1. Стари Словени
• Словенски народи су пре 3000 година били само
група малих племена и родова, које данас зовемо
Старим Словенима. Појам Стари Словени означава
све словенске народе у периоду пре примања
хришћанства и у доби двоверја. Стари Словени су
поштовали божанства природе и свуда око себе су
видели деловање богова и других натприродних
бића.
Стара словенска вера означава народну религију и
митологију Старих Словена чији корени сежу у III
миленијум пре наше ере и која је постојала све до
покрштавања Словена у средњем веку.
•

2. Стари Словени
Постоји доста теорија о сеобама Словена, од
оних невероватних које кажу да су Словени
заправо Хиперборејци, чија је прапостојбина
била на Северном полу, одакле су се
преселили у Индију, па након тога у Европу,
и од којих су Грци преузели знања о
боговима и астрономији, до оних
вероватних, које казују да су се Словени
једноставно преселили из Индије, преко
Персије, у Европу.

3. Слика границе Старих Словена

4. Граница Старих Словена
• Граница старих Словена прозала се од
реке Одре, реке Дњепап, Црног И
Балтицког мора, планине И реке Урал.

5. Језици старих
Словена
• Словенски језици обично се деле на три групе и
мада та подела није без недостатака, за сада је
боља од других које су предлагане.
Источнословенска група обухвата руски језик (159
милиона говорних представника), украјински (42,5
милиона) и белоруски језик (9,3 милиона).
Западнословенска група обухвата пољски језик (39
милиона), чешки (10 милиона), словачки (5
милиона) и лужичкосрпски језик (око 50 хиљада).
Јужнословенска група обухвата српски (11
милиона), бугарски (8,9 милиона), хрватски (6
милиона), бошњачки (2 милиона), словеначки (2
милиона) и македонски језик (2 милиона).

6. Нешто више о језицима старих
Словена
•
Словенски језици међусобно се разликују и у погледу континуитета књижевнојезичког
статуса. Најстарији словенски књижевни језик - старословенски језик створен је још у ИX
веку, а најмлађи, македонски и русински, стекли су статус књижевног (стандардног) језика
у савременом смислу речи тек после Другог светског рата. Континуитет развоја готово свих
словенских књижевних језика био је због неповољних историјских околности ометан или
чак у дужем периоду и прекидан, што најмање важи за руски књижевни језик. Континуитет
развоја појединог књижевног језика по правилу је у мање или више тесној вези са
континуитетом државности одговарајуће словенске земље.
Савремени словенски језици су, по природи ствари, живи језици, али у историји
словенских језика било је и таквих који више не постоје. Поред старословенског језика,
који данас постоји као богослужбени језик православних словенских цркава (у том случају
се назива црквенословенски) па се зато и не може сматрати мртвим језиком у правом
смислу речи, у мртве словенске језике спадају западнословенски језици: полапски и
словински.
Полапским језиком говорило се на широкој територији између доње и средње Лабе (Елбе)
на западу и доње Одре на истоку. Од X века Полапски Словени потпали су под германску
власт, у XВИИИ веку су изгубили национални идентитет, а ускоро затим нестали су и
последњи људи који су говорили полапски језик. Захваљујући неколицини научника и
аматера који су посветили извесну пажњу полапском језику пре него што је дефинитивно
престао да постоји, записани су текстови на том језику и састављен мали речник, што је
касније омогућило његову граматичку реконструкцију.
Словински језик, према неким мишљењима један од кашупских дијалеката (данас група
пољских дијалеката), којим су говорили Поморански Словени (око језера Леба и Гардно у
пољском Поморју) одржао се дуже - до средине XX века, иако су говорни представници тог
језика такође били изложени германизацији. Боље је и потпуније описан од полапског
језика, а 1950. године чак је направљен и магнетофонски запис говора једног од последњих
живих представника тог језика.

7. Нешто о Лужичким Србима
• . Лужички Срби (горњолужичкосрпски: Сербја,
доњолужичкосрпски: Сербy), познати и као
Северни Срби или Лужичани, су стари
западнословенски народ, који живи у источном
делу Немачке, у немачким покрајинама Саксонија
и Бранденбург, у крају који је познат као Лужица.
Говоре два слична језика: горњолужичкосрпски
(под утицајем чешког језика) и
доњолужичкосрпски (под утицајем пољског
језика). Оба језика спадају у словенску групу
индоевропске породице језика. Лужичких Срба
укупно има око 60.000, а по вероисповести су
већином протестанти, а мањим делом католици

8. Нешто о старим Словенима
• У историографским изворима Словени се помињу
релативно касно, што се може објаснити чињеницом да
они нису могли оставити сведочанства о својој историји
до великих сеоба средином првог миленијума наше ере
јер нису имали писменост, док је за хроничаре и
историчаре грчког и латинског језика интересантно било
пре свега оно што се догађало у њиховим државама или у
вези са њиховим државама. Други народи били су
занимљиви углавном ако су угрожавали границе царства,
или ако су стајали на путу проширивања царства, што
није био случај са Словенима све до великих сеоба
народа.
"чудећи се величини њихових телеса и развијености
удова". Симоката говори да су словенски младићи
саопштили цару да њихова земља не познаје гвожђе и да
више воле песму и музику од ратних труба.

9. Фељтон “Стари Словени”
• Фељтон “Стари Словени” настављамо
чланком о Богу Велесу, чију улогу,
доласком хришћанства, преузима свети
Василије, а код Срба и свети Сава, као
заштитиник пастира.

10. Први списи о Словенима
• Већина првих списа које помињу Словене потичу од
Византијских ученика и мисионара, јер је доста
територија које су Словени населили припадало
Византијском царству. Остали писани извори о Словенима
потичу из времена кад су Словени направили своје прве
државе, углавном под вођствомготских трговаца и
франачких свештеника (Кијевска Русија, Бугарско
царство, Велика Морава, Самово царство, чешке,
полапске, балтичке, висланске, хрватске и српске
кнежевине). Ови списи су углавном доста субјективно
писани, јер су свештеници на све гледали кроз своје
учење и догме, а нису желели да дубље схвате словенску
културу. Тако се у тим списима налазе многа поређења
словенских богова и митских бића са Луцифером и
другим демонима.

11. Хришћанство
•
Како су хришћански свештеници већ били присутни у
пределима где су живели Словени, долази до покушаја
покрштавања Словена. Хришћанство је у то време постало
у Европи оруђем моћи. Папа и патријарх могли су послати
круну неком словенском кнезу и прогласити га краљем и
тако му увећати углед. Наиме, хришћанство су Словени
примали ,,од врха на доле’’. Како су владари чезнули за
више моћи, многи су подлегли и добровољно или за
обећану круну примили хришћанство. Тиме су се
постизали и добри односи са хришћанским суседима, који
су били врбовани од стране цркве да нападну
нехристијанизоване Словене. Остатак становништва је
хришћанство примао под притиском, који су стварали
заједничким снагама владари и свештеници. Међутим,
било је у овом процесу доста отпора и многи хришћански
мисионари изгубили су животе.

12. Нешто о вери старих Словена
•
С друге стране, и многа села која се нису подвргла и примила хришћанство
попаљена су и становништво је побијено. Кипови старих богова су уништавани и
паљени. Сваки запис о старој вери је уништаван. Тако се стигло и до скептицизма
неких научника који доводе у питање чињеницу да су Словени пре примања
хришћанства имали писмо. Наиме, постоји писани извор Црноризца Храброг који
описује да су се Словени служили чертама и резама. Једини који су жешће бранили
своју веру до краја су били Полапски и Балтички Словени. Словени нису имали име
за своју веру. Они су једноставно живели на начин који је та вера проповедала. Вера
старих Словена има исте корене као и све вере индоевропских народа, као што су
Индуси, Келти, Германи, Персијанци, Грци. Њихова вера била је заснована на
силама природе, али не у њиховом директном облику, већ персонификованим кроз
разне богове и бића. Себе су сматрали потомцима богова. Упркос великом
поштовању према овим боговима, Словени су им се обраћали као себи равним. У
недостатку храмова, света места за молитве посвећене боговима биле су шуме и
гајеви. Као што је то случај у многобожачким религијама, и Словени су приносили
жртве да одобровоље богове. Међутим, готово да се не може срести случај
приношења људских жртава, као што се може срести код великог броја народа. Кроз
обичаје су се сачувале многе успомене на словенске богове и начин живота.
Међутим, ови обичаји су добили вео Хришћанства, иако они првобитно нису били
повезани са Хришћанством. Многи хришћански свеци добили су особине богова, а
дани посвећени неком богу преобратили су се у дане посвећене свецу. Ово указује
колико је јака била вера старих Словена. Она се могла приближити становништву и
бити прихватљива само уколико се обичаји задрже а богови остану, макар само кроз
своје особине. Овакав случај није виђен ни код једног другог народа..