5. • Ingestija obuhvata unošenje hrane u usnu
duplju, žvakanje i gutanje.
• Digestija podrazumeva dalje usitnjavanje
hrane i degradaciju makromolekula uz pomoć
enzima do jedinjenja male molekulske mase
koja mogu da se transportuju u krv. Ugljeni
hidrati se razlažu do monosaharida, proteini
do aminokiselina, a masti do monoglicerida i
slobodnih masnih kiselina.
• Apsorpcija uključuje transport svarenih
hranljivih materija iz lumena GIT u krv ili limfu.
6.
7.
8.
9. ŽVAKANJE
• Žvakanjem se hrana u usnoj duplji sitni i melje. Žvakanje
se sastoji u kombinovanom delovanju poprečno prugastih
mišića vilica, obraza i jezika. Ono je najvećim delom
refleksna radnja koordinisana signalima iz centra u
produženoj moždini. Pokreti žvakanja traju sve dok se ne
formira kompaktan zalogaj hrane (bolus) koji može da se
proguta.
• Žvakanje ima nekoliko uloga:
• Usitnjavanje hrane i olakšavanje gutanja
• Mešanje hrane sa pljuvačkom, čime započinje varenje
skroba, a pljuvačka deluje i lubrikantno
• Dovođenje hrane u kontakt sa receptorima za ukus i miris.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.
19.
20.
21.
22.
23. • Zubi
• organska materija
dentin
• spolja su pokriveni
slojem tvrde gleđi.
• Unutrašnjost zuba je
ispunjena zubnom
pulpom (vezivno tkivo) u
kojoj se nalaze krvni
sudovi (ishranjuju zub) i
nervi.
• Koren zuba je pokriven
slojem cementa
(koštano tkivo)
gleđ
dentin
pulpa
cement
27. Pljuvačne žlezde
• Razvijene su
• podjezične, podvilične i zaušne.
• Njihov sekret sadrži enzim ptijalin koji vari
ugljene hidrate.
zaušne.
podvilične
podjezične
28. Pljuvačne žlezde ( glandulae salivarie )
Pljuvačne žlezde luče pljuvačku ( saliva )
Mogu biti male ( gl. salivarie minores ) I velike ( gl. salivarie
majores )
Velike pljuvačne žlezde su :
Podjezična ( gl. sublinqualis )
Podvilična ( gl. submandibularis )
Doušna ( gl. parotis )
29. PLJUVAČKA
• Pljuvačku luče tri para glavnih pljuvačnih
žlezda i veći broj malih pljuvačnih žlezda
rasutih po usnoj duplji. Dnevno se izluči 0.5-
1 litar pljuvačke.
• Pljuvačka je hipotoničan vodeni rastvor, sa
manje natrijumovih i hloridnih, a više
kalijumovih i bikarbonatnih jona u odnosu na
plazmu. Glavni organski sastojci su enzim
alfa-amilaza (ptijalin) i mucini.
30. Uloge pljuvačke:
• Zaštitna uloga
• Uloga u varenju skroba
• Lubrikantna uloga
1. Zaštitna uloga pljuvačke ogleda se u tome
što ona hladi toplu hranu, ispira usnu duplju,
čisti zube i deluje baktericidno zbog prisustva
enzima lizozima.
2. Zahvaljujući ptijalinu, u usnoj duplji započinje
varenje skroba i ono je ograničeno zbog
kratkog zadržavanje hrane u ustima i
inaktivacije ptijalina u kiseloj sredini želuca.
3. Lubrikantna uloga pljuvačke sastoji se u
podmazivanju zalogaja i olakšavanju gutanja,
vlaženju usana i olakšavanju funkcije govora.
31. GUTANJE
• Gutanjem se sažvakan i pljuvačkom natopljen zalogaj
hrane brzo sprovodi iz usne duplje kroz ždrelo u jednjak
i želudac.
• Gutanje može da se izazove voljno,međutim kad se
hrana nađe u blizini ždrela, nastaje refleksni odgovor
koji ne može da se kontroliše.
• Tokom gutanja, disanje je nakratko inhibirano, a ulaz u
grkljan zatvoren, da bi se sprečio prelazak hrane u
dušnik. Hrana se kroz jednjak potiskuje peristaltičkim
pokretima čija je snaga srazmerna veličini zalogaja.
Hrana kroz jednjak putuje oko 10 sekundi, a tečnost
znatno brže.
• Refleks gutanja je složeni refleks koji započinje
stimulacijom mehanoreceptora usne duplje i ždrela
prisutnom hranom. Centar se nalazi u produženoj
moždini.
32. Ždrelo
• Usna duplja se nastavlja na ždrelo koje
prelazi u jednjak.
• preko pukotinastog otvora u vezi sa
dušnikom,
• preko Eustahijeve tube sa srednjim
uhom
• i preko unutrašnjih nosnih otvora (hoana)
sa nosnom dupljom.
33.
34.
35.
36. Jednjak
Jednjak je dugačak 22-25 cm, počinje nastvaljanjem
na ždrelo i završava se u želudačnom otvoru za jednjak
(lat: cardia).Prečnik jednjaka je oko 2 cm
na mestu kontakta sa drugim organima gradi
odgovarajuća suženja (lat: angustitiae esophagi).
1.Gornje suženje se zove još i krikoidno (lat: angustitia
cricoidea)prečnik je ovde oko 14 mm.
U srednjem delu jednjaka nalazi se drugo suženje,
aortikobronijalno suženje (lat: angustitia
aorticobronchialis), kalibar jednjaka oko 16-17 mm.
U donjem delu jednjaka prilikom prolaska kroz
dijafragmu (prečagu), nastaje i treće suženje jednjaka,
dijafragmatično suženje (lat: angustitia diaphragmatica).
Jednjak je ovde širok oko 15-17 mm.
37.
38.
39.
40.
41.
42. Želudac
• Predstavlja prošireni deo creva u kome se
hrana nagomilava i započinje varenje da bi se
zatim postepeno propuštala u crevo.
• Na želucu se razlikuju dva dela:
• kardijalni (deo gde jednjak prelazi u želudac) i
• pilorični (graniči se sa crevom).
• Želudačne žlezde produkuju HCl i enzim
pepsin koji započinje varenje belančevina.
46. MOTILITET ŽELUCA
• Mišićni sloj zida želuca izgradjen je od tri sloja
longitudinalno, cirkularno i koso postavljenih
glatkih mišićnih ćelija .
• Zahvaljujući motilitetu:
• Želudac služi kao rezervoar hrane
• Omogućeno je sitnjenje hrane i mešanje sa
želudačnin sokom
• Pražnjenje želuca kontrolisanom brzinom.
• Hrana uobičajenog sastava zadržava se u
želucu 2-6h. Za to vreme mehaničkim
usitnjavanjem i delovanjem enzima pretvara se
u masu konzistencije paste koja se zove himus.
• Pražnjenje želuca se vrši potiskivanjem male
količine himusa (2-7 ml) kroz pilorusni sfinkter.
47. SEKRETNA AKTIVNOST ŽELUCA
• Želudačni sok je produkt sekrecije nekoliko
tipova egzokrinih žlezda sluzokože želuca. G
ćelije sluzokože luče i jedan hormon-gastrin.
• Sastav:
• Glavni sastojci želudačnog soka, pored vode,
su:
• Hloridna kiselina (HCl)
• Pepsinogeni
• Unutrašnji faktor
• pH čistog sekreta je 1-2
48. • HCl luče parijetalne ćelije žlezda sluzokože.
• HCl želudačnog soka ima višestruke uloge:
• Pomaže varenje proteina na više načina:
denaturiše proteine hrane i olakšava delovanje
pepsina, vrši aktivaciju pepsinogena u pepsin i
obezbeđuje optimalan pH za delovanje pepsina
• Visoka koncentracija HCl deluje baktericidno
• HCl rastvara soli kalcijuma i gvožđa iz hrane i
omogućava apsorpciju ovih elemenata.
49. • Pepsini su proteaze želudačnog soka. Sintetišu se u
glavnim (peptičnim) ćelijama želudačnih žlezda kao
neaktivni prekursori pepsinogeni. Aktivaciju u pepsine
vrši vodonikov jon u lumenu želuca. Pepsini započinju
varenje proteina u digestivnom traktu i hidrolizuju ih do
polipeptida različite dužine.
• Unutrašnji faktor sintetišu parijetalne ćelije.To je
glikoprotein neophodan za apsorpciju vitamina B 12.
Unutrašnji faktor je jedini produkt sekrecije želuca
neophodan za život.
• Mukus debljine oko 1 mm, pokriva sluzokožu želuca i
štiti je od mehaničkih oštećenja grubljom hranom ili
hemijskog oštećenja sa HCl ili enzimima. Mukus luče
mukozne (peharaste) ćelije žlezda i epitelne ćelije
slobodne površine sluzokože. Epitelne ćelije luče i
vodenastu tečnost bogatu i bikarbonatom koji daje
alkalitet mukusu.
50. Crevo se sastoji od dva dela:
1. tankog creva;
2. debelog creva.
• Granica između njih je obeležena jednim slepim
izraštajem – slepim crevom.
51. TANKO CREVO
Može da bude dugačko oko 6 m.
Početni deo tankog creva je dvanaestopalačno crevo (duodenum) koje je u obliku "C",a
koji se ulivaju odvodi jetre i pankreasa, pričvrćcen je za abdomen pomoću trbušne
maramice.
U zidu tankog creva nalaze se žlezde koje luče velike količine sluzi i enzime. Sluz kao
omotač štiti crevnu sluzokožu od dejstva enzima.
64. SEKRETNA AKTIVNOST TANKOG CREVA
• Produkt čiste egzokrine sekrecije tankog creva
teško je izolovati jer se u duodenumu izlivaju i
žuč i pankreasni sok.
• Sekret tankog creva je vodeni rastvor elektrolita
koji sadrži brojne enzime, ali oni najverovatnije
potiču iz deskvamiranih enterocita.
• Tanko crevo ima važnu endokrinu ulogu.
Peptidni hormoni koji produkuju endokrine ćelije
njegove sluzokože imaju uloge u regulaciji
motiliteta, sekrecije i rasta GIT.
65. Pankreas
• Leži u krivini dvanaestopalačnog creva.
• Kod mnogih riba pankreas je rasut u vidu
mnogobrojnih žlezdanih čvorova u crevnoj
mezenteri.
• Pankreas luči pankreasni sok u kome su
enzimi u neaktivnom stanju (npr.
tripsinogen, himotipsinogen) da bi se
aktivirali dospevanjem u duodenum (postaju
aktivni tripsin i himotripsin).
66.
67.
68.
69. Sastav pankreasnog soka
• Pankreasni sok je tečnost alkalne reakcije
koja je posledica velikog sadržaja bikarbonata.
Dnevno se izluči 1-1.5 l pankreasnog soka.
• Vodenastu komponentu bogatu bikarbonatom
produkuju epitelne ćelije zidova pankreasnih
kanala.
• Enzimsku komponentu sintetišu acinusne
ćelije. Enzimska komponenta sadrži enzime
za varenje svih važnih sastojaka hrane.
70.
71. • Proteaze pankreasnog soka
su:
• Tripsin
• Himotripsin
• Karboksipeptidaza A i B
• Elastaze
72. • Proteaze pankreasnog soka
su:
• Tripsin
• Himotripsin
• Karboksipeptidaza A i B
• Elastaze
73. • One se u soku nalaze u neaktivnom obliku, kao
tripsinogen, himotripsinogen,
prokarboksipeptidaze i proelastaze.
• Aktivacija se vrši u tankom crevu.
• Tripsinogen se specifično aktivira u tankom crevu
pod uticajem enzima enterokinaze koji potiče iz
enterocita.
• Nastali tripsin autokatalitički aktivira tripsinogen, a
vrši i aktivaciju himotripsinogena i
karboksipeptidaze.
• Tripsin i himotripsin su endopeptidaze koje
skraćuju polipeptidne lance do manjih peptida, a
• karboksipeptidaze su egzopeptidaze koje
odvajaju aminokiseline sa C-terminalnog kraja
peptida.
74. • Pankreasni sok sadrži i alfa-amilazu koja je
identična ptijalinu pljuvačke. Ona cepa skrob
do maltoze.
• U pankreasnom soku su prisutne lipaze,
enzimi koji razgrađuju masti hrane i njihove
degradacione produkte.
• To su:
• Pankreasna lipaza
• Pankreasna esteraza
• Fosfolipaza A
75. Jetra
• To je najveća žlezda u organizmu
• Jetrin sekret je žuč koja se sakuplja u žučnoj
kesi, a odatle kroz žučni kanal izliva u
duodenum.
• Žuč ne sadrži enzime, ali omogućava varenje
masti tako što vrši njihovu emulgaciju (razbija ih
na sitne kapljice).
• Pored toga jetra obavlja još niz značajnih
funkcija: u njoj se glikoza pretvara u glikogen,
predstavlja skladište vitamina i gvožđa,
transformiše otrovne materije u neotrovne (sva
krv iz creva prvo prolazi kroz jetru pa zatim ulazi
u opšti krvotok) i dr
76.
77.
78.
79. • Glavna uloga jetre u varenju
ostvaruje se putem sekrecije žuči.
• Žuč stvaraju hepatociti i epitelne
ćelije sluzokože zidova žučnih
kanala.
• Žuč se iz jetre izlučuje kontinuirano,
ali se između obroka deponuje u
žučnoj kesi. U tanko crevo žuč se
izliva samo tokom obroka.
80.
81. SASTAV ŽUČI
• Hepatociti produkuju žučne soli, holesterol,
lecitin, žučne boje i izotonični rastvor elektrolita.
• Žučne kiseline su najzastupljeniji sastojak suve
materije žuči. One nastaju oksidacijom
holesterola. Molekul žučne kiseline je izrazito
polaran i zato žučne kiseline već u žuči stvaraju
agregate sa holesterolom i lecitinom koji se zovu
micele.
• Osnovne uloge žučnih kiselina u varenju i
apsorpciji masti su:
• Emulgovanje masti unetih hranom u sitne
kapljice, čime se olakšava delovanje lipaza
• Formiranje mešovitih micela rastvorljivih u vodi
sa produktima varenja masti, čime se olakšava
apsorpcija produkta varenja masti.
82.
83.
84. Debelo crevo
• Do debelog creva dospeva nesvareni deo hrane, voda i
soli.
• U njemu se nalazi mnoštvo bakterija koje imaju
sposobnost sinteze vitamina koje organizam apsorbuje.
U debelom crevu se vrši apsorpcija vode i soli i
prikupljanje nesvarenih ostataka pre njihovog
izbacivanja.
85. Debelo crevo
• Do debelog creva dospeva nesvareni deo hrane, voda i
soli.
• U njemu se nalazi mnoštvo bakterija koje imaju
sposobnost sinteze vitamina koje organizam apsorbuje.
U debelom crevu se vrši apsorpcija vode i soli i
prikupljanje nesvarenih ostataka pre njihovog
izbacivanja.
86. PROCESI U DEBELOM CREVU
• Glavna uloga mu je da apsorbuje vodu i
elektrolite i formira, transportuje i evakuiše
feces. Sluzokoža debelog creva ima i sekretnu
ulogu; u lumen se sekretiraju mukus,
bikarbonatni i kalijumov jon.
• Fekalna masa se formira apsorpcijom vode.
Mukus, koga luče mnoge peharaste ćelije
sluzokože debelog creva, pomaže vezivanje
fekalne mase i ima lubrikantno delovanje.
87. • Čvrste materije u fecesu uključuju celulozu i
druge nesvarljive sastojke hrane,
deskvamirane ćelije crevne sluzokože, mucine,
nešto masti i neorganske sastojke. Feces
sadrži i ogromnu količinu živih i mrtvih
bakterija, kao i vitamine u čijoj sintezi učestvuju
bakterije kolona.
• Pražnjenje debelog creva se vrši refleksnim
putem (refleks defekacije).
89. • Varenje glavnih sastojaka hrane se
sastoji u čitavom nizu hemijskih
procesa koji se odigravaju određenim
redosledom i uključuju veliki broj
enzima poreklom iz sekreta
pljuvačnih žlezda, želuca i egzokrinog
pankreasa.
• Delovanje enzima potpomažu HCl iz
želudačnog soka i žuč iz jetre.
• Varenje je najintezivnije u tankom
crevu.
90. UGLJENI HIDRATI
• Ugljeni hidrati prisutni u ljudskoj ishrani
su polisaharidi, disaharidi i
monosaharidi. Od polisaharida se vare
samo amilopektin (biljni skrob) i
glikogen (životinjski skrob).
• Varenje skroba počinje u usnoj duplji
pod uticajem alfa-amilaze pljuvačke,
ptijalina, ali se prekida u želucu zbog
inaktivacije enzima u kiseloj sredini.
91. • Varenje ugljenih hidrata se nastavlja u tankom crevu
pod uticajem pankreasne alfa amilaze.
• Ona, kao i ptijalin, razlaže skrob od maltoze, maltotrioze
i alfa-graničnih dekstrina.
• Nastali monosaharidi, pre svega glukoza, apsorbuju se
u početnim delovima tankog creva.
92. PROTEINI
• Za razliku od ugljenih hidrata,
proteini moraju da se unose hranom.
Normalno se celokupna količina
hranom unetih proteina svari i
apsorbuje.
• Varenje započinje u želucu pod
uticajem pepsina koji cepa molekule
proteina do peptida različite dužine.
93. • Glavnu ulogu u varenju proteina imaju
proteaze pankreasnog soka: tripsin,
himotripsin, karboksipeptidaze i
elastaze.
• One razgrađuju proteine i peptide do
malih peptida.
• Postoje i peptidaze koje dalje
razgrađuju male peptide do
aminokiselina, dipeptida, tripeptida i
tetrapeptida.
94. • Završna digestija proteina odigrava se
u:
• lumenu tankog creva,
• četkastom pokrovu enterocita i
• citoplazmi enterocita.
• Za aminokiseline postoji nekoliko
transportnih mehanizama, ali za sve je
zajedničko da se kotransportuju sa
natrijumovim jonom.
95. MASTI
• Glavne masti u prosečnoj ishrani su trigliceridi.
• Masti se vare u duodenumu pod uticajem
lipolitičkih enzima pankreasnog soka.
• Da bi ovi enzimi mogli da deluju, masti moraju
da se emulguju pomoću žučnih kiselina.
• Najvažniji lipolitički enzim je pankreasna lipaza
koja hidrolizuje trigliceride do dve slobodne
masne kiseline i monoglicerida.
96. • Iz produkata digestije masti i micela žučnih kiselina
formiraju se mešovite micele.
• Micele su hidrosolubilne i ulaze u nepokretni vodeni sloj
između crevnih resica. Sastojci micela difunduju u vodeni
sloj, a onda, kao liposolubilni, lako difunduju kroz
membranu četkastog pokrova.
97. • U enterocitu produkti varenja masti odlaze na
glatki endoplazmin retikulum gde se vrši
reesterifikacija monoglicerida do triglicerida. Iz
novosintetisanih lipida se obrazuju
hilomikroni.
• To su sferne lipidne kapljice različite veličine
• Hilomikroni se procesom egzocitoze izbacuju
iz enterocita u intersticijelni prostor i ulaze u
limfne kapilare čiji endotel ima dovoljno velike
međućelijske prostore.
98. VODA I ELEKTROLITI
• U normalnim uslovima 99% vode i jona se
apsorbuje iz lumena digestivnog trakta.
• Dnevno se u creva unese oko 2 l vode u
obliku tečnosti i hrane, a još 7 l se izluči u
obliku sekreta egzokrinih žlezda digestivnog
trakta i iz jetre.
• Ako se fecesom eliminiše oko 200 ml, oko
8800 ml se reapsorbuje pasivno na osnovu
osmotskog gradijenta.
99. • Natrijumov jon se apsorbuje celom dužinom
creva, ali najintenzivnije u tankom crevu.
Apsorpciju u tankom crevu stimuliše hormon
aldosteron.
• Kalijumov jon se apsorbuje u tankom crevu,
dok se u debelom crevu i apsorbuje i sekretira,
pri čemu je sekrecija intenzivnija. Sekreciju
stimuliše aldosteron.
• Bikarbonatni jon koji potiče iz pankreasnog
soka i žuči do kraja jejunuma se uglavnom
reapsorbuje. U ileumu i kolonu bikarbonatni jon
se sekretira u zamenu za hloridni jon koji se
apsorbuje.
• Kalcijumov jon se apsorbuje u proksimalnom
delu tankog creva. Transport kroz luminalnu
membranu se vrši olakšanom difuzijom preko
nosača čiju sintezu stimuliše vitamin D hormon.
101. • Vitamini su organska jedinjenja koje
sintetišu biljke i mikroorganizmi.
• U organizmu čoveka nastaju samo
vitamini D3 i PP.
• Izvor vitamina su namirnice biljnog i
životinjskog porekla.
• Hrana sadrži ili vitamine ili njihove
prekursorne oblike provitamine koji se
u organizmu pretvaraju u vitamine.
102. • Podela vitamina je izvršena
na osnovu njihove
rastvorljivosti na:
• liposolubilne vitamine:
• A, D, E i K i
• hidrosolubilne:
•vitamin C i vitamine B grupe.
103. • Liposolubilni vitamini mogu da se
deponuju u većoj količini, naročito u
jetri.
• Hidrosolubilni vitamini su prisutni u ECT
i brzo se izlučuju preko bubrega.
• Od hidrosolubilnih vitamina deponuje
se uglavnom vitamin B12.
• U cirkulaciji se liposolubilni vitamini
nalaze kompleksovani sa proteinima
plazme, što im povećava rastvorljivost i
stabilnost.
104. • Količina vitamina u
organizmu određena je
intenzitetom:
•apsorpcije u digestivnom
traktu,
•konverzije provitamina,
•aktivacije i
•ekskrecije.
105. LIPOSOLUBILNI VITAMINI
VITAMIN A
• Vitamin A se u organizmu nalazi u obliku
alkohola (retinol), aldehida (retinal) i kiseline
(retinoinska kiselina).
• Svi oblici su aktivni.
• U digestivnom traktu vitamin A se apsorbuje
olakšanom difuzijom, a u enterocitima se
ugrađuje u hilomikrone, pa preko limfe prelazi
u cirkulaciju. U krvi se vezuje za retinoil-
vezujući protein.
106. • Vitamin A je neophodan za:
Normalan rast organizma
Formiranje kostiju
Obnovu epitelnih tkiva
Normalno funkcionisanje retine
Normalnu reproduktivnu sposobnost oba pola
Sintezu kortikosteroida
Sintezu mukopolisaharida mukoznih sekreta
epitela.
107. • Mehanizam delovanja vitamina
A:
•modulacija genske aktivnosti,
slično steroidnim hormonima
•Ekstranuklearna delovanja,
odnosno deluje kao red-oks
sistem.
108. • Prirodni izvori vitamina A:
•šargarepa
•spanać
•džigerica
•riblje ulje
•mlečni proizvodi
•voće
110. VITAMIN D
• Vitamin D obuhvata grupu srodnih
steroidnih jedinjenja od kojih najveći
značaj imaju vitamini D2 i D3.
• Oni nastaju iz provitamina pod uticajem
UV zraka. Konverzija provitamina D3 u
vitamin D3 vrši se u koži.
• Deponuje se u masnom tkivu i mišićima.
U plazmi se nalazi vezan za globuline
plazme.
111. • Vitamin D se u organizmu konvertuje u vitamin D
hormon.
• Njegova glavna uloga da pomaže transport
kalcijuma u organizmu.
• Vitamin D hormon deluje na brojna tkiva, ali glavna
delovanja su mu u
• tankom crevu, gde pomaže apsorpciju kalcijuma i
• u kostima, gde deluje na osteoblaste i osteocite i
stimuliše sintezu transportera za kalcijumov jon.
• Ako se vitamin D, što je slučaj i sa vitaminom A,
unosi u velikim dozama ima toksične efekte.
112. • Prirodni izvori vitamina D:
•Džigerica
•Žumance
•Riblje ulje
•Mlečni proizvodi
116. VITAMIN E
• Vitamin E je zajedničko ime za grupu jedinjenja
tokoferola, od kojih je najvažnije alfa-tokoferol.
• Delovanje vitamina E:
• Kao antioksidans sprečava oksidaciju masnih
kiselina, vitamina A i C i tiolske grupe određenih
enzima
• Ima dokaza o njegovoj ulozi u metabolizmu
nukleinskih kiselina, eritropoezi i sintezi koenzima
Q.
117. HIDROSOLUBILNI VITAMINI
VITAMIN C
• Vitamin C je najčešće redukciono sredstvo u
organizmu i na toj osobini mu se zasniva
uloga.
• Nalazi se u svim tkivima i telesnim tečnostima,
ali ga najviše ima u nadbubrežnoj žlezdi,
hipofizi, žutom telu jajnika i timusu.
• Ovako široka rasprostranjenost ukazuje na
njegov izuzetan fiziološki značaj.
•
118. • Vitamin C deluje kao kofaktor u brojnim
biološkim procesima:
• značajan za očuvanje strukturnog integriteta
vezivnih tkiva, kostiju i bazalnih membrana.
• Potreban je za nastajanje noradrenalina.
• Potreban je za sinteze steroida kore nadbubrega.
• Potreban je za sintezu purina i timina, odnosno
DNK.
• Neophodan je za inkorporaciju gvožđa u feritin.
• Redukuje gvožđe i prevodi ga u oblik koji se lakše
apsorbuje iz digestivnog trakta.
• Potreban je za integritet celularnog trakta.
119. VITAMIN B1
• Vitamin B1 sadrži sumpor u svom molekulu.Lako se
resorbuje u tankom crevu. U crevnoj sluzokoži se
pretvara u aktivan oblik tiamin pirofosfat ( TPP).
• Uloge vitamina B1:
• TPP učestvuje u velikom broju metaboličkih procesa
kao koenzim najmanje 24 enzima. Kofaktor je u
reakcijama dekarboksilacije alfa-keto kiselina
(pirogrožđana, alfa–ketoglutarna kiselina), prenošenja
fragmenata od 2 ugljenikova atoma sa jednog ugljenog
hidrata na drugi, u reakcijama pentozofosfatnog puta i
dr. Iz ovoga proizilazi da je TPP neophodan za
normalan metabolizam ugljenih hidrata i ishranu svih
tkiva.
• TPP ima važnu ulogu u mehanizmima uključenim u
sprovođenje akcionih potencijala u perifernim nervima i
u nervno-mišićnoj transmisiji.
120. VITAMIN B2
• Vitamin B2 ulazi u sastav koenzima FMN i FAD, aktivnih
grupa flavoproteina koji su važni enzimi tipa
dehidrogeneza.
• Vitamin B2 je uključen u procese oksidativne fosforilacije
koji su od vitalnog značaja.
121. VITAMIN PP
• Vitamin PP se nalazi u obliku
nikotinske kiseline (niacin) i njenog
amida, nikotinamida (niacinamid).
• Aktivni oblici su NAD i NADP koji su
koenzimi ili kosupstrati brojnih
dehidrogeneza.
• Kao sastavni delovi ovih koenzima
učestvuju u biološkim oksidacijama.
122. VITAMIN B6
• Vitamin B6 se javlja u tri oblika: piridoksin,
piridoksamin i piridoksal.
• Vitamin B6 je koenzim u velikom broju
metaboličkih procesa:
• U obliku piridoksal fosfata koenzim je enzima koji
katalizuju oko 40 tipova enzimskih reakcija u koje
spadaju: dezaminacije, transaminacije,
dekarboksilacije, desulfhidracije i dr.
• Piridoksal fosfat je koenzim nekoliko enzima
uključenih u metabolizam triptofana.
• Neophodan je za sintezu GABA u CNS.
123. FOLNA KISELINA
• Folna kiselina ima ključnu ulogu u
metabolizmu jer je kofaktor enzima
uključenih u biosintezu prekursora
nukleinskih kiselina.
• Potrebna za sintezu timina; baze
koja ulazi u sastav DNK, za sintezu
purinskih baza i za redukciju
ribonukleotida u
deoksiribonukleotide.
124. VITAMIN B12
• Ovaj vitamin se resorbuje u terminalnom delu ileuma.
• U digestivnom kanalu se vezuje za unutrašnji faktor koji ga
štiti od degradacije. Pri resorpciji se vitamin odvaja od
unutrašnjeg faktora.
• U cirkulaciji se vitamin B12 nalazi vezan za proteine
transkobalamine.
• Deponuje se u jetri. Kao i većina vitamina B grupe i B12 se
aktivira u tkivima
• Vitamin B12 je neophodan za:
• Normalnu eritropezu
• Održavanje integriteta mijelinskog omotača nervnih
vlakana
• Obnavljanje epitela u digestivnom kanalu
• Direktno ili indirektno je uključen u metabolizam
nukleinskih kiselina, proteina i ugljenih hidrata.
126. PANTOTENSKA KISELINA
• Pantotenska kiselina je zastupljena u svim
biljnim i životinjskim tkivima.
• Ulazi u sastav koenzima A (CoA).
• Ovaj koenzim ima ključnu ulogu u
metabolizmu ugljenih hidrata, masti i proteina.
• U obliku acetil-CoA uključen je u sintezu
masnih kiselina, holesterola, steroida, Ach i dr.
jedinjenja.
