2.
Prva vladarka u istoriji je Hatšepsut. Ona je razvila ekonomska bogatstva carstva kako je to malo koji vladar starog Egipta ikad učinio.
Budući žena, protivrečila je religijskim predanjima u vezi sa božanskom muškošću svih faraona.
Sa razvojem grčke kulture društveni položaj žene je nazadovao. Od Herodota do Tukidida ona se postepeno povlačila u kuću, a Atinjanke jedva da su i bile obrazovane, u skladu
sa Euripidovim shvatanjem da “ženama škodi preterano razvijen intelekt.”
Shvatanja o ženama
Demosten je antičko shvatanje o ženskoj korisnosti sažeo u sledećem: “Imamo prijateljice zarad užitka, naložnice zarad svakodnevnog telesnog zdravlja i supruge da nam rađaju
potomke”. Kritije, pesnik i političar je tvrdio da su devojke zanosne samo u meri u kojoj podsećaju na dečake. Većina Grka osećala je sažaljenje prema onim malobrojnim koji
su se mogli zaljubiti u ženu sa istom strašću kao i u pripadnike istog pola. Čuvena “platonska ljubav” isključivo se odnosila na homoseksualne veze.
Odnos Rimljana prema ženi bio je nešto drugačiji. Ovidije je tvrdio: ”Neporočne su samo one žene od kojih nije traženo”. A Seneka je držao da je udata žena koja ima samo dva
ljubanika – vanredno verna supruga.
Ali Zenobija od Palmira branila je aramejski jezik od rimskog uticaja u trećem veku pre nove ere. Napisala je Istoriju Istoka.
U ranom hrišćanstvu žene nisu imale nikakvu vlast u društvenom i političkom životu. Međutim, Jovan Zlatousti će zapisati: ”Neverni muž je podjednako kriv kao i neverna
žena”.
Klovis, kralj Franaka u Galiji, u 5. veku, oženio se hrišćankom Klotildom, prešao je sa mnogoboštva u religiju supruge i počinje priča o stvaranju Francuske…
Češće nego drugde, vizantijskim carstvom su vladale žene. Teodora, žena Justinijana je jedna od značajnijih vladarki Vizantije. Justinijanov zakonik kaže: muškarci podležu
smrtnoj kazni u slučaju preljube, a žene se kažnjavaju doživotnim zatočeništvom u manastiru. Zanimljivo da je ovim zakonom bila predvođena i smrtna kazna za silovanje. U 8.
veku Irina je vladala gvozdenom rukom i svom savremeniku Karlu Velikom bila je ravna po državničkoj veštini, političkoj dalekovidosti i odlučnosti volje.
Ima i jedna priča iz vizantijskih izvora:
Teofil, mladi car, poštujući tradiciju, poslao je izaslanike da nađu devojke koje bi mogle biti izabrane za buduću caricu. Odmah je zapazio ljupku Kasiju. Car je započeo
razgovor opaskom da je žena bila vrelo i izvor svih muškarčevih nevolja, na šta je Kasija odgovorila, oslanjajući se, takođe, na citat iz Biblije da je žena i izvor čovekovog
obnavljanja. Mladi car se uplašio od načitane žene, okrenuo se i oženio – drugom.
Ugled, ali ne i stvarna moć
U ranom islamu žene su imale i ugled i dostojanstvo ali ne i stvarnu moć. Ali Hatidža i Esma bin Muhariba su raspolagale sa znatnim ličnim bogatstvom i trgovale su za vlastiti
račun. Muhamed je Hatidžinu pažnju skrenuo svojim hvale vrednim moralnim karakterom, pa mu je ponudila posao pratioca karavana za Siriju. Kad se udala za njega imala je
40, a on 25 godina i ona je bila ta koja ga je neštedimice podržavala u njegovoj proročkoj misiji.
Srednji vek u Evropi donosi mnogo toga neobičnog kad je u pitanju odnos prema ženi. Rani feudalizam bio je dušmanin osećajnosti, ljubav i brak bili su sasvim odvojeni.
Supruga viteza bila je na nivou sluškinje ali je ona takođe divlja, okrutna i spremna na svaku pohotljivost, a brak je poslovna transakcija. A onda se javljaju truveri, trubaduri i
minstreli koji pevaju gospama u slavu. Savršen vitez može biti samo onaj koji je i uglađen ljubavnik.
Srednjovekovna žena bila je muškarcu ono što je prozor od višebojnog stakla bio za gotičke crkve – čudesna prozračna prizma kroz koju se probija očaravajuća svetlost iz
prostora duha. To je doba čestih ratova i sukoba, žene ostaju same i bivaju gospodarice zamka i brinu o dobrima i ljudima. Tako je Kristina de Pizan, napisala je u 14. veku
najbolju knjigu o veštini ratovanja! Živela je dovoljno dugo da opeva i Jovanku Orleanku. Ali za jednog od najuticajnijih mislilaca srednjeg veka Tomu Akvinskog, žena je niže
vredno ljudsko biće, to je “pokvareni muškac”. Njome preovladava polni prohtev, a muškarac je taj koji ima razum. Zato je žena dužna da muškarca poštuje kao svog gospodara.
Italijanska renesansa donosi ravnopravnost u obrazovanju polova što pogoduje razvoju prirodnih mogućnosti žene. Pa, ipak je dominantna ličnost renesanse Lukrecija Bordžija,
koja je dugo bila tek sredstvo u rukama moćnog oca i brata. Naravnom, o njoj su ispričane čudesne priče o trovanju vezane za procvat Firence koja je lako ostajala bez svih onih
koji su se suprotstavili moćnom Čezaru Bordžiji. Ali kad joj brat ubije i drugog muža, ona se okrenula od porodice, udala za vojvodu od Ferare, doživela propast i brata i oca, i
kao veoma prosvećena žena pretvorila je Feraru u kulturno središte.
Kraljice kao moćne vladarke
Sa dužnim divljenjem, ipak, spominje se jedna vladarka. Engleska kraljica Elizabeta Prva. Ona je od Engleske stvorila najmoćniju zemlju kao i flotu koja će dominirati
vekovima svim morima i koja je srušila mit o neuništivoj španskoj armadi.
I Švedska kraljica Kristina bila je neobična ličnost. Oblačila se kao muškarac, nisla kratku kosu, volela je mačevanje, bila je sjajan lovac ali i ona je u istoriji dobila istu priču
kao i Elizabeta – pošto ni ona nije želela brak, a nije imala mrlje na svojim vladarskim sposobnostima i inteligenciji – smislili su kao i za Elizabetu pikanteriju kako bi je unizili
– govorkalo se kao i za veliku Engleskinju da je – hermafrodit. Svesna priča, kraljica Kristina je jednom namerno prevrnula kočiju, potom je ostala dugo ležeći na zemlji sa
visoko podignutim nogama dok joj se raskošna haljina rasipala svuda, govoreći – Evo, sad se uverite kojeg sam pola!
Još jedna moćna vladarka nije imala sreće sa zluradim istoričarima. Bila je to ruska kraljica Katarina Druga. Njena jedina strast bila je politika, bila je izvanredna vladarka ali joj
je istorija nakačila rep – gomilu ljubavnika koji su defilovali, reklo bi se, danonoćno kroz njenu spavaću sobu. Slično je i sa tada najmoćnijom vladarkom Evrope – Marijom
Terezijom. Tako je nastalo mišljenje da se samostalna žena može nazvati samo – muškobanjom. To je žena koja je vešta pre svega u upravljanju muškarcima.
Petrarka, taj nežni pesnik, o ženi je napisao: ”Ona je neprijatelj mira, izvor netrpeljivosti, uzrok sukoba koji narušavaju spokoj. Žena je pravi đavo”.
3.
Oduvek su žene koristile abortus kao sredstvo za kontrolu rađanja. Ukoliko ne budemo same donosile
odluku o tome da li želimo ili ne želimo rađati decu, veoma teško ćemo uspostaviti kontrolu nad svojim
životima i ravnopravno učestvovati u društvu. Pravo na legalan i siguran abortus nam pomaže da
raspolažemo svojim životima.
Žene različite dobi, rase, religije, ekonomskog i bračnog statusa, seksualnih preferencija, odlučuju se na
abortus iz mnogo razloga. Žena može da zatrudni zbog upotrebe neodgovarajućih kontraceptivnih sredstava
ili zbog neobaveštenosti i neznanja. Pošto nijedan kontraceptivni metod nije 100% siguran, abortus je
životni uslov u slučajevima kada kontraceptivno sredstvo zataji. Razlog za abortus mogu biti i ozbiljni
genetski poremećaji fetusa. Trudnoća može biti posledica silovanja, incesta ili drugih vrsta seksualnog
nasilja koja su česta u društvu. Mlade žene su naročito osetljive na seksualne pritiske zbog nedovoljnog
seksualnog obrazovanja.
Odluku o tome da li ćete roditi ili abortirati je teško doneti. Trebalo bi takvu odluku doneti u saglasnosti sa
svojim shvatanjima o odgovornosti, moralu, da biste odabrali najbolje za sebe i ljude koji su vam važni u
životu, sve u zavisnosti od vaših potreba, sredstava, obaveza i očekivanja. Smatramo da je nedopustivo ženu
prisiljavati na trudnoću i rađanje dece ako ona to ne želi.
Ženama koje muči uverenje da je abortus oduzimanja ljudskog života, donošenje odluke o abortusu može
olakšati savet da ceo problem posmatraju tako što će izabrati rešenje koje uzrokuje najmanje patnji onima
koji su uključeni.
Abortus I majčinstvo
