects me with Earth. Pardon Me When time of preaching has arrived Inside us the words are wetted Evenings are lost in the dusk And arrive with a spring feeling We pardon the one who was not pardoned Just like seconds pardon minutes After swallowed by the instants Today we should not think at all We sit in the stairs of a dream We count the sunny days And dance in two paths Let anxiety to die outside In the square of solitude Sunrays have melted the frost We go towards the voice’s air Our lifelong miracle Is a souls’ kingdom in the universe. Translated from the Albanian: Peter M. Tase NO5 PAGE 72 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/violeta-allmuca.html Violleta Allmuca, Tirana, Albania
  73. 73. NO5 PAGE 73
  74. 74. NO5 PAGE 74 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/omer-c-ibrahimagic.html
  75. 75. NO5 PAGE 75 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/omer-c-ibrahimagic.html Omer Ć. Ibrahimagić SVE SE TEŽE SNALAZIM u poslu napumpanom sujetama, na mahove oslobođenom od zdravog razuma, logičnih prijedloga i evidence-based mišljenja. Nagovorim se da je do mene, jer je tako, čini mi se, najpoštenije krenuti u raščišćavanje. Taman se zagledam u zrcalo tražeći pomoć u poznatom licu, kada me ćušne nečiji kompleks i pokuša mi nauditi kako bih se, ako ništa, bar zehru nasekirao. Smiješno mi, ali dokle tako?!- upozoravam onog u ogledalu, dok gledam žive ljude što, ko kameni nišani, sigurno koračaju u ishod jednak za sve, mijenjajući ishabana odijela kojima više ne pašu ni sopstveni ofingeri.
  76. 76. NO5 PAGE 76 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/omer-c-ibrahimagic.html Omer Ć. Ibrahimagić ŠTAPIĆ SANDALOVINE Otvorim li prozor, dim se prema propuhu podešava, briše se i nestaje u nevidu. Pritvorim li okno, sljubim li ga, dim o sebi sam odlučuje, modrim se rubom spram bezboja odvaja. Od žige koja na kandilj sliči nastane, mater koja ga je okotila-nadjača i proguta. Ne odaje da je nekada bio žar i ne sjeća ninašta. Miriše da bi dogorio, stopio se, iščilio i smiraj u havi pronašao, sačekao da ga vjetar sa sjevera raspuše, ostavljajući pamćenje i nadu. Koliko brzo će se sandalovina trošiti, zavisi puno od nje same. I kako će se, kroz dim, izgnati iz tankog štapića, što miruh oko sebe širi. Tako sve, dok oslonac ne izgubi, dok se u prah ne rastoči, dok joj ne postane tuđ, dok se, zanavijek, ne rascijepe. Čudesan preobražaj. Od crna štapića i plava dima, siv se pepeo rađa. Zatvorim li oči, izgubim li vidik, dotaknem neku drugu formu. Miris što me, poput perzijskog ćilima cjeliva, obujmi i prožme, doživim kao vanvremenski. Sabur nađem. Zagrljaj, potraje li, čini se da drugačije nije ni bilo. Ljepota, naime, prevari i mudroga i sijedoga. Insan se, prosto, začas navikne na dobro. Tako zaboravi i prenebregne kako je uvijek na gubitku. Te da i život, ko štapić od sandalovine, jednom, ipak, sagori. NOVEMBRA Cigara u pepeljari, prazna rakijska boca, cipela na nozi, a druga na podu, pored tebe, u krevetu, nalivena droca, osušenih usta traži tečnost, vodu. Kaseta u videu, normalno, «Mušica barska», još se vrtiš oko sobe, il ona oko tebe, duboko u glavi Indija, Brazil, Ostrva Farska, otići ćeš tamo, potražiti sebe! Groziš se svog lica u zrcalu jutra, tješiš se da cura izgleda puno gore, s kojom ćeš se, čovječe, probuditi sutra, i možda već popodne spržiti na more? Bijela Drina u džepu, na nogama čarapa nemaš, lijeno otvaraš oči, bole te, tako im došlo, sabah-zorom dimiš, jaku kafu spremaš, dok pogledaš na sat-jutro prošlo. Tako dani prolaze i život se puni. «Neka ih, nek prolaze, ja znam šta od života hoću!»- rek'o si mi davno prije nego:«Cugni! Spavaću po danu, a hodaću noću!» Osjetio jesi skoro sve životne stvari, što daju ti širinu, svu puninu geste, duševno budi mlad i kad tijelo stari. Čovjek dušom jeste! ARS POETICA Prođi iznova, slovodobitno, glavom i olovkom, kroz najnovije izdanje rječnika vlastitog mozga i pokušaj na pergameni, u amalgam dobra, sljubiti dotad nesastavljeno u razumljivo. Učini, potom, jasan iskorak od svega, pa sa strane, uz primjetan odmak, sagledaj nije li plošno, je li se dalo bolje? Zatreperi li ti srce, zaigra li ti damar, ne premišljaj i ne dvoji. Dobru si pjesmu istkao. A kritičarima ostavi da te pokušavaju ogoliti i ukalupiti, pohvaliti ili nagrditi, te tako možda naslutiti razloge, za posao u kojemu su olovka i papir, tek, najlakši od svega.
  77. 77. NO5 PAGE 77 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/robert-a-vrbnjak.html
  78. 78. NO5 PAGE 78 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/robert-a-vrbnjak.html Robert A. Vrbnjak
  79. 79. NO5 PAGE 79 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/robert-a-vrbnjak.html Na nišanu Ja bezrazložno širim optimizam. U ova dužnička vremena, ni kriv ni dužan, ja sam taj koji bezrazložno širi opti- mizam. Tako me opisao onaj, jedan, stručnjak za aktualna zbivanja. Po cijele dane sjedi na terasi kafića, čita novine, upija vijesti i pro- matra koga će zaskočiti. Bježim od takvih kao vrag od križa – ovisnika o informaci- jama: crna kronika, politika, ekonomija, sport... – ništa im ne promiče, sve prate, u sve su upućeni, o svemu bi debatirali. Ali ja se ne dam, nisam odavdje, nisam ovdje, ne odzdravljam i ne pozdravljam, ponekad, doduše rijetko, čak se i uspijem provući neopažen. Danas opet nisam. Kada me ugle- dao, okrenuo se prema meni i stao pokazivati na članak. – Zamislite susjed, do šezdesetpete ćemo morati rintati! Pa kako da se mladi zaposle kad starudija ne smije u mirovinu? – Nikako – odvratio sam i ubrzao. To je jedini način s takvima, produžiti bez zasta- jkivanja. – Baš tako. Nikako! S posla na groblje! – viknuo je za mnom, ali ja sam već bio na drugoj strani ulice, sakriven sunco- branima Husine slastičarnice, hitao u sigur- nost sobe razmišljajajući o mirovini. O mirovini?! S koliko ću i kako ću? U mirovinu? Ma tko bi mi je dao? Pa ja već godinama ne radim ništa. Zapravo radim, održavam red u glavi, usisavam sjećanja, brišem prašinu misli, kraj poslu se ne nazire, a ništa od toga nemam, ni staža ni novaca, samo neki osjećaj unutarnjeg reda i čistoće. Rintam kao konj, ali ipak jednom mjesečno moram do Zavoda za zapošljavanje da mi udare pečat u radnu knjižicu. Jer tko sam, što sam? Tek jedan od tristotine i šezdeset tisuća nezaposlenih. – Za sad ništa. Ako bude kakvih poslova, nazvat ćemo – svaki put veli ona službenica i nikad ne nazove. Pa i da hoće, ne bi mogla kad sam joj dao krivi broj tele- fona. Ma što će mi posao, imam ga i previše u glavi. Zahvaljujem, uzimam knjižicu, izlazim. – Vidimo se za mjesec dana. Hodam, mislim, dobro je, još kad bih se i ostalih uspijevao riješiti tako jednostavno kao nje. Neljubaznih vozača, pričljivih pro- davača, radoznalih susjeda, zadirkivanja, unošenja u lice, zapitkivanja. – Lijepo vrijeme. Hoće li za vikend kiša? Šutim, nadam se, pustit će me na miru kad vide da mi se fućka za njih i vremensku prognozu, ali vraga će me pustiti. Robert A. Vrbnjak
  80. 80. NO5 PAGE 80 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/robert-a-vrbnjak.html . Tek tada im postajem interesantan. Kad vide da ne reagiram. Jer svatko bi normalan reagirao i svakog normalnog zanima kakvo će vrijeme biti za vikend. Po toj logici ja očigledno nisam normalan. Pročitao sam davno, dok sam još čitao, u novinama članak o energetskim vampirima. Tada mi se to činilo kao malo vjerojatna teorija, sada, kako godine prolaze, uviđam da većinu ljudi i nije moguće opisati drukčije nego kao energetske vampire. Zato ih i izbjegavam, nisam više mlad, ne prštim od energije, pa još kad mi je netko pije. Jedva uspostavim balans, dove- dem se u kakvu-takvu ravnotežu i naletim na takvog ili taj naleti na mene, jer me već duže drži na nišanu. Zbogom energijo, zaboravi balans. Vodim kod kuće detaljan popis svih onih s kojima, u ovoj fazi života, kontakt jed- nostavno ne mogu izbjeći – na listi ima sus- jeda, maminih doktora, iscjelitelja, instruk- tora, pekara, mesara, dimnjačara, šalterskih službenica, dugonogih medicinskih sestara, sveukupno oko stotinjak ljudi. U stupce pok- raj imena upisujem koliko je koja od tih osoba opasna po mene i moju energetsku sta- bilnost. Svi su opasni, ali od svih najopasniji je upravo onaj tip s terase kafića. Već nakon pola minute provedene u njegovoj blizini svi moji životni i energetski resursi svedeni su na minimum. Osjećam se potpuno isisan. Ri- ječ je, očigledno, o energetskom vampiru na- jviše kategorije s vrlo perfidnim sistemom zapitkivanja. – A kako vaša mama? Da, da, tumor na mozgu, ma nemojte... – uvijek kreće s pitan- jima o mami, pa onda kao slučajno, uđe u politiku i ekonomiju, da vidi što ja, naprim- jer, mislim o stanju u školstvu, inozemnom dugu ili poskupljenju benzina. Kako takvom vampiru objasniti da ja već odavno ne mislim ništa ni o kome i ne mislim ni o čemu? Da sam očistio tavan u glavi do te mjere da mi ni jedna misao koja bi njega mogla zanimati nije preostala. A kako ga najčešće ne mogu izbjeći, prisiljen sam davati potpuno besmislene odgovore ili, isto kao sa službeni- com Zavoda i ostalima, sa spiska, jed- nostavno lagati i izmišljati. Nisam ja lažov, niti je moja narav takva, već je ovaj svijet ta- kav, lažljiv i zaobilazan, ja mu se samo nas- tojim prilagoditi zaobilazeći sve i svakoga, a posebno njega i njemu slične. Zbog njih izbjegavam prolaziti trgom, osjećam se kao divljač za vrijeme sezone lova, završit ću u kotlu, svi oko mene su krvopije, energetski lovci, a ja meta na ciljniku – endemski prim- jerak koji čeka metak pijanog lovca – eto, sad znate tko sam ja. *** Posljednjih dana od kad mi se uspio Robert A. Vrbnjak
  81. 81. NO5 PAGE 81 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/robert-a-vrbnjak.html prikrasti na ulici, živim u strahu. Uperio mi je zgužvane, tri put prožvakane novine u leđa i počeo pričati o prijateljstvu. Ne znam zbog čega baš o prijateljstvu, sigurno je poslije tog benignog uvoda naučenog iz rubrike Lifestyle i zanimljivosti namjeravao prijeći na ozbil- jnije dnevno političke teme i rasprave. Nak- lapao je o tome kako su prijatelji i prijatel- jstvo jako važni, a ja sam potvrđivao, pa me odjednom ulovila panika jer sam pomislio: A što ako to što mi drži upereno u leđa nisu novine, nego je pištolj? Da me tu ubije, nitko ne bi ni primijetio! te sam se ustrtario i stao osvrtati, tražeći načina kako da spasim živu glavu. Kad je skrenuo pogled, potrčao sam kao da me ganja stotinu vragova i uskočio u autobus koji je vozio nemam pojma kud ni kamo, samo znam da su me poslije izbacili na nekakvoj livadi jer nisam imao novaca za kartu. Noć sam proveo sakriven u šumi, is- pod stabla, razmišljajući o prijateljstvu. Zar je prijateljstvo doista toliko važno? I nisam došao do odgovora iz razloga što prijatelja nemam. Ženu sam imao, tri mjeseca, dva dana, šest sati i trideset minuta, duže nije iz- držala, ali prijatelja nemam. Ili možda imam, samo ne znam je li mi to baš prijatelj ili je tek istomišljenik. Zove se Rale i uživa pov- lasticu, da je jedino ljudsko biće kojem sam dao pravi broj telefona. Ponekad iskoristi tu svoju povlasticu pa me nazove i pita: Jesi za malo akcije? To je naša šifra, znak da se spremim i pod okriljem noći odem do njega, a kad dođem, onda sjednemo u kuhinju i gulimo krumpire. O čemu je riječ? Rale je otkrio kako je guljenje krumpira izvrstan ob- lik autoterapije. On to već neko vrijeme prakticira, a ja tek od nedavno. Otkrio je, kad je bezvoljan, kad mu je svega dosta, jedino ga krumpir spašava. Izvadi iz vreće pet, šest najdebljih pa ih guli. To je tako smirujuće, kaže i utonut u interakciju s plodom, prati oštricu, promatra to spiralno, gotovo bolno odvajanje kore razmišljajući o životu kao o velikom krumpiru, neuhvatljivom gomolju koji mu cijelo vrijeme pokušava iskliznuti iz ruku – odstranjuje tako koru života s njega nadajući se samo da jednog dana neće završiti kao ona – u košu za otpatke. U mladosti, gubio sam vrijeme po raznim organizacijama, sektama, klubovima, sad sam još jedino pripadnik bratstva koje njeguje kult krumpira, tajnog društva kojeg smo Rale i ja jedini članovi. Gulimo ih tako u tišini, pa kad završimo, on me pogleda i važno kaže. – Krumpir je filozofija. – ili: – Život je krumpir. A zoru dočekamo kao dva šišmiša umrtvljena silnim količinama pomfrita s ma- jonezom, od koje poslije dobijemo prišteve, i Robert A. Vrbnjak
  82. 82. NO5 PAGE 82 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/robert-a-vrbnjak.html gledajući Youtube spotove iz sedamdesetih. – Jer ova muzika danas je takav jedan proljev, da ne povjeruješ! Da, Rale je moj prijatelj. *** Mamu su zadržali u bolnici. Morao sam im dati broj telefona, jer se svaki čas može očekivati ono najgore. Nisam oka sklopio. Cijelu sam noć zu- rio u strop iščekujući da zazvoni. Pokušavao sam razmišljati o njoj, ali jednostavno nije išlo. I ono malo misli što je ostalo u meni, vrtjelo se oko vampira s terase kafića. Zbog čega je rekao da ja bezrazložno širim optimizam? Kakav optimizam?! Je li to nekakva okrutna šala? Pa ja uopće nisam optimističan, dapače, vrlo sam depresivna osoba i od kad znam za sebe nešto ne valja. Ili da budem precizniji u vlastitom opisu, ja nisam ni opti- mističan ni pesimističan, ja samo znam što očekivati. Ne, optimizam sigurno ne širim, ali neću se više njime zabrinjavati. Mama će u najboljem slučaju živjeti još dan, dva. Samo je pitanje trenutka, rekao je doktor. Ne radim, novaca nemam, živim od njene penzije, nema mi druge, moram nešto izmisliti. Ljude ni vijesti iz zemlje i svijeta već odavno ne trebam, ali bez hrane još uvijek ne ide. Nisam sklon novim trendovima, ali od- lučio sam, počet ću prakticirati vježbe gle- danja u Sunce, onako kako onaj indijac Hira Ratan Manek naučava. Dopustit ću svjetlosti da uđe u moj život, svakog dana postepeno povećavajući vrijeme vježbanja za deset se- kundi. Trajat će neko vrijeme, ali kad jednog dana postignem taj nivo da neću više morati jesti, to znači da neću morati ni izlaziti, od- laziti do dućana, prolaziti ulicom, poz- dravljati, odgovarati na pitanja. Isto tako ni odlaziti do Zavoda za zapošljavanje. Što će mi, nek' me brišu iz evidencije! Neću više morati ništa. Postat ću potpuno samodostatan i ener- getski neovisan. Zatvoren u kuću, samo ću zuriti u sunce i piti kišnicu. Postat ću ono što sam oduvijek htio biti: sam u svemiru! A ako mi takvo stanje vrhunske izolacije i savršenog sklada slučajno dosadi, uvijek mogu prošetati trgom, energetskim krvopijama pred nosom, a poslije, kad se spusti noć, otići do Raleta guliti krumpire. Robert A. Vrbnjak
  83. 83. NO5 PAGE 83
  84. 84. NO5 PAGE 84 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/marija-pogorilic.html
  85. 85. NO5 PAGE 85 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/marija-pogorilic.html SI PENSAN Si pensan, si pensan ča da ti dan: rožicu, jabuku, smih eli tugu veliku? Pensan, pensan i u hipu deštinan: Smih ću tebi duruvati, tugu ću za sebe držati, rožice ćemo skupa brati, jabuku na po pudiliti, srce ću ti moje dupriti, ljubav ne moren drugo skriti. DIH LJUBAVI Unu večer kad smo namurani šetali, kad smo si zavit dali, kad je vokuli nas lampalo i grmilo, stisa si me zuz soje tilo. Kako mladica san se tresla, bilo je škuro, du zvizd san naresla. njih san ti skidala, za srce san ti hi vezala. Ti si me još jače stiska, lipe beside mi turniva. Nismo znali da se je škrupac z ljubavi pumiša ni da vitar puše, mokre si vusnice za moje lice zataka. Srične su bile naše duše. ... Se šperan da nisi to zabija. Marija Pogorilić
  86. 86. NO5 PAGE 86 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/marija-pogorilic.html KAD BRNESTRA PRUCVITA Kad brnestra prucvita, dumišlja me na pasana lita, budi pruliče, uživi zdrhe sriče, plete kulumbare cviča, sluša kantu kušiča meni najmilijega tiča. Kad brnestra prucvita i se se zazeleni javi se vurta u meni, jopet ču splesti veliki venac ud brnestrina cvita i upasati ga vokuli cilega svita. TEMPURA Sunce se skrilo nebo zamračilo grmi, lampa pruntiva se tempura. Kusac prikura seno grabljati težak prikura šenicu peljati piškadur u kraj bižati študja pruntiva se tempura. Padaju kapi kako lišnjak dabele rompaju i tuču u matunele vitar se diže, šviče, kanta grad pada, doša je tempura. Ma vreda se nebo raščarilo sunce jopet prusvitlilo za su sriču ni čuda dura pasa je tempura. KRUZ GRANE Grane, se skupa zamrižane, tanke, dabele, male, vele, suhe, zalene, gole i liščen pukrijene. U mriži gran kus modrega neba. Kruz grane bolji život se gleda. Grana du grane, dub du duba cila boška kruz grane, štorija mojega života je tako velika da u tu bošku ud gran ne stane. KAP ROSE Kap rose u travi To je biser pravi Kap rose u cvijetu To je melem svijetu Kap rose navrh lista To je ljubav čista Kap rose na čelu To je napor tijelu Kap rose ispod oka To je tuga duboka Kapi rose na dlanu To su suze Što u čašu ne stanu CRVENI MAKOVI U polju crvenih makova tražim djetelinu s četiri lista. U polju crvenih makova tražim tebe, tražim cvijeće, tražim ljepotu, tražim proljeće. A kad ljetni povjetarac zatalasa crveno more, zrikavci se oglase najljepšom pjesmom mi govore. U tom je polju tvoja sreća tvoja radost, tvoja ljubav najveća. Od riječi tih lice mi zablista. U polju crvenih makova ugledah djetelinu s četiri lista. Koliko se samo ljepote i sreće u crvenim laticama blista. Marija Pogorilić
  87. 87. NO5 PAGE 87 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/slobodan-vukanovic.html
  88. 88. NO5 PAGE 88 UZDRŽITE SE, NE JEBITE POLITIČARE Politika je pustinja karaktera Teleskop Dizni laži U žabljoj bari okrečeni puk Probudi se u okrečenog princa Hor puka je teatar retardiranih Političari su kurve Njih ne treba jebat Kad se političari jebu Puno je Titanika Ako zatrudne Rodiće se potop Neće pomoći ni Nojeva barka Uzdržite se Ne jebite političare U ime opstanka ČOVJEK TOČAK Na brdu traži put Izgubljeni putnik Bez krila Bez čamca U jezeru troglavi zmaj Umjesto slamke Graditelj mostova dade mu strpljenje Umjesto pera Čuvar orlova dade mu mudrost Umjesto snage Čitač snova podari mu maštu Postade putnik Čovjek balon Čovjek kugla Čovjek točak Gleda se u ogledalu Čita tajne Mjeri vrijeme Sada je Spavač Kamen kuće Dozivač na brdu Tri Smokve Zaštitnik Kod Vilinog Konjica Čuvar tajne Princeze riba Postao je putokaz za izgubljene MONOLOG TRAGAČA Majstori skrivaju Iluziju Izgubljeni stvaraju Istoriju Mogućnosti Iluzija u nastavcima zida Nadu Epitaf je Tačka Mudrosti samom sebi Pronalazač Tačke postaje Čuvar Biografija je lift pokretni Ili je „ u kvaru“ Na čudnom smo brodu Zvanom Smisao Života Pješačimo plivamo letimo Vrijeme nam je odredilo Doba Odlaska Doba Patnje Doba Hrabrosti Sagradili smo Zid Sklonište Preoblačimo Oholost Gnjev Neodlučnost Preoblačimo Mane i Vrline Ples završavamo kombinacijama Opravdanja i Kolebanja Veliki igrač na žici zavisi od sitnica Male stvari dobijaju glavne uloge Mrav je preskočio kita Tragač je pronašao Tačku I trougao može biti lopta Srećno smo kada postanemo Most i Prozor Što duže tražimo Ključ Izrasta u Damoklov cvijet Ako ga previše mirišemo otrovaćemo se Ako ga uberemo posjećemo se Mogućnost je brvno izmedju dvije obale Tragač je pronašao Most i Prozor i... nije se vratio Više / More: http://diogenplus.weebly.com/slobodan-vukanovic.html Slobodan Vukanović
  89. 89. NO5 PAGE 89 BRAVA JE VRIJEME A KLJUČ TI SI Brava je vrijeme a ključ ti si, šta očekuješ i kakvo stanje, i šta iznad tebe visi istinu si zamijenio za vjerovanje. Siješ li tamu očekuj đavola u tikvi . Ne opravdavaj manu , na žetvu se navikni. Neka ti blaženost bude kompas, ne traži uvijek zlatno runo, kada se daviš sam potraži spas, ne traži zasluge , to je već puno. Nada je trava koja živi u priči, čime da je zalijemo da preživi, sve nam to na nešto liči, kao dan sunčani, kao dan sivi. Brava je vrijeme a ključ ti si, pogledaj šta iznad tebe visi. Nada je trava koja živi u priči, sve nam to na nešto liči. KO GURA UZBRDO, VIŠE VIDI NIZBRDO Kamen nizbrdo Sizif uzbrdo Nikako da se dogovore Ispravlja kamen Sizifa Ispravlja kamen nepravdu Istorija ispravlja kamen Ko gura uzbrdo Više će viđet nizbrdo Kamen ne vjeruje Sizifu Neće s ramena Neće u vis ni u dalj Tvrdoglavo još gura Snijeg ga zaledi Sunce ga otopi Ne vidiš ga a on gura Zaludnji zabavlja naivne Dvorska luda na dvorcu civilizacije Inate se kamen i Sizif Kamen nizbrdo Sizif uzbrdo Nikako da se dogovore KONTEJNER Punimo ga našim hirovima Našim frustracijama Mrvicama zlobe Našim kuvarskim I ostalim korisnim i bezkorisnim receptima Ponekad zabrekne Vrišti ključa smrdi On je naš spas Naš čistilac Istresemo se Fizički i duhovno On je naše opravdanje Pred sobom i svijetom Koncertna je dvorana naših uspona i padova Izložba montaža i kolaža Enciklopedija duha i duše Skladište kostima i maski DVA NA MOSTU Pobjednik je ko iz kamena oživi srce A kamen bude biće Ko duže baci slavljen je Ko oživi kamen živjeće Čovjek i čovjek Dva su bika na brvnu Dva na mostu Jedan ispod mosta Slavljen je Ko oživi srce u kamenu Više / More: http://diogenplus.weebly.com/slobodan-vukanovic.html Slobodan Vukanović
  90. 90. NO5 PAGE 90 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/philip-lewis-henderson.html
  91. 91. NO5 PAGE 91 Phillip Lewis Henderson Više / More: http://diogenplus.weebly.com/philip-lewis-henderson.html
  92. 92. NO5 PAGE 92 Phillip Lewis Henderson Više / More: http://diogenplus.weebly.com/philip-lewis-henderson.html
  93. 93. NO5 PAGE 93 from "Berlin Asylum," …The lobby was decaying blond-wood, tacky furni- ture and old, goofy pictures hung everywhere. A couch was to his left, filled with people he didn’t want to see, but saw, anyway. It was impossible to avoid them. They were too loud upon his entry—and upon his approach, too silent. Carl sighed. He was going to get fucked, no doubt about it. All the furniture was old, he saw: throwbacks to the fifties and early sixties, save for the old stand- ing lamp (which looked Victorian). Carl noted a free PC sitting nearby from where one could access the internet. Okay, he thought, it’s okay, when he made it up to the reservation desk again. However, in place of the young German girl with the Betty Page hairdo he found a middle-aged, burly, graying, Ital- ian-looking guy, who was looking askance at him. Carl wondered what was up this time… “Ja, kann ich hilfen?” “I’d like a bed,” he said. “For twelve euro.” “Sorry, no more beds,” the burly man said, abruptly. “We only have rooms available.” “I know,” Carl said. “I want a bed in a room with other people.” “Not anymore,” the burly man replied. “We don’t do this anymore. Too much problems with the people.” Carl raised a brow, largely to himself. “So where do we sleep here, then?” “Sir, you sleep in the room, because the room with more than one person is finished. We have too much problem in this hotel in the past.” “Oh, okay,” Carl sighed, deeply worried about his wallet. “So how much is the room?” “For you? Lemme see…” Carl cursed to himself. 44 Rooms was the cheapest place he knew that was fit for human habi- tation. He guessed that the management was fed up with the bullshit, trying to re-establish order. Each time he bunked at 44 Rooms the place looked in- creasingly chaotic: the accumulated trash, papers, bottles (including shattered and cracked ones) was so heavy that Carl felt he had returned to Cairo. And the vibe was strange, too. Not unfriendly—Carl had run across a few amicable faces—but there was al- ways an air of hostility so thick, one could cut it with a knife. It had not disappeared: to his left, seated on the couch were a bunch of black-booted, black- haired, black-jacketed punks with smug-looking faces. Their speech was full of derision, with “fuck” and “bollocks” punctuating their every sentence. Carl thought he heard one of them say “jungle bun- nies” but maybe, he felt, that was just his bitter imagination. “Sir?” the fat receptionist had come back. “We have only one room for 16 euro. Nice small room. It would be good for you.” Carl sucked his teeth. “What happened to the beds?” “We change the policy,” the fat man added. Phillip Lewis Henderson Više / More: http://diogenplus.weebly.com/philip-lewis-henderson.html
  94. 94. NO5 PAGE 94 .“There was a problem with the girls here.” “A problem? So you changed the policy—“ “Listen, there was a problem here because a forty year old man was trying to talk to some of the girls here…” Huh, Carl shrugged to himself, indifferently. Old, leering perverts exist in every city in the world. His mind took him up blind alleys before it dawned on him who that “forty year old man” really was. During his last stay in the one of the ten-bed rooms, Carl met a cute, young blonde. She bunked beside Carl Lomax and politely said hello and goodbye to him each morning and each evening, respectively. The woman (unlike many Berlin girls) was elegant, well-dressed, well-proportioned. Carl Lomax naively assumed he had a sure thing; he slipped his phone number into her duffel-bag. The woman never called. “I get it,” he then thought, aloud, directly into the face of the old Italian—whom Carl assumed was really Turkish or Kurdish. “You don’t want niggers in 44 Rooms, is that it?” “Excuse me?” The old man’s jaw dropped in indignation. “What—no, what did you just tell me a moment ago? That we don’t allow WHAT—negers—here? Get out of here, right now. Go. I own this hotel, this is my hotel. Okay? I am the manager here. I offered you a room here for 16 euros. Did I tell you that you could not stay in the room because you are black? Take it or you can leave it. But for your information mister, all of my friends here in Berlinare black. All of them!” Yeah right, Carl thought, with bated breath—and all my friends are Turkish or Arab hoods. Sure, pal. “You want me to get on the phone and call them here so you can talk to them? You want I show you the records that prove they have stayed here? Honestly I don’t know where you are getting this shit from, sir. Maybe you stay in Marzhan too long…” “Okay,” Carl sighed, “where is the room for 16 euros?” There was a slight pause in the man’s screed, upon which he demanded Carl’s passport. The room was on the third floor. Carl discreetly bit his lip when he thought about lugging those two heavy suit- cases up three flights of stinky, cold, rickety stairs— there was no elevator in the building. As for the long -winded screed, Carl (naturally) believed not a word of it. Just before huffing and puffing with his suit- case, Carl decided to leave one at reception. “No,” said the fat man, “you can put it in storage. 5 euro per day.” Carl shrugged his shoulders and proceeded to haul both of his suitcases up the cold, rickety, noisy staircase. Carl was getting screwed. The last time he bunked at 44 Rooms, storage space was free. Phillip Lewis Henderson Više / More: http://diogenplus.weebly.com/philip-lewis-henderson.html
  95. 95. NO5 PAGE 95
  96. 96. NO5 PAGE 96 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/silvia-guiard.html
  97. 97. NO5 PAGE 97 Silvia Guard, Buenos Aires, Argentina Više / More: http://diogenplus.weebly.com/silvia-guiard.html
  98. 98. NO5 PAGE 98 Silvia Guard, Buenos Aires, Argentina Više / More: http://diogenplus.weebly.com/silvia-guiard.html
  99. 99. NO5 PAGE 99 Silvia Guard, Buenos Aires, Argentina Više / More: http://diogenplus.weebly.com/silvia-guiard.html
  100. 100. NO5 PAGE 100 Silvia Guard, Buenos Aires, Argentina Više / More: http://diogenplus.weebly.com/silvia-guiard.html
  101. 101. NO5 PAGE 101 Silvia Guard, Buenos Aires, Argentina Više / More: http://diogenplus.weebly.com/silvia-guiard.html
  102. 102. NO5 PAGE 102 Silvia Guard, Buenos Aires, Argentina Silvia Guiard selecciona para acompañar esta en- trevista, en julio de 2014, seis poemas de su auto- ría: Señas A Carmen Bruna En el paso del lobo me reconocerás cuando las horas muelan su molicie al borde del camino y las ciudades crezcan como hongos en la bella planicie todos están borrachos pero el silencio tiene pestañas abismales para abrirnos la puerta éramos como piedras en el río de lava éramos como fuegos en el lecho de piedra éramos pocos muchos los de rostro velado éramos vivos muertos los de dientes crecidos tu mirada de loco me prepara el terreno éramos los sonámbulos y la vida pasaba como una tromba roja por el centro del cielo éramos los perdidos con nuestras manos-brújula tocábamos el mundo de las cosas vencidas hay bailarines locos que atraviesan el cielo de trapecio en trapecio como fósforos vivos hay bailarines locos que cruzan el abismo sobre la cuerda tensa de su propio suicidio De “Salomé o la búsqueda del cuerpo” ——- “No entres dócilmente en esa noche quieta. Rabia, rabia, contra la agonía de la luz” Dylan Thomas. Uñas contra la sombra, pelos, dientes y el aullido larguísimo en los huesos La rabia con sus perros amarillos espumarajeando mi saliva La rabia de la luz y de la sombra La cólera de sangre y de burbuja reventando en las venas El ácido de luz sobre los dientes La hinchazón de la sangre Su estallido de bronca y de dolor golpeando el aire terriblemente frágil y desnudo Nudo del ansia y del hastío Nudillo de estar harta Desnuda soledad de los tobillos Ácida desnudez Ácido mudo Pica roja el dolor sobre mi frente Pica roja los dientes abrasivos Pica roja la sed Pica roja la rabia del aullido Pica roja la sangre inexplicada Pica roja mi cuerpo contra el cielo Relampaguea: No habrá sido mudo (Dic.’98) De “Relampaguea” (Poema incluido pre- viamente en la plaqueta “Mujer- pájaro en el círculo del sol”, 1999) Više / More: http://diogenplus.weebly.com/silvia-guiard.html
  103. 103. NO5 PAGE 103 Silvia Guard, Buenos Aires, Argentina Aquí donde los árboles caminan… (Fragmento) Una mujer, un hombre, un río junto al árbol A veces el árbol es un hombre el hombre, un río el río, una mujer y la mujer, un árbol La mujer en el río, bañándose y el hombre bañado en la mujer y el árbol bañándose en el cielo Que es un río Un hombre que es un árbol se baña en la mujer que es río Y un hombre que es un río sueña en la mujer que es árbol Y la mujer del árbol con el hombre del río y la mujer del río con el hombre del árbol se abrazan bajo el amor y sueñan cuando un hombre y una mujer se aman y duermen junto al árbol a la orilla del río. (Inédito) ** En la ciudad de Buenos Aires, Silvia Guiard y R. R., julio 2014. Više / More: http://diogenplus.weebly.com/silvia-guiard.html
  104. 104. NO5 PAGE 104
  105. 105. NO5 PAGE 105 Više / More: http://diogenplus.weebly.com/zvonimir-grozdic.html

×