Predavač prof. dr Dragan Gajić Predavanje održano 5. oktobra 2019 povodom obeležavanja Setske nedelje svemira, u okviru projekta "Apolo na mreži" koji realizuje AD Alfa uz podršku Centra za promociju nauke.

1. Астрономско друштво “Алфа”
Департман за физику ПМФ-а
НИЈЕ ВАЉДА ДА ВЕРУЈЕТЕ
У СВЕ ШТО ВАМ КАЖУ!
Проф. др Драган Гајић
Природно-математички факултет, Ниш
Предавање је подржао
Центар за промоцију науке Београд
“Аполо на мрежи”

3. 11. avgust 1999. godine,
negde oko podne. Ulice
Niša, ali i cele Srbije,
sablasno puste.
U niškoj tvrđavi stotinak ljudi,
verovatno ne najhrabrijih, ali
moguće bolje informisanih,
sa zadovoljstvom posmatra
nesvakidašnju, ali ne i
neuobičajenu pojavu –
pomračenje Sunca.

4. Gledano iz našeg grada,
pokrivenost sjajnog
Sunčevog diska tamnijim
Mesečevim diskom
iznosila je oko 95%.
Iako u našem kraju pomračenje nije bilo
totalno, događaj je bio interesantan i
svakako ga je trebalo videti.

5. Ali u većini su bili oni koji su
verovali u tradicionalnu
predrasudu da se radi o lošem
predznaku bolesti, nesreća i
ratova. Povrh toga, nekritički
su prihvatana i besmislena
upozorenja nekih zvaničnih
vladinih institucija da se „od
dodatnih štetnih zračenja
prilikom pomračenja Sunca
treba štititi boravkom u
zatvorenim i zamračenim
prostorijama“.
Iako se pre, u toku i posle pomračenja, nesreće događaju
milionima ljudi, verovatno je podjednak broj i onih kojima
se dešavaju srećni događaji. Dakle, glupo je pripisivati
pomračenju Sunca značaj lošeg sudbinskog predznaka.

6. A šta je sa dodatnim zračenjima?
Sunce je 750 puta veće mase od mase
svih planeta u našem sistemu.
Zapremina mu je oko 1 300 000 puta
veća od Zemljine i oko 65 miliona puta
veća od Mesečeve. Sasvim je jasno da
prilikom pomračenja Sunca nema
nikakve promene u njegovom zračenju
i da bi ono zračilo onako kako zrači
čak i da u njegovom sistemu Zemlja i
Mesec ne postoje.

7. Stoga su potpuno iracionalni strahovi od ove pojave.
Pomenute činjenice se danas mogu lako proveriti, ali one
nisu bile poznate ljudima u starom i srednjem veku. Pored
toga, pojava pomračenja Sunca u to vreme nije pravilno ni
razumevana, osim u slučaju manjeg broja nekih grčkih
filozofa (Empedokle, Hiparh, Zenon,...). Verovatno je to bio
razlog što je ona tumačena na mističan način i što je
izazivala strah kod ljudi. Danas su ti strahovi neshvatljivi i
posledica su ili nedovoljnog obrazovnog nivoa ljudi ili deo
njihovog mentaliteta, koji jednostavno ne prihvata racionalna
objašnjenja, pri čemu su mu ezoterična i egzotična tumačenja
mnogo bliža.
To je razlog da autoru izlaganja deluje sasvim
logi~no pitanje uzeto za naslov ovog predavanja!

8. Prof. dr Dragan Gaji}
Nije valjda da verujete
u sve {to vam ka`u?

9. Ovakve reakcije vrlo su često posledice nepoznavanja
suštine pojava, pogrešnog ili laičkog tumačenja naučnih
saznanja, stavljanja nauke u službu ideologije (“naučni”
kreacionizam i rasizam), uređivačke cenzure u naučnim
časopisima (prikrivanje rezultata iz političkih razloga, tajni
naučni projekti), “naučnih” prevara (Jan Hendrik Šen i
njegovi falsifikati rezultata u oblasti nanotehnologije i
superprovodnosti ili primer karike koja nedostaje – čovek
iz Piltdauna “Eoanthropus Dawsoni”), prevremenog
saopštavanja preliminarnih naučnih saznanja bez prethodnih
recenzija (topla superprovodnost i hladna fuzija), “naučnih”
podvala (dokazi o posetama vanzemaljaca, leteći tanjiri, itd.),
lansiranje lažnih i senzacionalističkih vesti (“podizanje”
tiraža ili skretanje pažnje na autora – Orson Vels i radio
emisija “Rat svetova”), lansiranje vesti iz lobističkih krugova,
itd.

10. Jan Hendrik
Šen

11. Ovakvih “zamki” ima nebrojeno mnogo. Neke od njih deluju
bezazleno (npr. Mars kao Mesec), ali neke mogu da imaju
ozbiljnije posledice (masovne histerije i samoubistva zbog
najava smaka sveta). Obratićemo pažnju na neke od njih.
Najave smaka sveta – obmane sa potencijalno
velikim posledicama!
Istorijski gledano
proročantstva koja najvljuju
smak sveta spadaju u
najstarije i potencijalno
najopasnije obmane. Mogu
se naći podaci o nekoliko
hiljada takvih najava. Kažu
da je najstarija potvrđena
najava od 2800 g.p.n.e. Na
asirskim glinenim pločama
smak se najavljuje kao kazna
za moralno propadanje ljudi.

12. Da bi se govorilo o “smaku sveta” svakako treba istaći da
su prisutna brojna i različita poimanja ove pojave ili pojava.
Mogu biti razmatrana i kroz ličnu prizmu gledanja. Nekima je
smak sveta kad Partizan pobedi Zvezdu, kada ih ostavi
partner, kada dobiju lošu ocenu u školi, ... Neki pod smakom
sveta podrazumevaju uništenje i razaranje planete, a neki
nestanak civilizacije.
U monografiji “Rizici
globalnih katastrofa” (red.
N. Bostrom, M.Ćirković)
“katastrofa sa 10 miliona
žrtava ili 10 000 milijardi
dolara ekonomskih
gubitaka je globalna, čak i
ukoliko je neki regioni u
svetu izbegnu”.

13. U istoriji čovečanstva takvih globalnih katastrofa bilo je više.
Takve su velike pandemije: od Španske groznice (pandemija
gripa, 1918-1920) umrlo je 50-100 miliona ljudi, crne smrti u
Evropi (verovatno pandemija kuge,1340) 75-100 miliona ljudi,
itd. U globalne katastrofe se mogu ubrojati i žrtve nekih
građanskih ratova: u ustanku An Ši (Kina, 755-763) stradalo
je 33-36 miliona ljudi, Tjanpinškom ustanku (Kina, 1850-1864)
20 miliona, itd. Brojne žrtve totalitarnih režima se takođe
mogu tretirati kao globalna katastrofa: u Maovom Velikom
skoku napred (1958-1961) od gladi je umrlo najmanje 20
miliona ljudi.
U Staljinovim čistkama
stradalo je najmanje 10
miliona, a u nacističkom
holokaustu 9-11, po nekima
čak i do 26 miliona ljudi.

14. Egzistencijalni rizici su oni koji prete da izazovu istrebljenje
inteligentnog oblika života na Zemlji.
“Nemoguće je dokazati da izvesne stvari neće u potpunosti
uništiti ljudsku rasu i okončati njenu priču; nešto iz svemira,
neka zaraza ili neko veliko oboljenje atmosfere, neki prateći
kometarni otrovi, neko veliko izlivanje isparenja iz
unutrašnosti Zemlje ili nove životinje koje će se hraniti nama,
ili neka droga ili razorno ludilo u ljudskom umu”
Herbert Džordž Vels (1903)
Prema broju žrtava veliki ratovi su
globalne katastrofe: u mongolskim
osvajanjima (13-14. v.) pobijeno je oko
40 miliona ljudi, u I svetskom ratu 15
miliona je ubijeno, a 22 miliona ranjeno,
a u II svetskom ratu stradalo je 55
miliona ljudi.

15. U poslednih 500 miliona godina bilo je petnaestak masovnih
izumiranja, pri čemu je u pet izumrlo oko ili više od pola vrsta.
Kažu da je danas, zbog klimatskih promena i devastacije
životne sredine, u toku šesto izumiranje. Pre 251.4 miliona
godina (granica perma i trijasa, era vulkana) izumrlo je 90%
vrsta i filogenetskih familija. Nakon događaja koji su dovodili
do takvih izumiranja, Zemlji su bili potrebni milioni godina za
povratak u stabilno ravnotežno stanje.
Zato su naprosto smešne dvomesečne zalihe hrane koje
neki Ameri drže u skloništima pripremljenim za ovu priliku.

16. Od svih vrsta koje su postojale na Zemlji do danas je izumrlo
99.9%. Nisu sve nestale u kataklizmičnim procesima, već i u
borbi za isti ekološki prostor. Izumiranja su bila katastrofalna,
ali su ujedno bile podsticaj u evoluciji. Sisari su nakon
nestanka dinosaurusa naprosto “eksplodirali”. Upražnjene
ekološke niše naprosto su vapile za popunjavanjem.
Osnovni prirodni mehanizmi koji su dovodili do masovnih
ekstinkcija su udari kometa i asteroida i supervulkani, kao i
klimatske promene koje su usledile nakon tih događaja.

17. Kao ilustracija za intenzitet kataklizmi navešću primer
supervulkana. Za određivanje jačine vulkanskih erupcija
koristi se skala VEI indeksa od 0 do 8. Ona je određena
količinom proizvoda erupcije (pepela i gasova) i visine stuba
erupcije. Eksplozije supervulkana su 10 do 100 puta snažnije
od erupcije najjačih vulkana (poput Tambore, Krakatau ili
Pinatuba), koji su dovodili do globalnih klimatskih promena.
Poređenja radi Tambora je izbacio oko 80 km3 pepela, a Toba,
od pre 73 500 g., oko 2800 km3. Nakon erupcije ovog
supervulkana, zbog vulkanske zime, ljudska populacija
svedena je na svega par hiljada jedinki.

18. Ovim osnovnim mehanizmima doprineli su i varijacije
intenziteta Sunčevog zračenja, promene parametara Zemljine
orbite, kosmička zračenja, eksplozije na Suncu, supernove i
gama bleskovi, kosmička zračenja, itd.
Neki od ovih procesa delovali su vrlo kratko (mada su
posledice bile dugoročne), a neki vrlo dugo. Razlikovali su se
po intenzitetu i obimu delovanja.
Jasno je da je istraživanje ovih fenomena i njihovih posledica
vrlo zahtevno i komplikovano.

19. Kada će se desiti sudnji dan proroci su određivali na njima
poznat način, neki su “videli” znake i tumačili ih, nekima se
javio Bog i sopštio im nameru. U drevnim spisima traženi
su dokazi da će se smak desiti. Izmišljani su neverovatni
scenariji. Lakoverni i manje upućeni olako nasedaju na
takve argumente.
Na neke “dokaze” o smaku sveta niko se i ne obazire, a
možda bi trebalo. Npr. ove godine moja crna mačka omacila
je tri crna mačeta, a i poznanici mi se žale da im crne mačke
češće nego ranije prelaze put. Zar to nije najbolji dokaz o
tome da nam predstoji smak sveta?

20. U korpusu hrišćanskih religija, posebno kod Jehovinih
svedoka, brojne najave smaka sveta povezuju se sa drugim
Isusovim dolaskom, što će dovesti do pročišćenja
čovečanstva. Takve najave su uglavnom vezivane za
“okrugle” godine (500,1000,2000). Lažni prorok Viljem Miler
je, na osnovu proučavanja Biblije najavio ponovni Hristov
dolazak između 21.3.1843. i 1844. godine. Oko 100 000 ljudi je
prodalo imanja i otišlo u planine. I ništa se nije desilo. Rabin
Sabatai Zevi je smak najavio za 1666. kada će se pojaviti
Mesija, u liku Zevija. Ništa se nije obistinilo i Zevi je prešao u
Islam, da ga ne bi osudili na smrt zbog izazivanja nereda.

21. Ne mali broj najava vezivan je za određene godišnjice
nastanka sveta, koji je različit za različite narode i religije.
Takve su bile najave propasti Rima za -634. g. (120 godina od
njegovog osnivanja), za 1555. g. (7000 g. od stvaranja sveta
po Pjeru d´ Ajliju).
Brojne su i najave novog biblijskog
potopa. Astrolozi su npr. za 1524.
najavili veliki potop. Kad se to nije
ostvarilo pomerili su datum za 1624.

22. U savremenom dobu najave smaka
sveta povezuju se sa dolaskom i
invazijom vanzemaljaca ili sa
ratnom nuklearnom kataklizmom. Sve su
prisutnije i najave kataklizmi zbog udara
kosmičkih tela u Zemlju ili sudara sa
lutajućom crnom rupom.
Govori se i o
izumiranju civilizacije
zbog “invazije”
virusa iz Kosmosa.

23. Iako se najavljivane apokalipse nisu obistinile ipak je bilo
mnogo onih koji su u njih verovali. Čak svaka sedma osoba
na svetu smatra da je sudnji dan sve bliži zbog Božje
intervencije, prirodne katastrofe ili iz politički razloga. U SAD
10% stanovništva veruje u sudnji dan, a od njih 25% misli da
će se on desiti za vreme njihovog života. Agencija IPSOS je
anketirala preko 16 000 ljudi iz 20 zemalja u vezi stavova o
smaku sveta. Francuzi su delovali najoptimističnije: samo
6% je verovalo da će se on desiti za vreme njihovog života. U
Britaniji je taj procenat 8%, a u Turskoj 22%.
U priče o Apokalipsi uglavnom
veruju osobe nižeg obrazovnog
nivoa koje su mlađe od 35 godina.

24. Skorašnja je i manipulacija koja je mnogima uterala strah u
kosti, a mnogima donela lepe pare. Ako ste bar malo
ezoterični onda je normalno da ste verovali da je 2012. po
našu planetu bila baš baksuzna godina. Mnogo toga
ukazivalo je da je ona baš takva. Ezoteričari su tvrdili da je
više astronomskih događaja vezano baš za smak sveta 21.12.
2012.
Demistifikujmo prvi: nije bilo zimskog pomračenja Sunca,
21.12.2012. (najavljeno u http://misterije.info), koje je trebalo
da prethodi smaku sveta. Pomračenje Sunca desilo se
13.11.2012. (nije se videlo u našoj zemlji) i proteklo je kao i
sva ostala.

25. Najave da će smak sveta nastupiti 21.12.2012. pojavile su se,
kao što to obično biva, najpre u časopisima i na sajtovima
koji se pre svega bave temama koje spadaju u domen ezoterije.
Ubrzo potom počele su da se štampaju odgovarajuće knjige,
prodaju planovi za izgradnju skloništa, aranžmani za odlazak
na “bezbedna” mesta. A lova – pljušti...

26. Nekoliko godina unazad sve se više zahuktavala
priča (i dobar biznis pojedinaca) o konačnom krahu
svega i svačega. Nad celom planetom nadvijalo se
pitanje i zlokobni odgovor:

27. Razlozi za smak su traženi u proročanstvu Maja, u kataklizmi
koja će uslediti pri prolasku Sunca kroz galaktičku ravan
i brojnih udara kometa nakon toga, u pojačanom zračenju
koje će spržiti našu planetu zbog maksimuma Sunčeve
aktivnosti, itd.
Preživeli smo i jasno je da su svi ti tzv. “naučni” argumenti
bili potpuno besmisleni i totalno naučno neutemeljeni, ali je
mnogo miliona ljudi ipak poverovalo u gluposti, koje je
moćna propagandna mašinerija lansirala. Ona je, čini se, bila
jača od saopštenja naučnika.

28. Skori sudar naše i Andromedine galaksije
Da bi predupredili bomba naslove u“onoj” vrsti medija, NASA
je objavila da će se ove galaksije definitivno sudariti, ali kroz
četiri milijarde godina i to će biti proces koji će trajati
milionima godina (ne 21. 12. 2012. kao što su ezoteričari
najavljivali).
Uzgred, od dve spiralne formiraće
se jedna eliptična galaksija. Zvezde
se neće baš bukvalno sudarati, ali
će se gravitaciono “uvezati”. Po
najboljem scenariju Suncu i
njegovom sistemu neće se desiti
ništa, samo će se promeniti izgled
noćnog neba.
„Katastrofičari“ tvrde da će ovaj sudar, koji samo što se nije
desio, dovesti do globalne kataklizme.

29. Kalendar Maja, galaktička plima i smak sveta
Izvor tvrdnje da će se desiti smak sveta 21.12.2012 ležao je u
tome da se baš tog dana navodno prekida kalendar Maja i
Sunčev sistem prolazi kroz galaktički ravan.
Maje su drevni narod srednje
Amerike, čija je civilizacija sa
današnjeg stanovišta, s
obzirom na vreme i uslove
nastanka, bila zaista
fascinantna. Njihovo pismo
je dešifrovano tek pre
nekoliko decenija. To je jedan
od razloga zbog kojih su
saznanja Maja nakaradno,
“naučno”, a često i
koristoljubivo tumačena.

30. Kultura Maja je zloupotrebljavana na tržištu ezoterije.
U središtu kosmologije Maja nalazi se stvaranje savremenog
sveta, što je uzeto za početak ere (nulta tačka) u računanju
kalendara Maja. Prema današnjem preračunavanju, po Majama
savremeni svet je nastao 13. avgusta 3114. g.p.n.e. Uzgred,
kod različitih civilizacija nastanak sveta se različito datira.
Npr. kod Jevreja od 3761. p.n.e., kod hrišćanskih naroda od
biblijskog postanka sveta 5508 g.p.n.e. Ko je u pravu?
Računanje vremena kod Maja, kao i kod drugih civilizacija, u
funkciji je političke solarne mitologije: kraljevi su imali
kosmičku ulogu spone između moći donjeg sveta i neba.

31. Bitni datumi u kalendaru korišćeni su za prinošenje žrtava
(često ljudskih), kada je i kralj prolivao sopstvenu krv i padao
u trans u hramu sa predstavama Sunca, Meseca i Venere.
Slavlja su vezivana i za poljoprivredne termine (Maje su
“civilizacija kukuruza”) i astronomske konstelacije planeta
(npr. Saturna, Jupitera i Marsa).
Sveštenici, koji su, za razliku od običnih građana, savršeno
poznavali i tumačili kalendar pomno su pratili nebeske
pojave i njihov uticaj na svakodnevni život ljudi. To je
doprinosilo razvijanju astronomskih zananja, ali im i
omogućavalo da “usklade” datume rođenja kraljeva sa bitnim
datumima u kalendaru.

32. Kalendari Maja ne predstavljaju nikakvu značajnu
strukturnu podobnost. Oni su bili religijski i politički obojeni,
ali im je pridavan ogroman značaj. Maje, kao i ostali
prekolumbovski narodi, živeli su pod torturom sopstvenog
kalendara zadivljujuće složenosti.
Postojala su tri paralelna sistema datiranja vremena: Tzolkin
(proročki, ritualni kalendar), Haab (građanski kalendar) i
“dugačko računanje”. U svim sistemima osnovna jedinica
merenja vremena je kin (dan). On nije bio deljen na manje
delove, a kalendari su imali veće jedinice.
Tzolkin je bio krug od 260 dana,
nakon čega je ritualno računanje
vremena počinjalo ispočetka.
Sastojao se od numerisanih nedelja
od po 13 dana i imenovanih nedelja
od po 20 dana koje su označavane
imenima (znacima).

33. Haab je način računanja vremena koji bi odgovarao našoj
solarnoj godini. Sastojao se od 18 meseci (uniala) sa po 20
dana (kina). Da bi se izjednačio sa dužinom solarne godine,
ovom periodu dodavan je još jedan mesec (vajeb), sa pet
zloslutnih dana, kada se nije radilo.
Najduže razdoblje u dugom računanju
bio je baktun. Trajao je
20 katuna (144 000 dana, oko 394
godina). Imali su nazive i za duža
vremenska razdoblja, ali ona nisu bila
deo dugačkog računanja. Alautun –
približno 63 miliona godina, najduži je
imenovani period vremena u svim
poznatim kalendarima.
U Tzolkin i Haab kalendarima nisu računate godine. Za to su
koristili dugo računanje kalendara, kod kojeg naredne
pozicije (naredne veće jedinice u vremenskim dužinama)
prate ritam dvadesetice.

34. Od početka XX veka bilo je oko 50 varijanti preračunavanja
kalendara Maja. Mnoge od njih su se bitno razlikovale. Dve
varijante su dale približno iste rezultate za početak novog
ciklusa “dugačkog računanja” nakon završenog 13. baktuna:
po Goodman-Martinez-Thompsonovoj metodi novi ciklus će
početi 21. decembra, a po Lounzburi jevoj metodi 23.
decembra 2012. godine.
U interpretaciji “sveprisutnih katastrofičara”, završetak
jednog kalendarskog kruga Maja znači mogući smak sveta,
pošto se tada “završava kalendar”.
Međutim...
Kod Maja kalendar nije bio instrument bilo
kakvih apokaliptičkih predviđanja Broj 13 je kod
Maja sveti broj, tako da bi kraj 13. baktuna za njih
bio razlog za svetkovine, a ne za smak sveta.

35. Tek tako da se zna: u kalendaru Maja nema ni
pomena o smaku sveta 2012. godine!
Ipak, nije bio mali broj onih
koji su zaradili velike pare na
ovako serviranoj prevari
i lakovernosti ljudi! Verovatno
im je to i bio cilj, a ne
verovanje u smak sveta zbog
proročanstva kalendara Maja.

36. Katastrofičarima ovakva argumentacija nije delovala
ubedljivo. Po njima, jednostavno smak sveta morao je da se
desi. Uostalom zar im astronomija ne daje još jedan pouzdan
dokaz. Tvrdili su da će Sunce tog baksuznog 21.12.2012.
preseći galaktičku ravan, a kada se to desi nema nam spasa.
Naša Galaksija spada u tzv. barirane spiralne glaksije.
Gledano s boka ona ima oblik dva priljubljena tanjira, koji
obrazuju tzv. galaktički disk, koji se naziva Mlečni put.
Prolazak Sunca kroz galaktičku ravan
Disk je debljine oko 1500 sg,
ako se meri preko rasporeda
starijih zvezda, odnosno oko
600 sg u slučaju mladih
zvezda, gasa i prašine.
Njegova debljina je mala u
poređenju sa njegovim
prečnikom od 100 000 sg.

37. Središnja ravan simetrije (galaktička ravan) simetrično deli
Galaksiju i galaktički disk. Sunce nalazi na obodu tzv.
Orionovog kraka, oko 28 000 sg od gal. centra. Ono danas
ne leži u samoj gal. ravni, već je oko 26 sg pomereno na sev.
stranu. Oko galaktičkog jezgra se kreće brzinom oko 230
km/s, i napravi pun obrt za oko 230 miliona godina
(galaktička godina).
U toku svog kruženja oko gal. centra, Sunce se ljulja gore-
dole, jer ga svaki put kada prođe iznad ili ispod gal. ravni,
zvezde iz ravni gravitacionom silom povlače nazad. Na taj
način ono periodično, na svakih oko 32 miliona godina,
prolazi kroz galaktičku ravan.

38. Pri takvom kretanju može doći do gravitacionih poremećaja
(galaktička plima) u spoljašnjim delovima Sunčevog
sistema. Perturbacije su posebno izražene u Ortovom oblaku,
skoro sfernom halo sistemu koji sadrži oko 1012 kometa, koje
su gravitaciono slabo vezane za Sunce. Procene su da se
Ortov oblak prostire u oblasti 50 000 - 100 000 AJ od Sunca.
Kada se Sunce, prilikom “oscilovanja”
oko galaktičkog diska, nađe blizu
galaktičke ravni ili u njoj, zbog veće
koncentracije okolnih zvezda, dolazi
do poremećaja u kretanju kometa. One
dobijaju nova, inicijalna ubrzanja. Neke
od njih menjaju svoje kretanje i
upućuju se ka međuzvezdanom
prostoru i napuštaju Sunčev sistem.

39. Ali neke od njih se tom prilikom “ispaljuju” ka unutrašnjosti
Sunčevog sistema, tako da su pri prolasku Sunca kroz
galaktičku ravan mogući češći kataklizmični sudari kometa sa
planetama.
Tada raste i verovatnoća udara kometa u Zemlju, što može
da dovede do katastrofalnih posledica (promena klime,
masovno izumiranje živog sveta, itd). Verovatno najpoznatiji
primer je ekstinkcija koja se desila pre 65 miliona godina,
kada su između ostalih izumrli i dinosaurusi. Ekstinkcija je
bila posledica udara komete ili asteroida dimenzija nekoliko
desetina kilometara.

40. Paleontolozi Raup i Sepkoski su na osnovu geoloških
istraživanja 1984. g. pokazali da se na Zemlji javljaju
masovna izumiranja u pravilnim periodima od oko 26 miliona
godina. Luj Alvarez je ovu pravilnost pokušavao da objasni
periodičnim kometnim “bombardovanjem” Zemlje do kojeg
dolazi zbog periodičnog prolaska Sunca kroz galaktičku
ravan.
Problem Alvarezove hipoteze
bio je u tome što se dužine
perioda ekstinkcija i
“oscilovanja” Sunca oko
galaktičkog diska nisu
podudarale.

41. Nesaglasnost ovih perioda pokušao je da razreši Alvarezov
saradnik Ričard Miler. Uveo je hipotezu da postoji dvojna
zvezda Sunca, “zvezda smrti” braon patuljak Nemezis.
Po Mileru, Nemezis se trenutno nalazi
u najudaljenijoj tački od Sunca (na
polovini perioda ekstinkcija koji su
odredili Raup i Sepkoski). Istraživano
je nekoliko hiljada najbližih braon
patuljaka i nijedan nije odgovarao
procenama za Nemezis. Do danas ova
zvezda nije otkrivena.
Katastrofičari su prevideli (ili to nisu znali) da Sunce ne
prolazi u trenutku kroz galaktički disk, već to traje stotinama
hiljada i milionima godina, pa je apsurdno bilo predviđanje da
će se to desiti u jednom danu, baš 21.12.2012. Osim toga,
komete iz Ortovog oblaka ne mogu trenutno da dođu do
Zemlje, već taj put traje hiljadama i stotinama hiljada godina.

42. Ali zato, prema najavama
ezoterične štampe nikako nismo
mogli da izbegnemo približavanje
planete Nibiru. Radi se o planeti sa
“krilatim diskom” iz sumerske
mitologije.
Prema nekim
tumačenjima, Sumeri
pominju postojanje 12
planeta (među kojima
su Sunce, Mesec i
Pluton). Po njima
dvanaesta planeta je
Nibiru (Marduk).
Sumerska planeta Nibiru – uzročnik smaka sveta

43. Vrlo je diskutabilno da su Sumeri bez teleskopa mogli da
znaju za Uran (otkriven 1781., V. Heršel), Neptun (1843, Le
Verje, Gale, Adams), Pluton (1930, Tombo). Ezoteričari će
odmah reći da su im šapnuli vanzemaljci. Možda je normalnije
pretpostaviti da su sadržaji sa ploča deo njihove mitologije i
verovanja, a ne plod saznanja. Realno postojanje planete
Nibiru ne mogu da potvrde ni ozbiljni sumerolozi.
Ali...

44. Priču o Nibiru je oživela 1995. g. Nensi Lider, koja je tvrdila
da su je vanzemaljci oteli i u glavu joj ubacili implantat preko
kojeg joj šalju informacije.
Američki pisac i ufolog Zaharija Sitčin je analizirao sumerske
izvore i u njima je našao potvrdu o postojanju Nibiru, na
kojoj živi visokorazvijena civilizacija Anunake. Ova planeta
ima jako izduženu putanju i na svakih 3600 godina pojavljuje
se između Marsa i Jupitera. Tada predstavnici Anunaćana
iskoriste priliku da obiđu i Zemlju i kontaktiraju sa ljudima.

45. Po Sitčinu, Nubiru je imala značajnu ulogu u kosmogoniji
Sunčevog sistema. Naime, prilikom jednog približavanja njen
satelit se sudario sa planetom Tiamat koja se kretala oko
Sunca između Marsa i Jupitera. Ova planeta se tada raspala
na dva dela.
Prilikom narednih
približavanja, u sudarima
su od delova Tiamat
nastali asteroidni pojas i
Zemlja. Međutim, ona nije
izazvala smak sveta
21.12.2012, jer se tada nije
ni pojavila. Doduše,
onomad su ponovo najavili
njen dolazak, pa vi sad
vidite šta ćete i gde ćete.

46. Sunce, naša životodavna zvezda, spada u nevelike, prosečne
zvezde, koja milijardama godina emituje energiju. Od toga
samo dvomilijarditi deo dospeva do naše planete. Ali i to je
sasvim dovoljno da na Zemlji postoji život.
Sunce spada u mirne, stabilne zvezde. Pa ipak, na njemu se
odvijaju burni procesi koji predstavljaju njegovu aktivnost,
praćenu pojačanom emisijom elektromagnetnog i
korpuskularnog zračenja.
Sunce će spržiti Zemlju u 24-tom ciklusu aktivnosti

47. Pokazatelji solarne aktivnosti su, pre svega, pege, hladnije i
tamnije oblasti sa jačanim magnetnim poljem. Oko i iznad
njih javljaju se i drugi oblici aktivnosti: bleskovi, eksplozije,
koronina izbacivanja mase, radio bleskovi, protuberance, itd.
Povećani broj, intenzitet i frekventnost ovih fenomena
ukazuju na jaču aktivnost Sunca. U eksplozijama na Suncu
magnetna energija se transformiše i oslobađa u vidu toplotne,
svetlosne i kinetičke energije. Javljaju se u hromosferi,
između pega. Impulsna faza traje nekoliko minuta i tada se
emituje energija koja je uporediva sa energijom koju Sunce
emituje u 1 s. Manje traju 5-40 min, javljaju se u proseku na
svakih 7 h. U srednjem traju 3h.

48. Iz korone, spoljašnjeg sloja atmosfere
Sunca, potiskivan visokom
temperaturom u međuplanetarni
prostor stalno ističe Sunčev vetar. To
su naelektrisane čestice koje se kreću
brzinama od nekoliko stotina km/s. Sa
sobom nose i magnetno polje. Sunčev
vetar se pojačava nakon eksplozija na
Suncu i izbacivanja koronine mase koje
ih prati.
Ukoliko bi takve čestice neometano
dolazile do površine Zemlje posledice
bi bile znatne, pre svega zbog njihove
interakcije sa molekulima u atmosferi,
ali i zbog električnih i magnetnih
efekata u njoj.

49. Na svu sreću ovim strujanjima visokoenergetskih čestica
uspešno se suprotstavlja Zemljino magnetno polje. Njegova
magnetosfera predstavlja štit, koji sprečava da Sunčev vetar
dospe do površine Zemlje i time ugrozi živi svet na njoj.
Ipak, čestice Sunčevog vetra koje se
najbrže kreću, mogu da “skliznu” duž linija
magnetnog polja Zemlje i da interaguju sa
česticama Zemljine atmosfere. Najbezazlenija
posledica interakcije su polarne svetlosti
(autrore). Ozbiljnije posledice su mag. bure,
prekid radio veza (Megel-Dilindžerov efekat),
pojačanje radio šumova, itd.

50. Vezu između eksplozija na Suncu i neregularnih procesa na
Zemlji prvi je uočio Ričard Karington septembra 1859. godine
(eksplozija trajala više sati). U opserv. kod Londona u
projekciji Sunca na platnu video je dve svetle mrlje unutar
velike grupe pega. Radilo se o najvećoj ikad zabeleženoj
superoluji na Suncu. Polarna svetlost zahvatila je celu planetu,
pa su mnogi mislili da su gradovi zahvaćeni požarima.
Milijarde tona nael. čestica sa
Sunca obuhvatile su Zemlju.
Nagli skok indukovanih napona
u telegrafskim žicama omogućio
je da su telegrafi radili sa
isključenim baterijama.
U ozbiljnijim situacijama može doći do iskakanja e.-d.
sistema (Kvebek, 1989), gubitka veze sa satelitima, itd.

51. Druga po
intenzitetu
geomagnetna
superoluja
desila se 1989.
godine. Bila je
za 1/3 slabija od
Karingtonove,
ali je 6 miliona
ljudi u Kvebeku
ostavila bez
struje.

52. Superoluje na Suncu dovode snažnih
magnetnih bura na Zemlji. One nastaju 17-
21 h nakon eksplozija ili izbacivanja
koronine mase. Brze fluktuacije jačine ili
smera m. polja nastaju na početku bure, a
vraćaju se u normalu za 2-3 dana.
Danas bi Karingtonov događaj na Zemlji
imao posledice koje bi bile parališuće i
sa ogromnim finansijskom štetom. Bio
bi ugrožen rad brojnih satelita, GPS
sistema, radio-komunikacija sa avionima,
elektrodistributivni sistem, itd.
Kada su aktivnosti na Suncu veće
pobrojane posledice na Zemlji su
izraženije i teže podnošljive.

53. S.H. Švabe je 1847. godine uočio da je solarna aktivnost
ciklična, sa periodima od 9 do 14 g. (u proseku 11 g.). Tačka
najvećih aktivnosti je solarni maksimum, a najmanjih
minimum. U maksimumu aktivnosti oko 50 puta su učestalije
solarne baklje u odnosu na minimum.

54. Od kako se prati aktivnost Sunca uočena su 24. ciklusa i na
pragu smo (2017. g.) novog 25. ciklusa. Tok 24. ciklusa bio
je pomalo čudan: u vreme kada je aktivnost trebalo da raste
nekoliko godina broj pega na Suncu bio je izuzetno mali.
Ali pre nego što je on započeo, u vreme kretanja 23. ciklusa
ka minimumu, novembra 2003, desilo se nekoliko snažnih
eksplozija na Suncu. To je, valjda, bio razlog da su dežurni
katastrofičari nagovestili da će predstojeći, 24. ciklus biti
najjači i da će eksplozije na Suncu spržiti Zemlju. Ali
kataklizma se nije desila!

55. Suprotno njihovim predviđanjima 24. ciklus je bio najslabiji
za poslednjih 100 godina. Ali, to im je dalo povod da tvrde
da nam predstoje izuzetno oštre zime. Ko preživi pričaće!

56. Iako se to istražuje, zvanično
eksplozije na Suncu ne utiču
na klimatske promene, mada
je vazdušni pritisak nešto niži
nekoliko godina nakon
maksimuma aktivnosti.
Oblačnost je veća u vreme
maksimuma aktivnosti, jer je
u atmosferi više centara
kondenzacije. Moguće je da
nagle promene aktivnosti
utiču na stanje u atmosferi, ali
na osnovu njih nije moguće
praviti meteorološke,
pogotovu ne lokalne,
prognoze, iako postoje takvi
pokušaji.

57. Izostanak aktivnosti u toku
nekoliko ciklusa može
dovesti do pojave mini
ledenih doba na Zemlji. To
deluje paradoksalno, ali
kada je na Suncu više
tamnih i hladnijih pega ono
emituje više energije pa je
na Zemlji toplije. To je zato
što su pege okružene
sjajnim fakulama iz kojih
se emituje više energije.
U periodu 1645-1715. na
Zemlji je bilo mini ledeno
doba, što se objašnjava
izostankom pega na Suncu
tokom nekoliko ciklusa
(Maunderov minimum).

58. Dakle u 24. ciklusu nas Sunce nije spržilo. Doduše to će se
sigurno desiti pred kraj Sunčevog života, kada ono dospe u
fazu crvenog džina. Tada će se ono toliko proširiti da će
obuhvatiti Merkur, Veneru, verovatno i Zemlju. Na njoj život
tada neće biti moguć. Boli nas uvo, to će se desiti kroz 5-6
milijardi godina.

59. U geološkoj istoriji takve reverzije su se događale više puta i
to u intervalima od nekoliko hiljada do nekoliko miliona
godina. Poslednja, reverzija Bruns-Macujama, desila se pre
780 000 godina.
Reverzija magnetnog polja Zemlje i smak sveta

60. Razlozi za pomeranje magnetnih polova Zemlje još uvek nisu
dovoljno jasni. Neki naučnici zastupaju model kvazistabilnog
Zemljinog jezgra, po kojem magnetni polovi mogu spontano
da menjaju svoje položaje, od jedne orijentacije do druge
tokom nekoliko stotina ili hiljada godina. Po drugima, uzrok
ovih pojava su udari kometa. Međutim, nema dokaza o
korelaciji vremena nastanka udarnih kratera i reverzija.
Možda ptice mogu da polude zbog dezorijentisanosti, ali ne
treba gubiti iz vida da proces reverzije nije trenutan, već traje
dovoljno dugo za prilagođavanje.
Dakle, reverzije nas nikada
neće ostaviti bez
magnetosfere, koja nas
štiti od ubitačnog delovanja
solarnog vetra.

61. Astrologija ili astrolagija
Pojednostavljeno, astrologija je sistem proricanja koji polazi
od toga da pozicije Sunca, Meseca i planeta, koji se „kreću“
među sazvežđima zodijačkog pojasa (po 80 sa obe strane
ekliptike) u momentu rađanja čoveka imaju uticaj na njegov
karakter i sudbinu.
Osim pomenutih postoje i drugi primeri obmana, koji nisu
tako drastični kao najave smaka sveta, ali često sa njom
imaju dodirne tačke.
Bez obzira što ogroman broj ljudi na
Zemlji zna svoj horoskopski znak, a
ne zna npr. svoju krvnu grupu i što
veruje astrološkim predviđanjima,
astrologija je najdugotrajnija
obmana u istoriji ljudske civilizacije.

62. Opa! Teške reči! Imaš li dokaze za to?
Pa normalno da imam!
Prvo i prvo ne mogu sudbine ljudi (i svega ostalog) da
određuju sazvežđa i projekcije Sunca među njima u trenutku
nečijeg rođenja. Grupisanje zvezda u sazvežđa je veštačko.
Zvezde u sazvežđima ničim nisu povezane i svako može da
formira svoja sazvežđa prema sopstvenom nahođenju.
Uostalom, razni narodi i civilizacije različito su definisali
sazvežđa. Podela na sazvežđa nastala je iz potreba da se
zvezde na nebu na neki način grupišu u celine, radi lakše
orijentacije.

63. Zbog rotacije, Zemlja je malo spljoštena (polovi su bliže centru
Zemlje za oko 21 km u odnosu na tačke ekvatora). Sunce i
Mesec jače privlače bliže ispupčenje od daljeg. Razlika ove
dve sile stvara spreg koji teži da poklopi ravni ekvatora i
ekliptike, koje su danas pod uglom od oko 23027’. Zemljina
rotacija se tome odupire i to dovodi do pomeranja njene ose
po konusu oko ose ekliptike (precesija, kao kod čigre) u
retrogradnom smeru. Osa opiše konus za oko 25 770 godina
(Platonova godina).
Precesija Zemljine ose kao problem astrologije

64. Zbog precesije Zemljine ose pravac severa se pomera, tako
da nebeski pol na nebeskoj sferi opisuje kružnicu. Danas je
Zemljina osa vrlo blizu Polare (a Ursae Minoris), a pre 5 000
g. godina blizu zvezde Tuban (a Draconis), kroz 8 000
godina prolaziće pored zvezde Deneb, a kroz skoro 14 000
pored Vege (a Lyrae). Zbog precesije pomera se i početak
godišnjih doba (oko 20 minuta godišnje). Greška se
vremenom akumulira, pa pomeranje za 72 godine iznosi 1o, a
za 2160 godina 30o, što je ugaona širina zodijačkog znaka.

65. Stari Grci su pojas zodijaka podelili na 12 znakova zodijaka
od po 30o, koje su nazvali prema sazvežđima zodijaka. U to
vreme položaji zodijačkih znakova i zodijačkih sazvežđa su
se podudarali. Zbog precesije Zemljine ose, za proteklih 2000
godina (od vremena Ptolomeja, II v.n.e., koji je praktično
tvorac savremene astrologije) sazvežđa su se pomerila za
oko 24o u odnosu na kalendar i više se ne poklapaju sa
položajima zodijačkih znakova. Tako osoba koja se danas
rodi, prema astrološkim efemeridama u znaku Device, realno
je rođena u susednom znaku, Lavu. Astrolozi danas određuju
pozicije na nebu prema efemeridama koje ne uzimaju u obzir
precesiju Zemljine ose. To pravljenje horoskopa na osnovu
astroloških efemerida astrologiju čini potpuno besmislenom,
jer polazi od pozicija tela koje ne odgovaraju slici na nebu, tj.
horoskopski znaci se ne podudaraju sa istoimenim
sazvežđima na nebu. Logično, da li je za astrološka
predviđanja uopšte bitno postojanje zvezda u oblasti
Zodijaka.

66. Još gore, sa konačnim razgraničenjem među sazvežđima,
danas njihove širine u zodijaku ni formalno nisu jednake (ne
iznose po 30o), pa njihova pomeranja zbog precesije u odnosu
na astrološke pozicije mogu biti i veća. Osim toga ni
projekcija Sunca ne prolazi kroz sazvežđa isti broj dana.
Tačno razgraničenje sazvežđa i
precesija Zemljine ose učinili su da u
oblast zodijaka “upadne” jednim
svojim delom i sazvežđe Zmijonoša
(Ophiuchus), koje se ne nalazi u
astrološkoj tradiciji. Razgraničenja
sazvežđa učinila su da ona nemaju
jednake širine na ekliptici.
Prema tome, bavljenje astrologijom astrolozima
donosi novac. To je nemoralno, jer astrologija se
bazira se na prevari. Ako mislite da je to u redu, onda
svaka čast!

67. Zvezde repatice kao loši predznaci
Za posmatrače sa Zemlje komete (“zvezde repatice”) spadaju
u najatraktivnije članove Sunčevog sistema. Verovatno zbog
toga što se, prilikom kretanja po izduženim putanjama, sa
približavanjem Suncu, iz njihovog malenog jezgra (do
dvadesetak km) pruža rep, dužine do 200 miliona km. Rep
nastaje sublimacijom iz jezgra, a njegov oblik i pravac
pružanja zavise od međuplanetarnog magnetnog polja,
Sunčevog zračenja i Sunčevog vetra.

68. Komete potiču iz spoljašnih delova Sunčevog sistema. Mogu
više puta da prođu pored Sunca (dugo ili krtakoperiodične) ili
to mogu da urade samo jednom (neperiodične). Na njihovom
putu se, zbog sublimacije, kometni materijal osipa. Kada
Zemlja preseče putanju komete, čestice sublimiranog
materijala sagorevaju u Zemljinoj atmosferi, što se sa Zemlje
vidi kao meteorski roj, pljusak ili potok.

69. Još u spisima Aristotela komete se pominju kao negativan
predznak. Manje-više, kod svih naroda pojava kometa je
nagoveštavala bolesti, ratove, glad, smrt vladara, nesreće
svake vrste.
Do kraja XVI veka
smatralo se da su
komete pojave u
Zemljinoj atmosferi,
i otuda verovatno
strah od njihove
pojave.

70. Halejeva kometa je svakako najčuvenija. Ona je 1910. g.
izazvala paniku širom naše planete. Nekoliko godina pre toga
Analize su pokazale da se u repu kometa nalazi otrovni cijanid.
Strah je izazvan činjenicomda je te godine Zemlja trebalo da
prođe kroz rep komete. Prodati su milioni gas maski,
zabeležena su mnoga samoubistva zbog paničnog straha.
Ali, strah je bio neosnovan.
Rep komete je oko 1020 puta ređi od Zemljine atmosfere, tako
da je koncentracija otrovnog gasa bila više nego zanemarljiva.

71. Iako su ovakvi prolasci kometa
bezazleni, mogući su i sudari kometa
sa planetama. Poznat je raspad
komete Šumejker-Levi 9 i pad njenih
delova na Jupiter jula 1994. g. Na
ovu planetu je 19. jula 2009. pala još
jedna kometa.

72. Udara kometa i asteroida ili njihovih delova u geološkoj
istoriji Zemlje bilo je više. Posebno su bili česti u “epohi
velikog bombardovanja” (počela pre 4.25 milijardi, a trajala
oko 400 miliona godina). O tome svedoče i brojni krateri,
mada ih je većina izbrisana u procesima erozije. Mnogi autori
smatraju da voda na planeti potiče iz kometa koje su udarale u
Zemlju. Fred Hojl i Čandra Vikramašing smatraju da su
komete na Zemlju donele i prebiološku materiju, a možda i
primitivne oblike života. Možda to i danas rade!

73. S obzirom na dimenzije i brzine kretanja kometa i asteroida,
takvi udari imali su često globalne ili kontinentalne
katastrofalne posledice (izumiranje ogromnog broja živih
vrsta, tektonske i klimatske promene, itd.). U tom smislu oni
predstavljaju realnu opasnost po život na planeti.
Iz tih razloga danas se takvi objekti pomno otkrivaju i prate,
a za koju deceniju će, verovatno, moći da se neutrališu
(skretanje sa opasne putanje, pravovremeno razbijanje, itd.).

74. Danas se redovno prate objekti čije su putanje takve da
dolaze blizu Zemlje (NEO). Do 2008. godine otkriveno je 5400
asteroida u oblasti 195 miliona km od Sunca.
Kao potencijalno opasni tretiraju se objekti koji su veći od
140 m i koji prolaze unutar 7.4 miliona km od Zemljine orbite.
Do sada ih je katalogizovano nekoliko hiljada.

75. Danas postoje astronomske službe koje permanentno prate i
otkrivaju NEO objekte koji mogu biti potencijano opasni po
Zemlju. Svakako da pre bilo kakvih medijskih najava udara
nebeskih tela u našu planetu treba proveriti šta o tome kažu
relevantne službe. Nikakav sudar sa velikim telom ne očekuje
Zemlju u narednih 100 godina.

76. Na svakih nekoliko godina dolazi do pojave tzv. Super
Meseca, faze punog Meseca kada se naš satelit nalazi u
najbližem perigeju.
Bez osnova su tvrdnje “katastrofičara” da Mesečevo najjače
delovanje tom prilikom na Zemlji uzrokuje erupcije vulkana,
katastrofalne zemljotrese, pa čak i klimatske promene!
Super Mesec i najave apokalipse

77. Najava apokalipse za 19.3. 2011., kada je Mesec najbliži
Zemlji od 1992. g. (356 577 km), imala je “potvrdu” u jakom
zemljotresu i cunamiju u Japanu, koji se desio 11.3. 2011.
Previđena je činjenica da je toga dana gravitaciono
delovanje Meseca na Zemlju znatno slabije nego u položaju
perigeja, osam dana kasnije.

78. Slične koincidencije događale su se u vreme Super Meseca
1974. g. (ciklon “Trejsi” u Australiji) ili dve nedelje pre Super
Meseca 2005. (cunami, Indonezija).
U istoriji je bilo znatno više pojava Super Meseca kada se
ništa dramatično na Zemlji nije dešavalo. Jedina posledica
ove pojave su nešto jače plime i oseke, što na Zemlji ne
ostavlja nikakve posledice.

79. Ubistveni poredak planeta
Ravni putanja planeta oko Sunca ne podudaraju se baš sa
ravni ekliptike, ali su u odnosu na nju sa malim nagibima
(najveći ugao od 7o zaklapa Merkurova putanja). To znači da
se planete Sunčevog sistema ne mogu naći na jednoj pravoj,
ali su moguće situacije da se nađu skoro na istom pravcu,
sa iste strane Sunca. Neposredno pre takvih situacija javljaju
se “dežurni katastrofičari” koji najavljuju da će zbog sabiranja
gravitacionih (i ko zna još kakvih) uticaja na Zemlji doći do
snažnih zemljotresa, vulkana, cunamija i, uopšte, smaka
sveta.

80. Takva pojava nije česta, ali se događa. Na nebu 6. aprila 2000.
godine, u krugu ugaonog prečnika od oko 9o našli su se
mlad Mesec, Jupiter, Saturn i Mars, a 5. maja iste godine u
prostornom uglu od 25o našli su se Mesec, Mars, Saturn,
Jupiter, Merkur i Venera. Na Zemlji se to, uprkos tvrdnjama
“katastrofičara”, nije ni osetilo. To je normalno, kada se zna
da je gravitacioni uticaj svih planeta zajedno na Zemlju 10 000
puta slabiji od Mesečevog.

81. Mars veličine Meseca na noćnom nebu
Već nekoliko godina avgusta Internetom kruži informacija
kako će se tih dana Mars toliko približiti Zemlji tako da će
njegova prividna veličina biti kao Mesečeva.
Poluprečnik Marsa je oko 3393.5 km, a Meseca oko 1738 km.
S druge strane, minimalno rastojanje između Zemlje i Marsa je
oko 54.5 miliona km, a maksimalno oko 401. 3 miliona km.
Njegov maksimalni ugaoni prečnik je 25”.7, a minimalni 3”.5.
Ugaone dimenzije Meseca variraju od 34´.06 (kada je u
perigeju, na rastojanju 356 790 km od Zemlje) do 29´.74 (kada
je u apogeju, na rastojanju 406 357 km).
Zbog velikih razlika u udaljenostima od Zemlje, bez obzira što
su dimenzije Marsa skoro dva puta veće od dimenzija Meseca,
ugaoni prečnik Meseca je, čak i kada je on prividno najmanji,
na noćnom nebu naše planete oko 70 puta veći od Marsovog
(kada je on prividno najveći).

82. Nakon svega rečenog, deluje
neverovatno da će na našem
nebu Mars ikada biti veliki kao
Mesec!
I šta bi to trebalo da se desi da
se Mars toliko približi Zemlji,
da bi mu prividna veličina bila
kao Mesečeva?

83. Da bi Mars na našem nebu bio prividne veličine kao Mesec
u perigeju, trebalo bi da od Zemlje bude udaljen 696 650
km. Do toga će navodno doći na taj način što će Jupiter
“gurnuti” Mars ka Zemlji.
Međutim, današnje putanje planeta su stabilne i uravnotežene,
tako da se ovakvi procesi sa masivnim telima kao što su
planete ne mogu dešavati bez velikih perturbacija izazvanih sa
strane. Osim toga, takvi poremećaji bi doveli i do značajnijih
posledica u čitavom planetarnom delu Sunčevog sistema.

84. Uzgred, kada na našem nebu Mars
bude veličine Meseca, to će verovatno
biti kraj ovakvog života na Zemlji. Iako
bi tada Mars bio na skoro dva puta
većem rastojanju od Zemlje u odnosu
na Mesec, pošto je njegova masa oko
8.735 puta veća od mase Meseca,
privlačenje Zemlje i Marsa bilo bi oko
2.27 puta veće od privlačenja Zemlje i
Meseca. Podsećanja radi, odnos plima
Sunce-Zemlja i Mesec-Zemlja je 5/11.
Plime 2.27 puta veće od onih koje danas stvara Mesec na
Zemlji, vremenom bi dovele do značajnih klimatskih i
orbitalnih promena (sinhronizovanja i usporavanja rotacije,
itd ). To bi dovelo značajnih promena životnih uslova na
Zemlji i velikih ekstinkcija živih vrsta. Na svu sreću, za sada
ni na vidiku nema sile koja bi dovela do takvih promena u
kretanju planeta oko Sunca.

85. Veliki hadronski sudarač (LHC) je najveći i najsnažniji
akcelerator čestica na svetu. Na njemu treba da se dobiju
odgovori na najfundamentalnija pitanja u fizici. Takva je:
Kako je u Vasioni stvorena masa, tj. da li Higsov mehanizam
koji elementarnim česticama daje svosjtvo mase zaista
postoji u prirodi?
LHC je smešten u kružnom tunelu obima 27 kilometara, na
dubini od 175 metara ispod francusko-švajcarske granice, u
blizini Ženeve. U njemu se vrši kontrolisano sudaranje dva
snopa čestica (protona ili teških jona) koji se kreću u
suprotnim pravcima ogromnim brzinama.
Eksperiment u CERN-u i crna rupa na Zemlji

86. Neposredno pre početka eksperimenta u javnosti su počela
da se javljaju upozorenja da bi prilikom sudara moglo doći do
stvaranja tzv. mini crne rupe u koju bi se urušila naša planeta.
U teorijskom smislu takva crna rupa bi mogla da se formira.
Stvar je u tome što bi ona zbog jako male mase i visoke
temperature praktično trenutno isparila zbog tzv. Hokingovog
zračenja.

87. Hokingovo zračenje je proces u kojem crna rupa emituje
fotone i druge, pretežno lake, čestice. U tom procesu crna
rupa gubi svoju energiju tj. masu i tako, u principu, može
potpuno da ispari. Intenzitet tog zračenja je obrnuto
proporcionalan masi crne rupe tako da mini crne rupe
intenzivno zrače, a masivne crne rupe zrače izuzetno slabo.
Suština je u tome da kvantnomehaničke fluktuacije vakuuma
mogu stvoriti par čestica koje se ubrzo nakon toga
međusobno anihiliraju. Stvaranje para blizu horizonta crne
rupe omogućuje bekstvo jednoj od čestica na uštrb energije
crne rupe.
Stvaranje mini crne rupe u
LHC-u je hipotetično.
U kosmičkom zračenju, koje
struji i oko naše planete nalaze
se protoni istih energija kao u
LHC. Oni udaraju u Zemlju i još
ni jednom na njoj nije stvorena
crna rupa.

88. Tito je Amerikancima prodao planove za let na Mesec
Sredinom XX veka u SFRJ, pre svega iz krugova službi
bezbednosti, povremeno su curile strogo poverljive tajne:
Titov komunistički režim radi na pravljenju atomske bombe i
realizaciji kosmičkog programa, naprednijeg od američkog.
Slovenački režiser Žiga Virc snimio je dokumentarno-igrani
film „Houston, we have a problem“, premijerno prikazan
16.4.2016. Bez obzira što se radilo o filmskom viđenju
jugoslovenskog, nikad realizovanog, kosmičkog programa,
to je podgrejalo osećaj da smo bili brži i bolji od Amerikanaca.

89. U filmu se govori o tome da je u Titovoj vojnoj bazi, najvećem
podzemnom aerodromu u Evropi, Željava kod Bihaća, nakon
raskida sa Staljinom, razvijan tajni jugoslovenski tehnološki
program leta u svemir. Program se bazirao na spisima
Hermana Potočnika (1892-1929). Potočnik je bio slovenački i
austrougarski raketni inženjer i pionir astronautike, čiji su
radovi imali inicijalni značaj na nemački i sovjetski raketni
program. Po njegovom pseudonimu Nordung, nazvan je
asteroid 19 612.

90. Potočnik je 1928. godine objavio knjigu „O problemu
svemirskog leta – raketni motor“. U njoj je elaborirao
konstruisanje modularne svemirske stanice i komunikacionih
satelita. Razmatrao je i izgradnju raketnih motora. Umro je
u bedi u Beču 1929. godine. Interesantno je da se smatra da
su američki agenti 1945. godine u Beču, iz stana supruge
njegovog brata, zaplenili Hermanove spise i beleške. Sudbina
ovih dokumenata do danas nije poznata.

91. U pomenutom filmu na osnovu ovih spisa Jugosloveni su
razvili kosmički program, čak su (neuspešno) lansirali par
raketa, od kojih se ona sa prasetom (o Bože!) srušila u
Jadransko more. I sad sledi biser: CIA je to otkrila 1960.
godine, a Tito je 1962. godine Amerima prodao naš kosmički
program za 3 milijarde dolara. Današnji ekvivalent tih para je
oko 50 milijardi dolara. Nakon toga, SFRJ, a posebno njen
predsednik, postali su miljenici zapada: dobijali smo veliku
finansijsku podršku (znatno veću od Nasinog bužeta), što je
značajno popravilo standard Jugoslovena.
Usledila je i značajna naučna saradnja
SAD i Jugoslavije. U Beogradu je
1967, a u Njujorku 1968, organizovan
zajednički naučni simpozijum „Prvi
koraci u svemiru“. Titovom
intervencijom postignuta je saradnja
SAD i SSSR u svemirskim
istraživanjima.

92. Ne treba zaoraviti da su kosmonauti „Apola 11“, prilikom
posete Beogradu, Titu uručili zastavicu SFRJ koju su nosili
na Mesec i kamenčiće sa Meseca (4 iz misije „Apola 11“ i 1 iz
misije „Apola 17“). Na Mesecu je ostavljena i Titova poruka
mira. Doduše, kosmonauti su sa sličnim poklonima obišli
22 zemlje, što ne umanjuje naš ugled.
U Nasi je radilo nesrazmerno mnogo naših stručnjaka.
Svakako da je najpoznatiji Majk (Milojko) Vučetić, koji je od
predsednika Džonsona dobio nagradu za rad u „Apolo“ misiji.

93. I tako, da nije bilo Tita, Ameri ne bi prvi stigli do Meseca i
ne bi ostvarili velike uspehe u istraživanjima Kosmosa.
U filmu se, međutim, otkriva i nešto drugo: Amerikanci su
utvrdili da jugoslovenski kosmički program i nije neki, da su
neki izveštaji bili lažirani i falsifikovani i da ih je Tito „zavrnuo“
za velike pare. Normalno, oni su tražili da im se vrate pare,
koje su otišle ko zna gde. I sada biser, kruna teorije zavere:
pošto im pare nisu vraćene, Nikson i oni koji su došli posle
njega rasturaju Jugoslaviju, a vrhunac tog procesa je
bombardovanje Srbije i njeno stravično ubijanje.

94. Jugoslavija nije imala potencijale za realizaciju kosmičkog
programa. Priča u filmu je izmišljena. Uostalom sam režiser
kaže: „Lako je učiniti da ljudi veruju u nešto... Veruju u sve što
vide. Čak i ukoliko je ono što im ponudite potpuna prevara.“
Međutim, mali narodi doživljavaju sebe mnogo većim i
značajnijim nego što jesu, što možda i nije tako loše, jer ih
čini ponosnim. Prema istraživanju „Radija slobodna Evropa“
iz 2012. čak 41.8% stanovnika Srbije veruje da je mit o
svemirskom programu Jugoslavije istinit.

95. Ne znam da li sam bio ubedljiv, ali tvrdnje
katastrofičara i pobornika teorija zavere i ezoterije
nemaju mnogo realnih osnova.
Najavljivani smakovi sveta nisu se ostvarivali.
Samo su neki na tome uzimali velike pare. A ljudi...
Pre ćemo uništiti sami sebe, jer “najgore je kada
smo mi oko nas!”

96. Autoritetima ne treba slepo verovati.
Treba verovati njihovim argumentima, nakon sigurne
provere.
Galileo je primer čoveka koji je, posle 16 vekova slepog
verovanja ljudi Aristotelovim i sličnim učenjima, uveo
sumnju i eksperiment, kao metod spoznaje sveta.
I tako...Suština ovog izlaganja je da ukaže, pre
svega mladim ljudima, da je neophodno
negovanje kritičkog sistema ramišljanja, da
sebi što češće treba postavljati pitanja
“kako?” i “zašto?”.

97. Umećemo da racionalno procenjujemo ne samo
prirodna zbivanja, već i sva ostala.
Tada će nam biti jasno da alternativni izvori energije
mogu samo da poprave kvalitet života, a ne i da u
potpunosti reše energetski problem sveta.
Biće nam smešna priča kako će svaki stanovnik Srbije
dobiti akcije od 1000 evra i kako će se odmah posle
bilo kojih izbora i ulaska u Evropsku Uniju sve lepo
razrešiti.
BIĆEMO MNOGO REALNIJI!

98. Tek onda nećemo paničiti
kada nas svaka budala bude
ubeđivala da smak sveta
samo što nije nastupio!
Uostalom....
I znaćemo da fizičari i
ostali u CERN-u neće
moći (a ni hteti) da
naprave crnu rupu
koja će progutati našu
planetu!
Uloga obrazovanja u ovakvom načinu mišljenja je
presudna. Zato ga treba pametno i strpljivo, a ne
kuso i na brzinu pripremati za taj veliki zadatak.

99. Hvala na pa`wi!
Ovo je bilo predavanje prof. Gaji}a!
@iveli!