Razgovor sa Gojom

1. Разговор са Гојом
Иво Андрић је написао два текста о Гоји, један под називом „Гоја“, после изложбе у
мадридском музеју Прада која је била посвећена Гојином животу и други есеј 1935.
године који се зове „Разговор са Гојом“. У овом есеју Андрић је створио себи сусрет са
уметником који одавно није жив, који није његов савременик и који му представља
својеврстан узор. Андрић и Гоја се налазе у једном француском градићу за кафанским
столом и води са њим један фиктивни разговор у коме излаже не само основе своје
поетике него на неки начин и Гојине. Али се излажу и одређене идеје које су вредне,
драгоцене, идеје о животу и живљењу.
Прве речи које Гоја изговара су: „Просте и убоге средине су позорница за чуда и велике
ствари“. Гоја говори да свако људско биће и сваки човек самом чињеницом да постоји,
има разлог за постојање. Сама чињеница постојања даје оправдање за постојање. Он је
покушавао да прикаже људе са дна друштвеног талога. Разгртао је слојеве њиховог бића
да би би показао оно златно зрно које не само да оправдава постојање тог човека, него га
врло често чини и узвишенијим од оних људи који у спољашњем смислу те речи
заузимају високе позиције у друштву. Не смемо да сметнемо са ума да је и убоги човек
позорница за чуда и велике ствари, да је и потенцијал таквог човека несагледив и да
никада не смемо у животу отписати човека зато што у дубинама тог човека можемо
препознати позорницуза чуда у овоме животу.
Али уколико ову мисао погледамо са друге стране и применимо је на само стварање
долазимо до једне чудне истине. Највећа дела која нису настала у историји светске
цивилизације су настала у једном тешком тренутку, када се животне непогоде притисле
онога ко ствара. Многима се чини да је стваралаштво заносно, уметност као што су
Гојино сликарство и Андрићево писање да делује лако, реченице иду саме од себе. Али
Гоја, а индиректно и Андрић каже да велике ствари настају из тешких животнихприлика
и околности. Нема стварања без подвига и страдања. Оно што делује сјајно заправо
представља пад, оно што делује просто и једноставно убого и сиротињско крије у себи
један полет. Врло често ствари у животу нису онакве какав им је изглед и не можемо у
површном сагледавању доносити коначне осуде и оценевредности.Андрић жели да каже
једну универзалну истину - стваралаштво најчешће креће из просте и убоге средине.
Андрић каже да постоје два вида живота: сјај и једноставност. Ми често не сагледамо и
не осетимо живот у његовој целини, ми не видимо оба лица живота. Врло често се
ослањамо само на једно лице живота. Ако се тренутно налазимо у фази пада, убогости
ми не можемо да схватимо да постоји и друго лице, склони смо очају и кукању. Са друге
стране уколико нас живот обдари једном таквом ситуацијом у којој нам све иде од руке
све је покривено сјајем и богатством ми заборављамо да постоји могућност пада. То је
једна замка када ми изгубимо из вида другу страну живота, ми немамо право да
помишљамо да се живот ограничава у оној ситуацији у којој се ми тренутно налазимо.
Ми никада не смемо да се понесемо нити да не клонемо духом и потонемо у очај.
Андрићев поглед пада на Гојину руку која предстрваља метонимију за стваралаштво.
Гоја је био велики стваралац. Све речи које Андрић ставља Гоји у уста он жели да да
потврду тих речи. Десна рука је рука којом Гоја ствара. Све што каже Гоја је доказ за

2. истину. Његово стваралаштво представља залог да човек који је створио такво нешто,
који је дотакао толике висине не може да види погрешно, не може да види живот кроз
наочаре погрешне диоптрије.
Само стваралац може да види живот на прави начин, само онај који има одређено дело
гарантује да оно што говори заиста јесте истина. Андрић развија идеју о уметности и
положају уметника у свету. Уметник је несхваћен, у томе што уметник разоткрива
слојеве стварности, што покушава да дође до онога што јер другим људима недохватно
уметник себе излаже неразумевању и прогону од стране других људи. Уметник је
сумњиво лице, лице са лажним пасошем. Сумња не познаје границе, када људи почну
једном да сумњју то се виеше не може исправити. Много је теже веровати него сумњати.
Свака врста стварања је одређено питовање кроз сопствену личност, одређено тражење
оног непознатог у нама, оне најдубље истине и најдубљег зрна на том путовању има
доста стрампутица и раскрсница, а дело представљамапу тихпутева. Људи који не траже
себе на начин који то раде ствараоци не могу да разумеју уметника, положај уметника је
тежак и пун несхватања и неразумевања. Ако човек чује уметнике чуће човек и сам себе.
Дела су мапе које нам помажу да упознамо себе.
Гоја Помиње пријатеља Паола који даје мистично виђење ствараоца.
Човек има толико снаге у себи. Стварање је један од најсвоственијих начина да се та
енергија која је у нама користи. Стваралаштво је замајац уколико се то покрене,
покренуће се енергија која је у нама и онда у животунема границе, стваралаштво је мост
до другог света, изван природе. Живот без стварања није живот, себе онемогућавамо да
дотакнемо други сврет без стваралаштва. Овај свет је за Андрића мрак непостојања зато
што ћемо умрети и зато што овопостојање је један тренутак у односу навечност , можемо
га заправо поистоветити са непостојањем. Стваралаштво је узимање од једног света за
други. Андрић се пита зашто да стварамо ако ће све нестати. Стварање у овом свету је
унапред осуђено на пропаст, али то не обезвређује сам чин стварања. Смисао
стваралаштва није само у резултату, него у самом процесу долажења до тог резултата.
Оно што човек створи то остаје, не пропада, Бесмислено је питање зашто да живимо ако
ћемо умрети. Ако не стварамо а дат нам је дар бићемо потпуно промашени ако га не
користимо.
Паоло ће рећи да је уметник Антихрист, да има демонско порекло. Сам Гоја тј. Андрић
оповргава ову идеју. Бог је једини стваралац и ако уметник ствара а његово дело има
лични печат у томе се види демоска природауметности, иметникствара савршеније дело
од природе. Зашто се не слаже. Човек је створен по лику божјем и по томе је он добио
могућност да ствара, дело није савршенија од природе. Ова верзија човека није оно што
је Бог створио, човек је доживео пад и падом човека је пала и природа. Човек доказује да
је он створен као савршеније биће и показује његову везу са Богом. Стварати лепши свет
је наша дужност и задатак нам је да вратимо природу која је раније постојала.
Андрић даје објашњење како на најбољи начин се може стварати. Гоја каже да човек не
би требао да се расипа, лута и да остварује више од једних начина. Потребно је сабрати
а не расипати све своје стилове. То ствара једну снагу у стварању. Велики проблем код
савременог човека је што нема јасан циљ и што не одлучује, а то се две елементарне
ствари да би се постигао успех.

3. Уметники мото Франциска Гоје гласи: „Збијај! Гушће! Не ткаш сито!“ Франциско Гоја
густо је слагао боје на својим платнима. Иво Андрић густо је збијао мисли у својим
прознимредовима Даје стил стварања- начин тетке из Фуенете де Тодос да тка. 1. збијати
2- ослобађање вишка.
Стварање треба да буде сабрано око једне тачке, око онога што је најважније и треба
разликовати важно од неважног. То је важно у животу и предуслов за успех, то је основа
за разликовање добра од зла. У било ком послу и односу елементарн аствар је знати шта
је добро од злог. Да се усредседимо свим својим потенцијалом и тако се ствара велико
дело и успешно биће. На свакој слици постоји само једно место које дочарава илузију
гледаочеве стварности.
Савремени човек је склон да одбаци легенде као нешто неистинито. Не треба се трудити
да ми откривамо путоказе живота и зрно истине већ се све то налази у легендама.
Легенда о Исусу Христу.
Човек је створен као бесмртно биће које је изгубило и тежи да је поврати.
Најлепши есеј и сам се замислити који тај есеј покреће и то су путокази кроз наш живот
и питања на која треба одговорити.
–Каква је улога и где је место уметника? Он је предодређен да живи између „светле и
тамне стране“ света, са даром или проклетством да (за разлику од обичних смртника)
види обоје истовремено. Он својим даром обухвата и видљивуи невидљивуи светлу и
мрачну стварностинтегрално да би нам их обједињенеи очуђене представиоу свом делу.
( Сети се зашто је Балзак говорио да је роман „узвишена лаж“ истинита у својим
појединостима…)
-Покретачка снага у уметности је тежња за лепотом, жудња за савршенством, потрага за
смислом. Отуда, најснажнија остварења, непоновљива ремек-дела настају из ругобе
света, из патње и оскудице. Та интервенција уметника подсећа на божанску креацију у
којој лепота настаје из ништавила.
-Рука уметника (Гојина рука) представљена је као медијум озмеђу овоземаљског света и
света идеја, између нама видљивог и оних унутрашњих, непојмљивихсветова сликареве
душе. А у тој души живи пламен стварања, (можда и прометејски пламен који људима
обзнањује лепоту и умеће спознавања света), који се не да обуздати.
-Уметник је у непрекидном неспоразуму са људима. Он је „сумњиво лице“, „путник са
лажним пасошем“ (ову метафору можемо објаснити на примеру глумца који цео свој
стваралачки век проведе играјући нове улоге…), осуђен на неразумевање и
нетрпељивост према њиховој „дволичности“. Та два света су непомирљива. „Између
уметника и друштва постоји, у малом, исти јаз који постоји између Божанства и
света.“ Уметницима је допуштено да завире у свет идеја и да, као Прометеј, краду
пламичак по пламичак светлости да би га поделили са људима, међу којима су ретки они
који разумеју сврху њихових напора.
–Уметнички позив почива и на способности проницања у друге (и не само људске)
животе, како би сви они били обујмљени уметничким делом у једну свеобухватну,
универзалну истину, са свим противречностима које у себи носе.
-Уметник је и роб и господар свога позива, а уметност је позив задовољства и
страдања истовремено; она представља распетост између жудње за савршеним делом и

4. људске ограничености и немоћи да се то оствари. Његова замисао је истинита само док
борави у просторима идеја (маште, имагинације) и постаје обмана и копија у тренутку
материјализације.
-Уметник се непрекидно преиспитује. Сумња у постојање сврхе свога стварања. Пита се
да ли је стварање „тежња да од мрака непостојања, или из тамнице коју представља
ова повезаност свега са свиме у животу… отме комадић по комадић живота и сна
људског и уобличи га и утврди „заувек“, кртом кредом по пролазној хартији.“ Је ли то
можда жеља за продужетком трајања, страх од коначне смрти у забораву?… Жеља да се
сачувају фрагменти наше стварности (која је променљива и пропадљива), за нека будућа
поколења?…
–Окружен неразумевањем, он и сам доводи у сумњу сврсисходност свог надљудског
труда. Али,истовремено зна да је тај стваралачки напор,ма колико другима
изгледао безуман и сујетан, ипак неизбежан и снажан као нагон, као „упорство мрава да
мравињак подижу на прометном месту“.
-Као што је немогуће дефинисати порекло уметности, тако се не може дефинисати ни
њена сврха, па ни уметност сама. Зато Гоја, у овом замишљеном разговору са Андрићем,
покушава да схвати, да , уметнички пластично, објасни њихово заједничко стање и
судбину свих стваралаца. „По проклетој муци и неупоредивој дражи овога посла ми
осећамо јасно да од неког нешто отимамо, узимајући од једног тамног света за други
неки који нам је непознат, преносећи из ничега у нешто што не знамо шта је. Зато је
уметник „изван закона“, одметник у вишем смислу речи, осуђен да натчовечанским и
безизгледним напорима допуњује неки виши невидљиви ред, реметећи овај нижи, видљив,
у ком би требало да живи целином свога бића.“
-Можда, кроз стваралачке подухвате уметника, човечанство води узалудну борбу
против пролазности, пропадања и смрти. Свака слика, тренутак, забележена мисао или
догађај, непоновљиви покрет уловљен оком камере или киста… отет је од пролазности
и сачуван за вечност. И не само то. Тај делић живота, интервенцијом уметника, добија и
нека нова значења, можда дубља и сложенија него што је у стварности имао, која се кроз
време умножавају у уметничким доживљајима поштовалаца уметничког дела:
„Ми стварамо облике, као нека друга природа, заустављамо младост, задржавамо
поглед који се у „природи“ већ неколико минута доцније мења или гаси, хватамо и
издвајамо муњевите покрете које никад нико не би видео и остављамо их, са свим
њиховим тајанственим значењем, очима будућих нараштаја. И не само то. Ми сваки
тај покрет и сваки поглед појачавамо једва приметно за једну линију или једну нијансу у
боји. То није ни претерано ни лажно и не мења, у основи, приказани феномен, него живи
уз њега као неки неприметан али сталан печат и доказ да је овај предмет по други пут
створен за један трајнији и значајнији живот, и да се то чудо десило у нама, лично. По
том вишку који носи свако уметничко дело као неки траг тајанствене сарадње између
природе и уметника, види се демонско порекло уметности.“
– У стваралачком пориву уметник види и нешто демонско, нешто помало опасно, као
што је опасно свако осећање моћи када овлада несавршеним људским бићем. Моћ, било
које врсте, ствара привиде у којима човек заборавља своје ограничености и, увек касно,
увиђа да је њен слуга, а не господар. Да ли се исто тако може посматрати и моћ стварања?
„Постоји легенда да ће Антихрист, када се буде појавио на земљи, стварати све што
је и бог створио, само са већом вештином и са више савршенства. Његове пчеле неће
имати жаоке и његово цвеће неће тако брзо венути као што вене ово у нашој природи.
Тиме ће он намамити лакоме и лаковерне. Можда је уметник претеча Антихриста.
Можда се хиљаде и хиљаде нас „играмо Антихриста“, као што се деца, усред мира,
играју рата.“

5. -Запоседнут чудом стварања, као човек коме је дато да се пита и тражи одговоре које не
проналази,уметник је истовременоблагословен и проклет. Он је као биће распето између
човека и Бога. Човек (дакле, биће омеђено бројним ограничењима која кулминирају у
смрти) који жуди за савршенством. Гоја (а то значи и Андрић) препознаје у себи то
фаустовско проклетство и искушење за склапање савеза са Мефистом (Антихристом) и
пита се да ли је то заиста жудња за савршенством, или можда нешто много приземније и
овоземаљскије – уметничка сујета:
„Ако је Бог створио и учврстио облике, уметник је онај који их ствара за свој рачун и
утврђује поново; фалсификатор, али незаинтересован фалсификатор по инстикту, и
зато опасан. Уметник је тако творац нових, сличних али не једнаких појава и варљивих
светова по којима људско око може да шета са уживањем и поносом, али кроз које се,
при ближем додиру, пропада одмах у амбис ништавила.“
Како гласи уметнички мото који обележава Гојино стварање? На који начин
можемо ту идеју повезати са начелим Андрићевог књижевног стварања?
. Збијао их је од самог почетка, у својим првим лиско-прозним записима, кад је
спознао да у свету „нема друге истине до једне: бола, ни друге стварности до
патње“ и кад је бол и патњу осећао „у свакој капи воде, у свакој влати траве, у
сваком бриду кристала, и у сваком звуку жива гласа“.
Франсиско Хосе де Гоја и Лусијентес (шп. Francisco Jose de Goya y Lucientes; 1746 –
1828) био је велики шпански сликар, цртач и графичар. Његово дело је огледало шпанске
историје времена у којем је живео. У тим сегментима управо се и огледа Андрићев
одабир Гоје као сабеседника. Бављење историјом као темом био је и Андрићев поступак.
Сетимо се само реченице која је изговорена у беседи „О причи и причању“: Тако, и с оне
стране црте која произвољно дели прошлост од садашњости, писац сусреће ту исту
човекову судбину коју он мора уочити и што боље разумети, поистоветити се са њом,
и својим дахом и својом крвљу је грејати,док не постане живо ткање приче коју он жели
да саопшти читаоцима, и то што лепше, што једноставније, и што убедљивије. Како
да се то постигне, којим начином и којим путевима? Једни то постижу слободним и
неограниченим размахом маште, други дугим и пажљивим проучавањем историјских
података и друштвених појава; једни понирањем у суштину и смисао минулих епоха, а
други са каприциозном и веселом лакоћом, као онај плодни француски романсијер који је
говорио: “Шта је историја? Клин о који ја вешам своје романе.” ć 1974: 43, 44).
Извесно је да Андрић признаје аутономност уметничког дела али и захтева да оно ипак
буде блиско стварном свету, стварном животу као скупу легенди човечанства,
колективних мисли које су створене вели-ким напорима духа и талента и у које нови,
стваралачки, уметнички свет може проникнути. Уметник открива тренутак у коме су
скривени и сли-вени сви остали тренуци живота. Постоји један свет, једна истина, један
начин. И све постоји тако збијено и згуснуто, те кад свет желимо при-казати кроз
уметност, такође морамо дати згуснути и збијени део света
који смо узели да прикажемо, ако имамо за циљ да донесемо вредно и истинито
уметничко дело. Дакле, уметник сагледава целину света сажи-мајући фрагментарност и
издваја фрагмент у свом делу да би сублим-но, изговорио целину света. Уметник
ствара нови свет делом као копију старог, а делом и као сасвим аутономну целину.
Међутим, није ли онда

6. уметник тек плагијатор, фалсификатор, крадљивац? Aндрићев Гоја нам луцидно
одговара: „Уметник, то је сумњиво лице, маскиран човек у сумраку. (...) Људи не воле ту
неизвесност и закукуљеност и зато га зову сумњивим и дволичним. (...)
Уметникова судбина је да у животу пада из једне неискрености у другу и да везује
противречност за противречност. Између уметника и друштва постоји исти јаз који
постоји између Божанства и света” (Andrić 1974: 40). „Ако је Бог створио и учврстио
облике, уметник је онај који их ствара за свој рачун и утврђује поново; фалсификатор,
али незаинтересован фалси-
фикатор по инстикту, и зато опасан. Уметник је тако творац нових, слич-них али не и
једнаких појава и варљивих светова по којима људско око може да шета са уживањем
и поносом, али кроз које се при ближем додиру пропада у амбис ништавила” (Аndrić
1974: 44). Пред собом имамо једну Андрићеву фикцију о истини која је једна и древна.
Ту истину, која се отвара ослушкивањем легенди – трагова ко-лективних људских
настојања кроз столећа и из које се може одгонетну-ти сам смисао наше судбине, како
Андрић истиче, уметник као да отима од једног тамног света за неки други свет, опет
непознат, те из ‘ничега’ преноси у ‘нешто’ за шта и не знамо шта је, а што је суштина
уметничког чина. Дакле, из мрака непостојања, ништавила, датог нам као повеза-
ност свега са свиме у животу, уметник узима део по део живота и сна,
уобличује и утврђује, инстиктивним напором и нагонском упорношћу. Андрић стога и
закључује: „Зато је уметник изван закона, одметник у вишем смислу речи, осуђен да
натчовечанским и безизгледним напори-ма допуњује неки виши, невидљиви ред,
реметећи овај нижи, видљиви, у
ком би требало да живи целином свога бића” (Аndrić 1974: 43). Међутим, уметникова
трагичност лежи у томе што од онога, вишега света имамо само обрисе, наговештаје,
трагове као и део свога бића који отуда собом носи, те у овом, нижем свету, нема
могућност да живи целином свога
бића, због чега и носи етикету sумњивог, дволичног,
закукуљеног лица. И уметност је зато истовремено и нешто више, али и нешто мање од
ст-варности, и савршенија је јер је организована естетски, носи смисао, али је и
инфериорна јер је лажна кулиса, измишљена стварност и на крају уметност је сва
изграђена од лажи, опсена, ничега и магле, али она делује
као најпунија стварност, аутентична и истинита.Неопходно је поставити и питање о
томе како Андрић види овај
свет у коме живимо и који у уметности представљамо? А, оно што може уследити јесте
наша зазорност пред једном нихилистичком фигуром као одговором. Наиме, Андрић
овај свет види као „царство материјал-нихзакона и анималног живота,без смисла и циља,
са смрћу као завр-шетком свега” (Аndrić 1974: 60). Све духовно и мисаоно што у овом
свету
можемо наћи нашло се ту неким случајем. Духовно које у овом мате-ријалном
свету постоји упоређено је са цивилизованим бродоломником који је доспео на острво
дивљака и звери. Зато су и наше идеје трагичног и чудног карактера, зато у уметности
има толико мрачних предмета, си
-ловитих и двосмислених призора, зато има неизбежне туге у уметности, песимизма у
науци, а све то скупа носи са собом знаке једног другог све-та, заборављеног, из кога смо
дошли, катастрофом покренути и осуђени на сталну, али и узалудну тежњу да се новоме
свету прилагодимо.Тако свака представа коју уметничко дело садржи и која јесте ту пред
нама сама за себе, мора у себи нужно имати збир свих многобројних представа, мора
бити згуснута јер само ће као таква неминовнонасеби имати и откривати траг истинског
порекла, одбране, напада, беса, страха. Даље, она ће само као таква додирнути наслаге
које столећа стварају као главне

7. легенде човечанства (легенда о греху, легенда о потопу, легенда о Синучовечијем,
распетом за спасење света, легенда о Прометеју и сл.), те и сама постојећи као
наслага, збијена и згуснута, понављаће облик оног зрнца истине око којег се све
наслаге слажу, преносећи га кроз столећа, јер „у бајкама је права историја човечанства,
из њих се да наслутити, аконе и потпуно открити њен смисао” Ако постоји једна
стварност која се објављује кроз многоструке појаве дате у облику наизглед одвојених
и засебних светова, некада сличних, некада различитих, по особинама и суштини, ко
ту стварност може заправо сагледати као такву, а онда и представити, па макар и део
ње,али који ће ипаку себи садржати клицу истинеиз целинестварности,света? Uметник,
одговара нам Андрић. Јер једино уметник може видети све. Он подједнако види и
природу, и друштво, чује ход у ломљави као тапкање у месту, види сиротињу, нему, али
и побуњене масе, зликовце, јавне жене, види краљеве и принчеве, али и просјаке, осећа
мирис каиша и помаде за бркове... уметник види беду „неуких моћника”, као и
неспособност људи од пера и науке... види свет у свим његовим антагонизмима и
противречностима. То му омогућују: дубок живот, и обилан, и оскудан сјајем и
облицима, упорно развијање духа и талента и истанчана чула за све. Зато Андрић
пише свој оглед о суштинским питањима уметничког израза
РАЗГОВОР С ГОЈОМ) као „Гојин монолог о себи,
о уметности, о општим стварима људске судбине ЈерГоја је био уметник који је у себи, у
свом оку и бићу, носиоцелинусвета.Био је човек који вас истовременопонесе и одушеви,
али и запрепасти и устраши, а никада не можете да га заборавите. Сам његов живот,
легенда је пуна и сјаја и мрака, „мартириј без надземаљске утехе, трагика чулности”. Као
младић, оригиналног и необузданог темперамента, преке и
слободне нарави, нашао се у сукобу са Инквизицијом. Био је свађалица, женскар,
скитница, учесник у борбама с биковима. Једну девојчицу чак отима из манастира. Са
друге стране, bива запажен као сликар, по генијалној замисли и снази зраза, на путу да
постане дворски сликар, те у својим тридесетим годинама проводи, не светли, него
ватрени период свог живота. Запамћен је као гиздав, гурман, каваљер, љубитељ женског
пола, непосредан и плаховит, геније. Међутим, насупрот овој, постоји и друга половина
Гојина живота и рада, сада бизарна и неједнака. Наступила је болест ума, како је сам
сликар писао, вероватно узрокована прекомерним радом и уживањима. Гоја постаје
потпуно глув. Напушта га и
вид. Рат му се указује у својој страхоти, друштво и политика у својим лажима,
слабостима и неверствима. Сви му умиру, осим једног сина, који није уз њега. Окренут
лицем ка тамном вилајету људских зала и несрећа, остаје сам и слободан да слика шта
хоће и тада настаје велики број његових изванредних дела. Иако му је поглед био у
мрачном свету људског јада, у најстрашнијој несрећи без женског смеха и људског
говора, Гоја не престаје да ради, да ствара, да слика јер био је човек са душом жељном
правде, искрености и светла. С једне стране, створио је дела пуна све тачког заноса и
надземаљске славе, али са друге, у последњој својој речи
дао је меру пуну нихилизма кроз цртеж на коме скелет помаља руку из гроба и показује
хартију на којој пише: Ништа! Ово је порука покојника и само дно Гојина очаја који
умире у својој осамдесет другој години,у Бордоу. Једном таквом човеку/уметнику/генију
Андрић је дао простора
да кроз њега и сам проговори о уметности.На крају, осетну меру нихилизма уочавамо и
у завршним редовима Андрићевог разговора са Гојом где пише: „Видео сам и смрт, и
болест, и ратове. И ма колико да сам гледао, слушао и размишљао, нисам нашао
смисла, ни плана, ни циља свему томе. Дошао сам до једног нега тивног закључка: наша
лична мисао у свом напору не значи много и не може ништа” (Аndrić 1974: 55).
Међутим, Андрић изискује опрезност,

8. упркос једном негативном закључку: „Треба ослушкивати легенде и у њима смисао
наше судбине. (...) Узалудно је и погрешно тражити смисао у безначајним, а привидно
тако важним догађајима, већ у наслагама које столећа стварају” (Аndrić 1974: 55).
Закључујемо: нека је смрт завршетак
свега, али смисла свакако има! Можда баш и захваљујући смрти.Андрићеве критичко-
теоријске рефелексије које се односе на појам уметности, а са којима смо се у овом раду
сусрели анализом огледа РАЗГОВОР С ГОЈОМ, откривају нам могућност да се
Андрићева поетика и естетика посматрају са исте позиције, те ћемо у даљем раду
проговорити и о естетици и неким естетичким питањимау оквиримафилозофије. Најпре,
сагледаћемо пишчево поимање историјског. Да ли се, наиме, Андрић приклања
традиционалном и прошлом или пак пориче прошло, па и садашње у име надолазеће
будућности, утопистичке, или се пак може пронаћи неки његов средњи пут? Ако
пажљивопратимо Андрићеве ставове или коментаре везане за живот и уметност, можемо
рећи да је у неколико наврата представиосебе као апсолутног нихилисту – Гоју на самом
дну очаја, без жеље и воље, уз негирање ма ког бољег света (чак је
и у гробу само једно Ништа). Међутим, неизбежан је и утисак на крају, где је Андрић
избегао супротстављене крајности и приклонио се некаквом трећем решењу: ићи ка
будућем, али не без живог сећања на узоре, живот у прошлости и будућности, нездрав је
и опасан. Ваља живети у садашњости, али у оној коју вазда поткрадамо, при чему не
чинимо ништа
ни за прошлост, ни за будућност. Андрић свесно тежи кретању и динамизму. Тај
динамизам најјасније видимо у томе што Адрић своје ставовеизноси посредствомчовека
утопљеног, у једном периоду, у чулни живот и сласна уживања, човека окренутог
страстима који се само нагонски опредељује и потврђује. Јер само је у таквом човеку
могуће спајање Историје и Природе, потпуно јединство и склад субјекта и објекта које је
Шелинг посебно наглашавао, рехабилитујући чулно као дионизијски и динамички
принцип у хоризонту у Бићу. Андрић грчки израз filosofos разумева као Шелинг: љубав
према целини, према Здравом, за подлогу има велику Несрећу и лични удес, а поглед
усмерен ка будућем значи бити ношен снажном страшћу која делује на темељу
недовршености Мисли и Погледа, удеса Несавршенства (Petrović 1994: 74). То није
ништа друго до
пораз живота, јер његов смисао лежи не у онтологији могућности, већ у онтологији
неиспуњености. Зато Гоја и ствара најбоља уметничка дела у тренуцима највећег
животног хаоса, немоћи, бола, мрака. Једна варијација у ставовима запажена је у
Адрићевом делу. Гоја или Андрић, који кроз њега у ствари проговара, даје нам се
у лику једног епикурејца који егзистира у бескрајном материјалном космосу који сазнаје
чулним опажањем, уз етику задовољства као одсуство бола. Неколико редова даље, пред
собом имамо апсолутног нихилисту који једино верује у Ништа и за кога је могућност за
каквим бољим,овим или оним,светом у потпуности поништена. Да бисмо накрају рекли
да можда пред собом имамо заправо једног хегелијанца: прихвата се идеализам – прво,
Апсолут постоји, Бићем влада Логос, а свет Апсолута, изједначен је са светом умнога у
коме се налазе елементи Чулности, Опажања и Природе. Друго, уметност има
изванредну важност за обичног човека. Уметнички лепо стоји на вишем ступњу од
природно лепог јер представља ле
поту која је у духу рођена и у њему препорођена. Уметност има дужност да открије
истину у форми уметничког уобличења, при чему материја и чулност дела
представљају сметњу за прави израз истине, примат је
дат умноме и духу. Андрић записује: „Свет мисли је једина стварност у овом ковитлању
причина и авети која се зове Уметност има задатак да нас преко чулности – „лепоте”
преведе ка вишој и дубљој садржајности, до Истине духа, до саме Идеје. Уметност је, уз

9. религију и филозофију, највиша манифестација Истине. Уметник је геније, али такав да
су му уз таленат неопходни: образовање стечено мишљењем, вежбање, умешност и
рефлексије о начину његовог ства
-рања И Андрић, и Гоја били су такви уметници. Метафизички понор којим уметник
пролази, оставља само знаке заборављеног другог света, нема обећаног спаса, сигуран је
само свет мисли како то Адрић платонистички записује. Међутим, Иво Андрић, иако
суочен са нихилизмом, ипак верује у своме делу да смисла има: у умет
-ности, у легендама, у животу, који их познаје. Није ли зато и потрчао за старцем,
својеврсном привиђењу у гомили, који му је говорио „о себи, о уметности, о општим
стварима људске судбине”? Није ли у његовој причи Андрић пронашао неки важан
смисао? Ако кажемо да су Андрићеви поетски, па и естетски ставови исказани
посредовањем старца сликара,
одговор ће свакако бити позитиван, и као такав известан.