Ce diaporama a bien été signalé.
Nous utilisons votre profil LinkedIn et vos données d’activité pour vous proposer des publicités personnalisées et pertinentes. Vous pouvez changer vos préférences de publicités à tout moment.
BESTSELER BR. 1 NJUJORK TAJIVISA
Ovo je jedna od onih nezaboravnih priča koje uz čitaoca
ostaju godinama. U ovaj izuzetni ...
Haled Hoseini
LOVAC NA ZMAJEVE
Jedanaesto izdanje
Preveo
Nikola Pajvančić
L agu n a —
Naslov originala
Khaled Hosseini
T h e K ite R u n n e r
Copyright © 2003 by Khaled Hosseini
Translation Copyright © 2008 ...
Ova knjiga je posvećena
Harisu i Fari,
nur mojih očiju,
kao i deci
Avganistana
IZRAZI ZAHVALNOSTI
Veliki sam dužnik sledećim kolegama zbog njihovih saveta,
pomoći ili podrške: dr Alfredu Lerneru, Dori ...
JEDAN
Decembar 2001.
Ono što sam danas, postao sam sa dvanaest godina, jednog
ledenog i oblačnog dana u zimu hiljadu devet...
10 H a l e d H o s e i n i
ako treba i hiljadu puta. Hasan, lovac na zmajeve sa zečjom
usnom.
Seo sam na klupu pored jedne...
DVA
Kada smo bili deca, Hasan ija smo se često penjali najablanove
pred kućom moga oca, i sekirali komšije tako što smo og...
12 H a l e d H o s e i n i
ogledalce i kazao ono što je čuo od svoje majke, kako i đavo
svetli ogledalom, svetli da uznemi...
Lovac na zmajeve 13
mijena hiljadu devetsto trideset prve, dve godine pre kraljevog
ubistva; stoje iznad mrtvogjelena, na ...
14 H a l e d H o s e i n i
iz Herata sa izlizanim ivicama, tronožac i drveni sto u uglu za
kojim je Hasan crtao. Zidovi su...
Lovac na zmajeve 15
Vojnici su se nasmejali. Jedan je ciknuo. Rekao sam Hasanu
da nastavi da hoda, da nastavi da hoda.
„Ka...
16 H a l e d H o s e i n i
nju osloni. Bilo je pravo čudo što se ne preturi. Kada sam ja to
pokušao, umalo nisam pao ujara...
Lovac na zmajeve 17
vešti“, rekao je uzevši svoje hartije, „da predstavljaju sebe kao
mučenike." Nabrao je nos kada je izg...
18 H a l e d H o s e i n i
statuama Bude. „Kako je samo umilno pevala“, imao je običaj
da nam govori.
Šta je pevala, pital...
TRI
Moj otac se, po predanju, jednom goloruk rvao s crnim medve-
dom u Beludžistanu. Daje junak te priče bio bilo ko drugi...
20 H a l e d H o s e i n i
bih li prigušio zvuke Babinog hrkanja - toliko nalik na motor
kamiona - koji su se probijali kr...
Lovac na zmajeve 21
tu smo bili samo Baba i ja, mi i nekoliko dugokosih, bradatih
turista - čuo sam da ih zovu ,,hipici“. ...
22 H a l e d H o s e i n i
firmu već je postao jedan od najbogatijih trgovaca u Kabulu.
Baba i Rahim Han osnovali su izuze...
Lovac na zmajeve 23
Bili smo gore u Babinoj radnoj sobi, sobi za pušenje, kada
sam mu rekao šta je mula Fatiulah Han rekao...
24 H a l e d H o s e i n i
Babine ledene oči žarile su se u moje, i odjednom, više se
nisam smejao. „Nameravam da s tobom ...
Lovac na zmajeve 25
„Ne postoji ništa gore od krađe, Amire“,rekaoje Baba. „Čovek
koji uzima ono što nije njegovo, bio to ž...
26 H a l e d H o s e i n i
jednu nedeljno u knjižari blizu bioskopa Park, i slagao ih u kar­
tonske kutije kada je na poli...
Lovac na zmajeve 27
dok su konjanici dole na polju uzvikivali svoje bojne pokliče
i otimali se oko trupla u oblaku prašine...
28 H a l e d H o s e i n i
„Znaš, ponekad pomislim da u životu nisam upoznao nikog
tako samoživog kao što si ti", rekao je...
Lovac na zmajeve 29
vam, ali mije drago. Najozbiljnije. Potreban muje neko ko ga...
shvata, zato što Bog zna da ga ja ne s...
ČETIRI
Godine hiljadu devetsto trideset treće, kada se rodio Baba i
kada je Zahir-šah započeo svoju četrdesetogodišnju vla...
Lovac na zmajeve 31
ih je, mučenik, izvodio?" Baba bi se nasmejao i prebacio ruku
Aliju preko ramena.
Međutim, ni u jednoj...
32 H a l e d H o s e i n i
srebrnim grivnama na rukama i nogama. Bacali smo kamičke
na njihove koze. Prskali smo vodom nji...
Lovac na zmajeve 33
ga kako svojim unjkavim glasom peva za sebe stare hazarske
pesme u predvorju dok pegla. Onda bismo se ...
34 H a l e d H o s e i n i
zađe na zapadu, a Hasan bi i dalje tvrdio da ima dovoljno svetla
za još jednu pripovetku, još j...
Lovac na zmajeve 35
„Pročitaj to ponovo, molim te, Amir-aga“, rekao bi Hasan.
Ponekad bi mu suze navirale na oči dok sam m...
36 H a l e d H o s e i n i
Drugarski sam ga gurnuo. Osmehnuo se. „Ti si princ, Hasa-
ne. Ti si princ i ja te volim."
Te is...
Lovac na zmajeve 37
Rahimu. Ja idem da se spremim/41s tim rečima izašao je iz sobe.
Babu sam skoro uvek obožavao sa gotovo...
38 H a l e d H o s e i n i
Obodren Rahimovim pisamcetom, zgrabio sam priču i požu­
rio dole u predvorje, gde su Ali i Hasa...
Lovac na zmajeve 39
Ovo me je ošamutilo. Ta činjenica, toliko očigledna da je
bila krajnje glupa, nijednog trenutka nije m...
PET
Nešto je zatutnjalo kao grmljavina. Zemlja se malo protresla i
začuli smo rafalnu pucnjavu. ,,Oče!“, kriknuo je Hasan....
Lovac na zmajeve 41
bio početak kraja. Sam kraj, zvanični kraj, stići će prvo u aprilu
sedamdeset osme, s komunističkim dr...
42 H a l e d H o s e i n i
„Je l’ 'republika znači da ćemo otac ija morati da se odselimo?"
„Ne bih rekao", uzvratio sam š...
Lovac na zmajeve 43
Nikada neću zaboraviti kako su Asefove plave oči iskrile nekim
pomalo suludim sjajem i kako se cerio, ...
44 H a l e d H o s e i n i
„Poznaje ga i moj otac“, rekao sam. Nisam imao pojma da li
je to istina ili ne.
„Poznaje ga i m...
Lovac na zmajeve 45
kalja našu otadžbinu, naš vatan. Prljaju nam krv.“ Široko je,
dramatično mahnuo rukama. „Avganistan za...
46 H a l e d H o s e i n i
Osetio sam da se iza mene nešto brzo kreće. Krajičkom oka
sam video Hasana kako se saginje i br...
Lovac na zmajeve 47
ga je ubedilo koliko su Hasanove namere ozbiljne zato što je
spustio pesnicu.
„Trebalo bi nešto da o m...
48 H a l e d H o s e i n i
pozdravljali jedni druge sa „Eid mubarak“. Srećan Eid. Deca su
otvarala poklone i igrala se obo...
Lovac na zmajeve 49
„Hasane", rekao je Baba, osmehujući se vragolasto, „upoznaj
se sa svojim rođendanskim poklonom."
Hasan...
50 H a l e d H o s e i n i
„Oh“ uzdahnu Hasan. Liznuo je usne. Nakašljao se. „Aga-
-sahibe, hoće li... hoće li...“
„Baš ni...
ŠEST
Zima.
Evo staja radim svake godine kada padne prvi sneg: izađem
iz kuće rano ujutru, i dalje u pižami, obgrljen zbog ...
52 H a l e d H o s e i n i
koji je živeo preko puta nas. Njegov otac je, mislim, bio neka­
kav doktor. Ahmad je patio od e...
Lovac na zmajeve 53
ta. Kad počnu da duvaju zimski vetrovi i pada krupan sneg,
otkopčali bismo kopču na konjićevom trbuhu....
54 H a l e d H o s e i n i
kanapa. Ako bih se predomislio i zatražio većeg i lepšeg zmaja,
Baba bi mi ga kupio - ali bi ga...
Lovac na zmajeve 55
kada lovac na zmajeve uzme zmaja u ruke, niko ne sme da mu
ga uzme. To nije bilo pravilo. To je bio ob...
56 H a l e d H o s e i n i
Video sam da je završio na izlokanom zemljanom putu bli­
zu srednje škole „Istekla". S jedne st...
Lovac na zmajeve 57
površine. Viđao sam to i ranije - i uvek me je pomalo potreslo.
Samo bi se pojavilo, to drugo lice, na...
58 H a l e d H o s e i n i
su se samo priče o predstojećem turniru. Pričalo se da će to biti
najveći turnir u poslednjih d...
Lovac na zmajeve 59
u zoo-vrt da vidimo lava Mardžana, i Baba možda neće sve vre­
me zevati i krišom gledati na sat. Možda...
60 H a l e d H o s e i n i
Hazare, većina Iranaca bili šiiti. Međutim, prisetio sam se neče­
ga što nam je učitelj tog let...
SEDAM
Sutradan ujutro, dok je kuvao crni čaj za doručak, Hasan mi
je rekao da je sinoć usnio san. „Bili smo na jezeru Garg...
62 H a l e d H o s e i n i
Namazao je moj naan marmeladom, stavio ga na tanjir. „Ne
znam. Nadao sam se da ćeš mi ti reći.“...
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Haled hoseini   lovac na zmajeve
Prochain SlideShare
Chargement dans…5
×

Haled hoseini lovac na zmajeve

13 930 vues

Publié le

Publié dans : Divertissement et humour
  • Soyez le premier à commenter

Haled hoseini lovac na zmajeve

  1. 1. BESTSELER BR. 1 NJUJORK TAJIVISA Ovo je jedna od onih nezaboravnih priča koje uz čitaoca ostaju godinama. U ovaj izuzetni roman utkane su sve velike teme književnosti i života: ljubav, čast, krivica, strah, iskupljenje. Izabel Aljende
  2. 2. Haled Hoseini LOVAC NA ZMAJEVE Jedanaesto izdanje Preveo Nikola Pajvančić L agu n a —
  3. 3. Naslov originala Khaled Hosseini T h e K ite R u n n e r Copyright © 2003 by Khaled Hosseini Translation Copyright © 2008 za srpsko izdanje, LAGUNA
  4. 4. Ova knjiga je posvećena Harisu i Fari, nur mojih očiju, kao i deci Avganistana
  5. 5. IZRAZI ZAHVALNOSTI Veliki sam dužnik sledećim kolegama zbog njihovih saveta, pomoći ili podrške: dr Alfredu Lerneru, Dori Vakis, Robinu Heku, dr Todu Dreju, dr Robertu Talu i dr Sendi Čan. Tako- đe hvala i Linet Parker iz Pravnog savetovališta istočnog San Hozea za njene savete o proceduri usvajanja, i g. Daudu Vaha- bu zato što je sa mnom podelio svoje doživljaje iz Avganistana. Zahvalan sam i mom dragom prijatelju Tamimu Ansariju na vodstvu i podršci, kao i društvu u Književnoj radionici San Fran- ciska na mišljenjima i ohrabrenjima. Takođe želim da zahvalim mom ocu, mom najstarijem prijatelju, na nadahnuću za sve što je plemenito u Babi; mojoj majci koja se molila za mene i činila nazir u svakoj fazi pisanja ove knjige; mojoj tetki zato što mi je kupovala knjige kada sam bio dete. Hvala i Aliju, Sendi, Daudu, Validu, Raji, Šali, Zahri, Robu i Kaderu što su čitali moje priče. Želim da zahvalim doktoru i gospođi Kajumi - mojim drugim roditeljima - na njihovoj toplini i nepokolebljivoj podršci. Moram da zahvalim i mom agentu i prijatelju Ilejn Koster na mudrosti, strpljenju i plemenitosti, kao i Sindi Spigel, mojoj oštrookoj i pronicljivoj lektorki koja mi je pomogla da otključam tolika vrata u ovoj pripovesti. A želeo bih da zahvalim i Suzan Petersen Kenedi štoje pristala na rizikkoji je ova knjiga predsta­ vljala i marljivom osoblju u Riverhedu za uloženi trud u nju. Naposletku, ne znam kako da zahvalim mojoj dragoj ženi Roji - o čijim sam stavovima zavisan - na njenoj dobroti i ple­ menitosti, i na čitanju, iščitavanju i pomoći u sređivanju svake verzije ovog rukopisa. Zbog tvog strpljenja i razumevanja, uvek ću te voleti, Roja džan.
  6. 6. JEDAN Decembar 2001. Ono što sam danas, postao sam sa dvanaest godina, jednog ledenog i oblačnog dana u zimu hiljadu devetsto sedamdeset pete. Tačno se sečam tog trenutka, kako čučim iza ruševnog zemljanog zida, virim u ćorsokak blizu smrznutog potoka. To je bilo davno, ali ljudi greše kada kažu da prošlost može da se pokopa. Jer ona ume da se probije na površinu. Kada se sada prisećam, shvatam da sam u taj pusti ćorsokak virio poslednjih dvadeset šest godina. Jednog dana prošlog leta, moj prijatelj Rahim Han pozvao meje iz Pakistana. Pozvao meje da dođem da ga posetim. Dok sam stajao u kuhinji sa slušalicom na uhu, znao sam da na vezi nije samo Rahim Han. Bila je tu i prošlost mojih neokajanih greha. Pošto sam prekinuo vezu, otišao sam da se prošetam obalom jezera Sprekels na severnom rubu parka Golden gejt. Rano popodnevno sunce iskrilo se na vodi po čijoj su površini na oštrom povetarcu jedrile desetine brodića. Onda sam digao pogled i video dva zmaja, crvena s dugačkim plavim repovima, kako jezde nebom. Plesali su visoko iznad krošnji u zapadnom delu parka, iznad vetrenjača, lebdeli su jedan pored drugog kao dva oka što gledaju San Francisko, grad koji sada zovem domom. I iznenada mi Hasanov glas šapnu u mislima: Za tebe,
  7. 7. 10 H a l e d H o s e i n i ako treba i hiljadu puta. Hasan, lovac na zmajeve sa zečjom usnom. Seo sam na klupu pored jedne vrbe. Prisetio sam se nečega što je Rahim Han rekao pred sam kraj razgovora, skoro uzgred. Mogućeje ponovo biti dobar. Digao sam pogled ka zmajevima- -blizancima. Pomislio sam na Hasana. Na Babu. Alija. Kabul. Pomislio sam na život kojim sam živeo sve dok zima 1975. nije došla i promenila sve. I stvorila od mene ovo što sam danas.
  8. 8. DVA Kada smo bili deca, Hasan ija smo se često penjali najablanove pred kućom moga oca, i sekirali komšije tako što smo ogledalci­ ma usmeravali sunčeve zrake u njihove domove. Sedeli bismo jedan nasuprot drugom na dve visoke grane, bosa stopala su nam se klatila, džepovi pantalona bili su nam puni suvih dudi- nja i oraha. Smenjivali smo se s ogledalom dok smo jeli dudi- nje, gađali se njima, kikotali, smejali. Još vidim Hasana na tom drvetu, sunčeva svetlost treperi kroz lišće i obasjava mu skoro savršeno okruglo lice, lice kao kod kineske lutke izdeljane iz drveta: njegov pljosnat, širok nos i kose, uzane oči nalik na lišće bambusa, oči koje su, u zavisnosti od svetla, bile zlatne, zelene, pa čak i boje safira. Još vidim njegove nisko postavljene uši i bradu koja štrči, mesnatu izbočinu koja je izgledala kao da ju je neko naknadno dodao na njegovo lice. I rasečenu usnu, odmah levo od sredine, gde je majstoru za kineske lutke alatka možda skliznula, ili se možda samo umorio i postao nebrižljiv. Ponekad, u krošnjama tih stabala, nagovorio bih Hasana da iz praćke orasima gađa komšijinog ćoravog vučjaka. Hasan to nikada nije hteo, ali ako bih ga ja zamolio, istinski zamolio, Hasan bi mi želju uslišio. Hasan mi je uslišavao sve želje. A bio je smrtonosan s praćkom. Hasanov otac Ali bi nas uhvatio, pa bi se razbesneo, onoliko koliko to može jedan čovek blage naravi kao on. Pretio bi prstom i mahao nam da siđemo. Uzeo bi nam
  9. 9. 12 H a l e d H o s e i n i ogledalce i kazao ono što je čuo od svoje majke, kako i đavo svetli ogledalom, svetli da uznemiri muslimane dok se mole. „A smeje se dok to radi“, uvek bi dodao, mršteći se na svog sina. „Da, oče“, promrmljao bi Hasan gledajući u zemlju. Ali me nikada nije tužakao. Nikada nije rekao da su i ogledalce i gađa­ nje komšijinog psa orasima uvek bili moji predloži. Jablanovi su se uzdizali pored prilaza od crvene cigle, koji je vodio do kapije od kovanog gvožđa. A ona je vodila na ima­ nje mog oca. Kuća se nalazila levo od ciglene staze, dvorište na njenom kraju. Svi su se slagali da je moj otac, moj Baba, sagradio najlep- šu kuću u četvrti Vezir Ahbar-han, novom i bogatom kraju u severnom delu Kabula. Neki su smatrali daje to najlepša kuća u čitavom Kabulu. Širok ulaz uokviren ružinim grmljem vodio je u prostranu kuću s mermernim podovima i velikim prozorima. Složeni mozaici od pločica koje je Baba lično birao u Isfahanu pokrivali su podove u četiri kupatila. Zlatom vezene tapiserije, koje je Baba kupio u Kalkuti, prekrivale su zidove; kristalni luster visio je sa zasvođene tavanice. Na spratu su se nalazile moja, Babina i radna soba, takođe poznata i kao „pušačka soba“, koja je večito mirisala na duvan i cimet. Baba i njegovi prijatelji tu bi se zavalili u crne kožne fote­ lje pošto bi Ali poslužio večeru. Punili su lule - samo je Baba to uvek zvao „kljukanjem lule“ - i raspravljali o svoje tri omiljene teme: politici, poslovima, fudbalu. Ponekad sam pitao Babu smem li da sednem s njima, ali bi on stao na vratima. „Idi sada“, rekao bi. „Ovo je vreme za odrasle. Zašto ne odeš da čitaš neku od onih svojih knjiga?" Zatvorio bi vrata, ostavivši me da se pitam zašto je kod njega uvekvreme za odrasle. Sedeo bih pored vrata kolena privučenih uz grudi. Ponekad sam sedeo tako čitav sat, ponekad dva, i slušao njihov smeh, njihovo ćaskanje. Dnevna soba u prizemlju imala je zakrivljen zid s policama napravljenim po meri. U njoj su stajale uramljene porodične fotografije: stara, zrnasta slika mog dede i kralja Nadir-šaha sni-
  10. 10. Lovac na zmajeve 13 mijena hiljadu devetsto trideset prve, dve godine pre kraljevog ubistva; stoje iznad mrtvogjelena, na nogama im čizme visokih sara, puške su prebacili preko ramena. Bilaje tu i svadbena slika mojih roditelja, Baba otmen i neodoljiv u crnom odelu, a moja majka osmehnuta mlada princeza u belom. Tu su bili i Baba i njegov najbolji prijatelj i poslovni partner Rahim Han, slikani kako stoje pred našom kućom, bez osmeha - ja sam na toj slici beba i otac me drži, izgleda umorno i mračno. Ja sam u njego­ vom naručju, ali stežem mali prst Rahima Hana. _ Zakrivljeni zid vodio je u trpezariju, u čijem je središtu sta­ jao sto od mahagonija za kojije lako moglo da se smesti tridese- toro gostiju - a s obzirom na sklonosti mog oca prema bučnim i preteranim slavljima, to se i dešavalo skoro svake nedelje. Na suprotnom kraju trpezarije nalazio se visok mermerni kamin, iz koga je zimi uvek izbijao narandžasti sjaj vatre. Velika klizna vrata vodila su na polukružnu terasu koja je gledala na dva jutra dvorišta i drvorede trešanja. Baba i Ali su posadili mali povrtnjak uz istočni zid: paradajz, nanu, paprike i red kukuruza koji se nikada nije ljudski primio. Hasan ija smo ga zvali „zid bolešljivog kukuruza". U južnom delu vrta, u senci japanske mušmule, nalazila se kuća za sluge, skromna koliba od naboja, u kojoj je Hasan živeo s ocem. Tu je, u toj kućici, Hasan rođen u zimu šezdeset četvrte, samo godinu dana pošto je moja majka umrla donoseći mene na svet. Za osamnaest godina koje sam proživeo u toj kući, u Hasa- nov i Alijev stan ušao sam samo nekoliko puta. Kada bi sunce zašlo iza brda a mi završili s igrom za taj dan, Hasan i ja smo se razilazili. Ja sam pored ražinog grmlja ulazio u Babinu vilu, Hasan u kolibu od naboja u kojoj se rodio, gdeje proživeo čitav svoj život. Prisećam se da je bila jednostavno nameštena, čista, mutno osvetljena sa dve petrolejke. Na suprotnim krajevima prostorije nalazila su se dva dušeka, između njih pohaban ćilim
  11. 11. 14 H a l e d H o s e i n i iz Herata sa izlizanim ivicama, tronožac i drveni sto u uglu za kojim je Hasan crtao. Zidovi su bili goli, sem jedne jedine tapi­ serije s nalivenim perlama koje su obrazovale reči Alah-u-ekber. Baba ju je kupio Aliju na jednom putovanju u Mašad. U toj je kolibici Hasanova majka Sanaubar rodila svog sina jednog hladnog zimskog dana šezdeset četvrte. Dok je moja majka iskrvarila na smrt za vreme porođaja, Hasan je svoju izgubio nedelju dana pošto se rodio. Njenu sudbinu Avgani- stanci smatraju za mnogo goru od smrti: pobeglaje s družinom putujućih pevača i igrača. Hasan nikada nije pričao o svojoj majci, kao da nikada nije ni postojala. Uvek sam se pitao sanja li o njoj, o tome kako izgle­ da, gde se nalazi. Pitao sam se čezne li da je upozna. Tuguje li za njom isto kao što ja tugujem za majkom koju nikada nisam upoznao? Jednog dana smo krenuli od kuće mog oca u bioskop Zajnab da gledamo neki novi iranski film, pa smo pošli preči­ com kroz kasarnu blizu srednje škole „Istiklal“ - Baba nam je zabranio da koristimo tu prečicu, ali on je tada bio u Pakistanu s Rahimom Hanom. Popeli smo se preko ograde oko kasarne, preskočili potočić i izašli na golo polje, gde su rđali napušteni tenkovi. Nekoliko vojnika se skupilo u sencijednog tenka, puši- li su i igrali karte. Jedan nas je video, ćušnuo momka pored sebe, pa pozvao Hasana. „Ej ti!“, rekao je. „Ja tebe znam.“ Nikada ga ranije nismo videli. Bio je to zdepast čovek obri­ jane glave i čekinjaste brade. Njegovo cerenje me je uplašilo. „Samo nastavi da hodaš“, prošaptao sam Hasanu. -,Ti! Hazara! Gledaj me kad ti govorim!", zarežao je vojnik. Dao je svoju cigaretu momku pored njega, napravio krug pal­ cem i kažiprstom. Gurnuo kroz krug srednji prst druge ruke. Gurao napred-nazad. Napred-nazad. „Poznavo sam ti majku, jesi to znao? Baš sam je dobro upozno. Uzo sam je otpozadi pored onog tamo potoka."
  12. 12. Lovac na zmajeve 15 Vojnici su se nasmejali. Jedan je ciknuo. Rekao sam Hasanu da nastavi da hoda, da nastavi da hoda. „Kako joj je bila slatka i uzana pičkica", govorio je vojnik, odmahujući glavom zajedno sa ostalima, cereći se. Kasnije, u tami, pošto je film počeo, čuo sam Hasana kako grca pored mene. Suze su mu se slivale niz obraze. Pružio sam ruku, preba­ cio je preko njegovog ramena, privukao ga. Položio je glavu na moje rame. „Pomešao teje s nekim", prošaputao sam. „Pomešao te je s nekim.“ Čuo sam da se niko nije zaista iznenadio kada je Sanaubar pobegla. Ljudi sejesu čudili kada se Ali, čovek koji je napamet naučio Koran, oženio Sanaubar, devetnaest godina mlađom lepoticom koju je pratio izuzetno rđav glas i koja je tu svoju reputaciju i opravdala. Kao i Ali, pripadala je šiitima, iz naro­ da Hazara. Bila mu je takođe i sestra od strica, pa prema tome prirodan izbor za suprugu. Ali sem te bliskosti, Ali i Sanaubar nisu imali mnogo zajedničkog, a najmanje u izgledu. Dok su Sanaubarine blistave zelene oči i vragolasto lice, bar po glasi­ nama, navele na greh bezbrojne ljude, Ali je patio od urođene oduzetosti donjih mišića lica, zbog čega nije mogao da se osmeh- ne, pa je uvek izgledao mrgodno. Bilo je čudno videti Alijevo kameno lice kada je veseo ili tužan, zato što bi samo njegove kose oči zaiskrile veseljem ili se ispunile tugom. Ljudi kažu da su oči ogledalo duše. Ni za koga to nije važilo kao za Alija, koji je samo kroz oči mogao da otkrije sebe. Čuo sam da su Sanaubarin izazovan hod i zanjihana bedra budili kod muškaraca sanjarije o nevernosti. Međutim, Ali je zbog dečje paralize imao iskrivljenu, zakržljalu nogu, žućka­ stu kožu prevučenu preko kosti i tanušnog sloja mišića. Sećam se kako me je jednog dana, kada mi je bilo osam godina, Ali poveo na pazar da kupimo naan. Hodao sam iza njega pevuše- ći, trudeći se da oponašam njegov korak. Gledao sam ga kako vuče suvu nogu u širokom luku, gledao kako mu se čitavo telo naginje udesno pod nemogućim uglom svaki put kada se na
  13. 13. 16 H a l e d H o s e i n i nju osloni. Bilo je pravo čudo što se ne preturi. Kada sam ja to pokušao, umalo nisam pao ujarak. Zbog toga sam se zakikotao. Ali se okrenuo, video da ga oponašam. Ništa nije rekao. Ni tada niti ikada posle. Samo je nastavio da hoda. Alijevo lice i hod plašili su sitnu decu u komšiluku. Ali prava nevolja bila su starija deca. Jurila su ga po ulici i rugala mu se dok je šepao. Neki su počeli da ga zovu Babalu ili bauk. „Hej, Babalu, koga si danas pojeo?“, dobacivali su praćeni opštim sme- hom. „Koga si pojeo, Babalu pljosnatog nosa?“ Zvali su ga „pljosnati nos“ zato što su Ali i Hasan imali mon­ goloidne crte lica, što je tipično za Hazare. Mnogo godina o Hazarama sam znao samo da su potomci Mongola, i da pomalo liče na Kineze. Školski udžbenici jedva su ih spominjali, a nji­ hovo poreklo opisivali su tek uzgred. Onda sam jednog dana, u Babinoj radnoj sobi, razgledajući njegove stvari, našao stari udžbenik istorije moje majke. Napisao ga je neki Iranac po ime­ nu Horami. Oduvao sam prašinu s njega, prokrijumčario ga u krevet te noći, i sa zaprepašćenjem našao čitavo poglavlje o istoriji Hazara. Čitavo poglavlje posvećeno Hasanovom narodu! U njemu sam našao da su moj sunarodnici Paštuni progonili i kinjili Hazare. Pisalo je da su Hazare u devetnaestom veku pokušali da dignu ustanak protiv Paštuna, ali da su ga Paštuni „ugušili uz neopisivo nasilje". Knjiga je tvrdila da su moji suna­ rodnici ubijali Hazare, terali ih sa njihovih zemalja, palili im kuće i prodavali njihove žene. Knjiga je tvrdila da su Paštuni tlačili Hazare delom zbog toga što su Paštuni suniti, a Hazare šiiti. Knjiga je tvrdila mnogo šta što nisam znao, što moji učitelji nisu spominjali. Što nije spominjao ni Baba. U njoj je pisalo i ponešto štojesam znao, na primer da su ljudi zvali Hazare mišo- jedi, pljosnati nosevi, tegleća marva. Čuo sam neku komšijsku decu kako dovikuju ta imena Hasanu. Sledeće nedelje, posle časa, odneo sam knjigu učitelju i poka­ zao mu poglavlje o Hazarama. Preleteoje pogledom preko neko­ liko strana, zasmejuljio se, pa mi je vratio. „Šiiti su bar u tome
  14. 14. Lovac na zmajeve 17 vešti“, rekao je uzevši svoje hartije, „da predstavljaju sebe kao mučenike." Nabrao je nos kada je izgovorio reč šiiti, kao da je to nekakva bolest. Međutim, uprkos zajedničkom poreklu i krvnim vezama, Sanaubar je vređala Alija zajedno s komšijskom decom. Čuo sam da nije krila prezir prema njegovom izgledu. „To muž?“, gadljivo bi pitala. „Viđala sam matore magarce koji bi bili bolji muževi." Na kraju je većina ljudi smatrala da je taj brak bio plod neka­ kvog ugovora između Alija i njegovog strica, Sanaubarinog oca. Govorili su da je stric dao Aliju ruku kćeri da bi koliko-toliko oprao okaljani obraz, bez obzira na to što je Ali sa pet godina ostao siroče i nije imao nikakvog imetka niti nasledstva. Ali se svojim mučiteljima nikada nije svetio; pretpostavljam delom zato što nikada nije mogao da ih uhvati zbog svoje zakr­ žljale noge. No uglavnom zato što je Ali bio otporan na uvrede^ svojih napadača; našao je svoju radost i svoj protivotrov onog trenutka kada je Sanaubar na svet donela Hasana. To je bio sasvim prost događaj. Nikakvi akušeri, nikakvi anesteziolozi, nikakvi složeni uređaji. Samo Sanaubar, koja leži na isflekanom, golom dušeku, i Ali i babica, koji joj pomažu. Nije joj trebalo mnogo pomoći jer je, čak i dok se rađao, Hasan bio veran svojoj prirodi: nije bio sposoban da bilo koga povredi. Malo stenjanja, malo napinjanja i Hasan je izašao. Izašao osmehnut. Pričljiva babica se poverila komšijskoj služavci, a ova je po­ tom priču prenela svima koji su hteli da je čuju, kako je Sana­ ubar samo jednom pogledala dete u Alijevom naručju, videla zečju usnu, pa se gorko nasmejala. „Eto", bilaje rekla. „Sada imaš sopstveno zaostalo dete, da se osmehuje umesto tebe!" Odbilaje čak i da zagrli Hasana, i posle samo pet dana je nestala. Babaje platio mojoj dojilji da doji i Hasana. Ali nam je pričao da je ona bila plavooka Hazara iz Bamijana, grada s divovskim
  15. 15. 18 H a l e d H o s e i n i statuama Bude. „Kako je samo umilno pevala“, imao je običaj da nam govori. Šta je pevala, pitali bismo ja i Hasan uvek, mada smo već znali - Ali nam je ispričao bezbroj puta. Samo smo želeli da čujemo Alija kako peva. On bi se nakašljao i počeo: Na visokoj sam gori stajao, I viknuo ime Alija, lava Božjeg OAli, lave Božji, kralju ljudi, Daj radosti našim tužnim srcima. Onda bi nas podsetio da su ljudi odrasli na istom mleku braća, da među njima postoji veza koju ni vreme ne može da raskine. Hasan ija smo odrasli na istom mleku. Prve korake načinili smo na istom travnjaku, u istom dvorištu. A pod istim krovom izgovorili smo prve reči. Moja prva reč je bila Baba. Njegova je bila Amir. Moje ime. Sada kad razmislim, čini mi se da su te prve reči umnogome bila osnova događajima iz zime sedamdeset pete - i svega što je posle njih usledilo.
  16. 16. TRI Moj otac se, po predanju, jednom goloruk rvao s crnim medve- dom u Beludžistanu. Daje junak te priče bio bilo ko drugi, ljudi bije odbacili kao laaf, tu avganistansku težnju za preterivanjem - stoje, nažalost, gotovo opštenarodna boljka; ako se neko hvali- še da muje sin doktor, to znači da je mali najverovatnijejednom dobro prošao na kontrolnom iz biologije u srednjoj školi. Ali niko nikada nije sumnjao u istinitost priča o Babi. A ako ijeste, pa, Baba je imao tri paralelna ožiljka preko čitavih leđa. Nebro­ jeno sam puta zamišljao Babin rvački meč, čak sam o njemu i sanjao. A u tim snovima nikada nisam uspevao da razlikujem Babu od medveda. Rahim Han ga je prvi nazvao imenom koje će kasnije postati Babin čuveni nadimak, Tufan-aga,ili „gospodin Uragan". Odlič­ no muje pristajalo. Moj otac je bio poput neobuzdane prirodne sile, ogroman Paštun guste brade, kovrdžave kose nepokorne kao njegova narav, šaka što su delovale sposobne da iz korena iščupaju vrbu i mrkog pogleda od koga bi „đavo pao na kole- na i zamolio za milost", kao što je Rahim Han imao običaj da govori. Na zabavama, kada bi on sa svoja dva metra grmeći ušao u sobu, sva pažnja bi se odjednom usmerila ka njemu, poput suncokreta ka suncu. Babu nije bilo moguće ignorisati, čak ni u snu. Imao sam običaj da stavljam vatu u uši, navlačim pokrivač preko glave ne
  17. 17. 20 H a l e d H o s e i n i bih li prigušio zvuke Babinog hrkanja - toliko nalik na motor kamiona - koji su se probijali kroz zidove. A između moje i Babine sobe nalazio se i hodnik. Nikada mi nije bilo jasno kako je moja majka uspevala da spava u istoj sobi s njim. To je jedno od brojnih pitanja koje bih joj postavio da sam imao priliku da je upoznam. Krajem šezdesetih, kada mi je bilo pet ili šest godina, Baba je odlučio da podigne sirotište. Priču sam čuo od Rahima Hana. Rekao mije daje Baba sam nacrtao projekat, uprkos činjenici da nije imao nikakvog arhitektonskog iskustva. Sumnjičavci su ga savetovali da prekine s tim glupostima i unajmi arhitektu. Baba je, naravno, odbio, i svi su nesrećno odmahivali glavom zbog njegove tvrdoglave naravi. Onda je Baba uspeo i svi su odmahivali glavom puni strahopoštovanja zbog toga što on uvekostvari ono što naumi. Babaje platio izgradnju jednosprat- nog sirotišta, odmah pored glavne ulice Džade Majvand južno od reke Kabul, iz sopstvenog džepa. Rahim Han mije pričao da je Baba lično finansirao čitav projekat, plativši inženjere, elek­ tričare, vodoinstalatere i zidare, da ne spominjemo gradske zva- ničnike čije je „brkove valjalo namazati". Izgradnja sirotišta potrajala je tri godine. Tada sam već napu­ nio osam. Sećam se dana pred otvaranje, Baba me je poveo do jezera Garga, nekoliko kilometara severno od Kabula. Rekao mi je da povedem i Hasana, ali sam slagao i rekao da Hasan ima proliv. Želeo sam Babu samo za sebe. A sem toga, jednom smo na jezeru Garga Hasan i ja bacali žabice i Hasanov oblutak je odskočio osam puta. Moj najveći uspeh bio je pet. Baba je bio s nama, gledao je i potapšao je Hasana po leđima. Čak mu je stavio i ruku na rame. Sedeli smo na stolu pored obale jezera, samo Baba i ja, jeli kuvana jaja sa kofta sendvičima - ćufte i turšiju umotane u naan. Voda je bila tamnoplava i sunčeva svetlost se iskrila na njenoj površini nalik na ogledalo. Petkom bi jezero vrvelo od porodi­ ca došlih da provedu dan na suncu. Ali sada je bio radni dan, i
  18. 18. Lovac na zmajeve 21 tu smo bili samo Baba i ja, mi i nekoliko dugokosih, bradatih turista - čuo sam da ih zovu ,,hipici“. Sedeli su na doku, noge su spustili u vodu i držali su štapove s udicama. Pitao sam Babu zašto su im kose toliko duge, ali je on samo nešto progunđao i nije odgovorio. Pripremao je svoj govor za sutradan, prelistavao zbrku ispisanih strana, i ponegde nešto beležio. Zagrizao sam jaje i upitao Babu je li istina ono što sam čuo od jednog dečaka u školi, da ako progutaš komadić ljuske jajeta, posle moraš da ga ispiškiš. Baba je ponovo nešto neodređeno progunđao. Zagrizao sam sendvič. Jedan plavokosi turista se nasmejao i pljesnuo drugog po leđima. U daljini, na drugoj strani jezera, kamion se s mukom uspinjao uz brdo. Sunce je blesnulo u nje­ govom retrovizoru. „Mislim da imam saratan“, rekao sam. Rak. Baba je digao pogled sa stranica koje su poigravale na vetru. Rekao mi je da sok mogu i sam da uzmem, da ga potražim u prtljažniku automobila. Sutradan pred sirotištem nije bilo dovoljno stolica. Mnogi ljudi su ceremoniju otvaranja morali da posmatraju stojeći. Dan je bio vetrovit, i ja sam sedeo iza Babe na malom podijumu, odmah pred ulazom u novu zgradu. Baba je na sebi imao zele­ no odelo i jagnjeću šubaru. Na pola govora vetar mu je odneo šubaru i svi su se nasmejali. On mi je dao znak da mu držim šubaru i to sam .rado učinio zato što su tako svi videli da je on moj otac, moj Baba. Okrenuo se nazad ka mikrofonu i rekao da se nada kako će se zgrada bolje držati na mestu od njegove šubare i svi su se ponovo nasmejali. Kada je Baba završio govor, ljudi su ustali i klicali. Dugo su tapšali. Posle su prilazili da se s njim rukuju. Neki su mi razbarušivali kosu pa se rukovali i sa mnom. Bio sam silno ponosan na Babu, na nas. Međutim, uprkos Babinim uspesima, ljudi su u njega uvek sumnjali. Govorili su mu da mu bavljenje poslovima nije u krvi, i da bi trebalo da studira prava kao njegov otac. Zato im je Baba svima dokazao da greše, jer ne samo što je imao svoju
  19. 19. 22 H a l e d H o s e i n i firmu već je postao jedan od najbogatijih trgovaca u Kabulu. Baba i Rahim Han osnovali su izuzetno uspešno preduzeće za izvoz ćilima, dve apoteke i restoran. Kada su ljudi gunđali kako se Baba nikada neće dobro ože­ niti - na kraju krajeva, on nije od kraljevske loze - on se ože­ nio mojom majkom, Sofijom Akrami, izuzetno obrazovanom ženom za koju je važilo opšte mišljenje da je jedna od najugled­ nijih, najlepših i najvrelijih dama u Kabulu. I ne samo što je predavala klasičnu persijsku književnost na univerzitetu već je bila i potomak kraljevske porodice, što je moj otac uvek veselo nabijao na nos sumnjičavcima, govoreći o njoj kao o „svojoj princezi". Moj otac je oblikovao svet oko sebe kako mu se sviđalo, a jedini izuzetak, i to očigledan, bio sam ja. Problem je, naravno, bio u tome što je Baba svet doživljavao crno-belo. A o tome šta je crno a šta belo odlučivao je on. Osobu koja tako živi ne možete da volite a da je se pri tom i ne bojite. Možda čak poma­ lo i da je mrzite. Kada sam išao u peti razred, imali smo jednog mulu koji nas je učio o islamu. Zvao se mula Fatiulah Han, nizak, zdepast čovek s rošavim licem i grubim glasom. Predavao nam jeo vrli­ nama zekata i obavezi hadžiluka; učio nas je o svim detaljima pet dnevnih namaza, i terao nas da napamet učimo stihove iz Korana - i mada nam ih nikada nije prevodio, naglašavao je, ponekad uz pomoć vrbovog pruta, da moramo arapske reči tač- no da izgovaramo kako bi nas Bog bolje čuo. Jednog dana nam je rekao da je po islamu piće užasan greh; oni koji piju za svoj će greh odgovarati kada stigne kijamat, sudnji dan. U to vreme alkohol je u Kabulu bio nešto sasvim svakodnevno. Niko vas zbog njega ne bi javno bičevao, ali su Avganistanci pili samo u svojim kućama, iz poštovanja. Ljudi su viski kupovali kao ,,lek“, u papirnim kesama u određenim „apotekama'1. Odlazili bi pri­ krivajući kese, ponekad praćeni mrkim pogledima onih koji su znali kakve su to radnje.
  20. 20. Lovac na zmajeve 23 Bili smo gore u Babinoj radnoj sobi, sobi za pušenje, kada sam mu rekao šta je mula Fatiulah Han rekao na času. Baba je sipao sebi viski iz bara koji je napravio u uglu sobe. Saslušao je, klimnuo glavom, otpio gutljaj. Onda se spustio na kožnu sofu, odložio piće i digao me na krilo. Osećao sam se kao da sedim na dva debla. Duboko je udahnuo pa izdahnuo na nos, činilo mi se da vazduh šišti kroz njegove brkove čitavu večnost. Nisam mogao da odredim želim li da ga zagrlim ili da skočim iz njegovog krila u smrtnom strahu. „Vidim da si pomešao ono što učiš u školi sa stvarnim obra­ zovanjem*, rekao je svojim dubokim glasom. „Ali on govori istinu, ti si onda grešnik, Baba?“ „Hmm." Baba je zdrobio kocku leda zubima. „Hoćeš li da znaš šta tvoj otac misli o grehu?“ »Da.“ „Onda ću ti reći“, reče Baba, „ali prvo shvati sledeće, i shvati to sada, Amire: od tih bradatih budala nikada nećeš naučiti ništa vredno.“ „Misliš na mulu Fatiulaha Hana?“ Baba je mahnuo čašom. Led je zazveckao. „Mislim na sve njih. Pišam se ja na brade svih tih licemernih majmuna." Zakikotao sam se. Prizor Babe kako piša na bradu bilo ka­ kvog majmuna, bio on licemeran ili ne, bio je previše smešan. „Ne rade ništa sem što vrte brojanice i recituju odlomke iz knjige napisane na jeziku koji čak i ne razumeju." Otpio je gutljaj. „Nek nam Bog bude u pomoći ako Avganistan ikada padne njima u ruke.“ „Ali meni mula Fatiulah Han izgleda dobar", uspeo sam da kažem između kikota. „Takoje izgledao i Džingis-kan", reče Baba. „Ali dosta o tome. Pitao si me o grehu i hoću da ti ispričam. Slušaš li me?" ,,Da“, rekao sam, čvrsto stegnuvši usne. Međutim, kikot mi je pobegao kroz nos, i zazvučao kao roktanje. Od toga sam se ponovo zakikotao.
  21. 21. 24 H a l e d H o s e i n i Babine ledene oči žarile su se u moje, i odjednom, više se nisam smejao. „Nameravam da s tobom razgovaram kao muška­ rac s muškarcem. Misliš li da si za to bar jednom sposoban?" „Da, Baba džan“, promrmljao sam, pitajući se, ne prvi put, kako Baba uspeva da me žestoko ošine s tako malo reči. Doži- veli smo jedan kratak trenutak bliskosti - Baba nije često razgo­ varao sa mnom, a još sam mu rede sedeo u krilu - i ja zamalo nisam budalasto sve upropastio. „Dobro", rekao je Baba, ali mu se u očima i dalje videla sum­ nja. „Dakle, bez obzira na to šta mula govori, postoji samo jedan greh, jedan jedini. A to je krađa. Svaki drugi greh neka je vrsta krađe. Shvataš li to?" „Ne, Baba džan", odgovorio sam, očajnički želeći da shvatim. Nisam hteo ponovo da ga razočaram. Baba je nestrpljivo uzdahnuo. I to je zabolelo zato što on nije bio nestrpljiv čovek. Prisetio sam se svih onih prilika kada je dolazio kući noću, i kada sam večeravao sam. Pitao bih Alija gdeje Baba, kada će doći kući, mada sam odlično znao daje na gradilištu, nadzire ovo, nadgleda ono. Zar za to nije potrebno strpljenje? Već sam mrzeo svu decu za koju je gradio sirotište; ponekad sam želeo da su sva pomrla zajedno s roditeljima. „Kada ubiješ čoveka, kradeš život", rekao je Baba. „Kradeš pravo njegove žene na muža, otimaš njegovoj deci oca. Kada slažeš, kradeš nečije pravo na istinu. Kada varaš, kradeš pravo na pravdu. Shvataš?" Shvatio sam. Kada je Babi bilo šest godina, u kuću mog dede usred noći ušao je jedan lopov. Moj deda, ugledni sudija, poku­ šao je da ga spreči, ali gaje lopov ubo nožem u vrat i na mestu ga ubio, otevši Babi oca. Varošani su uhvatili ubicu sutradan oko podneva; ispostavilo se da je bio neki lutalica iz oblasti Kunduz. Obesili su ga na granu hrasta a da ni popodnevna molitva još nije počela. Tu priču mi je ispričao Rahim Han, a ne Baba. O Babi sam uvek saznavao od drugih ljudi.
  22. 22. Lovac na zmajeve 25 „Ne postoji ništa gore od krađe, Amire“,rekaoje Baba. „Čovek koji uzima ono što nije njegovo, bio to život ili vekna naana... ja pljujem na takvog čoveka. A ako nam se putevi ikada ukrste, neka mu je Bog u pomoći. Shvataš li me?“ Pomisao na Babu kako mlati lopova bila mi je istovremeno i uzbudljiva i neizmerno strašna. „Da, Baba.“ „Ako Bog postoji, onda se nadam da ima važnije brige od toga što ja pijem viski ili jedem svinjetinu. A sada skači dole. Od ovih silnih priča o grehu ponovo sam ožedneo." Posmatrao sam kako puni čašu za barom i pitao se koliko će vremena proći pre nego što ponovo budemo ovako razgovara­ li. Zato što sam zapravo oduvek osećao kako me Baba pomalo mrzi. A zašto i ne bi? Na kraju krajeva, ja sam ubio njegovu voljenu ženu, njegovu prelepu princezu, zar ne? Najmanje što sam mogao da učinim jeste da imam pristojnosti i postanem bar malo kao on. Ali ja nisam postao kao on. Baš nimalo. U školi smo se igrali igre zvane Šerdžangi, ili „Bitka pesnika“. Njome je rukovodio učitelj persijskog i išla je otprilike ovako: odrecituješ strofu neke pesme i tvoj protivnik ima šezdeset sekundi da odgovori strofom koja počinje istim slovom kojim se tvoja završila. Svi u mom razredu hteli su mene u svojoj ekipi zato što sam već u svojoj jedanaestoj godini umeo da izrecitu- jem desetine strofa iz Hajama, Hafeza ili Rumijevog čuvenog Masnavidža. Jednom sam sam pobedio čitav razred. Kasnije te večeri ispričao sam to Babi, ali on je samo klimnuo glavom i promrmljao: ,,Dobro.“ Tako sam bežao od hladnoće svog oca knjigama svoje mrtve majke. Njima i Hasanu, naravno. Sve sam čitao, Rumija, Hafe­ za, Sadija, Viktora Igoa, Žila Verna, Marka Tvena, Jana Flemin- ga. Kada sam pročitao sve majčine knjige - ne one dosadne istorijske, one me nikada nisu previše zanimale, već romane, epove - počeo sam da džeparac trošim na knjige. Kupovao sam
  23. 23. 26 H a l e d H o s e i n i jednu nedeljno u knjižari blizu bioskopa Park, i slagao ih u kar­ tonske kutije kada je na policama u sobi ponestalo mesta. Naravno, brak s pesnikinjom je jedno, ali sin kome je draže da zagnjuri nos u poeziju nego da ide u lov... pa, pretpostavljam da Baba to nije tako zamišljao. Pravi muškarci ne čitaju poeziju - a sačuvaj Bože daje sami pišu! Pravi muškarci - pravi dečaci - igraju fudbal, baš kao Baba kada je bio mlad. E, toje već hvale vredna strast! Hiljadu devetsto sedamdesete Babaje obustavio rad na sirotištu i odleteo u Teheran na mesec dana da gleda utakmice Svetskog prvenstva, pošto u to doba u Avganistanu televizija još nije postojala. Učlanjivao me je u fudbalske timo­ ve da i u meni pobudi istu strast. Ali ja sam bio smešan, samo sam otežavao sopstvenom timu, uvek sam bio smetnja za dobro dodavanje, ili sam stajao na putu saigračima. Saplitao sam se po terenu na mršavim nogama, kreštavo tražio loptu koja nikada nije stizala. A što sam se više trudio, mahnito mašući rukama iznad glave i drečeći: „Evo me! Sam sam!“, to su me više ignori- sali. Ipak, Baba nije odustajao. Kada je postalo potpuno jasno da nisam nasledio ni trun njegovog dara za sport, pokušao je da me bar pretvori u strastvenog navijača. Sigurno bar to mogu, zar ne? Glumio sam zanimanje što sam duže mogao. Klicao sam s njim kada je kabulski tim dao gol Kandaharu i režao uvrede na račun sudije kada je dosudio penal protiv nas. Ali Baba je osetio moj nedostatak istinskog žara i pomirio se s mračnom činjeni­ com da njegov sin nikada neće ni igrati ni gledati fudbal. Sećam se kako meje jednom Baba odveo na godišnji Buzkasi turnir koji se odigravao prvog dana proleća, na Novu godinu. Buzkaši je bio, a i danas to jeste, nacionalna strast Avganistana- ca. Čapandaz, izuzetno vešti konjanik koga obično izdržavaju bogati ljubitelji tog sporta, mora iz gužve da zgrabi trup koze ili teleta, ponese ga sa sobom oko stadiona u punom galopu, i baci ga u određeni krug koji donosi poene dok ga drugi čapan- dazi jure i čine sve što mogu - ritaju, grebu, bičuju i udaraju ne bi li mu oteli trup. Tog dana gomila je urlala od uzbuđenja
  24. 24. Lovac na zmajeve 27 dok su konjanici dole na polju uzvikivali svoje bojne pokliče i otimali se oko trupla u oblaku prašine. Zemlja se tresla od tutnjave kopita. Gledali smo sa viših tribina kako jahači beso- mučno galopiraju ispod nas, podvriskuju i ciče, a konjima im na usta izbija pena. U jednom trenutku Baba je pokazao nekoga. „Amire, vidiš li onog čoveka koji sedi tamo, okružen drugim ljudima?" Video sam. „To je Henri Kisindžer." ,,Oh“, rekao sam. Nisam znao ko je Henri Kisindžer, i mogao sam da pitam. Ali u tom trenutku užasnut sam posmatrao kako je jedan čapandaz pao iz sedla i kako su ga brojna kopita izgazi­ la. Telo mu je letelo na sve strane, poput krpene lutke, da bi se konačno otkotrljalo i zaustavilo kada je pokretna bitka prošla dalje. Jednom se trznuo pa ostao nepokretno da leži, s nogama izvijenim pod neprirodnim uglom, dok je jezerce njegove krvi natapalo pesak. Briznuo sam u plač. Plakao sam čitavim putem kući. Sećam se kako su se Babi­ ne ruke stezale oko volana. Stezale i opuštale. Najviše od svega, nikada neću zaboraviti Babinejunačke napore da prikrije gađe­ nje na licu dok smo se vozili u tišini. Kasnije te noći, prolazio sam pored očeve radne sobe kada sam načuo kako govori Rahimu Hanu. Priljubio sam uho uz zatvorena vrata. ; „.. .budi zahvalan što je zdrav", govorio je Rahim Han. „Znam, znam. Ali uvek je zagnjuren u te knjige, ili se vuče po kući kao daje izgubljen u nekom snu." T?“ '„Ja nisam bio takav." Babaje zvučao ozlojeđeno, gotovo besno. Rahim Han se nasmejao. „Deca nisu bojanke. Ne možeš da ih ispuniš svojim omiljenim bojama." „Kažem ti", rekao je Baba, „Ja uopšte nisam bio takav, a nisu ni deca s kojom sam odrastao."
  25. 25. 28 H a l e d H o s e i n i „Znaš, ponekad pomislim da u životu nisam upoznao nikog tako samoživog kao što si ti", rekao je Rahim Han. Nisam poznavao nijednog drugog čoveka koji je smeo tako nešto da kaže Babi. „Nema to nikakve veze sa tim.“ ,,Nema?“ ,,Nema.“ „A sa čim onda ima?" Čuo sam škripu kože na Babinoj fotelji kada se promeško­ ljio. Sklopio sam oči, još snažnije pritisnuo uho na vrata, želeći da čujem, ne želeći da čujem. „Ponekad pogledam kroz ovaj prozor i vidim ga kako se igra na ulici s komšijskom decom. Vidim kako ga guraju, kako mu otimaju igračke, kako ga ćuška- ju, udaraju. I znaš, on nikada ne uzvraća. Nikada. Samo,.. obori glavu i...“ „Znači da nije nasilan', rekao je Rahim Han. „Ne govorim o tome, Rahime, i to dobro znaš", uzvratio je oštro Baba. „Nešto njemu nedostaje." „Da, pogana narav." „Samoodbrana nema nikakve veze s poganom naravi. Znaš šta se dešava kad god ga komšijski dečaci zadirkuju? Hasan se umeša pa ih otera. Video sam to rođenim očima. A kada dođu kući, pitam ga: ’Odakle Hasanu ova ogrebotina na licu?’ A on kaže: ’Pao je’ Lepo ti kažem, Rahime, nešto tom dečaku nedostaje." „Samo moraš da ga pustiš da nađe svoj put“, rekao je Rahim Han. ,,A kuda on vodi?", upitao je Baba. „Dečak koji neće da se brani postaće čovekkoji ni sa čim neće moći da se izbori/' „Kao i obično, sve previše pojednostavljuješ." „Ne bih rekao." „Besan si zato što se bojiš da neće preuzeti tvoje poslove." ,,Ko sada previše pojednostavljuje?", upitao je Baba. „Slušaj, znam da ste vas dvojica bliski, i drago mije zbog toga. Zavidim
  26. 26. Lovac na zmajeve 29 vam, ali mije drago. Najozbiljnije. Potreban muje neko ko ga... shvata, zato što Bog zna da ga ja ne shvatam. Ali nešto mi u vezi sa Amirom ne da mira, i to ne umem tačno da izrazim. Kao da...“ Mogao sam da ga zamislim kako pokušava da nađe pra­ ve reči. Utišao je glas, ali sam ga ipak čuo. ,,Da rođenim očima nisam video kako ga doktor vadi iz moje žene, nikada ne bih poverovao daje moj sin.“ Sutradan ujutro, dok mi je pripremao doručak, Hasan me je pitao je li sve u redu. Brecnuo sam se na njega, rekao mu da gleda svoja posla. Rahim Han nije bio u pravu u vezi s poganom naravi.
  27. 27. ČETIRI Godine hiljadu devetsto trideset treće, kada se rodio Baba i kada je Zahir-šah započeo svoju četrdesetogodišnju vladavi­ nu Avganistanom, dva brata, mladići izjedne bogate i ugledne porodice iz Kabula, sela su za volan očevog forda. Omamlje­ ni od hašiša i mast od francuskog vina, na drumu za Pagman udarili su i ubili muža i ženu, Hazare. Policija je izvela pomalo snuždene mladiće i petogodišnjeg sina žrtava pred mog dedu, koji je bio veoma uvažen sudija i čovek besprekornog ugleda. Pošto je čuo priču braće i molbu njihovog oca za milost, moj deda je dvojici mladića naredio da smesta pođu u Kandahar i stupe u vojsku na godinu dana - uprkos činjenici da je njihova porodica nekako uspela da ih oslobodi vojne službe. Njihov otac je pokušao da se raspravlja, ali ne preterano uverljivo, i na kraju su se svi složili da je kazna bila možda stroga ali pra­ vedna. Što se siročeta tiče, moj deda ga je primio u sopstveno domaćinstvo i rekao drugim slugama da ga podučavaju, ali da prema njemu budu dobri. Taj dečak je bio Ali. Ali i Baba su odrasli zajedno kao drugovi u igri - bar dok se Alijeva noga nije osušila od dečje paralize - baš kao što smo Hasan i ja odrasli jedno pokolenje docnije. Baba nam je uvek pričao o svojim i Alijevim vragolijama, a Ali bi zavrteo glavom i rekao: „Ali, aga-sahibe, recite mu koje vragolije smišljao, a ko
  28. 28. Lovac na zmajeve 31 ih je, mučenik, izvodio?" Baba bi se nasmejao i prebacio ruku Aliju preko ramena. Međutim, ni u jednoj priči Baba nikada nije nazvao Alija svojim drugom. Zanimljivo je da nija nikada nisam smatrao Hasana za svog druga. Bar ne u onom uobičajenom smislu te reči. Nije bitno što smo učilijedan drugoga kako se vozi bicikl bez ruku, i kako se od kartonske kutije pravi potpuno funkcionalan fotoaparat. Nije bitno što smo čitave zime provodili puštajući zmajeve, lo­ veći zmajeve. Nije bitno što je za mene lice Avganistana lice dečaka suve građe, obrijane glave, nisko usađenih ušiju, deča- ka s licem kineske lutke, večito ozarenog osmehom sa zečjom usnom. Ništa od toga nije bitno. Zato što se protiv istorije ne može. Kao ni protiv religije. Kada se crta podvuče, ja sam bio Paštun a on Hazara, ja sunit a on šiit, i to nikada i ništa neće promeni- ti. Ništa. A ipak, bili smo deca koja su zajedno naučila da puze, i nika­ kva istorija, narodnost, društvo niti religija ni to neće promeniti. Veći deo prvih dvanaest godina svog života proveo sam igrajući se s Hasanom. Ponekad me čitavo moje detinjstvo podseća na jedan dugačak i lenj letnji dan proveden s Hasanom, na to kako se jurimo među drvećem u očevom dvorištu, igramo se žmur- ke, lopova i žandara, kauboja i Indijanaca, mučimo bube - gde nam je bez sumnje krunsko dostignuće bilo kada smo iščupali žaoku pčeli i oko sirotice vezali konac da je cimnemo nazad svaki put kada bi poletela. Jurili smo Kuče, nomade koji su prolazili kroz Kabul na putu ka severnim planinama. Čuli bismo njihove karavane kako se približavaju našem komšiluku, blejanje njihovih ovaca, me- ketanje njihovih koza, zvonca na vratovima njihovih kamila. Istrčali bismo smo napolje da gledamo kako se karavan vuče kroz našu ulicu, muškarce s prašnjavim, od vetra ogrubelim licima i žene odevene u dugačke, šarene marame, s đinđuvama i
  29. 29. 32 H a l e d H o s e i n i srebrnim grivnama na rukama i nogama. Bacali smo kamičke na njihove koze. Prskali smo vodom njihove mazge. Ja bih na- terao Hasana da sedi na zidu bolešljivog kukuruza i iz praćke ispaljuje šljunak kamilama u stražnjice. Zajedno smo gledali svoj prvi vestern, Rio Bravo s Džonom Vejnom, u bioskopu Park, preko puta moje omiljene knjižare. Sećam se kako sam preklinjao Babu da nas povede u Iran da upoznamo Džona Vejna. Baba je prasnuo u grlen smeh - zvuk je bio prilično nalik zagrevanju motora kamiona - a kada je ponovo uspeo da progovori, objasnio namje šta znači nasnima- vanje glasa. Hasan ija smo bili preneraženi. Ošamućeni. Džon Vejn zapravo ne govori persijski i nije Iranac! Bio je Amerika­ nac, baš kao srdačni, dugokosi muškarci i žene koje smo stalno viđali kako se motaju po Kabulu, odeveni u dronjave, šarene košulje. Rio Bravo smo gledali tri puta, ali smo naš omiljeni vestern, Sedam veličanstvenih, gledali trinaest puta. Svaki put smo plakali na kraju, kada mali Meksikanci sahranjuju Čarlsa Bronsona - za koga se takođe ispostavilo da nije Iranac. Šetali smo se kroz ustajao miris pazara u delu Kabula zva­ nom Šar-e-Nau, ili Novi grad, zapadno od četvrti Vezir Ahbar- han. Pričali smo o filmu kojismo upravo pogledali ihodali kroz vrevu bazarisa. Vijugali smo između trgovaca i prosjaka, lutali kroz uzane uličice prepune nizova sitnih, pretrpanih tezgi. Baba nam je obojici davao nedeljni džeparac od deset avganija i mi smo ga trošili na toplu koka-kolu i sladoled od ružine vodice s mrvljenim pistaćima. Za vreme školske godine imali smo ustaljen dnevni raspored. Dok bih ja jedva uspeo da ustanem iz kreveta i odbauljam do kupatila, Hasan se već umio, izmolio jutarnji namaz sa Alijem, i spremio mi doručak: vrući crni čaj sa tri kocke šećera i krišku prepečenog naana s mojom omiljenom marmeladom od viša­ nja, sve uredno postavljeno na trpezarijskom stolu. Dok sam ja jeo i žalio se na domaći, Hasan mi je nameštao krevet, glancao cipele, peglao odeću za taj dan, pakovao knjige i olovke. Čuo bih
  30. 30. Lovac na zmajeve 33 ga kako svojim unjkavim glasom peva za sebe stare hazarske pesme u predvorju dok pegla. Onda bismo se Baba ija odvezli u njegovom crnom fordu mustangu - kolima koja su svugde iza­ zivala zavidljive poglede zato štoje ista takva vozio Stiv Mekvin u Bulitu, filmu koji je u jednom bioskopu neprekidno igrao čitavih šest meseci. Hasan je ostajao kod kuće i pomagao Aliju oko svakodnevnih poslova: ručnog pranja iprostiranja rublja u dvorištu, čišćenju podova, kupovanju svežeg naana na pazaru, stavljanja mesa u pac za večeru, zalivanja bašte. Posle škole Hasan i ja bismo se našli, zgrabili neku knjigu i otkasali do niskog brda odmah severno od imanja mog oca u Vezir Ahbar-hanu. Na vrhu brda nalazilo se staro napušteno groblje s nizovima neobeleženih nišana i podivljalim korovom koji je zakrčio prolaze između njih. Gvozdena kapija zarđala je od smene kiša i snegova, a niski kameni grobljanski zidovi su se urušili. Blizu ulaza raslo je drvo nara. Jednog letnjeg dana uzeo sam Alijev kuhinjski nož i urezao naša imena u stablo: „Amir i Hasan, sultani Kabula.“ Te reči su to ozvaničile: drvo je bilo naše. Posle škole, Hasan i ja smo se penjali u njegove grane i brali krvavocrvene narove. Pošto bismo pojeli voće i obrisali šake o travu, ja sam mu čitao. Sedeći skrštenih nogu, dok su mu sunčeva svetlost i senke lišća nara igrale na licu, Hasan je odsutno čupkao vlati trave, a ja sam mu čitao priče koje sam nije mogao da pročita. Da će Hasan odrasti nepismen kao Ali i većina Hazara, odlučeno je istog trena kada je rođen, možda čak i istog trenutka kada je začet u Sanaubarinoj negostoljubivoj utrobi - na kraju krajeva, šta ćejednom slugi pisana reč? Ipak, uprkos nepismenosti, Hasa­ na je privlačilo tajanstvo reči, zaveo gaje njemu zabranjeni, taj­ ni svet. Čitao sam mu pesme i pripovetke, ponekad zagonetke - mada sam s njima prestao kada se pokazalo da ih mnogo bolje odgoneta od mene. Zato sam mu čitao proste stvari, poput sme- šnih doživljaja nespretnog mule Nasrudina i njegovog magarca. Sedeli bismo satima ispod tog drveta, sedeli sve dok sunce ne
  31. 31. 34 H a l e d H o s e i n i zađe na zapadu, a Hasan bi i dalje tvrdio da ima dovoljno svetla za još jednu pripovetku, još jedno poglavlje. Ja sam u čitanju Hasanu najviše uživao kada bismo naišli na neku stranu ili retku reč koju on nije znao. Zadirkivao bih ga, razotkrivao njegovu neukost. Jednom, čitao sam mu priču o muli Nasrudinu, i on me je zaustavio. „Šta ta reč znači?“ ,,Koja?“ ,,Idiot.“ „Ne znaš šta znači?“, upitao sam kezeći se. „Ne znam, Amir-aga.“ „Ali to je tako obična reč!“ ,,A ipakje ne znam.“ Ako je i osećao žaoku mog zadirkivanja, njegovo osmehnuto lice nije to pokazivalo. „Pa, svi u mojoj školi znaju šta znači", rekao sam. „Da vidimo. Idiot’. To znači pametan, oštrouman. Evo ti primera. ’Kada su reči posredi, Hasan je pravi idiot.’“ „Aaah“, rekao je on klimajući glavom. Kasnije bi me grizla savest. Zato sam pokušavao da se iskupim tako što bih mu dao neku moju staru košulju ili slomljenu igračku. Govorio sam sebi da je to dovoljna nadoknada za bezazlenu šalu. Daleko najomiljenija Hasanova knjiga bilaje Šahnama, ep iz desetog veka o drevnim persijskim junacima. Voleo je baš sva poglavlja, stare šahove, Feriduna, Zala i Rudabu. Ali omiljena priča, kao i meni, bila mu je „Rustam i Sohrab“, pripovest o velikom ratniku Rustamu i njegovom hitronogom konju Rah- šu. Rustam u bici smrtno ranjava svog odvažnog protivnika Sohraba, ali onda otkriva da mu je Sohrab davno izgubljeni sin. Zanemeo od bola, Rustam sluša poslednje reči svoga sina: Ako si mi zaista otac, onda znaj da si umrljao mač krvlju sina svog. A sve to iz tvoje tvrdoglavosti. Jer ja htedoh da te ka ljubavi okrenem, i moljah teimenomtvojim,jer mišljah da u tebividim znamenja o kojima mije govorila mati. Ali obratih se srcu tvome uzalud, i sada je vreme za susret prošlo...
  32. 32. Lovac na zmajeve 35 „Pročitaj to ponovo, molim te, Amir-aga“, rekao bi Hasan. Ponekad bi mu suze navirale na oči dok sam mu čitao taj deo, a uvek sam se pitao za kim to plače, za bolom savladanim Rusta- mom, koji kida odeću i posipa se pepelom po glavi, ili za Sohra- bom, koji umire, a samo je čeznuo za očevom ljubavlju? Lično, ja nisam video šta je tragično u Rustamovoj sudbini. Na kraju krajeva, zar svi očevi u dubini srca ne gaje želju da ubiju svoje sinove? Jednog dana u julu sedamdeset treće, ponovo sam nasama­ rio Hasana. Čitao sam mu i iznenada sam odstupio od napisane priče. Pretvarao sam se da čitam iz knjige, redovno okrećući strane, ali sam potpuno odstupio od teksta, i sam smišljao za­ plet. Hasan to, naravno, nije znao. Za njega su reči na strani bile šifra, nerastumačive, tajanstvene. Reči su bile tajna vrata, a ja sam držao sve ključeve. Kasnije sam zaustio da ga pitam je li mu se dopala priča, jedva potiskujući kikot, kada je on počeo da tapše. „Šta to radiš?", upitao sam. „Odavno mi nisi čitao bolju priču", odgovorioje i dalje tapšući. Nasmejao sam se. „Stvarno?" „Stvarno." „Fascinantno", promrmljao sam. Stvarno sam tako i mislio. Bilo je to... sasvim neočekivano. „Siguran si, Hasane?" I dalje je tapšao. „Bila je sjajna, Amir-aga. Hoćeš sutra da mi čitaš dalje?" „Fascinantno", ponovio sam, pomalo bez daha, osećajući se kao čovek koji otkrije zakopano blago u sopstvenom dvorištu. Dok smo silazili s brda, u glavi su mi praskale misli poput vatro­ meta za Čaman. Odavno mi nisi čitao bolju priču, rekao je. A čitao sam mu mnogo priča. Hasan me je nešto pitao. „Molim?", rekao sam. „Šta to znači 'fascinantan?" Nasmejao sam se. Čvrsto sam ga zagrlio i poljubio u obraz. „Zašto to?", rekao je iznenađen, pocrvenevši.
  33. 33. 36 H a l e d H o s e i n i Drugarski sam ga gurnuo. Osmehnuo se. „Ti si princ, Hasa- ne. Ti si princ i ja te volim." Te iste noći napisao sam svoju prvu kratku priču. Za to mi je bilo potrebno trideset minuta. Bilaje to mračna mala pripovest o čoveku koji je našao čarobnu šolju i ustanovio da ako u nju plače, suze mu se pretvaraju u bisere. Ali premda je oduvekbio siromašan, bio je srećan čovek i retko je lio suze. Zato je našao načina da postane tužan, da bi se obogatio od sopstvenih suza. Kako su se biseri gomilali, tako je rasla i njegova pohlepa. Na kraju priče čovek je sedeo na brdu bisera, s nožem u ruci, bes­ pomoćno jecajući u šolju, s telom voljene žene u naručju. Te večeri sam se popeo uz stepenice i ušao u Babinu sobu za pušenje, noseći dva lista hartije na kojima sam napisao priču. Baba i Rahim Han pućkali su lule i pijuckali brendi. „Šta je, Amire?“, upitao je Baba, zavaljen na sofu, s rukama spojenim iza glave. Plavi dim mu se kovitlao oko lica. Grlo mi se osušilo od njegovog prodornog pogleda. Nakašljao sam se i rekao mu da sam napisao priču. Babaje klimnuo glavom i uputio mi slabašan osmeh kojije go­ vorio samo o glumljenom zanimanju. „Pa, to je baš lepo, zar ne?“, rekaoje. Onda ništa više. Samo meje posmatrao kroz oblakdima. Verovatno sam tamo stajao manje od minuta, ali do dana današnjeg mi se čini da je to bio jedan od najdužih minuta u mom životu. Sekunde su se vukle, svaka odvojena od naredne čitavom večnošću. Vazduh je postao težak, vlažan, gotovo opi­ pljiv. Jedva sam disao. Baba je nastavio izazivački da me posma- tra i nije se ponudio da je pročita. Kao i obično, spasao meje Rahim Han. Pružio je ruku i upu­ tio mi osmeh u kome nije bilo ničega lažnog. „Mogu li da je dobijem, Amire džan? Veoma bih voleo da je pročitam." Kada mi se obraćao, Baba gotovo nikada nije iza mog imena nije dodavao reč džan, koja se koristila iz milošte. Baba je slegnuo ramenima i ustao. Delovao je kao da mu je laknulo, kao da je Rahim Han i njega spasao. „Da, daj je kaka
  34. 34. Lovac na zmajeve 37 Rahimu. Ja idem da se spremim/41s tim rečima izašao je iz sobe. Babu sam skoro uvek obožavao sa gotovo religijskim žarom. Ali tog trenutka poželeo sam da presečem vene i istočim njegovu prokletu krv iz svog tela. Sat vremena kasnije, dokje večernje nebo tamnelo, njih dvo­ jica su se kolima mog oca odvezla na neku zabavu. Dok su izlazili, Rahim Han je čučnuo preda mnom i pružio mi moju priču ijoš jedan presavijen list papira. Hitro mi se osmehnuo i namignuo. „Za tebe. Pročitaj kasnije." Onda je zastao i dodao još jednu reč koja me je više ohrabrila da se posvetim pisanju od svih pohvala koje sam ikada dobio od urednika i kritičara. Ta reč je bila bravo. Pošto su otišli, sedeo sam na krevetu i žalio što Rahim Han nije moj otac. Onda sam pomislio na Babu i njegove široke gru­ di i kako je lepo kada me na njih privije, kako je ujutru mirisao na ,,brut“ i kako mi je njegova brada golicala lice. Ophrvala me je takva iznenadna griža savesti da sam jurnuo u kupatilo i povratio u umivaonik. Kasnije te noći, sklupčan u krevetu, iščitavao sam pisamce Rahima Hana iznova i iznova. Ovako je glasilo: Amire džan, Veoma sam uživao u tvojoj priči. Mašala, Bog ti je dao poseban dar. Sadaje tvoja dužnost da taj dar izbrusiš zato što je čovekkoji protraći božje darove magarac. Priču si napisao gramatički ispravno i zanimljivim stilom. Ali najzanimljivije u njoj jeste to što poseduje ironiju. Ti možda ni ne znaš šta ta reč znači. Ali jednog dana ćeš naučiti. Toje nešto za čime pojedini pisci streme čitavog života, a nikada nepostignu. Ti si to ostvario u svojoj prvoj priči. Moja vrata su ti otvorena i uvek će to biti, Amire džan. Saslušaću svaku priču koju imaš da ispričaš. Bravo! Tvoj prijatelj, Rahim
  35. 35. 38 H a l e d H o s e i n i Obodren Rahimovim pisamcetom, zgrabio sam priču i požu­ rio dole u predvorje, gde su Ali i Hasan spavali na dušeku. U kući su spavali samo tada, kada bi Baba nekuda otišao i kada je Ali morao da me pazi. Probudio sam Hasana i upitao ga hoće li da čuje jednu priču. Protrljao je sanjive oči pa se proteglio. „Sada? Koliko je sati?" „Pusti to koliko je sati. Ovo je posebna priča. Sam sam je napisao", prošaputao sam u nadi da neću probuditi Alija. Hasa- novo lice se ozarilo. „Onda moram da je čujem", rekao je i već je svlačio pokrivač. Pročitao sam mu je u dnevnoj sobi, pored mermernog kami­ na. Ovog puta nije bilo vragolastog odstupanja od teksta; ovde sam posredi bioja! Hasan je u mnogo čemu bio savršen slušalac, potpuno unet u pripovest, lice mu se menjalo s promenom ras­ položenja u priči. Kada sam pročitao poslednju rečenicu, stao je tiho da tapše. „Mašala, Amir-aga. Bravo!" Prosto je sijao. „Dopala ti se?“, rekao sam, pošto sam po drugi put osetio slatki ukus hvale. „Jednog dana, inšalah, postaćeš velik pisac", rekao je Hasan. ,,A ljudi po čitavom svetu čitače tvoje priče." „Preteruješ, Hasane", rekao sam, a voleo sam ga zbog toga. „Ne. Postaćeš velik i slavan", uporno je tvrdio. Onda je zastao, kao da je na ivici da još nešto doda. Odmerio je reči pa se nakašljao. „Ali hoćeš li mi dozvoliti da te nešto pitam o priči?", upitao je stidljivo. „Naravno." „Pa...", zaustio je i onda stao. „Reci mi, Hasane", kazao sam. Osmehnuo sam se, mada izne­ nada nesigurni pisac u meni i nije bio toliko siguran želi li to da čuje. „Pa", rekao je, „ako smem da upitam, zašto je čovek ubio svo­ ju ženu? Zapravo, zašto je uopšte morao da bude tužan da bi plakao? Zar nije mogao samo da pomiriše crni luk?"
  36. 36. Lovac na zmajeve 39 Ovo me je ošamutilo. Ta činjenica, toliko očigledna da je bila krajnje glupa, nijednog trenutka nije mi pala na pamet. Bezglasno sam pomerao usne. Izgledalo je kao da ću iste noći kada sam otkrio jedan cilj spisateljstva, ironiju, biti upoznat i sa jednom opasnošću: rupom u zapletu. I da će me tome naučiti niko drugi nego Hasan. Nepismeni Hasan, koji u životu nije napisao ni jednu jedinu reč. Na uho mi iznenada prošapta neki glas, hladan i taman: Šta on zna, nepismeni Hazara? On će čita­ vog života biti sluga. Kako se on usuđuje da te kritikuje? ,,Pa“, zaustio sam. Ali nikada nisam stigao da dovršim tu rečenicu. Zato što se iznenada Avganistan zauvek promenio.
  37. 37. PET Nešto je zatutnjalo kao grmljavina. Zemlja se malo protresla i začuli smo rafalnu pucnjavu. ,,Oče!“, kriknuo je Hasan. Skočili smo na noge i otrčali u dnevnu sobu. Zatekli smo Alija kako mahnito šepa preko predvorja. „Oče! Kakav je to zvuk?“, ciknuo je Hasan, ruku pruženih prema Aliju. Ali nas je obojicu zagrlio. Nekakvo belo svetio je blesnulo i obojilo nebo srebrom. Ponovo je blesnulo, pa je usle- dio stakato puščane paljbe. „Love patke“, rekao je Ali muklo. „Znate, love patke noću. Ne bojte se.“ U daljini se oglasila sirena. Negde se razbilo staklo i neko je viknuo. Čuo sam ljude na ulici, trgnute iz sna i verovatno još u pižamama, raščupanih kosa i nateklih očiju. Hasan je plakao. Ali ga je čvrsto privukao k sebi, nežno ga stegao. Kasnije ću govoriti sebi da nisam zavideo Hasanu. Nimalo. Ostali smo tako zagrljeni do zore. Pucnjava i eksplozije tra­ jale su manje od sat vremena, ali su nas veoma uplašile zato što niko od nas nikada ranije nije čuo pucnjavu na ulicama. Tada su nam to bili strani zvuci. Pokolenje avganistanske dece čije uši neće znati ništa sem zvuka bombi i pušaka još nije bilo rođeno. Šćućureni u trpezariji, dok smo čekali da se rodi sunce, nismo imali ni najmanju predstavu da se jedan način života okončao. Nas način života. To se možda nije desilo baš tada, alije sigurno
  38. 38. Lovac na zmajeve 41 bio početak kraja. Sam kraj, zvanični kraj, stići će prvo u aprilu sedamdeset osme, s komunističkim državnim udarom, a onda u decembru sedamdeset devete, kada će se ruski tenkovi zako­ trljati istim onim ulicama na kojima smo se Hasan i ja igrali, donoseći smrt Avganistancima koje sam poznavao i započevši doba krvoprolića koje i danas traje. Nešto pre svanuća, Babina kola tiho su stigla pred kuću. Vrata su se s treskom zatvorila i čulo se kako trči uz stepenice. Onda se pojavio na vratima i video sam mu nešto na licu. Nešto što nisam prepoznao jer sam ga video prvi put: strah. „Amire! Hasane!“ viknuo je kada nam je pritrčao raširenih ruku. „Bloki­ rali su sve ulice a telefon nije radio. Mnogo sam se zabrinuo!" Pustili smo ga da nas obujmi rukama, i na jedan kratak, sulud trenutak bilo mi je drago zbog događaja te noći, šta god da su bili. Ipak nisu lovili patke. Ispostavilo se da te noći, sedamnaestog jula hiljadu devetsto sedamdeset treće, nisu mnogo šta ni upu­ cali. Kabul se sutradan ujutro probudio i saznao da monarhija više ne postoji. Kralj, Zahir-šah, nalazio se u Italiji. U njegovom odsustvu, njegov rođak Daud-han okončao je kraljevu četrdese­ togodišnju vladavinu državnim udarom bez krvoprolića. Sećam se kako smo narednog jutra Hasan i ja čučali pred radnom sobom mog oca, dok su Baba i Rahim Han pijuckali crni čaj i slušali najnovije vesti o državnom udaru na Radio Kabulu. ,,Amir-aga?“, prošaputao je Hasan. „Molim?" „Šta je republika’?" Slegnuo sam ramenima. „Ne znam.“ Na Babinom radiju neprekidno su ponavljali reč „republika". „Amir-aga?" „Molim?"
  39. 39. 42 H a l e d H o s e i n i „Je l’ 'republika znači da ćemo otac ija morati da se odselimo?" „Ne bih rekao", uzvratio sam šapatom. Hasan se zamislio. „Amir-aga?" „Molim?" „Neću da nas oteraju." Osmehnuo sam se. ,JBas, magarče jedan. Niko te neće oterati." „Amir-aga?" „Molim?" „Ajde da se penjemo na naše drvo." Osmeh mi se proširio. Toje bilajoš jedna Hasanova osobina. Uvek je znao kada da kaže ono pravo - vesti na radiju posta­ jale su prilično dosadne. Hasan je otišao u svoju kolibu da se spremi, a ja sam otrčao na sprat da uzmem neku knjigu. Onda sam svratio do kuhinje, napunio džepove pinjolima i istrčao napolje, gde me je Hasan već čekao. Jurnuli smo kroz kapiju i krenuli ka brdu. Prešli smo jednu ulicu s porodičnim kućama i gazili preko pojasa gole, neravne zemlje koja je vodila ka brdu, kada je, izne­ nada, kamenica pogodila Hasana u leđa. Naglo sam se okrenuo i srce mije preskočilo. Približavali su nam se Asefi njegova dva druga, Vali i Kamal. Asef je bio sin jednog očevog prijatelja, Mahmuda, pilota. Njegovi su živeli nekoliko ulicajužno od nas, na otmenom ima­ nju s visokim zidovima i palmama. Ako ste u detinjstvu živeli u kabulskoj četvrti Vezir Ahbar-han, znali ste za Asefa i njegov čuveni bokser od nerđajućeg čelika, mada poželjno ne iz ličnog iskustva. Sin majke Nemice i oca Avganistanca, plavokosi, pla- vooki Asefbio je za glavu viši od druge dece. Na ulicama su ga pratile i te kako osnovane glasine o svireposti. Okružen poslu­ šnim drugarima, hodao je komšilukom kao kan koji obilazi svoju zemlju, s pratnjom uvek spremnom da ugodi. Njegova reč bilaje zakon, a kome zatreba malo pravničkog obrazovanja, taj bokser je bio odlično nastavno sredstvo. Video sam kako ga je jednom primenio na nekom dečaku iz četvrti Karte-Čar.
  40. 40. Lovac na zmajeve 43 Nikada neću zaboraviti kako su Asefove plave oči iskrile nekim pomalo suludim sjajem i kako se cerio, kako se cerio dokje mla­ tio tog nesrećnog dečaka sve dok ovaj nije izgubio svest. Neki dečaci iz Vezir Ahbar-hana nadenuli su Asefu nadimak Gošhor ili ,,Uhožder“. Naravno, niko se nije usuđivao tako da ga nazo­ ve u lice, da ne bi prošao kao onaj nesrećnik koji se sa Asefom potukao oko zmaja i na kraju morao da traži svoje desno uho po blatnjavom slivniku. Mnogo godina kasnije naučio sam engle­ sku reč za stvorenje koje je bio Asef, reč koju je teško doslovno prevesti na persijski: ,,sociopata“. Od sve dece u komšiluku koja su kinjila Alija, Asef je bio daleko najnemilosrdniji. On je, zapravo, i započeo izrugivanje s Babaluom: Hej, Babalu, koga si danaspojeo?A? Hajde, Babalu, osmehni nam se! A kada bi bio posebno nadahnut, dodatno bi začinio uvrede: Hej, Babalupljosnatog nosa, koga si danaspojeo? Reci nam, kosooki magarče! Sada nam se približavao, podbočen, a patike su mu dizale oblačiće prašine. „Dobro jutro, kunis“, viknuo je Asef mašući. ,,Peder“, to je bila još jedna njegova omiljena uvreda. Hasan se povukao iza mene kada su se trojica starijih dečaka približila. Stajali su is­ pred nas, tri visoka dečaka u farmerkama i majicama kratkih rukava. A iznad svih nas, Asefje prekrstio ruke na grudima, s divljačkim kezom na licu. Nije mi se prvi put učinilo da Asef nema sve daske u glavi. Takođe sam pomislio koliko sam srećan što mi je Baba otac, što je, verujem, bio jedini razlog zašto se Asef uzdržavao da me ne kinji previše. Digao je bradu ka Hasanu. „Hej, pljosnati nosu“, rekao je. „Kako je Babalu?" Hasan nije rekao ništa, već se samo povukao još korak iza mene. „Jeste li čuli vesti, deco?“, rekao je Asef, a kez mu ni na tren nije silazio s lica. „Nema više kralja. Hvala bogu. Živeo predsed- nik! Moj otac lično poznaje Daud-hana, jesi li to znao, Amire?“
  41. 41. 44 H a l e d H o s e i n i „Poznaje ga i moj otac“, rekao sam. Nisam imao pojma da li je to istina ili ne. „Poznaje ga i moj otac“,oponašao meje Asefkenjkavim glasom. Kamal i Vali uglas su se zasmejali. Poželeo sam da je Baba tu. „Pa, Daud-han je prošle godine večerao kod nas“, nastavio je Asef. „Kako ti se to čini, Amire?“ Pitao sam se da li bi neko u toj zabiti čuo naše krike. Babina kuća se nalazila čitav kilometar odatle. Zažalio sam što smo izašli iz kuće. „Je 1’ znaš šta ću reći Daud-hanu kada sledeći put dođe u našu kuću na večeru?“, upita Asef. „Ima da proćaskam s njim, kao muškarac s muškarcem, mard sa mard. Da mu kažem ono što sam već rekao majci. O Hitleru. E, to je bio pravi vođa. Veliki vođa. Čovek s vizijom. Reći ću Daud-hanu da zapamti kako bi danas svet bio bolji samo da su Hitlera pustili da završi ono što je započeo." „Baba kaže daje Hitler bio luđak, daje naredio ubijanje mno­ go nevinih ljudi", čuo sam sebe kako govorim pre nego što sam stigao da stavim šaku na usta. Asefse zasmejuljio. „Zvuči kao moja majka, a ona je Nemica, trebalo bi da je pametnija. Ali oni i hoće da u to poveruješ, je l’ tako? Neće da znaš istinu." Nisam znao ko su ,,oni“, niti kakvu to istinu kriju, a nisam ni želeo da saznam. Kajao sam se što sam bilo šta rekao. Pono­ vo sam poželeo da dignem pogled i vidim Babu kako se penje na brdo. „Ali moraš da čitaš knjige koje ti ne daju u školi", rekao je Asef. „Ja jesam. I progledao sam. Sada imam viziju i podeliću je s novim predsednikom. Je l’ znaš kakvu?" Odmahnuo sam glavom. Ipak će mi reći; Asefje uvek odgo­ varao na sopstvena pitanja. Njegove plave oči preleteše na Hasana. „Avganistan je zemlja Paštuna. Uvek je bila, uvek će biti. Mi smo pravi Avganistanci, čisti Avganistanci, a ne ovaj Pljosnati Nos ovde. Njegov narod
  42. 42. Lovac na zmajeve 45 kalja našu otadžbinu, naš vatan. Prljaju nam krv.“ Široko je, dramatično mahnuo rukama. „Avganistan za Paštune, kažem ja. To je moja vizija." Asefme ponovo pogleda. Izgledao je kao neko ko se budi iz lepog sna. „Prekasno je za Hitlera“, rekao je. „Ali ne i za nas.“ Izvadio je nešto iz zadnjeg džepa farmerki. „Zamoliću pred- sednika da uradi ono što kralj nije imao kuvat da uradi. Da očisti Avganistan od svih prljavih, kasiifHazara." „Samo nas pusti, Asefe“, rekao sam, besan zbog drhtaja u glasu. „Mi ti ne smetamo." „O, smetate mi, smetate", rekao je Asef. I s mučninom sam video šta je to izvadio iz džepa. Naravno. Njegov bokser od ner- đajućeg čelika zablistao je na suncu. „Veoma mi smetate. Zapra­ vo, ti mi smetaš više od ovog ovde Hazare. Kako možeš da pričaš s njim, da se igraš s njim, da ga puštaš da te dodiruje?", pitao je glasom prepunim gađenja. Vali i Kamal klimali su glavom i ispu­ štali zvuke odobravanja. Asef usitni oči. Zavrte glavom. Kada je ponovo progovorio, zvučao je jednako zbunjeno kao što je izgledao. „Kako možeš da ga nazoveš svojim drugom’?" Ali on mi nije drug!, zamalo da mi izleti. On mije sluga! Jesam li zaista pomislio to? Naravno da nisam. Nisam. Prema Hasanu sam se lepo ophodio, baš kao prema drugu, još i bolje, više kao prema bratu. Ali zašto onda, kada su Babini prijatelji dolazili u posetu sa svojom decom, zašto nikada nisam zvao Hasana da se igra s nama? Zašto sam se igrao s Hasanom samo kada nikoga drugog nije bilo u blizini? Asef stavi bokser na ruku. Ledeno me pogleda. „Ti si deo problema, Amire. Da budale poput tebe i tvog oca nisu prima­ le ove ljude, do sada bismo ih se već otarasili. Svi bi lepo otišli da trunu u Hazaradžatu, gde im je i mesto. Ti si sramota za Avganistan." Pogledao sam njegove lude oči i shvatio da ozbiljno misli. Stvarnoje nameravao da me povredi. Asefdiže pesnicu i krenu ka meni.
  43. 43. 46 H a l e d H o s e i n i Osetio sam da se iza mene nešto brzo kreće. Krajičkom oka sam video Hasana kako se saginje i brzo ustaje. Asefove oči produžiše iza mog ramena i raširiše se od iznenađenja. Video sam isti zaprepašćen izraz na licima Kamala i Valija kada su i oni ugledali šta se iza mene desilo. Okrenuo sam se i suočio s Hasanovom praćkom. Hasan je zategao široku gumenu traku do samog kraja. U ležištu se nala­ zio kamen veličine oraha. Hasan je uperio praćku pravo u Ase- fovo lice. Ruka mu je drhtala od napora, a graške znoja izbile su mu na čelu. „Molim te ostavi nas na miru, aga“, rekao je Hasan mirnim glasom. Oslovio je Asefa sa ,,aga“ i ja sam se na tren zapitao kako li je to živeti s tako duboko usađenim osećajem za mesto na društvenoj lestvici. Asef zaškrguta zubima. „Spuštaj to, kopile hazarsko." „Molim te, pusti nas na miru, aga“, reče Hasan. Asef se osmehnu. „Možda nisi primetio, ali nas smo trojica, a vas ste dvojica." Hasan slegnu ramenima. Nekom sa strane sigurno ne bi delo- vao uplašeno. Ali Hasanovo lice bilo je moja prva uspomena i znao sam sve fine nijanse na njemu, poznavao sam baš svaki treptaj i trzaj koji je ikada prešao preko njega. I video sam da se boji. Užasno boji. ,,U pravu si, aga. Ali ti možda nisi primetio da ja držim prać­ ku. Mrdneš li samo, moraće da ti promene nadimak od Asef ’Uhožder u ’Ćoravi Asef, zato što sam ovaj kamen naciljao u tvoje levo oko.“ Rekao je to tako mirno da sam čak i ja morao da se napregnem da bih čuo strah za koji sam znao da se krije iza tog staloženog glasa. Asefova usta se zgrčiše. Vali i Kamal su sve to posmatrali skoro opčinjeno. Neko se usudio da izazove njihovog boga. Da ga ponizi. A najgore od svega, taj neko je bio jedan mršavi Hazara. Asef je pogledao prvo kamen, pa Hasana. Pažljivo je proučavao Hasanovo lice. Ono što je na njemu otkrio sigurno
  44. 44. Lovac na zmajeve 47 ga je ubedilo koliko su Hasanove namere ozbiljne zato što je spustio pesnicu. „Trebalo bi nešto da o meni znaš, Hazaro“, rekaoje Asefozbilj­ no. „Ja sam veoma strpljiv čovek. Ovo se danas nije okončalo, veruj mi.“ Okrenuo se ka meni. „Nije kraj ni za tebe, Amire. Postaraču se da jednog dana ostanemo nasamo." Asefse povuče za korak. Njegovi sledbenici učiniše isto. „Tvoj Hazaraje danas grdno pogrešio, Amire“, rekao je. Onda su se okrenuli i otišli. Gledao sam ih kako silaze niz brdo i nesta­ ju iza jednog zida. Hasan je drhtavim rukama pokušavao da zadene praćku za pojas. Usta su mu se skupila u nešto što je trebalo da liči na osmeh. Uspeo je da sveže učkur tek iz petog pokušaja. Nismo mnogo govorili dok smo se u strahu vraćali kući, na svakom ćošku sigurni da će nas Asefi njegovi prijatelji zaskočiti. Nisu to učinili i to je trebalo malo da nas umiri. Ali nije. Baš nimalo. Sledećih nekoliko godina reči ekonomski razvoj i reforme nisu silazile sa mnogih usana u Kabulu. Ustavna monarhijaje ukinu­ ta, zamenila ju je republika, koju je predvodio predsednik. Na neko vreme osećaj obnovljene snage i odlučnosti preplavio je zemlju. Ljudi su razgovarali o ženskim pravima i savremenoj tehnologiji. A život je, iako se u Argu - kraljevskoj palati u Kabulu - nastanio novi vođa, uglavnom tekao isto kao pre. Ljudi su išli na posao od nedelje do četvrtka, a petkom se okupljali na pikni­ cima u parkovima, na obali jezera Garga, u vrtovima Pagmana. Raznobojni autobusi i kamioneti kotrljali su se uzanim kabul- skim ulicama, a navodila ihje neprekidna vika pomoćnika voza­ ča koji su stajali na zadnjim branicima i izvikivali pravac vozaču jakim kabulskim akcentom. Na Eid, tri dana slavlja posle svetog meseca ramazana, stanovnici Kabula su se odevali u najbolju odeću i odlazili u porodične posete. Ljudi su se grlili, ljubili i
  45. 45. 48 H a l e d H o s e i n i pozdravljali jedni druge sa „Eid mubarak“. Srećan Eid. Deca su otvarala poklone i igrala se obojenim jajima. Početkom sledeće zime, sedamdeset četvrte, Hasan ija smo se jednog dana igrali u dvorištu, pravili smo tvrđavu od sne- ga kada ga je Ali pozvao da uđe. „Hasane, aga-sahib hoće da razgovara s tobom!“ Stajao je kraj ulaznih vrata, odeven u belo, sa šakama zavučenim pod pazuhe, a iz usta su mu izbijali pra­ menovi pare. Hasan i ja smo se osmehnuli jedan drugome. Čitavog dana smo čekali taj poziv: bio je Hasanov rođendan. „Šta će da bude, oče, je l’ znaš? Hoćeš li nam reći?“, upitao je Hasan. Oči su mu sijale. Ali slegnu ramenima. „Aga-sahib nije o tome pričao sa mnom.“ „Hajde, Ali, reci nam“, navaljivao sam ja. „Bojanka? Možda novi pištolj?" Kao i Hasan, Ali nije umeo da laže. Svake godine se pretva­ rao da ne zna šta je Baba kupio Hasanu i meni za rođendan. A svake godine oči su ga izdavale dok smo mi izvlačili istinu iz njega. Ovog puta je, međutim, izgledalo kao da govori istinu. Baba nikada nije propuštao Hasanov rođendan. Neko vre­ me imao je običaj da pita Hasana šta želi, ali je prestao pošto je Hasan uvek bio preskroman da predloži neki poklon. Zato je svake zime Baba sam nešto birao. Jedne godine kupio mu je japanski kamion-igračku, druge godine električnu lokomotivu i prugu na sklapanje. Prethodne godine Babaje iznenadio Hasa­ na kožnim kaubojskim šeširom kakav je Klint Istvud nosio u filmu Dobar, loš, zao - koji je zamenio Sedam veličanstvenih kao naš omiljeni vestern. Čitave te zime Hasan ija smo naizme- nično nosili šešir, i pevali čuvenu muziku iz filma dok smo se penjali na brda snega i upucavali jedan drugoga. Na ulaznim vratima skinuli smo rukavice i izuli čizme pre­ krivene snegom. Kada smo zakoračili u predvorje, zatekli smo Babu kako sedi pored furune s jednim niskim, proćelavim Indijcem odevenim u smeđe odelo s crvenom kravatom.
  46. 46. Lovac na zmajeve 49 „Hasane", rekao je Baba, osmehujući se vragolasto, „upoznaj se sa svojim rođendanskim poklonom." Hasan ija smo se zbunjeno zgledali. Nigde nije bilo kutije u šarenom papiru. Nikakve vreće. Nikakve igračke. Samo je Ali stajao iza nas, i Baba sa tim mršavim Indijcem koji je pomalo ličio na profesora matematike. Indijac u smeđem odelu se osmehnuo i pružio ruku Hasa- nu. „Ja sam doktor Kumar", rekao je. „Drago mi je što smo se upoznali." Govorio je persijski s teškim, kotrljavim hinduskim naglaskom. „Selam alejkum", rekao je Hasan nesigurno. Učtivo je klim­ nuo glavom, no očima je tražio oca. Alije prišao i položio šaku na Hasanovo rame. Baba se susreo s Hasanovim opreznim i zbunjenim pogle­ dom. „Pozvao sam doktora Kumara iz Nju Delhija. Doktor Ku­ mar je plastični hirurg." „Znaš li šta je to?", upitao je Indijac, doktor Kumar. Hasan odmahnu glavom. Pogledao me je tražeći pomoć, ali sam ja slegnuo ramenima. Znao sam samo da kod hirurga ideš kada dobiješ upalu slepog creva. To sam znao zato što je jedan moj školski drug umro od toga prošle godine, pa nam je uči­ telj rekao da su predugo čekali da ga odvedu hirurgu. Obojica smo pogledali Alija, mada, naravno, na njegovom bezizraznom licu ništa nismo mogli da otkrijemo, ali mu se nešto smeškalo u pogledu. „Dakle", rekao je doktor Kumar, „moj posao je da popravljam izgled ljudskih tela. Ponekad i ljudskih lica." ,,Oh“, rekao je Hasan. Pogledao je prvo doktora Kumara, pa Babu, pa Alija. Ruka mu je pošla ka gornjoj usni. ,,Oh“, rekao je ponovo. „Znam daje to neobičan poklon", rekao je Baba. ,,I verovat- no si nešto drugo imao na umu, ali ovaj će ti poklon večno trajati."
  47. 47. 50 H a l e d H o s e i n i „Oh“ uzdahnu Hasan. Liznuo je usne. Nakašljao se. „Aga- -sahibe, hoće li... hoće li...“ „Baš nimalo" ubacio se doktor Kumar blago se osmehujući. „Neće te nimalo boleti. Zapravo, daću ti jedan lek, pa se ničega nećeš ni sećati." ,,Oh“, izusti Hasan. Osmehnuo se s olakšanjem. Ili bar s malo olakšanja. „Nisam se bojao, aga-sahibe, samo sam...“ Hasana su možda prevarili, ali mene nisu. Znao sam da kada doktori kažu da neće boleti, tek si onda nagrabusio. S užasom sam se prisećao svog obrezivanja od prošle godine. Doktor mije rekao potpuno iste reči, uveravao meje da baš nimalo neće boleti. Ali kada je lek za obamrlost prestao da deluje kasnije te noći, ose- ćao sam se kao da mi je neko u prepone utisnuo užareni komad uglja. Zašto je Baba čekao sa obrezivanjem sve dok nisam napu­ nio deset godina, nikada mi nije bilo jasno, i jedna je od stvari koje mu nikada neću oprostiti. Poželeo sam da ija imam nekakav ožiljakkoji će izazvati Ba­ bino sažaljenje. Nije bilo pošteno. Hasan ničim nije zaslužio Ba­ binu naklonost; samo se rodio s tom glupom zečjom usnom. Zahvat je dobro prošao. Svi smo bili pomalo preneraženi kada su prvi put skinuli zavoje, ali smo nastavili da se osmehu- jemo, baš kao što nam je doktor Kumar naložio. To nije bilo lako, zato što je Hasanova gornja usna bila nakazna mreža nateklog, crvenog tkiva. Očekivao sam da će Hasan užasnut kriknuti kada muje bolničarka dala ogledalo. Ali ga je držao za ruku i Hasan se dugo, zamišljeno zagledao. Neštoje promrmljao. Nisam shvatio. Priljubio sam mu uho na usta. Ponovo je to prošaptao. „Tašakor.“ Hvala vam. Onda su mu se usne izvile, i tada sam tačno znao šta radi. Osmehivao se. Baš kao i kada je izašao iz majčine utrobe. Otok je splasnuo i rana je polako zarasla. Uskoro je postala samo nepravilna ružičasta crta na gornjoj usni. Sledeće zime postala je tek jedva vidljiv ožiljak. Što je bilo ironično. Jer te zime je Hasan prestao da se osmehuje.
  48. 48. ŠEST Zima. Evo staja radim svake godine kada padne prvi sneg: izađem iz kuće rano ujutru, i dalje u pižami, obgrljen zbog hladnoće. Vidim da su prilaz, očev automobil, zidovi, drveće, krovovi i brda pokriveni sa dva pedlja snega. Osmehujem se. Nebo je savr­ šeno čisto i plavo, sneg tako beo da me oči peku. Guram šaku prvog snega u usta, osluškujem prigušenu tišinu koju narušava tek graktanje vrana. Hodam niz stepenice, bosonog, i pozivam Hasana da izađe i vidi. Zima je u Kabulu omiljeno godišnje doba sve dece, tačni- je one čiji očevi mogu sebi da priušte kupovinu dobre furune. Razlog je jednostavan: škole ne rade dokje grad okovan ledom. Zima je za mene predstavljala kraj razlomaka i pamćenja glav­ nog grada Bugarske i početak tri meseca kartanja kraj peći s Hasanom, besplatnih ruskih filmova utorkom uveče u biosko- pu Park, kurme od slatke repe s pirinčem za ručak posle jutra provedenog u pravljenju Sneška. I zmajeva, naravno. Puštanja zmajeva. I lova na njih. Za neku nesrećnu decu zima nije označavala kraj školske godine. Postojali su takozvani dobrovoljni zimski časovi. Nijed­ no dete koje sam poznavao nikada se nije dobrovoljno javljalo za te časove; to su, naravno, umesto njih činili roditelji. Srećom po mene, Baba nije bio takav. Sećam se jednog dečaka, Ahmada,
  49. 49. 52 H a l e d H o s e i n i koji je živeo preko puta nas. Njegov otac je, mislim, bio neka­ kav doktor. Ahmad je patio od epilepsije i uvekje na sebi imao vuneni džemper i debele naočare crnog okvira - bio je jedna od Asefovih redovnih žrtava. Svakogjutra s prozora sam gledao kako njihov sluga Hazara lopatom sklanja sneg s prilaza, čisti put za crni opel. Imao sam običaj da gledam Ahmada i njego­ vog oca kako ulaze u kola, Ahmada u vunenom džemperu i zimskom kaputu, sa školskom torbom punom knjiga i olovaka. Čekao sam da oni odu, zađu za ugao, a onda se vraćao u krevet u flanelskoj pižami. Navukao bih pokrivač do brade i kroz pro­ zor gledao snegom pokrivena brda na severu. Gledao ih sve dok ponovo ne utonem u san. Voleo sam zimu u Kabulu. Voleo sam je zbog tihog udaranja snega u moj prozor noću, zbog toga kako je sneg celac škripao pod mojim crnim gumenim čizmama, zbog toplote furune dok vetar zavija dvorištem, ulicama. Ali najviše zato što bi se, kada se drveće zamrzne a led okuje puteve, hladnoća između Babe i mene malo otapala. Zbog zmajeva. Baba i ja smo živeli pod istim krovom, ali u različitim svetovima. Zmajevi su bilijedino, tanušno mesto gde su se ti svetovi ukrštali. Svake zime kabulske četvrti su priređivale turnire u borbi zma­ jeva. A ako ste bili dečak koji živi u Kabulu, dan turnira je van svake sumnje bio glavni događaj zime. Noć pre turnira nikada nisam spavao. Prevrtao sam se sa strane na stranu, pravio živo­ tinje od senki na zidu, čak sedeo na balkonu u tami, umotan u ćebe. Osećao sam se kao vojnik koji pokušava da zaspi u rovu noć pred veliku bitku. A to poređenje nije tako daleko od istine. U Kabulu borbe zmajevajesu pomalo podsećale na rat. Kao i u svakom ratu, morali ste da se pripremite za bitku. Neko vreme Hasan i ja smo običavali da sami pravimo svo­ je zmajeve. Štedeli smo džeparac na jesen, ubacivali novac u malog porcelanskog konja koga je Baba jednom đoneo iz Hera-
  50. 50. Lovac na zmajeve 53 ta. Kad počnu da duvaju zimski vetrovi i pada krupan sneg, otkopčali bismo kopču na konjićevom trbuhu. Odlazili smo na pazar i kupovali bambus, lepak, konopac i hartiju. Svakog dana smo provodili sate deljući bambus za središnje ipoprečne gredice, sekli tanki papir koji je omogućavao lako poniranje i dizanje. A onda smo, naravno, morali da napravimo i sopstve- ni kanap, ili tar. Ako je zmaj bio puška, onda je tar, kanap za sečenje oblepljen tucanim staklom, bio metak u ležištu. Izlazili smo u dvorište i provlačili tri stotine metara užeta kroz mešavi- nu tucanog stakla i lepka. Onda smo ga kačili između drveća da se osuši. Sutradan smo na drveni kalem namotavali kanap spreman za bitku. Kada bi se sneg otopio a proletnje kiše stigle, svaki dečak u Kabulu na prstima je imao poznate poprečne ožiljke, od čitave zime provedene u borbama zmajeva. Sećam se kako smo moji drugovi iz razreda i ja imali običaj da se prvog dana školske godine skupimo i upoređujemo ožiljke iz bitaka. Posekotine su bolele i zarastale su tekposle nekoliko nedelja, ali mene nije bilo briga. Podsećale su na naše voljeno doba, koje je opet prebrzo prošlo. Onda bi odeljenjski predsednik dunuo u pištaljku i mi smo u stroju marširali u učionicu, već čeznući za zimom, a umesto nje nas je čekala utvara još jedne dugačke školske godine. Međutim, ubrzo se ispostavilo da se Hasan ija bolje sa zma­ jevima borimo nego što ih pravimo. Neki nedostatak u našem radu uvek bi ih osudio na propast. Zato je Baba počeo da nas vodi kod Sajfa da kupujemo zmajeve. Sajfo je bio gotovo slepi starac, po zanimanju muči - obućar. Ali je takođe bio i najču­ veniji gradski majstor za zmajeve. Radio je u sićušnoj čatrlji na Džade Majvandu, ulici uvek punoj sveta, južno od blatnjave obale reke Kabul. Sećam se da ste morali da se pogrbite da biste ušli u njegovu radnjicu veliku kao zatvorska ćelija, a onda da otvorite vrata u podu pa da se spustite niz drevne stepenice do vlažnog podruma gde je Sajfo držao svoje dragocene zmajeve. Baba bi nam kupio po tri istovetna zmaja i kaleme staklenog
  51. 51. 54 H a l e d H o s e i n i kanapa. Ako bih se predomislio i zatražio većeg i lepšeg zmaja, Baba bi mi ga kupio - ali bi ga onda kupio i Hasanu. Ponekad mije bilo krivo zbog toga. Želeo sam da budem miljenik. Turniri u borbi zmajeva su u Avganistanu stari zimski obi­ čaj. Započinjali su rano ujutro i završavali se tek kada nebom ostane da leti samo jedan, pobednički zmaj - sećam se da je jedne godine turnir potrajao i posle zalaska sunca. Ulice su bile pune boraca sa zmajevima, koji su cimali i povlačili svo­ je kanape, škiljili u nebo, borili se za položaj s koga će preseći protivničke kanape. Svaki borac je imao pomoćnika - u mom slučaju Hasan - koji je držao kalem i puštao kanap. Jednom nam je neki razmaženi mali Indus, čija se porodica nedavno doselila u naš kraj, ispričao da u njegovom rodnom gradu borbe zmajeva podležu strogim pravilima i propisima. „Moraš da igraš u ograđenom prostoru i moraš da stojiš pod određenim uglom u odnosu na vetar“, rekao je ponosno. ,,I ne smeš da koristiš aluminijum za pravljenje staklenog kanapa.“ Hasan i ja smo se zgledali. Prasnuli u smeh. Mali Indus će brzo naučiti ono što su Britanci naučili početkom veka, i što će Rusi naučiti krajem osamdesetih: Avganistanci su nezavisan narod. Avganistanci obožavaju običaje i užasavaju se pravila. To je važilo i za borbe zmajeva. Pravila su bila jednostavna: nema pravila. Puštaj zmaja. Preseci protivnike. Srećno. Ali to nije bilo sve. Prava zabava je počinjala kada bi zmaj bio odsečen. Tu su na scenu stupali lovci na zmajeve, deca koja su jurila zmaja što je nošen vetrom leteo iznad gradskih četvr­ ti, sve dok se ne bi spustio na neko polje, pao u nečije dvorište, na drvo, na krov. Potera bi postala žestoka; horde lovaca na zmajeve preplavljivale su ulice, gurali su se jedni pored drugih, kao oni ljudi u Španiji o kojima sam jednom čitao, oni što beže od bikova. Jedne godine se jedan dečak iz komšiluka u pote- ri za zmajem popeo na granu. Grana je pukla pod njegovom težinom i on je pao s visine od deset metara. Slomio je kičmu i ostao nepokretan. Ali pao je ne ispuštajući zmaja iz ruku. A
  52. 52. Lovac na zmajeve 55 kada lovac na zmajeve uzme zmaja u ruke, niko ne sme da mu ga uzme. To nije bilo pravilo. To je bio običaj. Za lovce na zmajeve najdragoceniji plen bio je poslednji pali zmaj na zimskom turniru. Bio je to najugledniji trofej, nešto što se može izložiti iznad kamina, da mu se dive gosti. Kada bi se nebo očistilo od zmajeva, ina njemu ostala samo poslednja dva, svaki lovac se spremao za priliku da osvoji tu nagradu. Probijao bi se ka mestu za kojeje mislio da će mu pružiti prednost. Nape­ ti mišići su se pripremali za trk. Vratovi se izvijali. Oči škiljile. Izbijale su tuče. A kada bi kanap poslednjeg zmaja bio presečen, otpočinjala je ludnica. Tokom godina video sam puno momaka kako love zmajeve. Ali Hasan je bio daleko najveći trkač za zmajevima koga sam u životu video. Bilo je skoro sablasno kako bi na mesto gde će zmaj sleteti uvek stigao pre samog zmaja, kao da ga je vodio nekakav unutrašnji kompas. Sećam se jednog oblačnog zimskog dana, Hasan i ja smo trčali za zmajem. Jurio sam za njim kroz gradske četvrti, pre­ skakao slivnike, vijugao kroz uzane uličice. Bio sam godinu dana stariji od njega, ali Hasan je bio brži od mene, i polako sam zaostajao. „Hasane! Čekaj!", viknuo sam, sav zadihan. On se okrenuo i pokazao rukom. „Onamo!", viknuo je pre nego što je zamakao za novi ugao. Digao sam pogled i video da je pravac u kome smo trčali suprotan onome u kome je leb- deo zmaj. „Izgubićemo ga! Idemo u pogrešnom pravcu!", viknuo sam. „Veruj mi!“, čuo sam kako dovikuje. Stigao sam do ugla i video Hasana kako juri oborene glave, čak i ne gleda u nebo, a znoj mu natapa leđa košulje. Sapleo sam se o kamen i pao - nisam bio samo sporiji od Hasana, već i trapaviji; uvek sam mu zavideo na urođenoj okretnosti. Kada sam se pridigao, ugledao sam Hasana kako nestaje izajoš jednog uličnog ugla. Zahramao sam za njim, a odrana kolena sevala su mi od bola.
  53. 53. 56 H a l e d H o s e i n i Video sam da je završio na izlokanom zemljanom putu bli­ zu srednje škole „Istekla". S jedne strane bilo je polje gde je leti rasla zelena salata, a s druge drvored višanja. Zatekao sam Hasana kako sedi prekrštenih nogu ispod jednog od tih stabala, i jede šaku suvih dudinja. „Šta radimo ovde?", prodahtao sam, stomaka zgrčenog od mučnine. Osmehnuo se. „Sedi sa mnom, Amir-aga.“ Stropoštao sam se pored njega, legao na tanak prekrivač sne­ ga, šišteći. „Zbog tebe samo gubimo vreme. Išao je u drugom pravcu, zar nisi video?" Hasan je ubacio dudinju u usta. „Stiže", rekao je. Ja sam jedva disao, a on nije ni zvučao umorno. „Kako znaš?", upitao sam. „Znam." „Kako možeš da znaš?" Okrenuo se ka meni. Nekoliko graški znoja skliznulo je niz njegovo ćelavo teme. „Je 1’ bih ti ja ikada lagao, Amir-aga?" Odjednom sam odlučio da ga malo zadirkujem. „Ne znam? Bili?" „Radije bih jeo zemlju", rekao je pomalo uvređeno. „Stvarno? To bi uradio?" Zbunjeno me je pogledao. „Šta?" „Jeo zemlju ako ti naredim", rekao sam. Znao sam da sam okrutan, kao kada bih ga zadirkivao što ne zna neku stranu reč. A ipak me je nešto u zadirkivanju Hasana opčinjavalo, makar bilo i pomalo bolesno. Kao kada smo se nekada igrali mučenja buba. Jedino što je on sada bio mrav, a ja sam držao lupu. Njegove oči dugo su pretraživale moje lice. Sedeli smo tamo, dva dečaka pod višnjom, odjednom gledajući, istinski gledajući jedan drugoga. Tada se to ponovo desilo: Hasanovo lice se pro- menilo. Možda se nijepromenilo, ne istinski, ali sam odi* > osećao da gledam u dva lica, ono koje poznajer moja prva uspomena, i još jedno, drugo lice, I
  54. 54. Lovac na zmajeve 57 površine. Viđao sam to i ranije - i uvek me je pomalo potreslo. Samo bi se pojavilo, to drugo lice, na delić trenutka, dovoljno dugo da me ostavi s osećanjem nemira, kao da sam ga već negde video. Onda je Hasan zatreptao i ponovo postao samo on. Samo Hasan. „Da ti to zatražiš, bih“, napokon je rekao, gledajući me pra­ vo u oči. Oborio sam pogled. Do dana današnjeg mi je teško da gledam pravo u oči ljude poput Hasana, ljude koji ozbiljno misle svaku izgovorenu reč. „Ipak, pitam se“, dodao je. „Bi li ti zatražio da uradim tako nešto, Amir-aga?“ I tek tako, on je mene stavio na svoj mali ispit. Ako ću da se igram s njim i dovodim u pitanje njegovu odanost, onda će se on igrati sa mnom i ispitati moje poštenje. Zažalio sam što sam započeo taj razgovor. Usiljeno sam se osmehnuo. „Ne budi glup, Hasane. Znaš da ne bih.“ Hasan mije uzvratio osmehom. Samo što njegov osmeh nije delovao usiljeno. ,,Znam“, rekao je. Takvi su vam ljudi koji ozbilj­ no misle sve što kažu. Veruju da to važi i za sve druge. „Evo ga“, rekao je Hasan upirući prstom u nebo. Ustao je i načinio nekoliko koraka ulevo. Digao sam pogled i video zmaja kako se obrušava ka nama. Čuo sam bat koraka, viku, približa­ vanje čopora lovaca na zmajeve. Ali oni su traćili vreme. Zato što je Hasan stajao raširenih ruku, osmehnut, čekajući zmaja. I neka me Bog - ako postoji, naravno - oslepi ako mu zmaj nije pao pravo u naručje. U zimu sedamdeset pete video sam Hasana kako poslednji put lovi zmaja. Obično je svaka gradska četvrt imala sopstveno takmičenje. Ali te godine turnir je trebalo da se održi u našem kraju, Vezir Ahbar-hanu, i pozvane su i neke druge četvrti - Karte-Čar, Kar- te-Parvan, Mekro-Rajan i Kote-Sangi. Kuda god da pođete, čule
  55. 55. 58 H a l e d H o s e i n i su se samo priče o predstojećem turniru. Pričalo se da će to biti najveći turnir u poslednjih dvadeset pet godina. Jedne noći te zime, samo četiri dana pre velikog takmičenja, Baba i ja smo sedeli u njegovoj radnoj sobi, na tapaciranim kožnim foteljama, obasjani vatrom iz kamina. Pijuckali smo čaj, razgovarali. Ali je ranije poslužio večeru - krompir i karfiol u kariju s pirinčem - pa otišao na spavanje s Hasanom. Baba je kljukao lulu, a ja sam tražio da mi ispriča priču o zimi kada se čopor vukova spustio iz planina u Heratu i naterao sve da osta­ nu u kućama čitavih nedelju dana, i baš tad je ukresao šibicu i opušteno rekao: „Rekao bih da ćeš možda ove godine pobediti na turniru. Šta ti misliš?“ Nisam znao šta da mislim. Niti šta da kažem. Zar je to ono što će biti potrebno? Da mi nije on to upravo dao ključ? Ja sam bio dobar borac sa zmajevima. Zapravo, veoma dobar. Nekoliko puta sam čak bio blizu pobede na zimskom turniru - jednom sam uspeo da se probijem među poslednju trojicu. Ali biti blizu nije isto što i pobediti, zar ne? Baba nije bio blizu. On je pobedio zato što pobednici pobeđuju, a svi ostali jednostavno idu kući. Baba je bio navikao da pobeđuje, pobeđuje u svemu čemu bi se posvetio. Zar nije imao prava da isto očekuje i od svog sina? A samo zamislite. Ako bih zaista pobedio... Babaje pušio lulu i pričao. Ja sam se pretvarao da ga slušam. Ali nisam mogao zaista da slušam, zato što je Babina uzgredna primedba posadila seme u mojoj glavi: odluku da ću pobediti na zimskom turniru. Pobediću. Ništa mi drugo nije preostajalo. Pobediću, i uloviću tog poslednjeg zmaja. Onda ću ga done- ti kući i pokazati Babi. Jednom zasvagda mu dokazati da ima dostojnog sina. Onda možda više neću živeti kao duh u ovoj kući. Pustio sam sebe da sanjarim: zamislio sam razgovor i smeh uz večeru umesto tišine koju narušavaju samo zveckanje pribora i povremeno nakašljavanje. Video sam nas kako se pet­ kom vozimo Babinim kolima u Pagman, zastajemo na putu za jezero Garga da kupimo prženu pastrmku i krompir. Ići ćemo
  56. 56. Lovac na zmajeve 59 u zoo-vrt da vidimo lava Mardžana, i Baba možda neće sve vre­ me zevati i krišom gledati na sat. Možda će Baba čak i pročitati neku moju priču. Napisao bih ih stotinu kada bih znao da će on pročitati samo jednu. Možda će me zvati Amir džan, kao što to čini Rahim Han. I možda će, ali samo možda, da mi oprosti što sam ubio svoju majku. Baba mi je pričao kako je jednom isekao četrnaest zmajeva istog dana. Osmehivao sam se, klimao glavom, smejao kada je to očekivao, ali zapravo nisam čuo ni reč. Sada sam imao sveti zadatak. I neću izneveriti Babu. Ovog puta ne. Noć pred turnir sneg je gusto vejao. Hasan i ja smo sedeli pod kursijem i igrali pandžpar dok je vetar kuckao granama po pro­ zoru. Ranije tog dana rekao sam Aliju da nam postavi kursi - što je zapravo bila grejalica na struju pod niskim stolom pokrive­ nim debelim prekrivačem. Oko stola je poredao dušeke i jastu­ ke, tako da je skoro dvadeset ljudi moglo da sedne i gurne noge ispod. Hasan ija smo provodili čitave snežne dane ispod kursija, igrajući šah, karte - najčešće pandžpar. Isekao sam Hasanovu desetku karo, odigrao dva žandara i šesticu. U Babinoj radnoj sobi Baba i Rahim Han su pričali o po­ slovima s nekom dvojicomljudi - jednog sam prepoznao kao Ase- fovog oca. Kroz zid sam čuo pucketanje vesti na Radio Kabulu. Hasan je isekao šesticu i uzeo žandare. Na radiju je Daud Han objavljivao nešto u vezi sa stranim ulaganjima. „Kaže da ćemo jednog dana imati televiziju u Kabulu', re­ kao sam. ,,Ko?“ „Daud-han, magarče, predsednik." Hasan se zakikotao. „Ja sam čuo da je u Iranu već imaju“, rekao je. Uzdahnuo sam. „Ti Iranci...“ Za mnoge Hazare Iran je pred­ stavljao svojevrsno utočište - pretpostavljam zato što su, kao i
  57. 57. 60 H a l e d H o s e i n i Hazare, većina Iranaca bili šiiti. Međutim, prisetio sam se neče­ ga što nam je učitelj tog leta rekao o Irancima, da su iskeženi, brbljivi lukavci, koji će te jednom rukom tapšati po leđima a drugom te odžepariti. To sam ispričao Babi, a on mi je kazao da je moj učitelj jedan od onih zavidljivih Avganistanaca, zavi- dljivih zato što je Iran nova sila u Aziji, a većina ljudi na svetu Avganistan ne može čak ni da nađe na mapi. „Boli kada se to kaže", rekao je sležući ramenima. „Ali bolje je kada boli istina neko kada utehu pruža laž.“ „Jednog dana ću da ti ga kupim", rekao sam. Hasanovo lice se ozarilo. „Televizor? Stvarno?" „Naravno. I to ne onaj crno-beli. Do tada ćemo verovatno biti odrasli, ali ću nam kupiti dva. Jedan za tebe i jedan za mene." „Staviću ga na sto gde držim crteže", rekao je Hasan. Te su me njegove reči nekako rastužile. Rastužile zbog toga ko je Hasan, gde živi. Zbog toga kako je prihvatio činjenicu da će odrasti u toj kolibi od naboja u dvorištu, isto kao njegov otac. Izvukao sam poslednju kartu, odigrao mu par dama i desetku. Hasan je uzeo dame. „Znaš, mislim da ćeš sutra osvetlati obraz aga-sahibu." „Misliš?" „Inšalah", rekao je on. „Inšalah", ponovio sam, „ako Bog da", mada to nije zvučalojed­ nako iskreno s mojih usana. Takavvam je bio Hasan. Toliko pro­ kleto čist da biste se u njegovoj blizini uvek osećali neiskreno. Isekao sam njegovog kralja i odigrao svoju poslednju kartu, keca pik. Morao je da je uzme. Pobedio sam, ali dok sam mešao za novu partiju, prilično sam sumnjao da me je Hasan pustio da pobedim. „Amir-aga?" „Molim?" „Znaš... meni se sviđa gde živim." Uvekje to radio, čitao mi misli. „To je moj dom." „Dobro, dobro", rekao sam ja. „Spremi se da ponovo izgubiš."
  58. 58. SEDAM Sutradan ujutro, dok je kuvao crni čaj za doručak, Hasan mi je rekao da je sinoć usnio san. „Bili smo na jezeru Garga, ti, ja, otac, aga-sahib, Rahim Han i hiljade drugih ljudi", rekao je. „Dan je bio topao i sunčan, ajezero mirno i blistavo kao ogleda­ lo. Ali niko nije plivao zato što su rekli da se u jezeru pojavilo čudovište. Plivalo je po dnu, vrebalo." Sipao mi je čaj u šolju i dodao šećer, dunuo nekoliko puta. Stavio ga je pred mene. „Zato su se svi bojali da uđu u vodu i odjednom si ti izuo cipele, Amir-aga, i skinuo košulju. ’Ne posto­ ji čudovište’, rekao si. ’Sad ću svima da vam pokažem.’ I pre nego što je neko stigao da te zaustavi, skočio si u vodu, i zaplivao. Ja sam krenuo za tobom, pa smo obojica plivali." „Ali ti ne umeš da plivaš." Hasan se nasmejao. „To je san, Amir-aga, u njemu možeš sve da radiš. Bilo kako bilo, svi su vrištali: Izlazite! Izlazite!’ Ali mi smo plivali u hladnoj vodi. Stigli smo do sredine jezera i stali. Okrenuli smo se ka obali i mahnuli ljudima. Oni su izgle­ dali mali kao mravi, ali smo ih čuli kako tapšu. Sada su videli. Nema čudovišta, samo voda. Posle toga su promenili ime jezera, i nazvali ga ’Jezero Amira i Hasana, sultana Kabula’, i mi smo mogli da naplaćujemo ulaznice ljudima koji su hteli u njemu da plivaju." ,,I šta taj san znači?", upitao sam.
  59. 59. 62 H a l e d H o s e i n i Namazao je moj naan marmeladom, stavio ga na tanjir. „Ne znam. Nadao sam se da ćeš mi ti reći.“ „Pa, to je glup san. Ništa se u njemu ne dešava." „Otac kaže da snovi uvek nešto znače." Otpio sam gutljaj čaja. „Zašto onda njega ne pitaš? On je tako pametan", rekao sam oštrije nego što sam nameravao. Čita­ ve noći nisam spavao. Vrat i leđa su mi bili kao napete opruge, a oči su me pekle. Ipak, bio sam zao prema Hasanu. Gotovo da sam se izvinio, ali ipak nisam. Hasan je shvatao da sam samo uznemiren. Hasan me je uvek shvatao. Čuo sam kako na spratu teče voda u Babinom kupatilu. Ulice su svetlucale od novog snega, a nebo je bilo besprekorno plavo. Sneg je pokrivao sve krovove i povijao grane zakržljalih dudova koji su se pružali našom ulicom. Preko noći se sneg ugurao u svaku pukotinu i slivnik. Žmirkao sam od te zasleplju- juće beline kada smo Hasan i ja izašli kroz kapiju od kovanog gvožđa. Ali ju je zatvorio za nama. Čuo sam ga kako u bradu izgovara molitvu - uvek se molio kada je njegov sin izlazio iz kuće. Nikada ranije nisam video toliko ljudi u našoj ulici. Deca su se grudvala, otimala, jurilajedno drugo, kikotala. Borci sa zma­ jevima sašaptavali su se s pomoćnicima koji su držali kalemove, vršili poslednje pripreme. Iz susednih ulica čuo sam smeh i žagor. Krovovi su već bili puni gledalaca izvaljenih u bašten- skim stolicama, vreo čaj se pušio iz termosa, a muzika Ahma­ da Zahira treštala je iz kasetofona. Čudesno popularni Ahmad Zahir izvršio je revoluciju u avganistanskoj muzici i razbesneo čistunce tako što je dodao električne gitare, bubnjeve i trube tradicionalnim tabla bubnjevima i harmonijumu; na pozorni­ ci ili na zabavama, izbegavao je strogo i skoro mračno držanje starijih pevača, pa se čak i osmehivao dok je pevao - ponekad čak i ženama. Digao sam pogled ka našem krovu, video Babu i

×