1. Hrana za gnev, strah i verbalni seks
Nauče nas, nekako, da gnev i prenos gneva znače iskrenost, da samo kad „puknemo“ i poput
bujične vode krenemo da prenosimo svoj celokupna, čisti, ničim ublažen gnev zbog nekoga i
nečega, nauče nas, (nekako, a pogrešno), da samo tada govorimo stvarno ono što mislimo i
da je samim tim prenos gneva u svakoj komunikaciji – super, odobravamo ga vedinski. I retko
se zapitamo „a šta nam je doneo taj transfer gneva i kakvog se dobra od toga desi“? Uz gnev
se idealno slažu jake reči, verbalni seks i pretnje, prezir, uz grmljavinu gneva utihne svaka
volja za dijalogom, jer gnev traži monolog, traži samo dutljivo uživanje vedine koja je isto
gnevna, ali „navijački“, u tišini. Šta nam je slatka hrana za prihvatanje takve „etike gneva“,
za volju da gnevom iskazujudi nezadovoljstvo zbog postojanja nekog problema, istovremeno
a oprečno u stvari – sprečavamo rešavanje?
Jedna stara poslovica kaže „u srdita popa prazni bisazi“ (poslovice naše kulture i inače su
zlatan kovčeg mudrosti narativa koje su nam ostavile mnoge prethodne bezimene
generacije, svo njihov iskustvo skupljeno u metafore, ali katkada se čini da ih retko čitamo) i
odnosi se na običaj da se „popu nešto daje“ za uslugu koju
obavlja. Čini se da ni na same popove ova poslovica ne utiče
– češde su srditi i u „svom pravednom gnevu“ nego što
drugačijim pristupom pokušavaju da u „svoje bisage“ stave
nešto, materijalno ili ne.
Šta nam je hrana za gnev?
Nezadovoljstvo, ugrožavanje naših etičkih stavova, nepravde,
svedočenje posledicama tuđeg gneva, osujedenost, osedanje
da smo u bezizlaznoj situaciji, trpljenje, kinjenje, mržnja,
poniženje, osedanje bespomodnosti, omalovažavanje,
osedanje ugroženosti tuđim postupcima ili rečima, nedostatak našeg autoriteta kod onih za
koje smatramo da moraju da nas slušaju, bespogovorno, često želja za osvetom i najslađa
hrana od svih – neodoljiva želja da se „ispraznimo“, da se gnevom „naspominjemo majaka i
sve rodbine“ onima ili onome što nas iritira, nervira, što nam smeta, ma koliko „sitno ili
krupno“ bilo.
Ta „najslađa“ hrana gneva je hrana za
monologe, za motiv da se nekome u
komunikaciji dokaže i pokaže da ga se
može „izgaziti, slomiti, puknuti, zdrobiti,
razvaliti, razbiti, rasturiti, na param-
parčad ga pokidati“ – sve su to izrazi koje
često i bez ikakve smetnje koristimo
pričajudi o nameri da sa nekim
razgovaramo. I pri tome lažemo da

2. hodemo razgovor – hodemo transfer našeg gneva i
ništa više, hodemo strasno da osetimo trenutno
odobravanje dutljive vedine usklicima „ala mu je
kaz`o, ala mu je stres`o u njušku!“, hodemo dokaze o
vladavini „etike gneva“ kao jedinoj valjanoj, jedinoj
mogudoj i jedinoj koja se ne sme dovoditi u pitanje,
jer šta demo sa svom tom hranom našeg gneva, šta
demo ako sve to počne da truli u nama, neiskazano,
zatomljeno, kontrolisano? Kako demo izgledati iskreni, bez gneva? Kako de nam poverovati
da stvarno mislimo to što govorimo ako izostane verbalizacija te emocije sa svim pratedim
„tvrdim, seksualnim“ glagolima i kako demo drugačije udutkati sve one koji kao netraženi
savet ponude – (samo)kontrolu gneva pričajudi tiho (i ne vodedi psa sa sobom) da de svaki
gnev samo opisivati stanje, nikada nede nuditi nikakvo rešenje, osim korišdenja gneva „per
se“.
Za svaku je svađu potreban - gnev. I svaka takva svađa obično saopštava samo ono što taj
drugi s kojim se svađamo i onako ved zna. Svađa je susret dva gneva i retko, vrlo retko
završava ikako drugačije osim da nas sopstveni gnev „smori, isprazni“ i da nam tako
svađalački monolog usahne. Ali zapamtimo ga celog i kad nabuja ponovo koristimo, mahom,
iste reči i ste fraze, jer nam je i emocija ona ista, tako da je bilo kakav napredak malo
verovatan.
Kakav je rečnik svakog gneva?
Pažljivim slušanjem lako demo „skupiti“ i izbrojati učestanost nekih vrsta reči:
a) Arsenal uvreda rečnika gneva je lako čitljiv, koristimo kao „jake reči ili metafore“
imenice i glagole (svesno ili ne) kojima se (uglavnom) na uvredljiv način opisuje neka
grupa ljudi ili neka neizbežna osobina jednog čoveka ili pojedini postupci ljudi ili
koristimo „životinjske metafore“, na primer:
- 1. „kurva, ženturača, jezičara, opajdara, „kao neka žena“, tračara“ (sve pogrdni izrazi i
inače upudivani ženama, upotrebljavaju se i za muškarce ili za postupke),
- 2. „peder, mlakonja, šonja, kurvar, kilav, smrad“ (sve pogrdni nazivi za muškarce)
- 3. „idiot, retard, šizofreničar, ludak, kljakav, slepac“ (sve nazivi koji se odnose na
posebne osobine kod ljudi, a smatraju se uvredom)
i na kraju (ali nikako poslednje) oblici ljudskog ponašanja i postupaka:
- 4. „lažov, lopov, licemer, fašista, krvnik, izdajnik, uvlakač, ljiga, ološ, hohštapler,
ubica“, a uz sve i svaku drugu reč često stoji:
- 5. „kravo, konju, svinjo, magarče, gmazu, zmijo, volino“, što pokazuje šta u stvari
mislimo o tim životinjama koristedi ih kao metafore rečnika gneva.
b) Psovke koje koristimo podrazumevaju da je uvreda spominjanje majke, oca, bilo koga
od rodbine, spominjanje polnih organa u uvredljivom kontekstu, spominjanje

3. opštenja sa životinjama ili direktno obradanje koje je čisto obedanje seksualnog čina,
a pre ili kasnije – psovke gneva nam saopštavjau jednu neverovatnu stvar, da
„poneseni emocijom“ iskreno smatramo da je seks odlično sredstvo za uvrede (što
nam, valjda, inače nije) i da de svako odlično razumeti ako mu jasnim, psovačkim
rečnikom kažemo šta demo mu sve seksom raditi i kako, a pogotovo zašto.
Što jači i brutalniji izbor unutar rečnika gneva odaberemo, to nam naš sopstveni gnev izgleda
modnije i snažnije, a upuden „sagovorniku“ treba da učini magičnu stvar – da na njega ostavi
posledice, da učini da se promeni ponašanje ili osobina koja je hrana našeg gneva, koja ga
stvara i izaziva.
Gnevne reči imaju razne osobine, ali tu, neophodnu – nemaju, nikada nisu ni imale, nemaju
mod da uklone bilo šta što hrani naš gnev.
Gnev je, za promene koje mislimo da njime možemo ostariti, sasvim neproduktivna emocija,
gnev služi isključivo nama samima, za opisivanje svega što mislimo, ali znamo da je
neprihvatljivo da se glasno kaže u uobičajenoj komunikaciji, gnev služi i za odobravanje onih
koji se s nama u tome slažu, ali još uvek nemaju
dovoljno nakupljenog gneva da sami „zagrme“
rečnikom kojim gnev pokušava da poništi sve ono čime
je hranjen.
Primera ima koliko god želimo:
a) Vozite i neko oko vas, po vašrm mišljenju, ne
vozi kako treba, provaljuje gnev sa „konju, idiote, ... pa
spominjanje nekog seksa“
b) Dete vas je razgnevilo, nahranilo vam gnev nekim strahom, provaljuje gnev kojim ga
pitate „jesi li normalan, meni ti to da radiš magarče, ... pa sve do čuvene ja sam te
rodila, ja du te i ubiti“, da ne spominjem lakodu kojom se tada gnev „pretače“ u
batine, u udarac, u „zapamtideš ti mene!“ i zato odmah netraženi savet: ako osetite
da vas gnev prema detetu obuzima tako da potpuno gubite kontrolu, uhvatite svoje
sopstvene šake iz leđa i kleknite na detetovu visinu, dobra čuda mogu da se dese
c) Okruženje u kom radimo hrani nas nezadovoljstvom, osujedenošdu, gomila nam gnev,
ali se ne usuđijemo da „zagrmimo“, zato koristimo „zamenu za gnev“ – spletkarimo,
intrigarimo, koristimo isti rečnik gneva ublažavajudi ga među istomišljenicima
prenosom međusobnog gneva sve dok se ne izgrade okolnosti u kojima gnev
provaljuje i javno
d) Javne službe, državna uprava, šalteri, institucije administracije, svi oni razni koji treba
da nam pruže neku uslugu, hrane naš gnev kad osetimo da nas ne uvažavaju, da nas
ponižavaju, da nam se obradaju „s pozicija modi“ do ugrožavanja i tada „provaljuje
gnev“ kojem smo česti svedoci, a katkada i učesnici ili navijači, bez obzira da li
prisustuvjemo ili svedočimo kasnijem opisu nekog događaja

4. Da li je rešenje ved čuvena naučena i ponuđena „korektnost“ u međusobnom obradanju, da li
obavezna „promena rečnika“ zaista smanjuje, zaista uklanja naš gnev?
Rečnik gneva je posledica onoga što naš gnev hrani, one su afrodizijak toj hrani i ako se samo
njime bavimo postignuti rezultat bide vidljiv jer se nametnutim načinom ophođenja menja
ponašanje zabranom korišdenja reči iz „arsenala gneva“, gradi se društveno pravilo kojim se
propisuje kako jeste, a kako nije prihvatljivo iskazivati svoj gnev. Ali to nije dovoljno i lako se
od toga pravi karikatura, lako je podsmevati se propisima o rečima koje treba ili ne treba
koristiti, teško je jasno pokazati da ni gnev ni rečnik gneva nikada, ali nikada ne dovode do
bilo kakvog poboljšanja ičega što nam gnev hrani, a pogotovo je teško pokazati da korišdenje
seksualnih glagola kao uvreda nikada ni do kakvog seksa nije dovelo niti je šta začelo i
razmnožilo kao dobro.
Posebna oprečnost naše kulture je što gnevno saopštavamo kako je i zašto i „negde
tamo“mnogo lepše i bolje bez gneva, zaboravljajudi da je tamo (uglavnom) tako zato što se
uči, na raznim mestima, kontroli gneva, jer znaju da je gnev, kao i prezir – neproduktivna
emocija.
Najveda oprečnost je u tome što na mestima gde se donose
odluke čije su posledice hrana našeg gneva (politika, ekonomija,
sudovi, institucije, mediji) na takivm mestima nema ni mrve
nikakvog gneva, nema ni zrnca hrane za gnev, jer oni znaju da je
takva hrana na takvim mestima otrov za njih same. Što ih ne
sprečava da na svojoj privatnoj sceni, u saobradaju, sa
sopstvenom decom, na sportskim terenima, u redovima, na
šalterima, u institucijama, da na svim i raznim mestima
ispoljavaju svoj gnev jednako kao i bilo ko drugi, bilo gde
drugde. I da pri tome, s mnogo manje mašte nego mi, koriste i glagole i imenice kojima se
opisuje seks kao uvreda, kao kazna, kao „poništavanje“ svega onoga radi čega seks uistinu
postoji.
(Samo)kontrola gneva se uči, ona je veština koja se može stedi u bilo kom uzrastu, ona je
znanje kojim menjamo i sebe i način na koji komuniciramo i počinje najjednostavnijim i za
mnoge najtežim korakom: odlukom svoje slobodne volje da svoj gnev, hranjen svim i svačim,
pretvorimo u produktivnu emociju, da se ne zaustavimo samo na „pražnjenju“ i provali
govora punog reči iz arsenala gneva, da odolimo neodoljivom nagonu da „im stresemo u
lice“ i da se setimo da time niti smanjujemo izvore hrane našeg gneva niti ikome
saopštavamo išta novo.
Naš gnev je naš kavez, naš lavirint, naše sopstvena kula u kojoj zamišljamo da kružimo kao
lav u kavezu gde nam je rika gneva jedini način kojim mislimo da se, na magičan način,
oslobođamo sve hrane našeg gneva. Pomaže (možda) da promenimo tu metaforu i da se
zamislimo kao svinje u oboru, tada nam, stvarno skoro magično, groktanje umesto rike više

5. ne izgleda privlačno za iskazivanje gneva, a istovremeno može pomodi da razumemo kako u
stvari izgledamo dok mislimo da „ričemo kao lavovi“.
A nismo ni lavovi ni svinje iz metafore zatvora našeg gneva, ljudi smo, sa darovima da sve
svoje kaveze sami otključavamo, da se uz pomod drugih sami oslobađamo.
Napolju, van kaveza gneva, ume da bude i lepo i strašno, ali se više ne vrtimo u krug hranjeni
jednom istom hranom gneva, govoredi jedan isti rečnik uvreda, pun obedanja nezanimljivog
seksa.
Napolju, van kaveza gneva, počinjemo da govorimo reči koje prave novi rečnik kojim
razmenjujemo sve i svašta o planovima da se hrana gneva smanji, a da seks ne služi kao
pretnja, da služi onome zbog čega je stvoren – radosti i uživanju.