Sofija Stevic 7/4 Andjela Mladenovic 7/4

1. S O F I J A S T E V I C 7 / 4
A N D J E L A M L A D E N O V I C 7 / 4
POZNATI MATEMATICARI

2. Ератостен
Ератостен из
Кирене (грч. Ἐρατοσθένης; К
ирена, 276. п. н. е.[1] —
Александрија, 194. п. н.
е.[2]) је био
грчки математичар, песник,
атлетичар, географ и астрон
ом.[3] Међу савременицима је
био познат под надимком
„бета“ (грчки број два) јер
су га у многим областима
сматрали другим човеком
читавог Медитерана. Њему
се приписује систем
земаљских координата са
географским ширинама и
дужинама, а први је познати
научник који је израчунао
обим Земље, на веома
довитљив начин.[4]

3. Ератостен
Најмногостранији и један од најзначајнијих
научника александријских, Ератостен, који је
ради разлике од филозофа назвао себе
филологом, родио се у Кирени (данас
у Либији) око године 276. пре нове ере. Најпре
је у Александрији слушао филологију, а потом
у Атини Зенона, Аристона са
Хија и Аркесилаја. После Калимахове смрти
поставио га је Птолемеј Еуергет за
управника Александријске библиотеке. Умро
је око године 194. пре нове ере. У
елегији Еригони певао је о атичком сељаку
Икарију, који је први од Диониса научио да
сади лозу, али су га пијани сељаци погубили.
Његова ћерка Еригона са својом верном кујом
нађе леш и обеси се и, напослетку, све троје
буде уврштено међу звезде. Сличан садржај
има сачувани прозни спис Претварања у
звезде (Καταστερισμοί), у којем излажу приче о
постанку сазвежђа. Дело с тим називом, које
имамо и које му се приписује, није његово. Од
његових дела је врло мало сачувано.
Фрагменти поезије показују велику вештину.[4]

4. Ератостен је знао
да на дан летње
дугодневнице
22.јуна, када је
Сунце у највишој
тачки (подне), у
Сиени (данашњи
Асуан), његови
зраци обасјавају
дно једног бунара.
Одредио је да се
тог истог дана у
Александрији
Сунчеви зраци
падају под углом
7°12', и то је 50
део круга. Знајући
раздаљину између
ова два места,
5.000 стадија,
могао је да
израчуна дужину
лучног степена.
Према овим
подацима би један
степен износио око
700 стадија и тада
би обим Земље
био око 252.000
стадија, 39.816
km. И погрешио је
за само 193 km.[5]
ЕРАТОСТЕН

5. Еуклид
Еуклид (грч. Εὐκλείδης), познат и
као Еуклид из Александрије да би се
разликовао од Еуклида од Мегара[1][2],
био је антички математичар познат
по својим
делима Елементи, Дата, Оптика и алго
ритму за израчунавање највећег
заједничког делиоца (НЗД) који је по
њему назван Еуклидов алгоритам.
Еуклид се често назива оцем
геометрије. Он је био активан
у Александрији током
владавине Птолемеја I (323–283 п. н.
е.).[3] Његови Елементи су један од
најутицајнијих радова у историји
математике. Служили су као главни
уџбеник за
наставу математике (посебно геомет
рије) од времена свог објављивања све
до краја 19. или почетка 20.
века.[4][5] У Елементима, Еуклид је извео
начела која се данас
називају Еуклидовом геометријом из
малог сета аксиома.[6][7] Еуклид је исто
тако написао радове
о перспективама, конусним
пресецима, сферној
геометрији, теорији бројева, и ригору.

6. Еуклид
У односу на друге научне
области, геометрија је достигла
завидан ниво око 300. п. н.
е. појавом дела Елементи. Тада у
математици геометрија доминира,
па су и бројеви интерпретирани
геометријски. Еуклид је покушао да
излагање буде строго дедуктивно и
управо због те
доследности Елементи су
вековима сматрани најсавршенијим
математичким делом. Многе
генерације математичара и других
научника су учили из ове књиге
како се логички закључује и ново
повезује са раније утврђеним
чињеницама. Касније
су Елементи анализирани и
допуњавани. Посебну пажњу су
привлачили аксиоми и постулати. У
овој књизи су садржана сва сазнања
и открића до којих су дошли Еуклид
и његови претходници и
савременици у геометрији, теорији
бројева и алгебри. Такође,
доказане су и 464 теореме на начин
који је и данас беспрекоран.

7. Еуклид
Иако су многи резултати у
„Елементима” потекли од ранијих
математичара, једно од Еуклидових
достигнућа је било да их представи
у једном, логички кохерентном
оквиру, што олакшава употребу и
поједностављује референцирање,
укључујући систем
ригорозних математичких
доказа који остаје основа
математике 23 века касније.[21][22]
Еуклид се не помиње у најранијим
преосталим примерцима
„Елемента”, а већина копија наводи
да су „из издања Теона” или
„Теонових предавања”,[23] док текст
који се сматра примарним, и који се
чува у Ватикану, не помиње аутора.
Једина референца на коју се
историчари ослањају да је Еуклид
написао Елементе потиче од
Прокла, који на кратко у
свом Коментару
Елемената приписује Еуклиду
статус аутора.

8. Давид Хилберт (нем. David Hilbert; Вехлау
код Кенигсберга, 23. јануар 1862 —
Гетинген, 14. фебруар 1943) је био
немачки математичар који је дао важан
допринос у неколико грана математике.[1][2]
Хилберт је 1888. поопштио једну
важну Жорданову теорему на системе
вишег реда, да би 1899. године објавио
своје Основе геометрије (Grundlagen der
Geometrie) у којима је ту тему, коначно,
поставио на строге аксиоматске основе
(в. Хилбертове аксиоме). Он је такође показао да
је геометрија једнако конзистентна као
аритметика реалних бројева. Године 1900.
Хилберт је поставио део од 23 проблема као
изазов математичарима 20. века; решења или
некакав напредак је учињен за око три
четвртине њих.
Давид Хилберт

9. Касније се Хилберт посветио раду на теоријској физици и основама математике. Развијао је
математички формализам што га је довело до дела Основе математике (Grundlagen der Mathematik,
1934—1939.), заједно са Паулом Бернајсом. Други радови Хилберта укључују његов
доказ Варинговог проблема, тј. претпоставке коју је поставио Варинг 1770, а прво потпуно решење
је пронашао Хилберт 1909, затим развој тзв. Хилбертовог простора и допринос у
проучавању интегралних једначина и алгебарске теорије бројева.

10. Рођен: 23. јануар
1862., Кенигзберг
Умро/ла: 14. фебруар
1943., Гетинген, Немачка
Супруг/а: Käthe Jerosch (у
браку 1892.–1943.)
Деца: Франц Хилберт
Образовање: Универзитет
у Кенигсбергу (1880.–
1885.). Био je немачки
математичар који је дао
важан допринос у
неколико грана
математике. Хилберт је
1888. поопштио једну
важну Жорданову теорему
на системе вишег реда, да
би 1899. године објавио
своје Основе геометрије у
којима је ту тему, коначно,
поставио на строге
аксиоматске основе.