1. Разредној
Не пише се песма онда кад се хоће
Стари је савет од пре много лета:
''Не чачкај пером по души,
Нема ли пупољка неће бити цвета.
Кад се снови, љубав, сећања,
Што стоје у души и тамо се роје
Нагну као плима, бујица и пљусак
И к'о кишне капи више се не броје.
Мисли се сложе к'о кристали прави,
Испричају саме што душа пожели
Просто не знаш да су, толко могле стати
Препуној формула ту у ђачкој глави.
Оне брзо лете, а рука је спора,
Тек запише само стоту ил' двестоту
Љубав ипак успе да њиме опише
Најлепше врлине, нежност и лепоту.
Наставница наша, љупка ал'и строга,
У њој видимо и мајку и друга
Награђена тако природно од Бога
Води нас у живот к'о бескрајна пруга.
За сада времена тек толико имам,
Она је мајка, друг и срећа која,
Искрено сада саопштавам свима
Заједничка јесте, ал'ипак је моја.
Милан Ранђеловић 8/3