1. ДОКАЗ ДА НИЈЕ ВЕЋ СВЕ НАПИСАНО. СМРТОВНИЦА ПОСТМОДЕРНИЗМА. МАНИФЕСТ ТУШТАИТМАЗАРИЗМА
ТУШТА И ТМА, ЗАР.
Београд, 10. јун 2008. Оснивачи, уредници и најпрви Цена: нема, нема
Последњи миленијум... међу неједнакима: Марија *Цена за иностранство: не
излажења – у том смислу Миличковић, Марко Ножинић и плаћају нас, па за њих не
Први број Мирко Јовановић издајемо
„Зашто нам пророци умиру на крсту, распети, попљувани, руглу светине изложени?” 1
Последњи је час да напишемо једну озбиљну, са насловом без штампарских грешака,
игре речима, словима и главама,
УБОДНУ РЕЧ
Све је већ готово. Добили смо шта смо бирали. Бирали смо шта не заслужујемо.
У томе су нас ухватили и сад – испаштај и ћути, или чини нешто још безначајније од
ћутања. Пиши, рецимо.
Слабо су нас чули док смо били ту. Сада док, хвала Богу, цркавамо и гасимо се,
не чују нас уопште.
После нас ничег више нема. Када археолози кроз сто хиљада година буду
вршили ископавања, од свих ствари писаних од постанка света до данас, наћи ће само
– окамењене наше песме и приче. Биће им то једина грађа на основу које ће моћи да
суде о квалитету књижевности овог времена, па ће закључити да је била савршена и
биће им тешко да поверују да је нису писали сами богови.
Тренутак је да се рукујемо. Или загрлимо, ако смо људи. Или пољубимо, ако смо
Словени. И да се опростимо... До јесени.
А сада, пуштамо воду (из очију).
2
Уредништво, с. р.
1 Као и у претходним бројевима, и овај цитат је преузет из романа Нишчи Видосава Стевановића, коме се
овом приликом захваљујемо што не зна за наш часопис.
2 С. р. – својеректално.

2. ТИТЗ ЧЕТВОРКА
19:35
КЊИГА ЛАЖИ
Цвикераш са крљавим зубима
Овде, овде, дођите, упишите се, седи у ходнику иза врата.
овде, господине, изволите, исповедите се, Има лепе усне и чворновате вене
овде све реците, које само што не попуцају.
овде, дете, овде све ћеш научити, Могао би да ми се допадне.
овде, овде, своје место узмите, Прска крв по мусавим стаклима
молим вас, овде, да, ту, не гурајте се, и набреклим крошњама.
овде, господине, на врх листе, мислио сам, Његове очи се смеју,
ви тамо, слободно приђите, већ дуго чекате, спонтано пали цигару.
овде, све је бесплатно, само се поређајте,
стани, куда, малопре си био, видео сам те, Мој купе заудара и
овде, овде, листове не штедите, пун је перјане тополе.
опростите, само мало, ја се нисам уписао. Пун је смеха и ускршње радости.
По перону врзма се чума,
Човек Брат
све је добило изглед смрти.
Гробна тишина скаче по вагонима.
*** Кида кровове.
Вече се ваља по пољима репе.
Утонути у сан ишаран јавом Живот је леп, живот мирише.
наћи смисао у патњи Као цигла после кише.
ићи усамљен и усправан
док се о твоју главу каче Н. Берђајева
бацили трулих душа,
поскакују као овце преко ограде
***
и бројиш и бројиш,
не би ли заспао Када ти јаве да сам умро,
док они погнуте главе немој обући плаву хаљину
корачају и газе и не купуј венце у боји,
анђеле из твојих потока, ништа од тога,
очи; пресахли погледи, ништа.
суша душе и понеки осмех
подгрејан чемером. Доћи ће кола – доћи ће,
отићи ће кола – отићи ће,
Зашто сањати, са прозора махни марамицом,
кад мирно није узглавље, то је довољно.
кад се и оно уротило
против твојих крила А у лето
којима хоћеш заштитити легни на траву,
вољеног. на топлу,
и осети како дотичем твоју косу
Сан, голуб, прашина и како те љубим
чемер гура и како све одједном постаје
а ти, летиш у жарким бојама,
слушаш благозвучност клепета сопствене доброте, а ветар травама упорно шапуће
у осињаку под косом. љубав – љубав.
Тајни вилајет Петрашевски
2

3. ТИТЗ ЧЕТВОРКА
ВИШЕПАРТИЈСКА ОМЛАДИНА и качим их на своја рамена, вешто...
Па нек сутра буде све као раније,
Млади јазавци се залећу у курузе. ал' данас ћу живети вечно...
Јер желе да се боре за промене, кажу.
Желе да дају, а не само да узимају од земље?! Ра
Зар да постану киша?
То што их прати грмљавина ПУТЕШЕСТВИЈЕ ЈЕДНОГ ГОВЕЧЕТА
и што су провидни
Пут под ноге говече младо
не значи да могу бити вода земљи.
Пут под ноге да света видиш
Не би ли своје нашао стадо
Зар да постану ђубриво?
Па да немаш чега да се стидиш
То што су испали из пркна
и што смрде
И чекаше тако говече младо
не значи да могу бити храна земљи.
Не знајући за сеоске јаде
Јер да би нашао своје стадо
Зар да постану паори?
Мора прво нестати одавде
То што су вазда гладни
и што су покорни
Већ је прошло рано подне
не значи да могу бити слуге земљи.
И жега се страшна хвата
Кад ето неког да помогне
Да они можда ипак не желе
Од аутобуса се отворише врата
само да постану велики јазавци?
Крпа у облику леша Путује говече на брдо далеко
Води му пут сељобус бели
И док му је на прозору виме меко
ДАНАС ЋУ ЖИВЕТИ ВЕЧНО Нада се да ће видети Београд цели
Данас никада нећу умрети, Ал' судбина је таква авај
данас вадим сећања из мрачне фиоке, Не стиже ни до Београда Новог
с лептирових крила седеф ћу скинути Јер чим угледа први трамвај
и њиме намазаћу своје капке. Истера га контрола из буса оног
Обилазим круг око склопљених дланова,
из њих данас судбину нећу да проричем, Седи сад говече само
признајем сновима да сам их пожелела, Седи, кад! шта је оно тамо
чврсто уз груди и срце их примичем. Погледа говече мало боље
Данас са прозора померам завесе, А то што виде даде му воље
зраке сунца к'о браћу ћу да угостим.
Немам звезда из очију залихе, Зелени се поље, зелени се трава
ал' данас сам спремна да их измислим. Не зна шта би радио од среће
Преданој сенци руку ћу пружити, Па узе да травке чисти од мрава
ослобађам је од корачања иза мене, И да пакује у велике вреће
ваздухом из плућа ћу је послужити,
данас њено тело подижем са земље. И дан данас, после времена дугог
Град ћу нежно у чело пољубити, Седи говече на обали Саве
дозволићу асфалту да ми измасира стопала, Не треба му ничег другог
све што ми се свиди са кореном ћу жвакати, Кад има толике вреће траве
и опростићу свему што ми се не допада.
Данас правим крила од графита и хартије Баштован 21. века
3

4. ТИТЗ ЧЕТВОРКА
*** ГОСТ
Таласа ужас под шеширом незнанца, На Бадње вече породица је била на окупу.
запљускује га срж његовог почетка живота, Трпеза је била постављена традиционално богато:
шкољке скупља по песку на којем живљаше нада, печење, сарма, салата, пите, колачи... Свега је било у
жељаше да чује звуке што га корити неће, изобиљу, уз неизбежну новогодишњу јелку. Необа-
ал' удави се таман кад зачу неки јаук радости. везно ћаскање прекидано је да би се напуниле чаше,
Тајни вилајет а када се прешло на флаше, празничну атмосферу
употпунила је музика и песма. Изненада, негде око
поноћи, огласи се звоно на вратима. Сигурно је неки
***
комшија, помислили су, који жели да се придружи
Понео сам своју сенку са собом. Морао сам. веселом друштву... Нико није помислио на Господа.
Друм. Забачен.
Моји кораци су нечујни, време је иза њих. Петрашевски
Облаци су ишчезли, са њима и слике.
Хоризонт је равнодушан.
Као и увек... ВАРИЈАЦИЈА НА ПЕСМУ О КРАЈУ
Владан S1. Пијани возач.
S2. Кондуктер коме је неко умро.
КАМЕН S3. Тефтер са неисписаним картама.
S4. Заборављени првоборац.
Беше прашина минорног почетка S5. Заборављена му жена.
ваљаше се и преплиташе S6, 7. Пар прибеглица које у прибегу
с остацима људске страсти, нису умеле да се снађу.
траговима гоњена ума S8-11. Снађени им земљаци,
преко ивице зацртане који се вајкају на пријем у прибегу,
вечношћу. наричу за изгубљеном туђом земљом,
глуме да саосећају са S6 и S7.
Уобличена маса S12-15. Олињали расејани професори
срасла са талогом светине које нико више не слуша,
беше чврста и постојана; чијој се расејаности
глувонемо приказаније. нико више не смеје.
S16, 17. Скудоумник, заудара по урину,
Предрасуда окована и с веселом му матером.
ушанчена у тле издајства S18. Кога је живот мазио.
онако отатушно се ваљаше S19. Коју су живот и S18 мазили.
дробећи изазове S20, 21. Стихоклепци, који никако да схвате
невиности и чулности. да ништа не схватају.
S22, 23. Који све схватају,
Сизиф, те знају да се ништа више не може учинити.
гурам окамењену мисао, S24-33. Незахвалници,
супротно, који охрабрују возача док лудо претиче,
уморно а с узданицом да се опонашају кондуктера у жалости,
неће препустити заборављају своје ослободиоце и учитеље,
праху почетка људског преображаја, па нису научили да опет слободу могу изгубити
увећавајући громаду што и постати или сужњи, или прибеглице,
заклања огрев јединог погледа смеју се скудима и убогим мајчицама,
осокољења. завиде успешнима,
Тајни вилајет угледају се на дилетанте,
4

5. ТИТЗ ЧЕТВОРКА
грозе се песника. ***
Овај аутобус подсећа Кавез је зарђао,
на ону песму врата су се отворила,
којом ме пре месец дана птица је излетела,
пријатељ возио чуо се смех.
кроз узане сокаке Петрашевски
и преко висећих мостова
овог ограниченог света.
Само су уместо точкова ОГЛЕДАЛО
часовнички зупчаници
и само је сваки стих замењен Рекло ми је
по једним нумерисаним седиштем, да сам најлепша на свету.
али и по њима, као и по стиховима,
размештено је Ништа. А, онда се оборило
Ништа које ка крају путује. и сломило
Ништа које и даље не стаје. и глас неки је
Ништа које остаје ништа. шаптао: седам година несреће.
Крпа у облику леша То су биле твоје очи,
где сам огледала себе.
СЕТИ СЕ БАРБАРА Газила сам по
Сети се Барбара парчићима твоје душе
како је смрдело сузама свог огледала;
иза оног контејнера окупан си и чист.
док смо гађали вену. Тајни вилајет
Унутра се распадао, Барбара,
леш наркомана, СУСРЕТ
којег је дилер избушио шкорпионом,
а ми смо покушавали да докучимо Прво што му је прошло кроз главу је: ''Зашто ја?''
срећу, љубав, Бога или нешто томе слично. Ово место је било толико непријатељско, иза сваког
дрвета, у свакој сенци причињавао му се непријатељ.
Јебига, Барбара, Иако није био неискусан легионар, Флавије Ромул је
нисмо у томе успели. осећао страх и аверзију према овој грозној, хладној
И ти си паметно урадила, провинцији. И баш је те одвратне недеље он морао
удала си се за новац, да чува стражу. Стајао је на врху дрвене палисаде,
а ја, будала, сам играо до краја. завијен у животињски кожух, док су му колена
клецала од неизвесности, а зуби шкргутали од
Иако већ уморан од свега, хладноће. Клима је била много блажа и лепша у
још имам снаге рећи, његовом родном Риму и на Медитерану уопште, где
једноставно, је досад служио. Но, да би задовољио сујету и жељу
јебем ти матер, Барбара. за том проклетом, прецењеном курвом – славом
И још: од почетка си ми била сумњива. неког генерала, пребачен је у ту недођију да се бакће
са Илирским разбојницима, а није био чак ни сигу-
El Hombre ран како се то место зове. Сада би му баш пријао
тањир вруће чорбе да га загреје, мало меса да
поврати снагу и чаша вина да га развесели, али не,
5

6. ТИТЗ ЧЕТВОРКА
морао је бити трезан и потпуно бистре главе на То је све што сам желео.
стражи, те су та задовољства морала да сачекају пар Сурови су, безобзирни... Упиру прстом на мене...
сати. Давно није био у циркусу, а баш би му пријало Издао сам те – кажу... Савест им је сведок,
да погледа једну добру борбу између... Све док слика живописан привид...
Ток његових мисли прекинуло је високо, витко, Разлило се красном бојом твоје танано наличје,
очигледно женско обличје у црном огртачу, које је Платно је сито, лица – отета... Плачеш...
изишло из шуме. ''Ко иде?'', повика. Одговора не би. Не треба ми истина, заборави. Нико те није ни чуо...
Скинула је капуљачу, погледала га и благо се Утваре броде тобом без сенке и трага, а бреме
осмехнула. Била је млада, тамне косе, крупних је твоје...
бадемастих очију и светлог тена, лепа у сваком Луталице с роком трајања... Амбалажа – прозирна,
смислу. ''Шта ћеш овде?'', подвикнуо је. ''Врати се Ал' млеко на уснама кварно...
одакле си дошла!'' Само је стајала и смешила се. Шта Криве ме за твоје прељубе. Прихватам кривицу.
је покушавала, ко ће га знати? Да ли је то била замка Осудиће ме... Проклети... Погубити...
Илира, који ће га чим сиђе измасакрирати, или Да би корачали, морају газити... тебе... мене...
можда проститутка која се мота око логора – није Бићеш у мени, крв ти поклањам, напиј се...
знао, нити га је занимало. Био је као омађијан. То је твоја цена.
Не без опреза сишао је и стао пред њу. ''Ко си Ал' они те никада неће наћи.
ти?'', питао је. Па поштедећу себе твога имена...
- То сад није важно.
- Шта хоћеш? Владан
- Дошла сам да видим тебе, Флавије.
То га је збунило.
***
- Откуд знаш...
- Небитно! Дошла сам да те упозорим. Живот ће Мук му је
ти данас бити угрожен. и спокој био по вољи,
- Хоћу ли се извући? за тужну земљу и људе
- Не могу ти ништа више рећи сем да се чуваш и пио је сам.
да не бринеш. У бројности нема снаге, то је само Сањао стих дрзак
привид. и благ – славу будућу,
Након тих, вероватно збуњујућих, али на неки а умро у прљавој крчми
начин осокољујућих речи пољубила га је. Није разбивши главу о шанк.
трајало дуго. Ипак, било је нежно, пажљиво, слатко,
чак неовоземаљски, можда. Дама се окренула и Петрашевски
отишла. Ко је она – локална чаробница која се
окрутно игра људима, шумска нимфа, или пак
ДЕВОЈКА СА АСФАЛТА
некаква богиња? Ко ће то знати? Из размишљања,
Флавија су тргли бројни илирски покличи из шуме. Чудним путевима крећу се душе изгнаних
Охрабрен и оснажен подигао је копље и заузео из јазбина и шпиља отворених отуђењем,
борбени став. Хоће ли живети или умрети – није путују; лагано, а
марио. Неки тренуци поништавају све дилеме. онамо куда прођоше
следећег ошине промаја.
Др Гонзо
Они јаки и чврсти
*** газе постојано и кротко,
погледом угњетавају
Чија си? Пратио сам трагове... Узалуд... оклапушене што се вуку;
Не дам... Не криви ме. и сузе њихових стопа
Истина је твоја реч, изговори је... суши промаја.
6

7. ТИТЗ ЧЕТВОРКА
А ову девојку;
да, ГРАДСКА СЕНЗАЦИЈА
газе, прескачу и саплићу се о њу,
Гледај како је данас
а она лежи, жива;
напољу дан мокар је.
удише промају и размишља о животу.
Сунце се сакрило испод
Тајни вилајет месечеве подсукње.
Низ улице лије семе
ЛАЖ
пролећне утробе.
у четвртом,
Страх у полен претвара се.
шестом,
Откопчаваш каиш,
седмом,
њиме везујеш дрвореде.
осмом,
деветом,
Испреплитане ноге на
једанаестом
подијуму за дрмусање.
и тринаестом стиху
Изгужвана тела мешкоље се.
Потпуно смо сами, До мене спортиста брекће
зато ћу ти рећи нешто, и зноји се.
рећи ћу ти, па шта буде, Ледени грашци падају,
моје срце тако мисли, прашина узмиче.
не терај ме да понављам, Радознале зенице сударају се.
јако ми је тешко рећи, Отварају се врата,
све што кажем истина је, бујица канибализма излива се.
све што кажем, тако мислим, (Мислим да волим те)
никад ником то рекао нисам,
сада теби говорим, Н. Берђајева
бићу отворен, бићу искрен,
саслушај ме, молим те,
ВОЛИМ ТЕ! ЕВРОПА ГОДИНЕ ХИЉАДУ ДЕВЕТСТО ЧЕТРДЕСЕТ
ДРУГЕ
Човек Брат
Сећаш ли се, Саро?
КОЛЕДА Смрт се обрушила над тобом, над људима.
Буђење. Журније него иначе. Ова смрт није
У утроби ми се припаљује славска воштаница, она коју су нас наши мудраци учили да волимо.
око ње се лептири у образе љубе. Смрт – другачија.
Уши ми испирају гајде и трубе. Сећаш ли се, Саро?
На пут ми слећу ројеви птица. Ја сам те чекао,
ти си се мени надала,
Ходам им по крилима лак као месечар. на мокрим траговима смрти.
На улицу се изливам наквасао к'о вода. У оно доба, у оно доба –
Трешњи кидам минђуше од крвавог плода. сећаш ли се, Саро?
Дан нас је данас, црвенслово, свечар. У ноћи, надметао сам се са
трагом угашене звезде,
И цео свет само наше је робље, ти си се смејала са сузама,
сценографија комада на тему наше среће, а свет је пловио без јарбола.
perpetuum mobile што казаљку нâс окреће.
Ми душа смо света, свет – телâ нам гробље. Петрашевски
Крпа у облику леша
7

8. ТИТЗ ЧЕТВОРКА
КЛОЗЕТСКА ПОЕЗИЈА и ти!, не жали се,
све што се лоше дешава и треба,
Мука коју једем из погрешке нема позитивне надокнаде,
није ништа мање мучна ту си да схватиш и опоменеш,
кад је сварим и избацим. изрод је свако,
Још притом на врата нагрћу само они мало мањи
хорде пуних црева, дају то одлагање до коначности,
квака оживљава, и туже свакога.
ни трулежи сварене муке
не могу да се надишем. Како живети са спознајом да носиш клицу
Журно повлачим воду, раздора, отуђења, кајања и стрепње,
мука заувек зарања, како живети са усађеним грехом
ја без ње израњам а постићи очишћење?
у миришљав свет.
Крпа у облику леша Рођен грешан,
и онда када не видиш, не чујеш, не говориш,
само кад вегетираш,
АДАМ И ЕВА опстајеш захваљујући другом који те
одржава у животу којег ниси ни свестан.
Трепавица се њише у складу уздисаја вољеног,
музика његовог гласа чули латице, Е, ту, ту негде вреба одговор,
њен осмех огрев с почетка дана, који те шчепа, ил' ти се само тако чини.
прсти који гмижу кроз његову косу...
љубав, рек'о би неко. Људи свашта причају,
траже решење у човеку,
Његови откуцаји њој усађују кисеоник, ограниченост; претња.
њен пољубац – дах живота.
Кад кажеш: човек је свугде човек,
Наступи задовољство окупано росом зноја. сви људи су исти, итд.;
знај да призиваш грех,
Огрешисте се. призиваш једини почетак који разумеш,
Тај који би рекао да је то љубав; а да ли је то почетак или крај,
и он греши. или боље рећи почетак краја?
Ваш је потомак. Човек је човеку, грех греху,
Разуме вас, то му је ослонац, руковање греха је праћено сунцем,
заварава се у жељи да укроти своју усамљеност. ал' само на једној половини,
на другој је мрак.
А вас двоје,
к'о да сте могли бирати, Пази се почетака.
упућени једно на друго, стварно бесте сами.
Бирај, јер си изабран,
Зашто вас се и данас сећају, ма шта урадио,
зашто сте ви корен, мораш остати грешан.
отац и мати свију,
грех беше почетак За почетак,
и пита се неко зашто је све горе и горе, бирај половину на којој ћеш се руковати.
градација пада је непрегледна,
а насладе у изродству се успињу, Тајни вилајет
8

9. ТИТЗ ЧЕТВОРКА
УМЕТНОСТ најавили свој скори бег од њих тако незахвалних на
онај свет, via конопац.
Гледај бистро јутро, У смисленој и неусиљеној причи набасавају на
али не пророкуј, политику. Догорело је до ноката. Све је отишло у
остави то врачарама. красну. Нема више наде. А ни потребе да разбијају
Тако је тешко пренети оно што јесте. главу тим глупостима. Бар до вечерас, када цео свој
Стихове пишем полако, кварт треба да облепе плакатима странке, која им је
радим као во. у замену за то мало преосталог достојанства обећала
Стрпљив сам посао.
као кап кише са стрехе. Размењују бројеве телефона на растанку – чуће
Време увек има времена. се, да оду на кафу, сете се старих дана и испричају се
И свет је стар као свет. као људи. Могуће баш у кафани испред које, тек што
Нећеш створити ништа ново је овај други окренуо леђа, бацају цедуље са
тражећи ново. записаним бројем телефона.
Петрашевски Крпа у облику леша
*** ЛОНАЦ
Из корена интерпункције вадим шум Пара;
Развлачим слова док не постану дуж ишарана прохујалим слутњама
Она је полупречник наше лажне смелости исткана разочарењем
Пребацујем је преко зида настала из врела
Спуштам се искреног ока.
Чупам каблове из утробе земље
Гасим с[в]е Трешти, кува се
Глава за брисање мења материју
а опет опстаје –
бука, писак, јаук
СУСРЕТОРИКА кида спокој последњег уздаха.
Људи примећују једни друге у великом граду тек Зрак у дослуху с
кад се сударе. И тек кад са бесом упру поглед у тога паром
што је тако мучки налетео на њих док су и сами оркестриран треском
пиљили у небо, не гледајући куда иду, виде да је то суши сузу и прекида
њихов школски. ланац узајамности;
Упитују се одмах за здравље. С поносом признају а око врело и утопљено
да их све боли, а ако им је неки орган случајно читав, поклони се и издахну.
о томе или ћуте, или то помену само успут и
шапатом. Лешинари долетеше,
Онда се жале на злу судбину... и цео свет. „Мене ручак је готов.
су учили да будем увек поштен, према свима, а ја,
будала, још се нисам од тога одучио, иако ми сви на Тајни вилајет
моје поштење узвраћају непоштењем.“ Ти сви о
својим свима говоре, вероватно, у реч исто.
Стижу до извештаја о потомству. „Добра су деца. ПЛИВАЧ
Слушају... Засад (искрен, искрен, искрен осмех).“ Тој Мрачно је. Такође је влажно, али пријатно и
истој деци су на поласку од куће испсовали све по топло. Пливам у нечему.
списку, почев од себе лудог, који их је родио, и
9

10. ТИТЗ ЧЕТВОРКА
Забавно је. Могао бих овако вечно. Да ли смо постојани
Али не, шта се то дешава!? Вода цури! Не могу или су то само очи?
да дишем!! Чудно...
Падам!!! Упомооооћ!!!! Мастило ме умива
- Честитам, госпођо, добили сте дивног, кад роса одустане...
здравог дечкића. Сутон...
Путокази се комешају,
Др Гонзо заустављам друмове...
Руком...
Игру воде откуцаји,
***
к'о регрути се построје...
Кад се цвеће Мудро...
не буде морало брати, Спајаш разлике
кад сунце сврати између небеса и земље...
у мрачни угао собе, Чулом...
кад заборавиш Перо натапаш сумњом...
и тмине и пакао, Смисао постаје опчињен...
кад ти лице Тугом...
добије другу боју, Сећања и даље се шуњају...
усне другачији укус, То су само очи...
а живот постане пољубац мајке – И умор...
не заборави дрипца који ти је писао песме.
Ра
Петрашевски
ЧИЈА ЈЕ ОВО ПЕСМА?
ПУБЕРТЕТ
Понекад ми се учини да то нисам ја,
Као чудна бесна животиња да из својих уста чујем туђе речи,
крије се од страха данима. да је моје писање постеља,
Ослушкује љубав по пашњацима, у којој,
изокреће кожу пред додирима кад упаднем на препад,
и отрчава у гадан мрак. затичем на гомили
Осећа у облаку мирис невоље, добре, старе писце.
у балези смрад људске зловоље, И буде ми криво
пари се на сунчев зрак. кад видим да ме нема у тим оргијама,
Лиже воду са семафора, да нисам ни позван за то,
умиљава се руралним мистицима. и скренем поглед са њих
Док има жгаравице у стомаку. како не бих заплакао.
Потом поткресује канџе и А онда ту, изнад кревета,
трпа у уста жваку. угледам свој крст,
Излази. свој пламен у кандилу
пред иконама присутних,
Н. Берђајева и сетим се
да је то моја постеља,
у мојој соби,
СУМЊОМ...
која ми је додељена много пре
Проливена сећања по папиру се шуњају... него што сам се с њима упознао,
Будно... спријатељио,
10

11. ТИТЗ ЧЕТВОРКА
ородио варкама попуњене празнине
и дао им кључеве. и зној у браздама чела.
Они су ту само мили гости, Господо, тада ћете имати поезију.
оставиће свог семена и зноја на постељи,
и можда мало душе по кутовима. Дајте ми
Али ја ћу у том кревету занавек остати, ваше нестрпљење, чаму и очај,
у њему бележити проживљено, скитање непознатим улицама великог града,
волети ону коју живим, проблеме, ситне преваре и горке истине,
сањати боље, који ће из нас оживети, тражење метафоре за поштену бесмртност.
и у њему, Господо, тада ћете имати поезију.
ако се икад одлучим на ту глупост,
и умрети. Дајте ми
цвет, песницу и звери,
Крпа у облику леша прекор усана,
ругања у себи
и сву вашу несигурност,
***
да, господо, тад ћете имати поезију.
Украли су ми звечку... Само тад.
Како их није срамота?!
Петрашевски
Подли старци!!!
Како су само смели?!
Обришите ми сузе! СПОРАЗУМ О СТАБИЛИЗАЦИЈИ И ПРИДРУЖИВАЊУ
Носите ме на леђима! ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ
Успавајте ме!
Вратите ми звечку! Ако коњ успе у животу
усправно и достојанствено
Владан значи да је јахач сувишан.
Али такав коњ је пожељан.
ГОСПОДО, ТАДА ЋЕТЕ ИМАТИ ПОЕЗИЈУ
Дајте ми Предлажем,
ваш гнев, бес и бол, зарад свеопштег успеха,
ваше лудило, чуђења, бесанице, да такав коњ јаше јахача.
свесна лутања која се лепе по вашим прстима Чисто ради пробе.
и свесна бежања у далеког себе.
Господо, тада ћете имати поезију. Пробати,
значи убити сваку наду.
Дајте ми ваше лоше дане
и сате пробдијене уз прозоре соба, Промена је нада.
чекање непознатог госта у зимско вече,
дрхтај усана и вино на столњаку, Пробати промену,
ваша губљења и нечији смех. убити наду;
Господо, тада ћете имати поезију. нек јахач и даље јаше коња.
Дајте ми Ићи ћу право пешке,
рађање муње у вашем стомаку, право на то јахање!
дно неких обичних погледа,
Тајни вилајет
гашење ватре у вашим грудима,
11

12. ТИТЗ ЧЕТВОРКА
***
ЗАСАД НЕ ПРОДАЈЕМ Песник је као тетреб.
Тетреб кад пева
Не нудите ми двадесетседмострани дукат затури главу уназад,
за једнострани комад земље свете. зажмури
Не нудите ми Витрувиову мртву слику и сав се преда песми
за моје несавршено, живахно дете. и ништа не зна
нити око отвара
Не нудите ми сребрно, нафтоносно срце нити хоће да зна.
за срце ми крвоносно и с кубета ми олово.
Не нудите да будем ваша звездица И тада га је најлакше
за моје сунце, за моје Косово. убити.
Крпа у облику леша Петрашевски
ГУНГУЛА
***
Perpetuum mobile
Добро јутро, радиш ли, радиш.
туберкулозна омладино,
што дане проводиш по парковима, Дробилице, несношљив задах
чекајући Годоа, дилера, визу, голи курац. из крвавих очију,
рашчепљена уста из којих
Петрашевски водоскок суза прави дугу
изнад Машине са ореолом
напајаним беспрекорним радом.
БЕЛИ ЈЕЗИК
Све се креће, јури, тутњи,
Јутро је оросило по корозним сливницима. све некуда иде
Претешки чекић туче са реке. а циљ је увек у старту
Језик под славину стављам, где је све пошло наглавачке,
у жуту чашу гледам да одагнам жеђ. и стигни, сулудниче,
Рибе су се подвргле суициду. стигни онамо одакле и крену,
Мислим на девојку са блокаторима. знам те,
Флаша стоји насред собе, ти си онај што први отрча
она је заобилази као развучено крзно по цести. а већ си био на циљу.
Трамвај ми дрмуса прса.
Плућа се пуне водом. Чуди ме једино
Штрокав пас прилази ишчупаној марамици што ја стојим на циљу,
и задиже ногу. леђима окренута старту.
Маховина сврби у грлу.
Одмарам округли хангар на меснатом рамену. Стојим,
Златни млаз клизи низ трачницу. сви се остали непрекидно крећу,
Протежем се у својој капсули мекој. ал' их не видим,
Јутро остаје захефтано за мирис зове рекох,
и песму цицибана. окренута ми леђа.
Н. Берђајева Тајни вилајет
12

13. ТИТЗ ЧЕТВОРКА
А иако знају
да ће доћи до тишине
РЕЗОВИ N љубавиолине
из бубња као миро теку
Светли велики град и, к'о што смола чини за смреку,
Трчимо по пљуску у симфонији затискују поре,
Улећемо у трамваје порињавају је у мирно море,
[Певамо са Циганима] онда је растрзавају бурама страсно,
Посматрамо реку пре пуцања смире се и полугласно
Разговарамо са клошарима у парку дозову други полуглас,
[Они су стално нешто срећни] N разумконтрабас,
Тражимо се међу полицама библиотека што симфонији даје дубину.
Правимо чајанке Да нотним линијама зацртану судбину
Возимо се свим лифтовима у које можемо да уђемо заобиђу – спречава ноте.
Са врхова солитера прозивамо Бога Замагљује бубањ и његове дивоте.
Претварамо се да смо туристи Пламење виолина увија у ноћ.
Говоримо измишљеним језицима На својој величини темељи моћ.
Вазда нешто питамо и тражимо Виолинским кључевима браве тражи.
Пијемо вино у Скадарлији Танане звуке проглашава за лажи.
Расправљамо о комунизму и поезији Но к'о перце га одувају кроз златне зубе
Волимо нови вал N осмеситрубе,
Маштамо о Исланду, Индији, Јапану разбију акорде камене,
Склони смо меланхолији печал струна замене
Бојимо се љубави својим сунчаним дахом,
Бранимо се иронијом заспу стакленим прахом
Мали људи у великом граду у очи васељену
Глава за брисање да јој крваве сузе од смеха крену,
поиграју се варницом и плином
и створеном врелином
ЉУДИ БРАЋА симфонију раскраве добрано.
N Лепотапиано
Нисмо ми тихи, свечано, налик сестринским оргуљама,
него су други бучни. поспе савршено симетричним пахуљама
Човек Брат кључајућу композицију целу,
црна дирка пољуби дирку белу,
запрште склада капљице,
ФАНТАСТИЧНА СИМФОНИЈА отешу грубе партитура ивице
и углачају храпаве површине.
N Богбубањ. Када симфонија к'о звезда сине
Такт свемира. преливена соком овога клавира
Каца хармоније наместо сира, N поезијалира
поклопљена пергаменом, ушећерене ноте у жучи испира,
наоружана и пламеном испошћене и ољуштене прелакира,
и милошћу, расуте их у чврсту целину збира,
и будућношћу и билошћу. без веза држи везане, попут пастира,
Симфонију започиње праском снобовско упрошћава зверством сатира,
и под неприметности маском простачко оплемењује плаветнилом сафира,
води је крају. балдахином прекрива чивије факира,
13

14. ТИТЗ ЧЕТВОРКА
глуве храни буком са лимених тањира,
свиње бисерјем са мирисом жира, ОПАСНОСТ
паузе назива тишином немира, Јако је озбиљно
на њој бубња палица крешчендо одсвира схватио живот
N Човекасимфоније. и постао претња себи
Не чују се овације || јер је почео убијати
свакога ко имаше
Крпа у облику леша
сумњив изглед,
да би спасао себе
*** искрчио је шуму људства
и остао сам
Био је у рату, и заштићен.
па је радио на броду.
Опловио Америку, А онда,
правио коктеле америчкој средњој класи, док је одмарао под дрветом
женама од стакла, и својим хркањем тресао гране,
воштаним мужевима. одломи се једна; погибе.
Ту и тамо Опасност свуда вреба, озбиљно!
повалио би Тајни вилајет
Португалку,
Индијку, ВРАПЧЕ
Румунку.
Из гнезда је испало жутокљуно врапче. Још у
Зарадио је неку лову. ваздуху је направило пар бесмислених покрета
Вратио се. крилима, а онда је бупнуло о земљу, овако, БУП. Два
Пио је с нама целу ноћ. метра одатле пролазила је жена којој је кроз главу
На крају рекао да му је досадно. прошло само једно „ију“, и у исто време је промр-
мљала „што ме уплаши, бре“.
Ујутро смо отишли спавати. Неколико корака иза ње ишао је човек који је
помислио „ето шта је жена, не би стала да му
Он се бацио са зграде. помогне“, и стао да му помогне. А онда је видео да
му је поломљено једно крило, а то му је већ било
Пар дана касније били смо на сахрани. гадно, па је продужио својим путем.
Свештеник је причао глупости. Онда је прошла мајка која је за руку водила дете
из школе. Дете је помислило „мало врапче, понећу га
Било је спарно. кући“ и рекло „мало врапче, понећу га кући“, а мама
је помислила „само ми још птица треба“ и рекла
El Hombre „немој, доћи ће његова мама по њега“.
За њима је ишао загрљен пар. Девојка је погле-
дала врапца и помислила „овај је готов, неће још
дуго“ и рекла „јао, јадан“. Младић је заљубљено
погледао своју девојку у очи, помислио „како има
добру душу“ и нежно је пољубио.
А онда је дошао лудак. Помислио је „тра ла ла“,
крикнуо из све снаге и згазио врапца ципелом број
47.
Петрашевски
14

15. ТИТЗ ЧЕТВОРКА
ОДА МОТИЦИ САМОУКО СРЦЕ
Ој мотико света Не поносим се
што од Бога јеси, ниједним срцем које сам сломио,
помози да башта процвета, јер ломи се мрско,
да имам шта да дам деци. а ако у ломњави напрсне срце,
то значи да га је било,
Ој мотико света да сам ломио и мрзео срцоносца,
немој се иступити, добро,
знаш да су дуга лета човека,
и у акцију морамо ступити. а ако сам човека мрзео,
зар могу ја бити човек?
Ој мотико света
радисмо данас доста, Стидим се
и зато што ме боли пета сваке пукотине на свом срцу,
пола нам још баште оста. јер сам дозволио да настану,
волећи или погрешне,
Ој мотико света или праве – погрешно,
устај, зора је рана! стид ме
Башта нам одавно цвета, што ми је срце без заслуге дато,
а још је необрана. а ја наставио по старом,
без срца,
Баштован 21. века не учећи да волим.
Крпа у облику леша
***
Твоје лице је ЕПИЛОГ
фантастични роман
са узбудљивом радњом Пролазим и жмурим.
у којој се смењују Змијолика сећања
радост и бол, не смем да погледам,
благост и пркос, стежу до свитања.
опроштај и суровост,
отров и сласт Осмех у фишеку.
и који се чита За свакога помало
без предаха. и није ми жао.
Купујем га на растанку.
Петрашевски
Светла града кваре мисију.
Све ми се десило пре мене.
ЧАРЛИЈАЊЕ
Разочарање крене
Заборав крвника носи ветар као топла пљувачка у сну.
крошње жртава јече,
Н. Берђајева
прашина и сузе праве
човека новог покољења,
чему се надати у том хладу на поветарцу?
Тајни вилајет
15

16. ТИТЗ ЧЕТВОРКА
СТИГЛО ЈЕ ПРОЛЕЋЕ
Стигло је пролеће,
сви смо срећни и радосни.
Ветрић се игра хаљиницом девојчурка,
пчелица скаче са цветића на цветић,
сви смо срећни и радосни.
Дрвца се њишу тамо-амо,
а у поточићу рибице се љубе,
дечачића са сламеним шеширићем
милује сунашце по обрашчићу.
Сви смо срећни и радосни.
Миришу јагодице, а лане их њуши,
сви смо срећни и радосни.
Ластавице шарају небом дуж дуге,
лептирићи шарени праве венчиће у пољашцету,
меда се пробудио и сањиво тражи меда,
а пчелица му прети:
Нема, нема, сачекај,
сви смо срећни и радосни.
Бубамаре (2) на раменима
заљубљених на клупицама
шапућу једна другој:
Стигло је пролеће, радујте се!!
Ветрић прелистава странице јунског рока,
сви смо срећни и радосни.
Срећно и радосно уредништво листића нашег милог
Ово је оригинална фотокопија!!! Забрањено је прештампавати и умножавати је – Женевском
конвенцијом би то било окарактерисано као нехуман вид ратовања. У случају да намерите да нас
тужите, оканите се ћорава посла – имамо три главна и ниједног одговорног уредника. На крају,
извињавамо се реткима којима се допао овај лист.
16