Ce diaporama a bien été signalé.
Nous utilisons votre profil LinkedIn et vos données d’activité pour vous proposer des publicités personnalisées et pertinentes. Vous pouvez changer vos préférences de publicités à tout moment.

Pismo gospođe vilme - Jelena Bačić Alimpić

13 278 vues

Publié le

  • Soyez le premier à commenter

Pismo gospođe vilme - Jelena Bačić Alimpić

  1. 1. Vilmi Jakob
  2. 2. Doći će smrt i imaće tvoje oči Doći će smrti imaće tvoje oči -ta smrt što nas salećeod jutra do večeri,besana i gluva,kao stara griža savestiili besmislena mana.Tvoje oči biće uzaludna reč,prigušen krik, muk.Vidiš ih tako svakog jutrakad se nadnosiš nad sobomu ogledalu.O draga nado,tog dana i mi ćemo znatida jesi život i ništavilo.Za svakoga smrt ima pogled.Doći će smrt i imaće tvoje oči.Biće poput ispravljanja mane,kao zurenje u ogledaloiz kojeg izranja mrtvo lice,kao slušanje zatvorenih usta.Sići ćemo u bezdane nemi. Čezare Paveze I Rođen sam u Americi. Čak i kada vam kažem svoje ime i prezime, a svakako ću to učiniti jer red tako nalaže, plašim se da će vam biti teško da odgonetnete moje poreklo. I meni je trebalo vremena. Zovem se Artur Vajs. Pre nego što zajedno otplovimo u prošlost, reći ću vam da sam profesor komparativne književnosti na Univerzitetu Virdžinija. Kažu da nisam loš predavač. Studenti ne zevaju na mojim predavanjima i malo je onih čiji mehur pobedi pažnju usmerenu na ono što moj glasovni aparat prosipa u etar amfiteatra. Oženjen sam ženom koju, verovali ili ne, još volim i otac sam troje dece. Majkl ima devet godina, igra bejzbol, otaljava školu i lud je za video-igricama. Na moje insistiranje povremeno nešto i pročita. Ben ima pet godina, svakodnevno prevrće razne enciklopedije i obožava svoju majku Elen, koju još drži za suknju kud god da krenemo. Hana još nije napunila dve godine, ali sam potpuno siguran da će, čime god se bavila u budućnosti, doživeti planetaran uspeh. Rođena je kao superzvezda. Ima neodoljiv krezubi osmeh i ćoškast karakter. Prava je posledica mojih zamršenih gena. Mojim žilama i dalje teku, sudaraju se, prožimaju, sukobljavaju i na kraju dopunjuju mađarska, jevrejska, nemačka i američka krv. Potonju sam primio transfuzijom kada sam, žureći da stignem na predavanje, podleteo pod šleper na auto-putu A 101. Tada se u mojoj glavi pokrenuo mehanizam samodiscipline koji nikada pre toga nije aktiviran. I od te nesreće je zapravo sve počelo… Kad sam se probudio u Državnoj bolnici, skoro ničega se nisam sećao. Kao kroz maglu video sam neka svetla, uniformisane tipove i izbezumljeno lice moje žene Elen. Onda je usledio višednevni mir, izbivanje iz svakodnevice, blaženi san iz koga, iskreno rečeno, nisam ni želeo da se probudim. No kada sam to ipak učinio, zbunjivali su me tragovi košmarnih snova koji su me pohodili u komi. Sanjao sam veliki prekookeanski brod kojim je moj otac doplovio u obećanu zemlju i njegovo izborano, misteriozno lice koje je zaslužno za parče neba pod kojim sam rođen. U nedokučivim prostranstvima po kojima mi je plutao um jasno sam video lepo lice moje Elen i našeg dvogodišnjeg sina Majka; u tim trenucima sam grčevito želeo da se konačno spustim na zemlju i pridružim ostalim smrtnicima. Rekli su mi da je to potrajalo više od nedelju dana. Kada sam se konačno vratio u stvarnost, Elen je sedela u fotelji kraj mog kreveta, pokrivena bolničkim ćebetom, glave lako zabačene u levu stranu, nemirno usnula. Prošaputao sam njeno ime i kao toliko puta ranije ugledao suze u tim lepim kestenjastim očima. U jednom lakom skoku bez tragova umora, za tren se našla na mom krevetu milujući mi lice i zalivajući ga suzama. — Dobro, manijače, objasni mi o čemu si razmišljao? O Bulgakovu, Tolstoju ili o nekoj cici s katedre? Da se nisi usudio da prozboriš! Ja
  3. 3. pričam! - reče moja vidno uzbuđena žena gledajući me istovremeno s ljubavlju i mržnjom. Iskreno da vam kažem, u jednom trenutku sam se zabrinuo za nemoćni aparat koji mi je ležao podno stomaka jer me je taj žar u krupnim očima podsetio na njene ljubomorne ispade tokom našeg zabavljanja. Verujte mi da je ta žena, u kojoj je bilo malo mađarske krvi, bila ljubomornija od svake kišlanj1 iz njene prapostojbine. Iz šeretskog razmišljanja trgao me je njen melodični alt kojim je nastavila bujicu optužbi na račun moje sive mase: — Pitala sam o čemu si razmišljao, Arti? I nemoj da mi vrdaš? Mislio si da me ostaviš sa detetom koje sam tek odbila od sise? E, neće moći, profesore! Imaš ti još mnogo toga da uradiš za oboje! Miči tu lenju guzicu da legnem pored tebe - nastavi Elen. Bes u glasu joj se utišao i ustupio mesto vibrirajućoj tuzi. E, to je već bilo nešto što sam podnosio teže od svih igala koje su bile zabodene u moje iscrpljeno telo. Pokušao sam da se oglasim što sam nežnije mogao: — Elen, dušo… — Nemoj ti meni dušo! - ciknula je moja goropadnica. Na ovom mestu moram da priznam, iako nevoljno, da je Hana nasledila pomalo i od ćoškaste naravi moje žene. Elen je bila meka kao pamuk u mojim rukama. Ali bila je i žena-mačka. Kada bi se neki uljez približio njenoj teritoriji, ma kada bi samo i pomislio da je obeleži onako kako to mačke obično čine, Elen bi se pretvarala u tigricu. Ne mogu da kažem da me to nije nerviralo, ali sam naučio da živim s njenom posesivnošću. Znao sam da me iskreno voli i zato sam joj to praštao. Pustio sam je da mi se isplače na ramenu, dok mi je trtična kost pulsirala kao razbijeni nos boksera u ringu, i molećivo pogledavao ka vratima sobe nadajući se da će se uskoro pojaviti neko od medicinskog osoblja da me izbavi iz čeličnog zagrljaja moje suđenice. Kad, eto ti čuda! U sobu je ušetala zgodna medicinska sestra koju Elen u trenu počasti jednim od svojih „pokazaću ti ja“ pogleda. Ignorišući otrovne strelice koje je moja žena sipala iz očiju sestra zacvrkuta: — Gospodine Vajs! Kakvo divno iznenađenje! Dobro došli kući. Odmah ću pozvati doktora - sestra krenu ka vratima, pa zastade u pola koraka: — Gospođo, razumem vaša osećanja, ali mislim da bi trebalo da obezbedite mir svom suprugu, a ne da ga dodatno uzbuđujete. Biće vremena i za to… - nasmeši se vragolanka, pa još i namignu zabezeknutoj, zajapurenoj Elen koja istog trenutka popusti svoj čelični stisak i pogleda me uplakanim očima: — Oprosti mi, Arture… Da li te nešto boli? Jesam li te povredila? Bože, kako sam sebična. Bila sam van sebe od straha… Molim te da me razumeš… - zamuckivala je pripitomljena tigrica. Nasmešio sam joj se i konačno uz mnogo muke progovorio: — U redu je, draga, razumem… Kako je Vajs junior? Gde je Majki? - upitao sam. — Kod mame je, ne brini. Stalno pita za tebe. Ako ti bude bolje, dovešću ga sutra… - reči moje žene prekide ulazak nasmejanog sredovečnog doktora s kojim sam proveo narednih sat vremena u opuštenom medicinskom ćaskanju, odgovarajući mu, što sam ljubaznije mogao, na pitanja: „Da li je neko u vašoj porodici bolovao od neizlečive bolesti? Imate li urednu stolicu? Da li ste pregledali prostatu? Čoveku vašim godinama… i slična. Znate, ja sam profesor. Profesori su strpljivi, ili se barem trude da budu. Ali ovaj tip je počinjao da skače po mojim titanijumskim nervima. Prekinuo sam ga: — Doktore, možete li mi reći šta nije u redu sa mnom? Šta se dogodilo? — O, pa vi se ne sećate. Da, prolazna amnezija je moguća u slučajevima… - Nisam mu dopustio da završi rečenicu. — Nisam rekao da se ne sećam. Sećam se da sam se vozio ka univerzitetu, sasvim
  4. 4. sigurno brže nego što je trebalo… - Sećam se da je Majki čitave noći imao grčeve, povraćanje i proliv i da Elen i ja oka nismo sklopili… Ali nisam mogao da to objašnjavam ovom bezveznjakoviću pa sam nastavio: - Molim vas, recite mi kakve su moje povrede? Kakvi su izgledi za oporavak? - naprezao sam se od ljubaznosti. — Vidite, gospodine Vajs, tek što ste se probudili iz desetodnevne kome… Vrlo je teško predvideti oporavak. Izgubili ste dosta krvi, pa smo vam dali transfuziju. Karlična kost vam je bila gotovo smrskana, da ne pričam o rebrima koja su naprsla sva do jednog. Dalje, iščašenje desnog ramena, popucali ligamenti u kolenima, naprsnuće levog dela lobanje… - taman je uzeo vazduh da nastavi kad je moje strpljenje iščezlo. — U redu, doktore! Je l’ ostalo nešto u komadu? Mislim, imam mladu ženu… - pokušao sam da se našalim. Doktor me je ozbiljno gledao, pa je uz duboki uzdah nastavio. — Izvući ćete se, gospodine Vajs. Oporavak će biti dug. Čim malo ojačate, moraćete da vežbate sa našim fizioterapeutima i, ukoliko budete sarađivali, možda ćete za nekoliko meseci moći da nastavite sa normalnim aktivnostima. Bez uvrede, imali ste više sreće nego pameti. I, moram da vas pitam, o čemu ste uopšte razmišljali? Prevrnuo sam očima i okrenuo glavu prema prozoru. Zaista nisam mogao da kažem iritantnom belom mantilu o čemu sam razmišljao tog jutra. Nisam mogao da kažem ni sopstvenoj ženi… Dan pre nesreće, otišao sam u posetu egocentričnom Arpadu Vajsu, čuvenom vajaru, koji je svojim skulpturama poslednjih pedeset godina sablažnjavao američku javnost i kupovao pažnju ekscentričnih bogataša poput Donalda Trampa i ostalih egomanijaka. Pored svega, imao sam nesreću da moram da ga trpim. Bio je moj otac. Tog jutra sam ustao pre vremena jer sam sanjao kako je otac doputovao u Ameriku, iako mi nikada nije pričao o tome. Te misli su me mučile i dok sam studentima predavao o snovima u Kafkinim pripovetkama. Čak sam, van konteksta književnosti, spomenuo i Junga koji je tvrdio da su snovi zapravo naša podsvest koja nam kazuje nešto važno ili nas upozorava. Stalno me je kopkalo to što otac nikada nije hteo da govori o svom poreklu. Nisam to mogao da izbacim iz glave. Osećao sam se kao tinejdžer koji je odlučio da po svaku cenu nešto sazna. Posle ručka u restoranu fakulteta, nisam više mogao da izdržim. Nešto me je golicalo u grudima. Morao sam da razrešim tu misteriju koja je počela da me opseda - mislio sam da ću se osloboditi tog pritiska ako porazgovaram o tome sa ocem. Odlučio sam da posetim starog, ne zato što sam umirao od želje da ga vidim, već zato što me je Elen mesecima nagovarala na to, ali i zbog osećanja nekog nepovratnog duga koji valjda sva lepo vaspitana deca imaju prema ostarelim roditeljima. Čitavog života izučavao sam dela i živote književnih velikana. Znao sam najsitnije pojedinosti iz njihovih života, a nisam znao svoje poreklo. Bio sam spreman da zaronim u živote drugih, ali sam strahovao da zaronim u svoj. Došao je trenutak da se suočim sa svojim strahovima i pokušam da otkrijem svoje poreklo. Odlučio sam da me ovoga puta neće obeshrabriti to što je otac, svaki put kada bih pokušao da povedem razgovor na temu njegovog porekla, prošlosti i detinjstva u dalekoj zemlji iz koje je doplovio u Ameriku, grubo osujećivao takav moj pokušaj da saznam istinu. Prezrivo se odnosio prema mojim nastojanjima da proniknem u suštinu sopstvenog bića, odbacujući to kao nezrelo ponašanje čoveka koji je odrastao sa svim blagodetima koje mu je Amerika nudila. Svaki put bih želeo da iskočim iz sopstvene kože zbog njegovog oholog stava, ali bih se, isto tako, pokorno prepuštao očevoj rešenosti da me drži u neznanju. Pokušavao sam nekoliko puta da isti takav razgovor zapodenem sa majkom, ali bih nailazio na zid tišine. Čak ni kada se iznenada razbolela, a lekari nam saopštili poražavajuće prognoze njene bolesti, nije želela da mi kaže ništa više od onoga što sam već
  5. 5. znao: da me voli najviše na svetu i da je ponekad bolje živeti u neznanju. Želela je da me sačuva od patnje: ono što čovek ne zna to ga i ne boli. Nikada neću zaboraviti rečenicu koju mi je prošaputala pred smrt, kada sam poslednji put pokušao da od nje saznam istinu: „Svaka porodica krije svoje tajne, sine. Neke je, međutim, najbolje ostaviti zakopane.“ * * * U zagušljivom ateljeu, prepunom skulptura i slika, otac je sedeo ispred svojih grotesknih falusoidnih isklesanih aktova sa čašom viskija u jednoj i kubanskom cigarom u drugoj ruci. Moram da priznam da sam prema njemu osećao istovremeno i divljenje i gađenje. Prevalio je osamdesetu, a i dalje se držao kao Raspućin u svemiru - hrabar i gord. Ali odlučio sam da ne okolišam. Prišao sam mu s leđa i, posle kratkog: „Zdravo, oče“, iz mene je pokuljalo nekoliko nekontrolisanih rečenica. U svakoj je centralno mesto zauzimalo naše poreklo. Insistirao sam da mi kaže sve o našim korenima. Skoro da sam vikao na njega - toliko se gorčine skupilo u mojim grudima. Ne okrećući se, potpuno nepomičan, mirnim, dubokim glasom iznebuha je počeo: — Arture, jesam li ti ikada pričao o svojoj majci? — Nisi, Arpade, nisi nikada. Dobro znaš da si uvek izbegavao razgovore o poreklu, iako sam se kao tinejdžer živo interesovao za svoje korene… - želeo sam da nastavim, ali me je otac, kao i uvek, grubo prekinuo: — Pre nekoliko nedelja stiglo je pismo iz domovine. Osećam da mi se bliži kraj života, dečače. Jednoga dana, kada i ti budeš sreo crnog anđela, znaćeš da neke stvari moraš da isteraš na čistac pre nego što se preseliš na neko drugo mesto. Da ne trabunjam previše… Kao što si rekao, nisam hteo da ti pričam o poreklu da ti ne bih dodatno zagorčavao ovaj govnjivi život. Trebalo bi da mi budeš zahvalan, dečače. Rodio si se u obećanoj zemlji, a ne u onom šupku svemira gde su skončali moja majka i moj kukavni otac koji nikada nije preboleo onu koja me je donela na svet. Hteo si da znaš, da… Gnjavio si me godinama. Pa, eto, sad ti se pruža prilika da saznaš. Ja sam već suviše umoran i star da bih preletao okean, a ti, ako baš hoćeš… - stari se podmuklo nasmejao. On je bio jedino biće na svetu koje bi me izbacilo iz takta u roku od četrdeset pet sekundi. Stvarno nisam imao živaca da se natežem s njim, pa sam ga jednostavno upitao: — Zašto mi ne kažeš o čemu se radi, oče? O kakvom pismu je reč? Prevalio sam pola života, a još ne znam ko su mi preci. Mama nikada nije želela da mi priča o svojim roditeljima koji su umrli pre nego što sam se rodio, pravdajući se bolnim uspomenama. Celog života ste izbegavali da mi kažete bilo šta o mom poreklu. To me je zbunjivalo onda, dok sam još bio dete, a veruj mi, zbunjuje me i sada. Kako ću ja svojoj deci pričati o korenima kada ne znam skoro ništa o svom poreklu? — A šta bi voleo da znaš, dečače? - podrugljivo nastavi stari. - Dedu i strica po kojem si dobio ime, iako to nije zaslužio, znaš iz priče tvoje sirote majke, mada ih nikada nije upoznala, Bog da joj dušu prosti. Trebalo je da skončam pre nje… Ali ne, „krojač“ je odlučio da nastavim da deljem i ubijam svoj duh ćaskajući sa kojekakvim spodobama kojima uvaljujem skulpture kako bih tebi obezbedio diplomu univerzitetskog profesora. Obećao sam Magdi, obećao sam tvojoj majci da ću te izvesti na put. To sam i učinio. Oženio si se, dobio naslednika, loza se nastavlja… Sada je došlo vreme da znaš koja loza. To te muči, sinko? - stari me pogleda začkiljivši na jedno oko.
  6. 6. — Da, to me muči, i ti to dobro znaš. Odavno. Samo mi nije jasno kako si se sada, posle svih ovih godina, setio da je došlo vreme da mi objasniš neke stvari. Postaješ sentimentalan tata? — Bolje sentimentalan nego dementan. Znaš kako se u Kraljevini govorilo: „Strpljen, spasen.“ Najteže je čekati, dečače. Ali, da te ne mučim više… - reče stari i s mukom ustade iz fotelje odloživši čašu na sto. Teškim korakom odvukao se do prašnjave komode u uglu ateljea i otvorio fioku. Drhtavom rukom pružio mi je pismo. Upitno sam pogledao u njegove zenice prekrivene mrenom, ali on je samo odmahnuo rukom i vratio se dopola ispijenoj čaši viskija. Uvek bez leda. Otvorio sam kovertu sa čudnim uzbuđenjem. Ruke su mi pomalo drhtale. A onda, umesto besa osetio sam slatko iščekivanje: — Šta je ovo? Ne razumem ni reči. Na kom je ovo jeziku? - rekoh pomalo panično. Stari se grohotom nasmejao, pa kada je konačno došao do daha, škriputavo je izustio: — Sećaš li se koliko sam ti puta rekao da učiš mađarski? Kada si bio dečak, još si me i slušao, znao si poneku reč… A hoćeš da znaš o svom poreklu. Bez muke nema nauke, sinko. I to se govorilo u Kraljevini. Doduše, posle ovoliko godina provedenih u tuđini, i ja sam se dobrano namučio dok ga nisam pročitao. Ti si, Arture, mađarski Jevrejin koji ne zna ni reč maternjeg jezika. Zar to nije u potpunoj suprotnosti sa tvojom željom da saznaš nešto o svom poreklu? Sram te bilo! Sad još moram i da ti prevodim! Stvarno ne znam imam li živaca za to. Moji titanijumski živci opasno su se zategli i približili tački pucanja. Imao sam neodoljivu želju da zadavim sopstvenog oca koji nije mario ni za šta drugo osim za sopstvena zadovoljstva, koji je godinama bezočno varao moju majku i meni nabijao osećaj krivice što se šetam njegovim životom poput uljeza. Zaista sam imao neodoljivu želju da mu izbrišem taj samozadovoljni, oholi smešak sa lica. Da ga sravnim sa zemljom. Umesto toga, duboko sam udahnuo i tiho ga upitao: — Možeš li konačno da mi kažeš o kakvom se pismu radi i ko ga je napisao? Opet se škriputavo nasmejao i promrmljao: — Dobar si ti dečko, Arture. Magda je, Bog da joj dušu prosti, odradila dobar posao. Vaspitala te je baš kako treba. Pismo je stiglo iz Srbije. Jesi li ikad čuo za Srbiju, dečače? Znaš li gde se nalazi? - podrugljivo me upita stari. — Na Balkanu - odgovorih kao iz topa, poput đačeta koga profesor sačekuje nespremnog za odgovor. — Bravo, momče! - nastavi moj stari istim podrugljivim tonom. - Znaš, za tvoje akademsko zvanje nije loše da zabeležiš da je na tom prokletom, krvavom Balkanu postojala zemlja koja se zvala Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Posle Drugog svetskog rata nazvana je Federativna Narodna Republika Jugoslavija, a posle izvesnog istorijskog perioda, o kome nemam nameru da ti pričam, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Onda se na toj trusnoj, nesrećnoj zemlji ponovo zaratilo, pa je zemlja postala Savezna Republika Jugoslavija. Kada se konačno rasparčala, nazvali su je Srbija i Crna Gora. Potom su se podelile i danas je ostala samo Srbija - tamo su naši koreni, dečače, otuda je stiglo pismo. Iz grada za koji me još vežu lepa sećanja, iako on danas verovatno više nije grad mog detinjstva i mladosti. Zove se Novi Sad, na mađarskom Ujvidek. Pismo je od tvoje rođake Gizele, a to je kćerka mog brata Artura po kojem si dobio ime, ali, naravno, nikad ga nisi upoznao. Bratanica me je u veoma dirljivom pismu obavestila da je moj rođeni brat preminuo i da bi volela da dođem u Srbiju jer mi je nešto ostavio. Artura pamtim kao petnaestogodišnjaka sa kojim sam se kasnije godinama dopisivao. Kada nam je otac umro, prepiska je prestala i ja ne poznajem tog čoveka. Nekako i nemam želju da ga upoznam. Ali, ako je tebi toliko stalo da saznaš ko si i gde su ti koreni, ti,
  7. 7. dečače, moraš preko okeana, u Evropu, pa u Srbiju. Možda ti se posreći pa otkriješ mračnu prošlost porodice Vajs - završi moj stari i namršti se. Video sam mu na licu da više ne želi da razgovara. Sedeo sam nasuprot njega, nem, gledajući to nekada lepo lice zbog kojeg je moja majka isplakala more suza. Mrzeo sam ga. Uzbudio me je. Vilica mi je podrhtavala od želje da mu u matoro lice saspem ono što mislim o njemu, ali su me prokleti dužnički odnos i vaspitanje koje mi je usadila moja poštovana majka terali da ćutim i nemoćno kršim ruke. Taman sam odlučio da mu kažem, kad otac mrzovoljno promumla: — Na poleđini pisma je adresa, a na kraju pisma broj telefona tvoje rođake. Ako želiš, pozovi je, a ako imaš hrabrosti, idi da vidiš kuću u kojoj su se rodili tvoj otac i tvoj stric, u kojoj je skapao tvoj deda i u kojoj je svoje grehe živela tvoja baba, moja majka Vilma. Ne mogu više da pričam o tome, umoran sam. Poljubi mi unuka i štipni za dupe snaju u moje ime. Odlazi, dečače! Ostavi me da budem sam. Znam da mi nećete poverovati, ali dok sam odlazio, zaista sam želeo da ubijem oca. Ipak, kao i toliko puta ranije, njegov atelje napustio sam poput pokislog mačka podvijenog repa. II Graške znoja orosile su mi čelo. Čak i samo prisećanje na razgovor sa Arpadom dan pre nesreće činilo je da se osećam nemoćno i nedoraslo. Čitavog života želeo sam da imam normalnog oca, jednog od onih koji sinove vode u bioskop, na utakmice, kupuju im hot-dog i pričaju o devojkama. Arpad to nikada nije činio. Živeo je u svom izolovanom umetničkom svetu u kom nije bilo mesta za njegovog sina. Nije znao da li redovno idem na časove, kakve su mi ocene, imam li devojku… Nije ga zanimalo. Možda se zbog toga tako grčevito trudim da svojoj deci budem i otac i prijatelj, i savetodavac i kritičar. Ne znam… Znam da su meseci koji su usledili bili prava noćna mora za sredovečnog gospodina profesora koji je imao stereotipnu naviku da posle predavanja sa kolegama s posla svrati na pivo do obližnjeg bara. I to je navika koju sam promenio. I dalje svraćam u bar, ali više ne pijem pivo. Vozim. Dok su mi fizioterapeuti nameštali polusrasle kosti i sa mukom pokušavali da mi aktiviraju uspavane, atrofirane mišiće, stalno sam mislio na pismo moje nepoznate rođake i na njegovu tajnovitost. Četiri meseca tokom rehabilitacije trpeo sam Elenina gunđanja, naredbe medicinskog osoblja, zafrkavanje kolega, ali nisam prestajao da čeznem za odgovorima na pitanja koja su me mučila. Mogao sam da poginem u saobraćajnoj nesreći, a da ne saznam svoje poreklo. Ko sam ja zaista? Kakvi su moji koreni? Odakle potičem? Nekako sam znao da nisam ni nalik ocu, niti sam želeo da budem kao on. Želeo sam da budem sve što on nije. Moja dobra majka često je znala da ga brani rečima: „Nije on kriv što je rođen nedovršen.“ Nedovršen? Pitao sam se šta bi to moglo da znači. Sada znam. Arpad nije bio sposoban za nežna osećanja. Nešto u njegovom detinjstvu ili ranoj mladosti učinilo ga je emotivnim bogaljem. Odlučio sam da saznam šta se desilo kako bih uklonio svaku sumnju u porodično nasleđe. Morao sam da to učinim zbog svoje porodice. Godinu dana posle nesreće koja mi je, moram priznati, omogućila da drugačije sagledam život, Elen je ostala trudna. Nisam znao da li da se radujem ili da kukam. Tek što smo Majka izvukli iz pelena i naučili ga da neke osnovne potrebe zadovoljava samostalno, žena mi je saopštila da ću ponovo pola plate mesečno trošiti na kašice, pelene i ostale bebeće potrepštine. I to baš u trenutku kada sam se spremao da joj saopštim svoju neopozivu odluku da pođem na daleki put kako bih saznao odakle potičem. Moram da priznam da sam se poslužio malim lukavstvom. Pozvao sam Elen na večeru da proslavimo začeće našeg drugog deteta, a u stvari
  8. 8. sam želeo da joj u romantičnoj atmosferi saopštim svoje planove. Ipak, Elen ne bi bila Elen da me nije prozrela. Dok smo se spremali da izađemo, svaki čas me je sumnjičavo pogledavala. Pravio sam se da ne primećujem njene „znam šta smeraš“ poglede i trudio se da delujem opušteno dok mi se želudac grčio pri pomisli na njenu reakciju i predstojeću avanturu. Izveo sam je u Simfoniju, najbolji restoran u gradu, i poručio najskuplji šampanjac. Moja žena je razrogačivši oči polušapatom upitala: — Šta radiš to, Arti? Jesi li normalan? Znaš li koliko košta boca tog šampanjca? Ako nisi dobio na lutriji, sigurna sam da nešto smeraš… - konačno je izrekla svoje opravdane sumnje. — Zaboga, Elen, ne budi nakraj srca. Zar ne mogu da proslavim lepu vest? Radujem se što će se naša porodica uvećati za još jednog člana. Znaš koliko želim da imam kćerku, možda nam se ovog puta i posreći - odgovorio sam. — Ne izvrdavaj, Arture, i ne pravi me ludom. Znam da nije u pitanju ushićenje zbog drugog deteta, tim pre što nam se ušteđevina istanjila. Ne gledaj me tako. Uostalom, odugovlačenjem samo sebi otežavaš. Dakle, slušam. Šta si sad genijalno smislio? — Elen… - izgovorio sam ime svoje žene tiho, gotovo molećivo, spuštajući obe šake preko njene na stolu - ne znam kako i odakle da počnem… - zamuckivao sam. — Probaj od početka, Arti - reče moja žena gledajući me s pomirljivim osmehom na usnama. Ispričao sam joj razgovor koji sam vodio s Arpadom dan pre nesreće. Prosuo sam pred svoju ženu i bocu najskupljeg šampanjca i svu muku koju sam godinama nosio na plećima. Slušala me je pažljivo, povremeno žmirkajući kao kratkovida ptičica. Svaki put kada bi to učinila, srce bi mi se steglo, osećao sam kao da nešto kradem od nje, a samo sam želeo da konačno saznam istinu. Kao poslednji plotun, ispalio sam argument: — Ne mogu da dopustim da naša deca odrastaju bez istinskog identiteta, bez saznanja o poreklu, o tome ko su im preci i odakle potiču. Znaš i sama koliko sam puta pokušavao da privolim svog okrutnog oca da mi kaže bilo šta. Nije hteo, sebično kopile. Moram da znam, Elen, jednostavno moram da znam - završio sam gotovo zaplakavši. Moja žena je ćutala. Dugo me je posmatrala, a onda je napravila pokret od koga mi je zastala knedla u grlu. Spustila je ruku na svoj, posle svih ovih godina, i dalje ravan stomak i nasmešila se. — U redu, Arti. Kad nameravaš da ideš u tu zemlju? Kako se beše zove? Planiraš li da se vratiš dok se ovo dete ne rodi? Bolje ti je da planiraš, profesore, inače se nećeš dobro provesti. Veruj mi, poželećeš da ponovo podletiš pod šleper ako te ja dohvatim! Skočio sam sa stolice i zamalo prolio bocu najskupljeg šampanjca pokušavajući da zagrlim svoju ženu preko stola. Kada su zazvečali čaše i tanjiri, a nekoliko gostiju okrenulo glavu u našem pravcu, shvatio sam da to i nije tako dobra ideja, pa sam obišao sto i na zaprepašćenje prisutnih kleknuo ispred svoje žene obgrlivši je oko struka i zagnjurivši glavu u njeno krilo. Ostao sam tako nekoliko trenutaka, a kada sam podigao glavu i ugledao joj suze u lepim očima, samo sam tiho prozborio: — Hvala ti. Već sutradan sam započeo pripreme za putovanje. Prvo sam otišao kod dekana i predsednika Upravnog odbora univerziteta na kom sam radio i podneo molbu za tromesečno neplaćeno odsustvo. Sem Grej se namrštio čitajući moju molbu i sa čuđenjem, zadržavajući dekanski autoritet, upitao: — Arture, smem li da pitam kakvo je ovo sranje? Koliko vidim, a i čujem od ostalih kolega, potpuno si se oporavio. Moram da primetim da nikada nisi bio u boljoj formi. Nešto nije
  9. 9. u redu? — Sve je u redu, Seme. Stvar je lične prirode. Moram da otputujem na neko vreme. Nisam siguran koliko ću biti odsutan, ali ću se potruditi da se vratim i pre isteka neplaćenog odsustva. Veruj mi da imam dobar razlog što odlazim, kao i dobar razlog da se što pre vratim. Elen mi je zapretila da ću, ukoliko se ne vratim brzo, poželeti da ponovo podletim pod šleper. Zato te molim da me ne pitaš previše. Zaista moram to da učinim. Sem se zamislio, blago zavrteo glavom, pa se dobroćudno nasmešio: — Znaš, uvek mi se dopadala tvoja žena. Predlažem ti da je ovog puta poslušaš. Zahvalno sam se nasmešio dok mi se grudima razlivao blagi osećaj krivice. Rekao sam: — Hvala ti, Seme, neću te izneveriti i obećavam da ću se vratiti što pre. Krenuo sam ka vratima kabineta, kad ponovo začuh Semov glas, ovoga puta obojen nelagodnošću: — Ne zameri što pitam, Arture, ali ima li taj tvoj put neke veze s Arpadom? — Ima, Seme. Sve ima veze sa Arpadom… - rekoh, dok sam zatvarao vrata, ne skrivajući gorčinu u glasu. Po povratku kući, tog istog dana, svratio sam do očevog ateljea. Zapravo, on je u njemu živeo. Atelje je bio smešten u potkrovlju jedne četvorospratnice u centru grada, tamo gde su zakupe stanova papreno plaćali kriminalci, biznismeni i izdržavane starlete. U ateljeu je uvek bilo mračno i prašnjavo, a ustajao vazduh zaparao bi mi nozdrve kad god bih u njega kročio, što sam, priznajem, retko činio. Drvene stepenice sa gvozdenim rukohvatima vodile su do galerije na kojoj je moj otac imao ogroman krevet i ogledala raznih oblika i veličina koja su nasumično visila po zidovima. Psihodelija. Jedina stvar koja je odudarala od tog razvratnog ambijenta i samovala u prostoru poput gorde ruske grofice iz Tolstojevog romana bila je čudna, visoka peć od opeke, na čijim su zidovima poigravale šare neobičnih, ali skladnih oblika i boja. Davno sam pitao Arpada šta predstavlja taj čudan predmet sa gvozdenim vratancima, a on mi je odgovorio: — Ta čudna stvar, kako je ti nazivaš, dečače, zove se kaljeva peć. Kupio sam je od jednog doseljenika. Nemam vremena da ti objašnjavam šta je kaljeva peć, ali ću ti reći da sam u domovini kraj nje noćima grejao svoje usamljeno dečačko srce. Tada sam pomislio da otac možda i nije baš sasvim bezdušan i da u njegovom srcu postoji neki mali, skriveni kutak zaključanih emocija. Pogledavši ponovo u kaljevu peć, pomislih kako ću uskoro saznati jesam li u pravu. Budući da je otac vrata ateljea uvek držao otključana, zatekao sam ga nagnutog nad skulpturom na kojoj je upravo klesao usne podrugljivog izraza. Odložio je alat i potegao viski iz čaše. Po stoti put sam se zapitao kako ga alkohol do sada nije ubio. Odgovor je jednostavan: moj otac je bio neuništiv. Osetio je moje prisustvo. Okrenuo se i pogledao me prepoznatljivim podrugljivim pogledom. Samozadovoljno se iskezio i rekao: — Čemu da zahvalim na ovakvoj iznenadnoj poseti, dečače? Da li se desilo nešto značajno? O, znam. Verovatno te je onaj komad od moje snaje konačno ostavio. Znao sam da će Elen kad-tad shvatiti za kakvog se luzera udala… Nastavio bi on tako do sutra, ali prvi put se u meni pokrenuo mehanizam odbrane praćen ubilačkim nagonom, te sam, na sopstveno zaprepašćenje, uzviknuo: — Začepi! Umukni! Pomeneš li još jednom ime moje žene, ja ću… - urlao sam od besa. Arpad se za trenutak ukočio, a odmah zatim se grohotom nasmejao. Gledao sam ga ne znajući šta zapravo osećam prema tom gnusnom starcu koji mi je podario život. — Konačno! - uzviknuo je, dok sam ga ja zapanjeno posmatrao. - Konačno si pokazao da
  10. 10. tvojim venama teče i nešto moje krvi. Da nisam tako dobro poznavao tvoju majku i verovao joj, pomislio bih da nisi moj. Da li je moguće da si se konačno usudio da povisiš ton, da pokažeš da umeš da se iznerviraš, da si živ! Hvala Bogu! odrecitovao je moj otac gotovo raspevano. „On je definitivno lud“, pomislih, pa odagnavši teskobu rekoh: — Oče, došao sam da te zamolim da mi daš pismo koje si dobio od kćerke tvog brata. Odlučio sam da otputujem u Srbiju - izgovorih skoro ponizno. Arpad začkilji očima, a zenice zasenčene staračkom mrenom skupiše mu se. Prvi put sam primetio tračak zbunjenosti na očevom licu, da bi on odmah zatim prepotentno izustio: — Nema šanse. Nemaš ti muda za to, dečače. — O, imam, stari, i te kako imam. Odobrili su mi neplaćeno odsustvo na univerzitetu i već sam se dogovorio sa Elen. Uzgred, dobićeš još jednog unuka za nešto više od pola godine - rekoh mu slavodobitno. U tom trenutku lice mog oca nekako smekša. Ublažiše mu se bore, a licem mu se razli nedokučiv izraz. Bio bih tronut da već u sledećem trenutku nije izgovorio: — Pa, čestitam! Izgleda da si ipak moja krv, barem što se potentnosti tiče. Nadam se da će biti dečak. — A vidiš, ja bih želeo devojčicu - rekoh nabusito. — Da, devojčice su slatke… Dok ne porastu i ne pretvore se u kurve. Stisnuo sam pesnice što sam jače mogao. Srce mi je udaralo u grlu. Pokušavao sam da prizovem racio i kao mantru ponavljao u sebi: „Ako ga sad ubiješ, nikad nećeš otići…“ Teška tišina spustila se na atelje. Arpad mi je okrenuo leđa i piljio kroz prozor. Čekao sam. Posle nekoliko dugih minuta, okrenuo se i teškim korakom starosti sišao drvenim stepenicama čvrsto se pridržavajući za gvozdenu ogradu. Izvadio je pismo iz prve fioke prašnjave komode, došepesao do mene i predao mi ga ne gledajući me u oči. — Evo, dečače. Srećan ti put. I ne očekuj previše. Očekuj nemoguće - reče otac i vrati se svojoj skulpturi okrenuvši mi leđa. Kako se nisam ni pomerio s mesta na kom sam stajao, Arpad prkosno ispravi povijena staračka leđa i ledenim tonom dobaci mi preko ramena: — To je luda zemlja natopljena krvlju mnogih ratova. Pazi kako hodaš, Arture, možda u svojoj profesorskoj rasejanosti zaboraviš po kakvom trusnom tlu koračaš… Izašao sam bez pozdrava. Stavio sam pismo u unutrašnji džep sakoa od tvida i zaputio se kući s olakšanjem i neobjašnjivom senkom tihe strepnje. Sutradan sam pozvao Gizelu, svoju sestru od strica, za koju do pre izvesnog vremena nisam ni znao da postoji. Posle zbunjujućeg predstavljanja i konačnog dogovora na kom jeziku ćemo se sporazumevati, gotovo sam glasno odahnuo kada sam shvatio da moja rođaka solidno govori engleski. Sa jakim naglaskom, ali vrlo solidno. Polako i pažljivo objasnio sam joj razloge svog kasnog javljanja i skoro se naježio osetivši brigu u njenom glasu kada me je upitala: — Nadam se da si sada dobro? Nemaš nikakve posledice od nesreće? Hvala Bogu, hvala Bogu… - pa nastavi razdraganim tonom. - Znaš, oduvek sam želela da se upoznam s tobom. Nemam rođenog brata, jedinica sam, a otac mi je pričao da u tuđini imam tebe. Bio je tako ponosan što nosiš njegovo ime. Toliko puta je bezuspešno pokušavao da stupi u vezu sa Arpadom, da ga vidi makar još jednom… Ali tvoj otac nije želeo da se vrati kući, a moj je već bio suviše slab da bi se otisnuo na tako dalek put. Onda su pisma prestala da stižu… Tata je bio ubeđen da se tvom ocu nešto desilo. Do poslednjeg trenutka nije želeo da veruje da ga je rođeni brat zaboravio, odbacio… - zaplaka se moja rođaka. — Gizela, hteo sam nešto da te zamolim. Voleo bih da dođem u Srbiju, u Novi Sad. Želim da te upoznam i saznam nešto više o svojoj porodici. Neću ti biti na teretu. Mogu da
  11. 11. odsednem u hotelu, ali bi mi dobro došla tvoja pomoć jer zapravo i ne znam kuda sam se zaputio… Nisam ni dovršio rečenicu kada je s druge strane žice zapištala: — Hotelu! Kakvom hotelu! Ovo je tvoja kuća koliko i moja! Uvek si dobrodošao. Jedva čekam da se vidimo! Uh, kako se radujem! Ovo je najlepša vest koju sam čula otkad je tata preminuo! Bože, kako bi on tek bio srećan! Kad dolaziš? Muž i ja smo slobodni. Moram da priznam da sam bio zatečen radošću u Gizelinom glasu. Ne sećam se da mi se iko tako obradovao u skorije vreme. Rekoh joj da ću već sutra rezervisati avionsku kartu i javiti joj kada stižem. Odgovorila mi je da će me ona i njen suprug čekati na aerodromu u Beogradu i da ništa ne brinem. Razgovor smo završili kao da se znamo odavno. Te večeri sam uzbuđeno prepričavao razgovor svojoj ženi. Elen me je pažljivo slušala, a onda zabrinuto upitala: — Arti, znaš li u šta se upuštaš? Mislim, divno je što ćeš konačno upoznati svoju rodbinu, ali da li si spreman na razočaranje i eventualne neprijatnosti? Možda ti se neće dopasti ono što tamo budeš saznao. Ne bih volela da… Elenin glas se utiša. Zagrlio sam svoju ženu i nežno je milovao po kosi. Nakon nekoliko trenutaka, rekao sam: — Ne brini, draga, biće sve u redu. Važno je da imam kome da se vratim. III Put i nije bio tako naporan kao što sam očekivao. Kada sam se u Njujorku ukrcao na let za Beograd, razmišljao sam o neizvesnosti koja me očekuje u dalekoj zemlji mojih predaka. Verovatno su mi povišeni adrenalin i strepnja koji su mi plovili krvotokom zarobili misli i učinili putovanje lakšim. Dok je avion sletao na beogradski aerodrom Nikola Tesla bio sam toliko uzbuđen da sam mislio da će mi srce iskočiti iz grudi. Glavni grad Srbije, zemlje u kojoj su rođeni moji preci, dočekao me je sunčan i nasmejan. Dok sam stajao kraj pokretne trake i čekao na prtljag posle rutinske carinske kontrole, primetio sam mladu ženu svetlosmeđe kose kako netremice pilji u mene. Uspavani mužjak u mom telu lenjo se protegnu; uputio sam joj šarmantan osmeh. Umesto da mi uzvrati, lepotica se blago namršti i okrenu glavu. Možda je očekivala osmeh zanosniji od onog koji sam joj upravo ponudio. „Never mind“, pomislih i ponovo se usredsredih na pokretnu traku. Izdržao sam tridesetak sekundi, a onda ponovo okrenuo glavu u njenom pravcu. I dalje me je radoznalo posmatrala. U izrazu njenog lica bilo je neke pritajene neverice. Kao da je pokušavala da se nečega seti. Ipak, bila je na oprezu. Sebe sam smatrao uljudnim gospodinom bez predrasuda, radoznalim u granici pristojnog, savesnim i prilično odgovornim, ako izuzmem ludačku vožnju na auto-putu A 101 koja me je umalo stajala života. Sve u svemu, bio sam prilično nezanimljiv tip, osim kada je trebalo da zasenim studente na predavanjima ili odobrovoljim svoju ženu Elen. Čudno, u tom trenutku sam pomislio kako je ovo prvi put otkako uživam status oženjenog muškarca da me je zaintrigirala neka žena. Možda je razlog tome bila moja upravo stečena sloboda. Istina, nije to bilo na onaj „ala bih te…“ način, ali me je ipak zainteresovala. Odlučio sam da uzvratim direktnim napadom. Zagledao sam se u nju upitno izvivši obrve, kada je smeđokosa, na moje iznenađenje, sramežljivo spustila pogled. Žene! Kako ih je teško razumeti! Odustao sam od flertovanja sa lepojkom i u tom trenutku ugledao svoj prtljag. Zgrabio sam ga što sam brže mogao i požurio ka izlazu. Odmah sam je prepoznao. Naravno da nije teško prepoznati nekog ko u ruci drži tablu na kojoj je napisano vaše ime, ali ja sam je zaista prepoznao. Bila je to drugačija vrsta prepoznavanja. Suštinska. Teško mi je da to objasnim, ali verujem da bi se mnogi ljudi tako osećali kad bi se suočili sa osobom koja će im konačno otkriti porodičnu tajnu. Gizeline oči bile
  12. 12. su tako nalik mojima. Oboje smo imali mali prćast nos i tamnu kosu. Njene oči su sijale nekim posebnim sjajem, a iskren osmeh dobrodošlice otkrivao je dva reda belih, pravilno raspoređenih zuba. Nije bilo nikakve sumnje da našim venama teče ista krv, iako je moja rođaka bila mnogo lepša od mene, što i nije neko čudo. Pored lepog lica, imala je vrlo zgodnu figuru upakovanu u metar i šezdesetak centimetara visine. Mislim da je moja sestra od strica takođe bila zatečena očiglednom fizičkom sličnošću. Gurnula je tablu u ruke muškarcu do sebe i svom silinom poletela mi u zagrljaj. Moje nozdrve zapahnuo je miris finog parfema. Iako je bila gotovo za glavu niža od mene, grlila me je kao da joj život od toga zavisi. Kada se konačno odmakla, obgrlio sam je oko ramena i zagledao joj se u oči orošene suzama. Od uzbuđenja sam zamuckivao: — Tako si lepa… - jedva izustih. Gizela se zvonko nasmeja, pa odvrati: — To kažeš zato što ličim na tebe. O, kako sam nepristojna. Arture, dozvoli mi da te upoznam sa suprugom. Dušane, ovo je moj brat Artur. Arture, ovo je moj suprug Dušan. Trpi me već punih deset godina. Uljudno sam se rukovao sa nasmejanim, visokim i zgodnim muškarcem mojih godina. Čvrsto mi je stegao šaku i na engleskom sa jakim naglaskom rekao: — Drago mi je što smo se upoznali. Dobro došao kući. Bio sam dirnut toplom dobrodošlicom. Nisam mogao da ne pomislim kako se u život ovih nasmejanih ljudi upravo useljava uljez koji će im poremetiti svakodnevicu, a oni mi se raduju kao da im donosim davno očekivano nasleđe. Znao sam da smo odrastali u različitim svetovima koji se ni u snovima nisu dodirivali. Ne kažem to zbog nedostatka ljubavi u detinjstvu. Majka me je zaista volela i trudila se da mi nadoknadi nedostatak muške figure u porodici, pokušavala je da mi objasni da moj otac nije poput drugih, ali kad god je to činila u meni je nesvesno izazivala prezir prema potčinjenosti svake vrste. Moja majka je služila meni kao što je služila mom ocu. Uvek tiha, beskrajno strpljiva, pažljiva, stalno je opravdavala naše hirove. Doduše, mojih je bilo malo. Arpadovih napretek. Dušan mi je pomogao oko prtljaga, pa smo se svi udobno smestili u automobil koji se ubrzo našao na auto-putu za Novi Sad. Gizela mi je usput objašnjavala da je grad u koji dolazim udaljen stotinak kilometara od prestonice, ali i da je to glavni grad pokrajine Vojvodine, što, moram priznati, nisam baš najbolje razumeo. Tu se u razgovor umešao njen suprug, očigledno ostrašćeni lokalpatriota koji se, kao da radi u turističkoj agenciji, zaista trudio da mi objasni prednosti života u njihovom gradu. Napomenuo je da ćemo se voziti putem pokraj kojega rastu vrhunski vinogradi, i da takva vina sigurno nikada nisam probao. Takođe mi je objasnio da se u najbližoj okolini Novog Sada nalazi čak šesnaest manastira, od kojih su neki još iz dvanaestog veka. Kada sam ga upitao čiji su to manastiri, razrogačio je oči i pomalo grubo odgovorio: „Pravoslavni, naravno.“ Zaćutao sam s nelagodom. Gizela je to osetila, promenila temu i odmah počela da priča kako je u ovom delu zemlje odvajkada običaj da se sklapaju mešoviti brakovi, da u Novom Sadu postoje hramovi svih veroispovesti i da se u njihovoj porodici tradicionalno obeležavaju i katolički i pravoslavni praznici. Toliko informacija za tako kratko vreme… Bio sam pomalo zbunjen. A onda mi je palo na pamet da je pitam ono što sam već dugo želeo, ali nisam imao priliku: — Imate li decu? Kada sam ugledao potamnele oči moje sestre i grč bola na njenom licu, istog trenutka poželeo sam da iščupam svoj brzopleti jezik. Dušan je snažnije stegao volan automobila, ali nije rekao ni reč. Moja rođaka mi je odgovorila gotovo šapatom: — Nemamo, Arture… Pokušavamo već godinama, bila sam čak tri puta na vantelesnoj
  13. 13. oplodnji, ali ništa… Više od svega želimo decu, trudimo se, ali… Valjda tako mora biti. Nisam znao šta da odgovorim. A baš sam poželeo da im pričam o svom genijalnom sinu i o tome kako Elen i ja očekujemo drugo dete. Kao da mi je čitala misli, Gizela prividno veselim glasom upita: — A ti, Arture? Imaš li ti decu? Nelagodno sam se promeškoljio na suvozačkom sedištu i pogledao sestru preko ramena: — Imam sina od tri godine. Zove se Majk. Moja žena Elen jedva izlazi na kraj s njim. Ona ne radi, pa je sve svoje vreme posvetila detetu. I moram ti reći da baš nije bila oduševljena mojom avanturom, kako je nazvala moj dolazak u Srbiju - odgovorio sam u nadi da ću skrenuti razgovor sa ove osetljive teme i prećutavši da nam je drugo dete na putu. Nikada nisam razumeo one neosetljive parove koji u društvu drugih, neblagoslovenih potomcima, naveliko pričaju o svojoj deci. Trudio sam se da budem obazriv. Nisam želeo da povredim ove ljude koji su me tako srdačno dočekali. Gizela je zamišljeno počešala bradu i melanholično rekla: — Žao mi je što nećeš upoznati mog oca. Krivo mi je što moj otac nikada neće videti našu decu ako nam se Bog ikada smiluje. Znaš, Arture, on je bio poseban čovek. Ali ima vremena, pričaćemo o svemu… Evo mosta… Upravo ulazimo u Novi Sad. Gledao sam veliku reku koja je tekla ispod mosta na obalama su se videle velike zgrade i porodične kuće. Gizela mi je objasnila da kroz Novi Sad protiče najveća evropska reka Dunav, da je to značajna rečna saobraćajnica i oaza zabave i osveženja u vrelim letnjim danima. Gledao sam mnoge višespratnice načičkane jedna do druge, ali nisam mogao da ne zapazim i prelepe drvorede kraj širokih bulevara… Posle desetak minuta, prošavši pored male, stare pravoslavne crkve, zaustavili smo se ispred velike prizemne kuće. Moja sestra je veselo uzviknula: — Stigli smo! Iskrcavanje! Dušan mi je opet pomogao oko prtljaga, dok je Gizela prevrtala po torbi tražeći ključeve kako bi otključala ogromnu kapiju. Osmotrio sam kuću širom raširenih očiju osećajući neko čudno uzbuđenje i dežavi. Ne umem to da objasnim. U jednom trenutku sam pomislio: „To je to. Konačno sam stigao kući.“ Ušli smo u popločani antre a debeli zidovi kuće kao da su šaputali moje ime. Kolena su mi klecnula. Postojala su dva ulaza u kuću, sa leve i desne strane. Mi smo ušli na desni ulaz. Nije mi promakla velika bašta koja se videla već kroz kapiju. U njoj je bilo svakojakog rastinja, a usred te šarmantne prašume kočoperila se stara kamena fontana, očigledno neupotrebljavana. Kada smo ušli u kuću, imao sam utisak da sam se obreo u antikvarnici. Neki delovi nameštaja bili su stari sigurno dva veka, a slike na zidovima, ulja na platnu, uglavnom portreti, učinile su da stopala počnu da mi bride. Poželeo sam da pobegnem sa tog mesta i teleportujem se u udobnost svog moderno opremljenog doma u Virdžiniji. Primetivši moje uzbuđenje sa naznakama straha, Gizela reče: — Dođi, Arture, pokazaću ti gostinsku sobu, raspakuj se, pa se vidimo u salonu. Sigurna sam da će ti prijati čašica domaće rakije pre ručka. Znam da si umoran, ali želim prvo da se malo bolje upoznamo, pa onda spavaj do mile volje - cvrkutala je moja sestra dok me je vodila lavirintom hodnika do sobe na zadnjoj strani kuće koja je bila prilično prostrana, sa velikim prozorima i starim nameštajem od drveta čije poreklo nisam mogao da utvrdim. Primetio sam da je krevet prekriven vezenom belom posteljinom i da je soba besprekorno čista. — Ima vremena za raspakivanje, draga moja. Ako nemaš ništa protiv, odmah bih probao to ponuđeno piće. Pretpostavljam da je alkoholno, a sad mi je baš to potrebno. Nisam pio od nesreće, ali verujem da je u ovako stresnim situacijama alkohol dobro rešenje. I, ako mi ne zameraš, voleo bih da se javim Elen da sam srećno stigao, da ne brine. Čitavog života se
  14. 14. svađamo zbog mog odbijanja da prihvatim sve moderne tehnologije novog sveta. To što nemam mobilni telefon i ne želim da ga koristim Elen pripisuje mojim navodnim švalerskim planovima, a ja sam samo običan rasejani profesor koji bi takvu đavolju spravu prvom prilikom negde zaturio. Gizela se od srca nasmejala, uzela me za ruku i odvela u veliku prostoriju čije su zidove krasile police sa gomilama knjiga. Mom profesorskom oku nisu promakli naslovi na raznim jezicima. To mi se dopalo - knjige su me uvek opuštale i osetio sam kako mi se ritam srca usporava. Nasula mi je čašu neke providne tečnosti, sebi sipala do pola i uz iskren osmeh gotovo povikala: — Dobro došao kući, brate! Sasuo sam providnu tečnost u grlo, koje me je jako zapeklo, i osetio kako mi se vrelina razliva stomakom. Zavrtelo mi se u glavi, ali nisam mogao da se žalim. Bilo je to upravo ono što mi je potrebno. Pozvao sam nakratko Elen, a zatim sam seo u fotelju i razgledao sobu. — Kako se zove ulica u kojoj je tvoja kuća? Gizela se nasmejala mom uljudnom pitanju. Prišla mi je, potapšala me pomirljivo po ruci i primakla izrezbarenu stolicu fotelji u kojoj sam sedeo. Zatim se naglo uozbiljila i pitala: — Znaš li, Arture, ko si ti zapravo? Oprosti mi što sam ovako direktna, ali ne znam koliko ti je otac pričao o našoj porodici i običajima. Prekinuo sam je: — Ne znam skoro ništa, Gizela. Zato sam ovde. Želim da čujem sve. — U redu - nasmešila se s razumevanjem i nastavila. — Volela bih da se bolje upoznamo i da izvesno vreme provedeš sa nama, a ja ću se potruditi da te uvedem u sve porodične tajne - Namah, kao da joj se lice smračilo, da bi samo tren kasnije poprimilo onaj pitomi, veseli izraz. — Ali prvo da ti odgovorim na pitanje: ulica u kojoj se nalazi naša kuća zove se Jevrejska. I to nije slučajnost, Arture. Mi smo, nadam se da toliko znaš, mađarski Jevreji. Nekada davno, kada je Novi Sad proglašen slobodnim kraljevskim gradom, trebalo je organizovati jevrejski geto, odnosno jevrejsku ulicu u koju su se morali preseliti svi Jevreji u gradu. Takođe, u ovu ulicu je trebalo da se preseli i sinagoga, što je kasnije i učinjeno. Neki su je zvali i „Čivutski sokak“. Ulica je u to vreme bila ograđena lancem koji se svako veče u osamnaest sati zatvarao katancem. Jevreji nisu mogli da napuštaju ulicu posle tog vremena. U Jevrejskoj su stanovali mnogi znameniti Jevreji tog doba. Ovo je bila poznata trgovačka ulica, bilo je mnogo zanatlijskih radnjica i bila je veoma prometna. U stara vremena našom ulicom se prolazilo fijakerima s konjskom zapregom, sve dok nije uveden električni tramvaj koji je služio do dvadesetak godina posle Drugog svetskog rata kada je ukinut. Između dva rata, ulica je bila prepuna trgovina, ordinacija i kancelarija. Primetićeš da se i danas u njoj nalaze mnoge trgovine, ali i advokatske kancelarije. Naravno, ono što je ostalo kao najlepši i najgrandiozniji nemi svedok prošlih vremena jeste sinagoga, u kojoj se danas organizuju divni koncerti. Vodiću te. A, da… Sad sam se setila. Postoji jedna anegdota vezana za ovu ulicu. Mislim da je to bilo 1928. godine kada se u našoj ulici dogodila nesvakidašnja nesreća. Jedan vojni aeroplan izvodio je lupinge nad gradom, što i nije bilo uobičajeno jer se to obično nije radilo nad naseljenim mestom, a ni avion koji je bio u klasi teških bombardera nije bio predviđen za takve akrobacije. U jednom trenutku, preplašeni prolaznici primetili su da se avionu odvalilo krilo i da on ponire. Pao je u našu ulicu, pravo pred Grosmanovu prodavnicu mešovite robe u kojoj je radila naša baba Vilma. Duga je to priča, ispričaću ti je ovih dana. Elem, u padu je krilo odvalilo balkon susedne zgrade i zakačilo jednu devojku odsekavši joj ruku. Izbila je panika, narod je počeo da beži na sve strane, školske
  15. 15. kapije su zamandaljene da učenici ne bi napustili zgradu. Unesrećenu devojku prebacili su vojnim autom u bolnicu gde je ubrzo izdahnula. Pilot aviona poginuo je na licu mesta, a delove njegovog tela časne sestre su sakupljale u neke kutije. Avion je napravio rupu prečnika tri metra i isto toliko duboku. Saobraćaj je bio u prekidu, a godinama, evo i sad vek kasnije, taj događaj se prepričava kao legenda o ulici u kojoj su se tokom vremena događale mnoge misteriozne nesreće. Ali o tome drugi put. No da pređemo na neke vedrije teme, verujem da si i gladan. Potrudila sam se da napravim bogat ručak kakav je pravila moja majka nedeljom, kada bi se svi obavezno okupljali za stolom. Sigurna sam da će ti se dopasti, kao što sam sigurna da u tvojoj domovini nikada nisi jeo tako nešto, osim ako ti majka nije bila naše krvi - završi moja sestra. Nisam joj odgovorio, samo sam zahvalno klimnuo glavom. Tog trenutka su mi kroz glavu prošle reči mog oca Arpada: „Ne očekuj previše. Očekuj nemoguće.“ Stresao sam se s nelagodom i prihvatio još jednu čašu čudnog, providnog alkoholnog pića koje mi je Dušan ponudio. Objasnio mi je kako se pravi rakija i verujte mi na reč kada vam kažem da sam se osećao kao Artur u Zemlji čuda. Posle ukusnog ručka koji je zgotovila moja sestra, počeo sam da osećam posledice umora nakupljenog prethodnih dana. Dok mi se mozak borio sa umorom, stomak me je opominjao da će mu biti potrebno neko vreme da se navikne na božansku hranu kojom je upravo bio počašćen. Dok smo ručali, Gizela mi je objašnjavala nazive neobičnih, ali neverovatno ukusnih jela koja je pripremila u moju čast. Jeo sam domaću goveđu supu sa rezancima, a posle toga je poslužila meso i povrće iz supe sa tri vrste sosa. Skoro sam se udavio koliko sam halapljivo jeo. Spremila je sos od paradajza, sos od mirođije i sos od rena. Ako sam je dobro razumeo, to jelo se zove rindflajš. Rekla mi je da je ime preuzeto iz nemačkog jezika - rindfleisch, u prevodu: goveđe meso. Potom je usledila pečena ćurka sa sosom od domaćih višanja i naposletku štrudla sa makom. Nakratko sam sklopio oči kako bih odagnao opominjuće žute tačkice koje su mi treperile ispod kapaka, ali i u nameri da što duže zadržim na nepcu ukus fine domaće hrane. Nije me iscrplo dugo putovanje u drugu vremensku zonu i na drugi kontinent koliko su me izmučile noći bdenja pred odlazak na put. Dok mi je Gizela u starinskom salonu pokazivala porodične fotografije osećao sam čudnu jezu. Iako likove na fotografijama nikada pre nisam video, imao sam utisak da ih odavno poznajem, da sam nekada davno pričao sa njima. Sve sam to pripisao umoru i očiglednom uzbuđenju koje mi je ovo putešestvije donosilo. A onda je Gizela, kao da se boji da je ne ošteti, uzela u ruke jednu crno-belu fotografiju, zagledala se u nju sa nedokučivim izrazom na licu i, pružajući mi je, tiho rekla: — Ovo je naša baka, Arture. Vilma Jakob, udata Vajs. Uzeo sam fotografiju i zagledao se u nju. Na fotografiji je bila žena u kasnim dvadesetim godinama, u beloj haljini, ruku skrštenih na krilu, u naslonjači u alt-dajč stilu. Njeno držanje je bilo besprekorno. Pravih leđa, diskretno uzdignute glave, blago izvijenih elegantnih obrva ispod kojih su varničile krupne tamne oči, moja baba Vilma gledala je netremice u mene. Šok koji sam doživeo gledajući tu lepu ženu, oko čijeg se imena plela tanana nit misterije, teško je prepričati. Sličnost sa mojim ocem, pa naposletku i sa mnom, bila je zapanjujuća. Njen mali, pri vrhu diskretno prćast nos koji se prkosno kočoperio između pravilno razmaknutih krupnih očiju, pune usne, blago stisnute u prezriv osmejak i aristokratski stav učinili su da mojim telom prođe jeza. Bilo je nekog odlučnog prkosa u njenom stavu, ali lepota njenog lica ostavljala je posmatrača bez daha. Prašuma nežnih trepavica tajnovito je senčila njene velike tamne oči. Dok sam pogledom pokušavao da proniknem u njihove virove, pomislio sam kako je njena tajanstvena lepota sigurno bila uzrok mnogim nevoljama. Tamna, gusta kosa činila je njenu pojavu još privlačnijom, a
  16. 16. visoke jagodice i pune, čulne usne mamile su uzdah posmatrača. Ipak, to je bila fotografija stara više od sedamdeset godina. Mogao sam samo da pretpostavim kakva je lepotica bila za života. Zavrtelo mi se u glavi. Gizela me je pažljivo posmatrala. — Arture, da li je sve u redu? Jesi li dobro? Hoćeš li da ti donesem čašu vode? - čuo sam njen glas u izmaglici koja je pretila mojoj svesti da je zamuti. Trgnuo sam se i uz napor uljudno nasmešio: — Dobro sam, Gizela, hvala ti, samo… - zamuckivao sam. Moja rođaka se nasmešila, ustala i odšetala do stola. Dok mi je sipala vodu iz bokala, netremice me je posmatrala i sa izveštačenom veselošću u glasu odgovorila: — Zbunjen si, to je sasvim prirodno. Zatečen si sličnošću sa našom babom, kao što sam bila i ja kada mi je otac prvi put pokazao njenu fotografiju. Imala sam tad šesnaest godina i kao svaka mlada, romantična devojka bila sam strašno radoznala, tim pre što se ime naše babe u ovoj kući nije izgovaralo. Vrlo, vrlo retko, kada bi neko od rodbine pomenuo Vilmino ime, naš deda Aladar bez reči bi napuštao prostoriju. Ima vremena, dragi moj brate, sve ću ti potanko ispričati, ali mislim da bi najbolje bilo da sam dođeš do nekih otkrića i zaključaka jer duboko verujem da bi Vilma tako želela. Mislim da je bilo previše uzbuđenja za danas. Bilo bi dobro kada bi mogao da se naspavaš, pa ćemo sutra nastaviti. Verujem da si za danas saznao i previše. Gledao sam Gizelu kao kroz neku koprenu na ivici jave i sna i prvi put se zapitao šta ja to radim. Zašto nisam ostao u Ričmondu sa Elen i bebom koju smo očekivaii, zašto sam imao ludačku potrebu da kopam po prošlosti, da otvaram Pandorinu kutiju koja će mi, u ovom času sam bio potpuno siguran, promeniti život. Profesionalna deformacija. Navikao sam da kopam po životima pisaca i njihovih junaka, a sad sam to preneo u stvarni život. Nesigurno sam promucao: — Ona… naša baba Vilma… Šta je uradila? Sestra me je ćutke posmatrala. Prišla je i čučnula kraj mojih kolena uzevši me za ruke. — Sve u svoje vreme, Arture. Saznaćeš. Ipak, mislim da još nisi spreman. Da bih malo smirila tvoje napregnute živce, reći ću ti za početak samo to da je Vilma Jakob, udata Vajs, bila izuzetna žena u svakom pogledu. Prelepa, obrazovana, inteligentna, radoznala… i iznad svega hrabra. Živela je daleko ispred svog vremena. A sad, dragi brate, predlažem ti da se odmoriš. Želim da te sutra upoznam sa našim lepim gradom kako bi još nešto saznao o našem poreklu - završi bespogovorno Gizela. Otpio sam gutljaj vode i poslušno klimnuo glavom. Dok je moja rođaka petljala po kuhinji a Dušan pomno pratio domaće vesti na televiziji, izašao sam u dvorište. Primetio sam da je lepa bašta malo zapuštena. Verovatno je tome bila kriva prezaposlenost moje sestre koja je radila kao kustos u gradskom muzeju i nije imala previše vremena da se bavi hortikulturom. Prišao sam lepezastoj kamenoj fontani i primetio da se u ovalnom koritu pri samom dnu nakupilo vode, verovatno od prolećnih kiša. Nesvesno sam zavukao ruku u džep sakoa i izvadio sitniš. Zažmurio sam i zamislio želju… Bacio sam novčić u fontanu i skoro se glasno nasmejao kada sam shvatio šta činim. Poželeo sam mojim domaćinima laku noć i, posle dugog tuširanja vrelom vodom u hladnom kupatilu, navukao profesorsku pidžamu i uvukao se u udoban krevet prekriven vezenom posteljinom. Pokrivši se debelim jorganom, neko vreme sam zurio u tavanicu i osluškivao škriputave jecaje starih, debelih zidova. Vetar je svojim snažnim dahom prljio prozorska okna… Sklopio sam oči i zamislio oca i njegovog brata čije ime nosim kako jurcaju po dvorištu, kako se igraju skrivača oko kamene fontane i zadirkuju jedan drugoga. Nešto je smetalo toj slici. Nije mi dugo trebalo da shvatim šta. Prvo, nisam mogao da zamislim svog večito podrugljivog, prkosnog oca kao dečaka, a drugo, nikako nisam mogao da ga smestim u kuću u
  17. 17. kojoj sam se nalazio. Jer, bez obzira na prohujalo vreme, u ovoj kući bilo je izvesne topline… Ili su tu toplinu činili ljudi koji su u njoj živeli? Ne znam… Iz razmišljanja me trgoše glasovi mojih domaćina. Razgovarali su na meni sasvim nepoznatom jeziku. Pretpostavio sam na srpskom. Dušanov glas je bio nestrpljivo prigušen, a Gizelin nešto viši i, činilo mi se, ljući. Nelagodno sam se uzvrpoljio. Nisam želeo da budem uzrok ničijih nemira. Ni sa svojim nisam mogao da izađem na kraj. Noć je bila teška, puna nedorečenih snova isprekidanih zvucima jecajuće tišine. Zato sam u rano jutro, začuvši cvrkut ptica, pomislio kako mora da je u pitanju neka greška. Pesma ptica nikako nije pripadala svršetku neispričane noći. S mukom sam otvorio oči i pošao da obavim jutarnju higijenu. Kada sam se koliko-toliko doveo u red, krenuo sam tiho ka salonu, oprezan da ne probudim ukućane ukoliko još spavaju. Gotovo sam glasno uzdahnuo s olakšanjem kada sam začuo zveket posuđa u kuhinji i pošao za mirisom jutarnje kafe. Gizela je poslovala po kuhinji ne primetivši me. Ostao sam zalepljen za dovratak ovog malog ženskog carstva, nesposoban da je oslovim. Pogled mi je ostao prikovan za kaljevu peć u samom uglu kuhinje, veoma sličnu onoj koju je Arpad ljubomorno skrivao na galeriji svog ateljea. Čak su i boje bile gotovo identične. Ko zna koliko bih tu stajao i buljio u peć da Gizela nije uzviknula: — Arture, dobro jutro! Juuu, ala si me prepao! Nemoj više da se šunjaš kao neki mačor oko peći. Uđi, sedi, za minut će kafa, a onda i pravi vojvođanski doručak. Prste da poližeš! Jesi li dobro spavao? - mlela je moja rođaka, a onda me konačno pogledala. — Jezus, Marija i Sent Jozef! Šta ti je, brate? Izgledaš kao da si video duha. - reče Gizela prekrstivši se. — Ona peć… Odakle je ona peć u uglu? Gizela zbunjeno pogleda u kaljevu peć, pa u mene, pa u peć, i tako dok mi se skoro nije zavrtelo u glavi. U sebi sam se pomolio da pod hitno prestane, i dalje pomalo mamuran od puta i rakije. — Pitaš me za matoru kaljevu peć? Otkud znam? Tu je otkad znam za sebe… Od kada smo uveli centralno grejanje, više služi za ukras. Ali sećam se da je divno grejala dok sam bila mala… Zašto pitaš? — Arpad… Moj otac… ima gotovo identičnu peć u svom ateljeu. Oprosti mi, nisam očekivao… - zbunjeno sam sricao. Gizela me je mirno posmatrala a onda, nesvesna kakvo će dejstvo na moj narušeni duševni sastav imati njene reči, lakonski odgovorila: — Mora biti da je zbog Vilme. Pisala je o tome u jednom delu svog pisma… — Pisma? Kakvog pisma? - zbunjeno sam upitao. — Izvoli kafu, dragi. Ti si baš radoznao, zar ne? Ne mogu da ti zamerim, to nam je porodična crta, znaš? Uostalom, trebalo bi da se ti ljutiš na mene jer nikako nisam smela da ti stavim do znanja da znam… A nekako, mislim da sam na to imala pravo, kao i ti, zar ne? - reče moja sestra ušeprtljano. — Gizela, molim te polako. Ništa te ne razumem… Uzdahnuvši, rođaka se spusti na stolicu do moje i nervozno zagladivši kosu reče: — Moj otac, tvoj stric Artur, na samrti me je zamolio da se popnem na tavan i donesem kovčežić koji je tamo oduvek stajao. Kao devojčica, zapitkivala sam tatu šta se u njemu nalazi a on bi mi uvek odgovarao da su to lične stvari njegove majke koje on smatra svetinjom i da mi je strogo zabranjeno i da pitam, a kamoli da pokušam da ga otvorim. Uvek sam bila poslušna devojčica, a i beskrajno sam volela oca. Kada je umirao, dao mi je ključ od kovčega i zamolio me da ga predam tvom ocu ukoliko uspem da ga pronađem. Oprostićeš mi, Arture, ali posle
  18. 18. toliko godina života pod ovim krovom, morala sam da znam… Pročitala sam Vilmino pismo. Ako mene pitaš, to je sveska, a ne pismo, dnevnik u obliku pisma, šta ja znam, ti ćeš bolje znati, ti si profesor književnosti… Morala sam da saznam, Arture. Morala sam da znam zašto i kako je umrla naša baba u vreme svoje najraskošnije lepote i mladosti… Kao što sam ti već napomenula, njeno se ime u ovoj kući nije pominjalo, i mene je razjedala ta tajna koja je godinama mučila mog, a verujem i tvog oca. Shvatila sam da, pošto naš deda nije uništio te tragove njenog postojanja, ima razloga zašto je kovčeg sačuvan, i da mu je bila namera da Vilmino pismo jednog dana pročitaju njena deca, a verujem i mi, njeni unuci, jer nekako je znala da će nas biti, da ćemo nastaviti tamo gde je ona stala - moja rođaka se zagrcnu i briznu u grčevit plač. Ništa me na ovom svetu nije onespokojavalo kao ženske suze. One su odvajkada bile najmoćnije oružje i ja sam ih se užasavao. Nespretno sam zagrlio sestru oko ramena i počeo da je tešim. Obrisavši suze o kecelju kojom je bila opasana, tihim glasom je nastavila: — Nisam želela ovako da ti kažem, ali… šta je tu je Uperila je prodoran pogled u mene i rešeno prozborila: — Ponećeš to pismo Arpadu, u Ameriku. On mora da ga pročita. Baš kao i ti. Samo te jedno molim: ne žuri. Volela bih da saznaš još neke činjenice o nama, našoj veri, običajima, vremenu u kojem se sve to zbilo, da bi bolje razumeo… Hoćeš li, molim te? Iako sam izgarao od želje da odmah otvorim tu misterioznu kutiju i progutam njen sadržaj, pomirljivo sam rekao: — Biće kako ti kažeš, sestrice. Gizela se nasmejala, još jednom otrla suze rubom kecelje i cmoknuvši me zvučno u obraz rekla: — A sad, doručak! Navikao sam da kod kuće doručkujem žitarice prelivene mlekom ili niskokaloričnim jogurtom, a vikendom bi Elen uglavnom pravila palačinke koje je Majki tamanio sa slašću. Mislio sam da ću da svisnem kada sam shvatio da sam upravo počinio stravičan zločin prema svom želucu kada sam, kao da mi život od toga zavisi, pojeo pečenu slaninu, jaja i ljute pržene kobasice začinjene kiselim krastavčićima. Gizela je zaista bila odlična kuvarica. Ako ovako nastavim, mislio sam, vratiću se kući sa deset kila više, a to nikako ne bi bilo dobro za moj nedavno oporavljeni skelet. Zato sam se veoma obradovao kada mi je sestra predložila da prošetamo gradom u kom su se rodili svi moji preci s očeve strane. Prošavši pored sinagoge, na putu do Katedrale Imena Marijinog, već sam bio zaljubljen u ovaj gradić na periferiji kosmosa. Bilo je u njemu neke blagosti, pritajenog, gotovo mističnog mira koji je opijao baš kao miris lipa u centru grada. Kada smo, nakon skoro dva sata šetnje, stigli do Petrovaradinske tvrđave s druge strane Dunava, osećao sam se kao kada sam prvi put spavao sa devojkom. Omađijan, pun nekog čudnog ponosa koji mi je punio grudi. Sestra me je usput upoznavala sa istorijskim znamenitostima i prošlošću ovog lepog grada i bio sam gotovo ushićen kada sam saznao da ga je carica Marija Terezija davne 1748. godine proglasila slobodnim kraljevskim gradom. Gizela mi je rekla i to da se ovde u osamnaestom i devetnaestom veku mislilo i pisalo za ceo srpski narod i da se on još naziva srpskom Atinom. Kao da je znala šta će konačno osvojiti profesora književnosti, dodala je da je Novi Sad bio i ostao kolevka srpskog izdavaštva, knjižarstva, pozorišta i tolerancije. Dok smo pili kafu na terasi velelepne tvrđave, a ja pokušavao da pogledom upijem sve krovove grada koji su kočoperno izvirivali s one strane reke, pogled mi je odlutao do sata na tornju tvrđave. Zbunjen, pitao sam sestru kako je moguće da su pogrešili kad su ga pravili jer je velika kazaljka pokazivala sate, a mala minute. Gizela se srdačno nasmejala,
  19. 19. štipnula me za obraz i veselo rekla: — Nisu pogrešili, ludice. Učinili su to namerno kako bi posade brodova koji su plovili Dunavom lakše uočile koliko je sati. Stari Novosađani su govorili da je to bilo neophodno kako bi iz daljine mogli da vide koliko je sati „i lađari i Mađari“. Uz to, vojna straža na tvrđavi smenjivala se u pune sate, pa je bilo manje važno koliko je minuta. Sat i danas kasni kad je hladno, a žuri po vrućini, pa ga zato i zovu „pijani sat“. Kada je veliki Napoleon Bonaparta 1812. napao Rusiju i ratom zapretio Austriji, upravo ovde na Petrovaradinskoj tvrđavi sakriveni su simboli Imperije - žezlo, kruna, mač, jabuka i plašt. Inače, ovu prelepu tvrđavu štite sveci i svi brodari koji odvajkada plove Dunavom to znaju. Petrovaradin štiti Sveti Petar, a tvrđavu kao vojni objekat Sveti Sebastijan i Sveti Fabijan. Patron svih uniformisanih lica je Sveta Katarina, a barutane i bastione čuva Sveta Elizabeta. Postoji legenda koja kaže da duhovi umornih vojnika noću sede na bedemima ovog divnog zdanja i čuvaju ga od rečnih demona. Dobro došao kući, dragi moj - završi Gizela smejući se razdragano dok sam se ja preznojavao na zubatom aprilskom suncu. Te večeri Dušan mi je pričao o svojoj porodici koja se razlikovala od naše, koliko sam uspeo da ga razumem. Njegovi su svi listom bili Srbi, poreklom iz Vojvodine, generacijama unazad. Pokušao je da mi objasni da su njegovi Sremci poseban soj ljudi i da na ovim prostorima nema zajebanijih i luđih ljudi od Sremaca. Uz odlično vino, do duboko u noć prepričavao mi je anegdote o sremačkim huncutima koji su pijančili do svanuća uz zvuke ciganskih gudala, pucali u nebo stojeći na buradima u pokušaju da dobace do oblaka i voleli kocku i žene. Gizela mu je povlađivala tu i tamo ubacivši koju doskočicu, rumena u licu od vina. Smejala se kao šiparica svaki put kada bi je Dušan obešenjački štipnuo i ja sam, srećan, shvatio da se moja sestra zaista udala iz ljubavi. U tom času Elen mi je bolno nedostajala, ali me je isto tako zabolela pomisao da moja žena i ja ipak nemamo tu vrstu bliskosti. U trci za poslom, podizanju deteta i traganju za boljim životom, nekako smo se udaljili. Obećao sam sebi da ću, kada se vratim, više pažnje posvećivati svojoj suđenici. Želeći da ih ostavim nasamo, izgovorio sam se umorom i pošao u svoju sobu. Gizela je krenula za mnom, u malom hodniku koji je odvajao salon od gostinske sobe čvrsto me stegla za mišicu i prošaputala: — Sutra, brate… Sutra ću ti dati Vilmino pismo. Naspavaj se, biće ti potrebno… - reče moja sestra i kao senka skliznu niz mračan hodnik, dok su se moje dlačice ledile na promaji. Retko se sećam svojih snova. Ušuškan u jednoličnu svakodnevicu, retko kad sam uspevao da se setim nepoznatih predela kojima je moj mozak plovio tokom dugih, mračnih noći, osim onih blaženih dana u kojima mi se komatozna svest koprcala pokušavajući da se vrati na planetu Zemlju, kada sam ih dobro pamtio. Te noći sanjao sam čudne, mahnite, neprijatne snove. Kao da me je neko ubacio u kapsulu vremeplova, hodao sam kaldrmom tek doživljenog grada u čijoj je ulici, u udobnom krevetu, na vezenoj posteljini moje istrošeno telo ležalo te noći. Sanjao sam profesora Artura Vajsa, utegnutog u štofano odelo sa prslukom i šeširom, kako početkom dvadesetog veka šeta novosadskim ulicama i otpozdravlja prolaznicima koji mu se srdačno osmehuju. Zanet sopstvenim mislima čak i u snu, gotovo sam naleteo na tramvaj koji je prošištao pored mene nateravši me da odskočim dva koraka unazad. Pometen, s druge strane ulice primetio sam šarmantnu damu kako me posmatra. Bila je to lepa smeđokosa žena koju sam sreo na aerodromu. Ljupko mi je mahnula rukom u beloj čipkanoj rukavici, zvonko se nasmejala i već sledećeg trenutka nestala. Ušao sam u kuću dozivajući Elen. Sedela je pored kaljeve peći sa bebom u naručju i prekorno me posmatrala. Usta su joj bila nekako čudno iskrivljena, kao ona koja je Arpad klesao na svojim skulpturama. Progovorila je tuđim glasom: — Gde si dosad, Arture? Ostavljaš me u kući zatvorenu po čitav dan i očekuješ da budem
  20. 20. srećna? Misliš li ponekad kako je meni? Natovario si mi na vrat ovu decu i zidove ove kućerine da me dotuku! To ti je i bio cilj, zar ne, Arture? — Elen, dušo, nisam… - počeo sam, a moja žena s iskrivljenim ustima me grubo prekide. — Rekla mi je. Sve mi je rekla, Arture. — Ko ti je rekao? Šta ti je rekla? - zamuckivao sam zbunjen. — Kako ko? Šta se praviš lud? Vilma! Sve mi je ispričala, Arture! Mislio si da ćeš se izvući, zar ne? - reče Elen i poče ludački da se smeje… Srce mi je lupalo u grlu pomerajući Adamovu jabučicu gore-dole kao kakvo klatno pomahnitalog sata dok sam uspravno sedeo u postelji i dok mi se pidžama lepila za oznojeno, hladno telo. Borio sam se za vazduh. Polako sam ustao pokušavajući da se dozovem svesti i, uronivši noge u papuče, tiho pošao u kuhinju da popijem čašu vode. Upalio sam svetlo i ugledao tu gordu kaljevu peć kako mi podsmešljivo namiguje iz ćoška. Sasuo sam vodu u grlo i gotovo otrčao do svoje sobe. Ostatak noći proveo sam uglavnom budan, tek povremeno sklapajući oči kako bi mi se zenice odmorile od senki koje su plesale po tavanici. Nekako sam slutio da je ovo samo jedna u nizu košmarnih, neprospavanih noći koje me tek očekuju kada počnem da čitam misteriozno pismo moje babe Vilme Jakob Vajs. Bio sam u pravu. IV Zovem se Vilma Jakob. Kada su me sa sedamnaest godina udali za bogatog jevrejskog trgovca Aladara Vajsa, na opšte zgražavanje obe familije, insistirala sam da zadržim devojačko prezime kao majušni bunt što su me primorali da se udam protivno svojoj volji i bez ljubavi. Hraneći svoju dušu Šekspirom, Euripidom, Sofoklom i njihovim tragičnim, romantičnim junacima, nikada nisam zamišljala svoju sudbinu bez romantike, uzdaha i snova. Sada znam da se od sudbine ne može pobeći. Nisam verovala da će me moj ljubljeni otac Ferenc dati čoveku starijem skoro dve decenije, zarad rešenja dugova u koje se upleo. Pokušao je da mi objasni kako činim dobro delo podnevši tu „malu žrtvu“ za dobrobit familije koja je imala da hrani još gladnih usta. Moja majka Hildegard Vinkl, učena Nemica, žena čiji je otac osnovao katoličku bolnicu i dom za siromahe, a njoj obezbedio učenje klavira i površno poznavanje osnovnih nauka, nije rekla ni reč. Valjda se i ona plašila gladi kad je otac bankrotirao… Jedinog saveznika i prijatelja imala sam u svojoj sestri Gizeli koja je moju muku delila sa mnom kad god bi uspela da utekne iz roditeljskog doma i primi me u naručje kako bi utišala jecaje moje duše. Bila je starija od mene dve godine, ali gospodinu Vajsu je za oko zapeo moj „iskričav pogled“, kako je naivno opisivao otrovne strele mojih očiju svaki put kad bi nam dolazio u posetu. Doveo me je u svoju lepu kuću u Jevrejskoj ulici gde su bili nastanjeni bogati pripadnici ovog nesrećnog naroda. Posle mnogo neprospavanih noći zalivenih suzama i uzaludnih preklinjanja, odjednom sam odrasla i zaboravila devojačke snove. Ne mogu reći da je moj muž bio loš čovek. Naprotiv. Voleo me je i trudio se da mi udovolji. Verujem da bi mi svaki drugi, manje strpljiv muškarac šakom začepio pogana usta koja su mu iz noći u noć govorila da me može uzimati, ali da mu nikada neću pripasti svojom dušom. Aladar bi me ućutkivao poljupcima koje su moja prezriva usta jedva podnosila. Imala sam najlepše haljine, kuvarica bi nam spravljala najfinija jela, izvodio bi me u
  21. 21. pozorište, u šetnje fijakerom, slao bi svakoga dana svog kurira da mi donosi cveće ne odustajući od namere da mi slomi duh. Finansirao je moju jadnu porodicu, a mom ocu poverio poslove koji su mu pomogli da ponovo stane na noge. Moja majka bi nam nedeljom dolazila u posetu napudrana, visoko uzdignute glave, kao da je ona sama bila zaslužna za preporod familije. Otac bi sklanjao pogled svaki put kada bih ga videla, a nisam ga viđala često. Znala sam da ga je sramota, da oseća krivicu zbog sudbine koju mi je nametnuo, ali nije mi ga bilo žao. Uništio je moje devojačke snove i ubio moje nade. A toliko sam ga volela… Nisam želela da pati, ali nisam mu ni prizivala Fortunu. U trenutku kada sam shvatila da mi je otac običan mekušac, kakav se u godinama koje su se pred nama otkrivale pokazao i moj muž, u mom srcu više nije bilo mesta za drugo osećanje do za srdžbu i netrpeljivost. Jedina svetlost mog života, u tom periodu potčinjavanja sudbi, bila je moja sestra koja bi mi poljupcima i milovanjima blažila bol i strpljivo slušala jad i čemer kojima sam opterećivala njenu plemenitu dušu. Posle godinu dana bračnog trpljenja saznala sam da sam u drugom stanju. U bunilu svoje mržnjom zatrovane svesti, pokušala sam da nanesem zlo nedužnom biću koje se začelo u mojoj utrobi. Gvozdenom kukom aufingera nanosila sam bol svojoj utrobi, pokušavajući da iščupam taj majušni zametak začet protivno mojoj volji. Bedinerka me je našla poluonesvešćenu u bračnoj postelji. Nisam uspela da se otarasim prvog deteta i danas mi je drago zbog toga jer je ono bilo sva moja radost u godinama koje su usledile. Arpade, mili moj, ako ikada budeš čitao ovo pismo, oprosti majci… Dugih devet meseci bila sam potpuno bezvoljna. Jedva da sam nešto jela. Naš porodični lekar, doktor Miler, bio je ozbiljno zabrinut za moje i detetovo zdravlje. Na njegovu preporuku, Aladar me je odveo u čuvenu banju u Češkoj, u Karlove Vari… U tom gospodskom okruženju nepokorene lepote moj dub se malo smirio. Bolje sam jela, duge šetnje su me smirivale, a Aladarovo beskrajno strpljenje, uz odsustvo neželjenih dodira, primirilo me je. U proleće 1930. godine na svet sam, zahvaljujući Božjoj volji, donela zdravo muško dete. Dali smo mu ime Arpad. Kada sam, posle nesnosnih muka i mnogo prolivene krvi, ugledala čisto, rumeno lice svog sina prvenca, led oko mog srca konačno je počeo da se otapa. Istog trena sam se prvi put u životu istinski zaljubila… Volela sam te, Arpade, svom silinom majčinske ljubavi. Bio si moje svetlo u tami, moja prva radost. Znam da će ti, posle onog što ću učiniti, biti teško da poveruješ, ali nema mi druge no da se uzdam u tvoja sećanja. Sećanja na noći kad sam ti pevala uspavanke, ljubila tvoje milo lice i spavala s tobom u naručju opijena majčinskom srećom… Moj muž je bio van sebe od sreće. Podarila sam mu naslednika i u početku se nije bunio zbog mog otpora kad god bi pokušao da mi se približi. S vremenom je postao manje strpljiv. Znao bi da mi otme dete iz naručja, preda ga guvernanti, zaključa vrata naše spavaće sobe i nasrne na mene kao ranjena zver. Ćutala sam i predavala se grizući usnice do krvi, odbrojavajući minute do svršetka. Negde u dubini duše bilo mi je žao čoveka koji me je voleo i uzimao protivno mojoj volji jer znam da ništa ne boli kao neuzvraćena ljubav. Ipak, moje trpljenje je tih prvih meseci bilo podnošljivije jer sam znala da ću, čim se moj muž zadovolji, pohitati da u naručje uzmem dete, svu svoju dotadašnju sreću… Arpad je bio zdravo i napredno dete, začuđujuće mirno i spokojno. Ono što je sablažnjavalo njegovog oca, a mene beskrajno usrećivalo bila je činjenica da se samo meni radovao i osmehivao i nije hteo ni u čije ruke - samo u moje. Na trenutke sam mislila da ću ga ugušiti preteranom ljubavlju. Bez prestanka sam ga milovala, pevala mu pesmice i nisam ga ispuštala iz ruku, osim kada sam na to bila primorana. Svu ljubav, koju do tada nisam imala kome da dam, poklanjala sam voljenom Arpadu. Bila sam zaljubljena u svog sina. Svaki njegov
  22. 22. osmeh, gugutanje i plač shvatala sam i prihvatala kao Božji dar. Iako se nije začeo iz ljubavi, smatrala sam da je on Božja nagrada za moju pokoru. Beskrajno sam ga volela. Dani su postali manje čemerni i tamni, a noći smislenije. Gizela me je češće posećivala. Obožavala je svog sestrića. Moja majka se nije pokazala preterano bolećivom prema svom prvom unuku, bilo joj je mnogo važnije kakvu će haljinu sašiti i poneti na balovima koji su tih godina počeli da se održavaju u Jevrejskom kulturnom domu gde je moj muž bio počasni član. Kako nisam želela da se odvajam od bebe, nisam odlazila na balove uprkos oštrim protivljenjima moga muža. Kao da sam već tada slutila da će mi odlazak na to mesto zauvek odrediti sudbinu i zapečatiti moj ubogi život. Ipak, nisam mogla da to izbegnem. Kada su nam mater i otac jednog subotnjeg popodneva došli u posetu, moj muž je zamolio majku da pomogne dadilji oko Arpada jer želi da svoju ženu izvede među svet, tako je govorio. Hildegard se skoro zagrcnula od nelagodnosti, a ja sam bezuspešno ubeđivala Aladara da se smiluje i ostavi me kod kuće sa mojim ljubljenim sinom. Naravno, Ferenc je bez oklevanja stao na stranu svog zeta i jednim oštrim pogledom sprečio negodovanje moje majke čija su se usta istog trena iskrivila u ponizni osmeh. Ipak je Aladar bio dobročinitelj porodice Jakob i nije bio red usprotiviti mu se. Sa suzama u očima spremala sam se da pođem na bal kako bih udovoljila Aladaru. Znala sam da želi da me prikaže i pohvali se svojim poslovnim partnerima i prijateljima jer sam od sluškinje načula kako se po gradu priča da se Aladar oženio mladom, lepom, ali duševno neuravnoteženom ženom. Namerila sam da se te večeri pokažem u sasvim drugačijem svetlu. Obukla sam belu haljinu od tafta, po rubovima izvezenu zlatnim koncima, a dugu tamnu kosu uvila sam u bogate lokne koje su uokvirivale moje bledo lice i isticale tamne oči pune prezira. Želela sam da svi vide ko je Vilma Jakob Vajs. Majčinstvo je mom licu dalo mekši, zreliji izraz, a stasu neophodne i u to vreme precenjene obline. Jevrejski kulturni dom je bio lepo zdanje smešteno u neposrednoj blizini sinagoge. U prizemlju su bile košer kafana, velika sala za priredbe i balove i fiskulturna sala. Na spratovima su bile prostorije jevrejske opštine, cionističke organizacije, Jevrejske novine, biblioteka, zabavište… Kada smo Aladar i ja ušli, orkestar je prijatno muzicirao i sala je bila puna sveta. On je hodao kao gusan ponosno predstavljajući svoju mladu ženu poznanicima, prijateljima i poslovnim partnerima. Neke sam znala iz videnja ili iz kratkih poseta našem domu. Prijatno sam se osmehivala i zaista se potrudila da ostavim utisak krotke, smerne žene i mlade majke. Dok smo stajali sa bračnim parom iz susedstva, osetila sam čudnu toplotu na potiljku. Nešto neobično. Podigla sam ruku i položila je na potiljak u želji da odagnam iznenadne žmarce, ali me je neka sila naterala da se okrenem i pogledam preko ramena. Tog trenutka svet se izmenio. Sve oko mene postalo je toplo, iskričavo. Ugledala sam dva užarena tamna oka ispod gustih obrva. To prelepo lice neobičnih crta… Istog časa sam znala. Znala sam da svet više neće postojati izvan tih očiju. Moje nervozne zenice spustile su se tek koji centimetar niže, preko pravilnog, privrhu malo povijenog, muževnog nosa, do usana koje su prizivale sladostrašće. Fino podšišana, negovana brada nije mogla da sakrije te usne sa kojih sam poželela da pijem… Onda se osmehnuo. Njegov osmeh obasjao je prostor u kom se moje telo nalazilo tog časa, duša se istog trena preselila njegovoj, zašila mu se u senku i pokrivala se njegovom nežnošću. Imao je dečački osmeh i sanjalački pogled izmedu zamršenih trepavica, kao da želi da me ima zauvek… Zavrtelo mi se u glavi. Hitro sam odvratila pogled, stisnula muževljevu nadlanicu i zamolila ga da me izvede pravdajući se nedostatkom vazduha. Aladar me je zabrinuto pogledao i tiho rekao: — Bleda si, Vilma… Je l’ ti nije dobro? — Molim te… - promucala sam - vodi me kući…
  23. 23. Moj muž nije bio bezosećajan čovek. Zagrlio me je oko struka i poveo ka izlazu. Koračala sam spuštene glave kada sam začula glas koji napregnuto izgovara: — Aladare! Baš se radujem što te vidim. Da li je moguće da si nas konačno udostojio svoje posete? Ova dražesna dama je tvoja gospođa, pretpostavljam? Podigla sam glavu i moje oči su se sudarile sa tim neumoljivim tamnim pogledom. Srce mi je ubrzano tuklo, mučnina navirala, a noge izdajnički klecale. Moj muž je nasmejan odgovorio: — Da, ovo je moja žena Vilma. Draga, dopusti mi da te upoznam sa našim uglednim susedom, gospodinom Piterom Grosmanom. On je vlasnik radnje mešovite robe na uglu, siguran sam da si je primetila. Sećam se da sam promrmljala nekoliko prigodnih rečenica izbegavajući da pogledam gospodina Grosmana u oči. Aladar se izvinio, pravdajući se mojom slabošću, i poveo me ka izlazu, na čemu sam mu bila neizmerno zahvalna. Ni danas se ne sećam puta do naše kuće koji smo prešli ćutke. Sećam se samo toga da sam odmah otrčala do sobe našeg sina kako bih proverila da li spava. I tada… Tada si me, Arpade, pogledao tim krupnim tamnim očima, u kojima su se ogledale moje, i ja sam zaronila lice u tvoj majušni bebeći vrat pokušavajući da povratim svest udišući tvoj miris… Do te večeri, ti si bio jedini muškarac koga sam volela. Slutila sam da mi se prikrada nesreća, da više nećeš biti jedini koga bezumno volim, a nisam bila dovoljno jaka niti dovoljno spremna da je izbegnem… * * * Teskobu koja mi je pritiskala grudi dok sam čitao pismo moje bake Vilme Jakob Vajs teško je prepričati. Pokušavao sam da zamislim svog oca Arpada koji je očigledno rastao pod okriljem neverovatne majčinske ljubavi i očinskog ponosa. Nisam mogao ni da pretpostavim šta je uticalo na to da moj otac kada odraste postane čovek lišen emocija i empatije. Nervozno sam pritiskao koren nosa tik ispod obrva, kada je u sobu uletela moja sestra Gizela gotovo pevušeći: — Idemo, Arture! Dosta je čitanja za danas! Vidi kako je lep dan! Dušan je planirao izlet. Vodimo te u obilazak manastira. Sigurna sam da će ti svež prolećni vazduh dobro doći. Kad se vratimo, možeš nastaviti tamo gde si stao. Uostalom, sigurna sam da će ti predah prijati. Nevoljno sam odložio svesku mekih, kožnih korica i ljubopitljivo uzvratio: — Koliko ti je vremena trebalo da prevedeš Vilmino pismo na engleski, draga sestro? Siguran sam da nije bilo lako, a čudim se da si to učinila samo zbog mene. Arpad će svakako razumeti… Gizela se nervozno nasmejala i odmahnula rukom: — Nije to moja zasluga, Arture. Ne bih volela da se naljutiš na mene, ali nikada ga ne bi pročitao da ga nisam poverila dobroj prijateljici i koleginici Mariji koja ga je prevela sa mađarskog na engleski zbog tebe. Kada si mi javio da dolaziš, znala sam da moram da to učinim jer sam želela da ga čitaš u miru, onako kako je napisano, a ne da ga ja sakatim svojim neveštim prevodom. Nadam se da mi ne zameraš. — Naravno da ti ne zameram, draga moja, samo mi je neprijatno što si se toliko trudila. — Nemoj da ti bude neprijatno, dragi brate. Vredelo je, veruj mi. Uostalom, ubrzo ćeš i sam shvatiti. Kada je završila sa prevođenjem, Marija mi je danima pričala kako je Vilma Jakob bila posebna žena i da joj je drago što sam njoj poverila prevođenje tako dragocenog
  24. 24. svedočanstva. Bila je potpuno opčinjena Vilminim pismom koje joj je izmenilo život… Uostalom, upoznaću te uskoro sa Marijom, pa ćeš od nje saznati kako je naša baba Vilma, Bog da joj dušu prosti, i danas u stanju da promeni ljude… Smeten, pošao sam da se spremim za izlet, iako sam više od svega želeo da do kraja pročitam Vilmino pismo i saznam odgovore na pitanja koja su me godinama mučila. A onda sam se setio Arpadovih reči i poslovice koju je često citirao: „Strpljen, spasen.“ Izlet na koji su me poveli sestra i zet zaista je bio neverovatno čulno i duhovno iskustvo. Bio sam zadivljen lepotom fruškogorskih manastira i njihovom bogatom istorijskom i kulturnom građom. Nisam uspeo da zapamtim imena svih dobročinitelja zahvaljujući kojima ti velelepni manastiri i danas žive, ali nisam mogao da ne osetim duboko divljenje prema tim odavno počivšim ljudima, pogotovo ako se u obzir uzmu vekovna ratovanja i razaranja kojih ni ove Božje kuće nisu bile pošteđene. Priroda u čijem su se okruženju nalazila ova svetilišta bila je prelepa. Brežuljci opasani vinogradima budili su moja uspavana čula. Zelenilo koje se gotovo stapalo sa plavetnilom neba činilo je da se po sunčanom prolećnom danu boje razlivaju poput najlepšeg i najskupljeg akvarela. Samo je cvrkut ptica povremeno remetio tišinu i narušavao spokoj prirode. Upravo takva pustolovina bila je potrebna mojoj nervoznoj, treperavoj duši. Među zidinama starodrevnih crkava osetio sam spokoj kakav odavno nisam. Pitao sam se da li je Vilma ikada bila u poseti nekom od ovih divnih zdanja. Istog trena kada sam na to pomislio, odbacio sam tu mogućnost jer je moja baba bila katolikinja udata za mađarskog Jevrejina. Verovatno nikada nije obilazila fruškogorske manastire. Ne želim nikoga da povredim, ali u nameri da budem potpuno iskren i otvoren, dužan sam da kažem da nikada nisam preterano verovao u Božju reč i misao, više me je zaokupljala nauka u kojoj nije bilo mesta za religiju. Naravno, kao svaki kulturan i obrazovan čovek, poštovao sam tradiciju i religiju, ali ih zapravo nisam osećao kao svoje. I za to je verovatno bio zaslužan Arpad koji je sa podsmehom ispraćao sve majčine napore da dostojno obeleži katolički Božić. Ostala je istrajna u svom nastojanju da me nauči osnovnim religijskim i tradicionalnim vrednostima, bez obzira na očigledno nipodaštavanje mog oca. Pamtim da sam se kao dečak radovao Božiću zbog poklona, ali isto tako se živo sećam svakog praznika zalivenog majčinim suzama. Moj bezbožni otac je vrlo retko bio prisutan. Verovatno se tih noći opijao u svom ateljeu ili uzdisao u zagrljaju tuđih žena. U moje odrastanje je, zahvaljujući naporima majke, bio utkan duh hrišćanstva u neophodnoj meri, ali o svom jevrejskom poreklu nisam znao gotovo ništa. Nikada nisam bio u sinagogi, a kamoli na tradicionalnim jevrejskim obredima. Kada sam prvi put spavao sa Elen, moja zgodna žena je čak bila pomalo razočarana očiglednim nedostatkom jevrejskog pečata na mojoj muškosti. Pokušao sam da joj to nadomestim poljupcima od kojih zastaje dah. Elen je u vreme dok smo se zabavljali bila veoma seksepilna, kruškaste, zanosne zadnjice i krupnih očiju - a to me je obaralo s nogu. Uvek sam mislio da joj nisam dorastao u ljubavničkim veštinama. Ipak, svaki put kada sam joj nakon ljubavnih poduhvata recitovao Jejtsa, Kitsa, Nerudu i ostale velike poete, suze bi joj nezadrživo lile. Bio sam ponosan na svoju romantičarsku dušu. I mene samog je iznenadilo sećanje na rane ljubavne uzdahe u ovom svetačkom okruženju. Valjda zbog tog nepatvorenog mira i samoće koju sam tako bolno osećao među svetim zidinama, Elen mi je veoma nedostajala. Dok smo se vraćali u Novi Sad vijugajućim brdskim puteljcima, Gizela me je obavestila da ćemo kafu popiti u Sremskim Karlovcima, gradiću udaljenom nekih dvanaestak kilometara od Novog Sada. Kada je Dušan parkirao auto, kročio sam na asfalt ovog neverovatnog mesta i pitao se kako je moguće zaljubiti se istovremeno u dva grada, tako snažno sam osetio duh ravnice.
  25. 25. Nisam bio manje začuđen doživljenim ni kada mi je Gizela ispričala šta su Sremski Karlovci i koliko su značajni za kulturu i istoriju srpskog življa. Prva srpska građanska klasa nikla je upravo u Sremskim Karlovcima, dopunjavao je Dušan, a kada su u pitanju Srbi, mogao je unedogled da nabraja imena crkvenih poglavara, umetnika, naučnika i političara koji su prethodnih vekova radili u ovom gradiću i svojim delima zadužili srpski narod u celini. Nisam mogao da verujem da se na tako malom prostoru nalaze čak pet crkava, Bogoslovija, zasenjujući Magistrat, prelepa gimnazija… Kada sam ugledao česmu Četiri lava, zastao sam da pijem vode. Gizela se nasmejala, stavila mi blago ruku na rame i šapnula mi: — Pripazi, brate, kažu da ko se jednom napije vode na ovoj česmi, nikada odavde neće otići - Kada je primetila moj preneražen pogled prožet strahom, potrudila se da brže-bolje ublaži svoje reči: - To je samo legenda. Ipak, ljudi pričaju da su odvajkada ovde počinjale velike ljubavi koje su se, gotovo po pravilu, nesrećno završavale. Umesto obećane kafe, Dušan nas je odveo u patrijaršijske podrume u čijim se buradima čuva vrhunsko sremsko vino. Uz obešenjački osmeh, ispričao mi je kako je još njegov deda dolazio u Sremske Karlovce i iz ovih podruma odvlačio vino u gradić po imenu Sremska Mitrovica, kako bi se pred gostima hvalio i pojio ih dok ne bi pomerili pameću i počeli da pucaju na oblake. Možete li da pretpostavite kakve su se slike rađale u mojoj strogo omeđenoj profesorskoj glavi nakon takvih priča? Bio sam potpuno sluđen. Na trenutke sam se pitao da li je moguće da u svom planski organizovanom, urednom životu nikada nisam iskusio ništa slično? Da li je moguće da je pušenje marihuane u studentskim danima bilo jedini moj porok, jedino stanje svesti koje me je za mrvu pomeralo od ovozemaljskih kolotečina? Krv mi je kolala žilama poput gejzira spremnog da se izlije svakog trena i odlučio sam da upoznam sva zemaljska dobra na ovoj strani sveta, dok sam ispijao čaše patrijaršijskog vina u varoši podno Stražilova okupanoj ranim prolećnim suncem. Nekako mi se činilo da nisam ni živeo dok se nisam obreo u ovoj predivnoj svemirskoj rupi, dozvoljavajući sebi da udahnem život punim plućima. Posle degustacije vina u podrumima Patrijaršije, ručali smo u jednoj čardi na samoj obali Dunava i to je bila najbolja riba koju sam jeo u životu. Naviknut na smrznutu ribu, na brzinu odleđenu i spremljenu u restoranima američko-kanadskog lanca Red lobster, bio sam svestan koliko su moja čula zapravo siromašna i kako sam morao da čekam četrdeset godina da bih konačno spoznao sve tajne hedonizma. Kada smo se vratili kući, izvinio sam se mojim domaćinima i prućio se na krevet u svom gostinskom sobičku dozvoljavajući umoru da me savlada jer sam još u putu dremao u kolima. Dobra tri sata spavao sam snom bez snova i oporavio prenapregnute nerve, a probudio sam se baš u vreme večere. Gizela je opet prevazišla sva moja dotadašnja skromna gastronomska znanja. Posle obilne večere zalivene odličnim vinom, koje je Dušan, tradicionalno, poneo iz Sremskih Karlovaca, i nakon opuštenog ćaskanja sa domaćinima, uljudno sam se izvinio i povukao u mir svoje sobe. Kada je tišina u kući postala glasna i gotovo opominjuća, sa strahopoštovanjem sam uzeo dnevnik sa kožnim povezom svoje babe Vilme, u kome se nalazio i njegov prevod, i odlučnim korakom se zaputio u kuhinju. Sipao sam sebi bermet, slatko vino opijajućeg mirisa, hrabro seo pokraj kaljeve peći i zaputio se na dugo putovanje u prošlost. * * *
  26. 26. Pitera Grosmana videla sam ponovo tek šest meseci posle našeg prvog susreta. Iz Aladarovih razgovora sa poslovnim partnerima i poverenicima čula sam da je gospodin Grosman putovao Evropom, upoznajući se sa novim proizvodima koje je imao nameru da dopremi u našu varoš i tako obogati svoju čuvenu trgovinsku radnju. Mesec dana posle našeg susreta u Jevrejskom klubu, skupila sam hrabrost, te sam, šetajući se sa Arpadom kroz varoš, ubrzanog daha i galopirajućeg srca tobože nehajno ušetala u njegovu trgovinu. Za pultom me je dočekala mlada nasmejana žena, ni po čemu posebnog izgleda, i ljubazno se ponudila da me usluži. Naručila sam neke stvari za Arpada, pa se Valerija, tako se zvala, potrudila da me obavesti o svoje dvoje dece malo starijeg uzrasta no što je bio moj sin i dobrodušno mi udelila poneki savet o ublažavanju tegoba kod nicanja zubića. Kada sam je, nasmejana, upitala kako je moguće da toliko zna o deci i njihovim potrebama, ne sluteći kakvu će buru pokrenuti u mom srcu, nemarno je odgovorila: — O, pa moj muž se još bolje razume. Znate, on je vlasnik ove trgovine, a ja mu pomažem kad je odsutan. Nisam vam se predstavila. Zovem se Valerija Grosman. Nasmešila sam se osmehom koji mi je verovatno ružio lice budući da je bio grčevit i lažan. Pružila sam ruku ženi pitomog, bezizražajnog lica i sa lažnom veselošću odgovorila: — Drago mi je. Ja sam Vilma Jakob Vajs. — Znam - bestidno mi je odvratila, ali sa izvesnom ljupkošću - nijedna žena u našoj varoši sem vas ne nosi dva prezimena. Nemojte mi zameriti na neposrednosti, ali svet svašta priča. Kažu da ste veoma čudni, pomalo nastrani. Uvek sam se smejala takvim glasinama i navijala za vas. Pretpostavljam da se niste udali za Aladara iz ljubavi. Kako bi takva lepotica pošla za sredovečnog neženju osim ako je muka nije naterala na to. Ali, draga moja, vašom lepotom možete da natrljate nos svakoj košer tračari u našoj ulici. Gledala sam je bez reči, zapanjena njenom otvorenošću. Pitala sam se da li je to ono što je privuklo njenog muža, budući da se nije mogla pohvaliti fizičkim atributima. Rumena, okruglog lica lišenog aristokratskih crta, vrlo zaobljenog struka, sa grudima na čijim su se pramcima nazirale pege, Valerija Grosman nije bila žena koja bi žadržala muški pogled. Ne obazirući se na moje ćutanje, žena Pitera Grosmana je nastavila: — Kada sam vas prvi put videla u klubu pre nekih mesec dana, nisam verovala da je tajanstvena, nastrana supruga Aladara Vajsa takva lepotica. Tek kada smo došli kući i kada mi je Piter rekao da vam se predstavio i da ste vi zaista Aladarova supruga, bila sam šokirana. Moj muž je dodao da je šteta što takva lepota čami u onoj lepoj kućerini, ali ne zamerite, takav je moj Piter. Šeret i obešenjak — dodala je blago se zarumenevši. — Gospođo Grosman - počela sam podigavši glavu koji centimetar više no što je bilo potrebno - moj muž je dobar i čestit čovek. Ne prija mi da čujem kako ga ljudi u njegovom okruženju ocenjuju s podsmehom. Zašto sam se udala za njega moja je privatna stvar, ali mogu vam reći da mi je muž podario najveću moguću ljubav, mog sina Arpada. Zato mi nećete zameriti ako vas zamolim da se ubuduće izražavate o mom suprugu s dužnim poštovanjem - odvratila sam treperavog glasa, zbunjena situacijom i porivom da joj zagrebem noktima po pegavim grudima. Ne zato što je nipodaštavala Aladara, neka mi se Bog smiluje, stidim se da priznam, već zato što nisam mogla da zamislim da ruke Pitera Grosmana miluju te grudi. U besanim noćima koje su prethodile susretu sa njegovom ženom, zamišljala sam te podatne usne, te snažne ruke na mom vratu, grudima i bedrima. Borila sam se svom silom da odagnam grešne
  27. 27. misli, trudila se da ne vidim njegove oči dok bi Aladarove ruke pustošile mojim telom, ali nisam mogla da se oduprem nagonu, želji većoj od svih koje sam do tada osetila. Možda će vam zvučati čudno, ali zamišljala sam da njegove ruke grle nečiji beli vrat, kao u golubice, da miluju tanani struk i piju sokove sa sočnih usana nalik pupoljcima. Nisam mogla da zamislim ruke mog voljenog, da, tada sam već znala da će on to biti, kako miluju ženu nedostojnu njegove muškosti. Stidela sam se svojih misli. Htela sam da pljunem među svetle oči gospode Grosman i da ih zaprljam razvratnim mislima. Umesto toga sam nehajno odvratila: — Vaš muž, gospodin Grosman, otišao je na put? — Da, Piter svake godine u ovo vreme provodi dva meseca u Evropi. Znate, veoma se trudi da unapredi našu trgovinu i donese proizvode koji se ne mogu naći nigde u našoj varoši. Dobio je dozvolu da uveze i neke lekove kojih je do sada bilo samo u apoteci Kod dr Bergmana. Ponekad me uplaši svim tim novotarijama, ali uvek se na kraju ispostavi da je u pravu. Zato se trudim da ne prigovaram i puštam ga da sam odlučuje. Sigurna sam da se ni vi ne mešate u poslove svog supruga. — U pravu ste - nervozno sam se nasmejala - ja o poslovima svog muža gotovo da ništa ne znam. Znam samo da se pred kraj svakog meseca hvata za glavu kad pravi obračun za isplatu radnika u pivari, ali ništa ne pitam. Otkad imam Arpada mislim jedino o njegovom dobru. Gospođa Grosman se u tom trenutku poverljivo nagnula preko pulta prostrevši pred moj pogled sve pege koje su krasile njen dekolte i šapatom prozbori: — Nemojte mi zameriti, gospođo Vajs, ali daću vam jedan prijateljski savet. Možda bi trebalo da počnete da se zanimate za poslovanje vašeg supruga jer se po kraju šuška da mu baš i ne ide dobro u poslednje vreme. Znate kako je, kad Pitera nema, radim namesto njega, pa čujem svašta. A svet voli da priča - reče Valerija pakujući potrepštine koje sam naručila. Zahvalila sam joj na ljubaznosti i ošamućena izašla iz trgovine. Bila sam zatečena i zbunjena gomilom informacija koje sam primila za tako kratko vreme. Vrlo retko sam izlazila iz naše kuće, a kada bih to činila, izvodila sam sina ili sam na Aladarovo insistiranje, glumeći dobru suprugu, odlazila s njim u kratke šetnje. Nisam ni slutila da moj muž ima poslovnih problema jer mi nikada o tome nije govorio. Doduše, setila sam se zabrinutog lica mog oca Ferenca prilikom njihovog poslednjeg susreta, ali to nisam dovodila u vezu sa Aladarovim poslovanjem. Uostalom, šta se to mene tiče, mislila sam. Bez obzira na susret sa Valerijom Grosman, nisam mogla da prestanem da sanjarim o Piteru i bezbroj puta sam u mislima prizivala onaj trenutak kada se predstavio, kada smo se upoznali i kada sam kao u večnost zauvek tonula u tminu njegovog pogleda. Noću, dok bi Aladar hrkao kao da ga napada neprijateljska avijacija, a on pokušava da joj uzvrati artiljerijskom paljbom, ležala sam budna, očiju prikovanih za tavanicu, zamišljajući ponovni susret sa Piterom Grosmanom. Nisam morala predugo da čekam. * * * — Arture! Umalo šlog da me strefi! Šta radiš u kuhinji usred noći?! Jezus, Marija! Prepadoh se! - Gizela se hvatala za gušu pokušavajući da dođe do daha. Skočio sam kao oparen, zatečen sestrinim prisustvom u gluvo doba noći i grubim povratkom u sadašnjicu. Zamucao sam, uplašen koliko i ona. — Oprosti mi, draga, nisam znao da ustaješ noću. Bilo mi je nekako lepše da čitam

×