1. 1
Б И О Л О Г И Ј А
Виолета Ђурић
Музичка школа ‘’Коста Манојловић’’
Мај 2016. године
2
2. Све жлезде у човековом организму подељене су у две групе. Једну чине жлезде са спољашњим лучењем
(егзокрине жлезде) као што су: сузне, пљувачне, знојне, лојне, млечне... Другу групу жлезда у човековом
организму чине жлезде са унутрашњим лучењем или ендокрине жлезде.
У људском организму се налази седам врста основних жлезда са унутрашњим лучењем: хипофиза, штитна
жлезда, параштитна жлезда, грудна жлезда (тимус), панкреас, надбубрежне жлезде и полне жлезде.
Ендокрини систем чине ендокрине жлезде у којима се стварају специфичне хемијске материје – хормони.
Хормони делују у веома малим количинама. Ендокрине жлезде немају изводне канале па се хормони излучују
директно у крвоток, крвотоком доспевају до различитих органа регулишући њихову функцију. Такав вид
регулације назива се хуморална регулација. Хормони имају релативно мали молекул што им омогућава
пролазак кроз капиларе и ћелијске мембране. Не делују на органе, односно на жлезде које их синтетишу.
Добар део хормона не поседују специфичност врсте, па неки животињски хормони могу послужити као замена
код човека.
Зато што путују путем крви која облива све ћелије у организму, хормони доспевају до свих ткива, али ће само
одређено ткиво моћи да одговори на њега. То је омогућено присуством специфичних молекула – рецептора, за
које може да се веже само одређени хормон. Када се сигнал који носе хормони пренесе у ћелију, активира се
низ реакција које воде ка остваривању специфичних процеса у ћелији који омогућавају функционисање
појединих органа, органских система и читавог организма.
Основна улога хормона је да утичу на различите метабличке процесе у организму. Они делују само унутар
ћелија. Регулишу пролазак супстанци кроз ћелијску мембрану, а утичу и на друге активности ћелија (раст,
секрецију, оксидационе процесе итд.). Све ендокрине жлезде су међусобно функционално повезане.
Поремећај функције једне жлезде утичу на функцију друге жлезде.
Овај поремећај функција огледа се у њиховој појачаној секрецији (хиперфункција), односно смањеној
секрецији (хипофунција).
Хормони и нервни систем заједно учествују у регулацији важних функција у организму (неурохуморална
регулација) и повезују различите органе и ткива у једну јединствену функционалну целину.
4. Хипофиза је ендокрина жлезда која се налази у глави, лежи у специфичном
удубљењу у основи лобање. Преко дршке хипофиза је повезана са
хипоталамусом. Ова веза са хипоталамусом представља веома важан
регулаторни систем преко којег се остварује веза између централног
нервног система и ендокриног система.
Хипофиза се састоји од два режња – предњег и задњег који
стварају различите хормоне.
Најзначајнији хормони предњег режња хипофизе су :
• стимулини – хормони који утичу на рад других ендокриних
жлезда (штитне жлезде, рад полних жлезда, коре надбубрежних
жлезда). Ови хормони подстичу стварање и излучивање њихових
хормона, а у полним жлездама поред стварања хормона
омогућавају и настанак полних ћелија (јајне ћелије и
сперматозоида).
• хормон раста омогућава правилан раст ткива и читавог
организма. Делује на издуживање цевастих костију.
• пролактин утиче на млечне жлезде подстичући њихов раст и
развој и стимулишу процес стварања млека одмах по доношењу
новорођенчета на свет.
Из задњег режња хипофизе излучују се хормони:
• окситоцин који омогућава порођај, тако што изазива грчење
глатких мишића зида материце.
• антидиуретички хормон (АДХ), који регулише промет воде у
организму. Разарањем задњег режња хипофизе долази до
повећаног губитка воде путем мокраће.
Хиперфункција хормона раста у
младости доводи до појаве џиновског
раста. Хиперфункција и после
завршетка растења (у зрелом добу)
доводи до болести акромегалије. Код
ове болести прекомерно се увећавају
периферни делови тела: нос, усне, уши,
језик, шаке и стопала.
Смањено лучење хормона раста има за
последицу патуљаст раст.
5. Штитна жлезда (тироидеа) се налази у пределу врата, належе на
душник одмах испод Адамове јабучице. Има облик штита по чему је,
на основу грчке речи и добила име. У њој се ствара хормон тироксин.
За његову синтезу, поред стимулације хормона из хипофизе неопходан
је и јод, који у организам уносимо путем хране. У овом хормону везана
су четири атома јода, па је означен као Т4 - тироксин.
Хормони штитне жлезде подстичу метаболизам повећавајући потрошњу кисеоника који се користи у тим
процесима.
Поред тога, они су неопходни за раст и правилан развој мозга, па уколико се деси да у току развоја ембриона
дође до поремећаја у њиховој синтези и не ствара се довољно хормона, рађају се ментално заостале особе.
Овај хормон код нижих кичмењака утиче и на процесе метаморфозе.
Уколико код одраслих особа дође до смањеног лучења тироидних хормона јавља се гушавост, те особе имају
смањен метаболизам, телесна температура је снижена, апатичне су, брзо се замарају, пулс је успорен, а често
и говор.
Супротан је ефекат код повећаног лучења хормона и ова је болест позната као Базедовљева болест: повећан
метаболизам, мршавост, исколачене очне јабучице, нешто повишена температура тела, појачано знојење и
осећај врућине. Често се на врату тих особа може уочити увећана жлезда.
6. Параштитне жлезде (паратироидеа) су четири
мале жлезде које са задње стране належу на
штитну жлезду. Оне луче хормон који регулише
метаболизам калцијума и фосфора.
Недостатак тог хормона проузрокују смањење
концентрације калцијума у крви, што доводи до
повећане раздражљивост, грчева скелетни
мишића.
Појачано лучење хормона параштитне жлезде
доводи до повећања концентрације калцијума у
крви. Тај калцијум је пореклом из костију и зуба,
што изазива њихову деформацију.
7. Грудна жлезда или тимус налази се у грудној
дупљи, иза грудне кости. Тимус је најактивнији око
треће године живота и стално се повећава до
пубертета. После пубертета њена величина се
смањује. Функција грудне жлезде још није довољно
испитана. До сада је ипак поуздано утврђено да она
има веома важну улогу у сазревању неких врста
белих крвних зрнаца.
Тимус игра важну улогу у сазревању Т лимфоцита и
развоју имунолошке толеранције. Т лимфоцити су
одбрамбене ћелије које могу да препознају и
елеминишу разне стране факторе. Имунолошке
(одбрамбене) ћелије препознају ћелије организма
као ”своје” и не реагују против њих, постоји
имунолошка толеранција. У противном ако дође до
ракције одбрамбених ћелија против сопственог
организма долази до настанка аутоимуних болести.
8. Надбубрежне жлезде су парни органи полумесечастог облика и
налазе се изнад бубрега. Састоје се од два анатомски и физиолошки
одвојена дела: спољашњег – коре и средишњег – сржи.
Кора надбубрежне жлезде лучи две категорију хормона:
• алдостерон, који је одговоран за пормет минералних материја и
• кортизон, хормон који регулише промет шећера.
Срж надбубрежне жлезде лучи хормон:
• адреналин. Он делује на аутономни нервни систем који подстиче
рад срца и крвних судова, подиже крвни притисак, утиче на рад
глатких мишића и на потрошњу енергије. Поред овога повећава
базални метаболизам, има улогу у терморегулацији. Овај хормон се
лучи посебно у алармантним условима када је организам суочен са
екстремним условима као што је, на пример, стрес.
Ако се смањи или престане лучење главних хормона коре надбубрежне жлезде, настаје Адисонова болест.
Типичан је изглед шака – горња страна је јако пигментисана посебно у пределу зглобова, а длан је поштеђен.
Постоји пигментација и на слузокожи усне дупље и очних капака, као и карактеристична кожа боје бронзе.
Остали симптоми су општа слабост, немоћ и изузетно брзо замарање, хипотензија (снишен крвни притисак),
дигестивни поремећаји (губитак апетита, мука, повраћање, дијареја и некарактеристични болови у трбуху),
осећај жеђи, потреба за узимањем соли и сланих јела, болови и грчеви у мишићима и зглобовима, пад шећера
у крви, и код жена често пајава изостанка менструације. Болест се обично појављује између 25. и 45. године и то
чешће код мушкараца.
Хиперфункција проузрокује Кушнгову болест, која се испољава деформацијом лица.
9. Панкреас (гуштерача) је жлезда са двојаком
функцијом. У њој се, осим производа
спољашњег лучења (ензима који учествује у
варењу хране), у нарочитим ћелијама образује
хормон инсулин.
Инсулин регулише потрошњу шећера у
организму. Кад панкреас не лучи довољну
количину овог хормона, ниво шећера у крви се
повећава. Тада шећер пролази кроз бубреге,
излучује се мокраћом и не користи се у
организму. Тако настаје шећерна болест или
дијабетес. Човек оболео од шећерне болести
има прекомеран осећај жеђи и глади, излучује
велике количине мокраће и губи телесну масу.
Шећерна болест при потпуном недостатку
инсулина доводи до сигурне смрти уколико се
болесник не одржава у животу давањем овог
хормона путем инјекције. Узроци ове болести су
наследна склоност и стрес.
10. Јајници (оваријуми) су парне полне жлезде које
су смештене у стомачној дупљи и повезане су са
материцом (утерус). Имају двојаку функцију: са
спољашњим лучењем (стварају гамете – јајне
ћелије) и ендокрину – луче хормоне. Стварање
јајних ћелија је процес који је под директним
утицајем хипофизе. Од женских полних
хормона најзначајнији су:
• естрогени хормони (естрадиол), под
њиховим утицајем даље се развијају полне
жлезде и полни органи и почињу ритмички
менструациони циклуси. Такође стимулишу
развој тела, раст дојки, развој маљавости
женског типа и утичу на психичко сазревање.
Наиме у јајнику се циклично, сваке три до
четири недеље формира Графов мешак са
јајном ћелијом. По сазревању се ослобађа јајна
ћелија која потом силази у јајовод, а на месту
Графовог мешка формира се жуто тело које лучи
хормон прогестерон.
• прогестерон.
Важну улогу прогестерон има у току трудноће.
Одговоран је за пријем оплођене јајне ћелије и
обезбеђује њен даљи развој.
11. Семеници (тестиси) су парне полне жлезде код
мушкараца. У њима се образују полне ћелије.
Поред овога семеници луче мушки полни хормон
тестостерон. Њихово лучење почиње у пубертету,
под снажним утицајем хипофизе. Тестостерон
утиче на даљи развој полних жлезда и полних
органа, подстиче карактеристично обликовање
скелета и мускулатуре, развој маљавости мушког
типа, изазива промену гласа и делује на психички
развој.
Семеници, у току ембрионално развоја, настају у
трбушној дупљи али, пошто сператозоиди не могу
да сазревају на телесној температури, непосредно
пре рођења семеници се спуштају у семене
кесице, који се налазе ван тела.
