2. Увод
• Кључна технологија која нам помаже у било којем раду на
Интернету је једна од најређе спомињаних. Реч је о DNS-u,
Domain Name Serveru илi Systemu, дистрибуираној бази
података, која у својој основи држи сва имена свих
рачунара и опреме која је спојена на Интернет како би га
корисници лакше могли користити.
3. Историјат
• ARPAnet - Advanced Research Projects Agency (ARPA) добија
задатак од Америчког министарства одбране дa рaзвије
нову мрежу.
4. • Сматра се да је Интернет настао онога дана када је
Министарство одбране одлучило свој АРПАнет повезати с
неким другим јавним мрежама, сунивезитетима и научним
институцијама.
• IANA (Internet Assigned Numbers Authority) задатак био да
додељује јединстене адресе свим рачунарима који су на
мрежи. Сваки рaчунaр је имaо свој IP број, како је борј
рачунара растао било је теже памтити све адресе рачунарa.
IP adresa: 91.187.132.11 - www.tfc.kg.ac.rs
Због тога је 1984. године развијен први Domain Name Server
(DNS), тј. дистрибутивна база података која у основи садржи сва
имена свих рачунара и опреме која је спојенa нa Интернет,
чиме су Интернет aдресе добиле дaнaшњи облик.
5. Мрежне адресе
• На великој мрежи каква је Интернет, највећи је проблем био осмислити
начин именовања рачунара, који ће користити сви протоколи, услуге и на
крају крајева сами корисници.
• Рачунари најбоље раде с бинарним бројевним системом. Нпр:
10100001 00110101 00000011 00101000
161.53.3.40
Будући да декадна вредност сваких 8 битова може бити између 0 и 255,
ако сада дигнемо број 255 на четврти степен израчаћемо да би се на овај начин
могло адресирати нешто преко четири милијарде рачунара.
6. • Када се размишљало о начину ИП адресирања, претпоставило се да ће
постојати:
• мали број самосталних мрежа с јако великим бројем рачунара
• одређен број мрежа које имају средњи број рачунара
• врло велик број мрежа које повезују мањи број рачунара
Због тога су осмишљене класе адреса:
Број рачунара у
Класа Први број: од Први број: до Број мрежа у класи
мрежи
A 1 126 126 16 777 214
B 128 191 16 384 64 534
C 192 223 2 097 152 254
7. Резервисане ИП адресе
• Неке IP адресе не смеју се користити за означавање броја мреже или
рачунара.
- Број рачунара или мреже не сме бити 0, зато јер нула означава “ову
мрежу”.
- Број 255 користи се за слање неких података на све рачунаре.
- Ознака мреже 127 такође је резервисана . Адресе које почињу са
127 имају посебну примену, ради се о тзв. loopback adresama
(повратним адресама) које се користе само за тестирање радa мреже.
8. Имена рачунара
• IP адресе у декадном облику (четири броја са тачкама) у сваком
случају људи лакше памте од бинарних адреса, али то још увек није
то. Зато су мрежама и рачунарима дата сасвим нормална имена.
Нпр: tfc.kg.ac.rs
.rs – ознака државе у којој се рачунар нaлaзи (Србијa)
.ac – ознака за академску институцију
.kg – односи се на име унивезитета односно огранизације
.tfc – име рачунара који се налази на домену kg.ac.rs
Адреса рачунара написанa у овом облику нaзивa се Fully Qualified
Domain Name (FQDN).
9. DNS сервери: претварање FQDN у IP адресу
• Сваки од DNS сервера брине се о одржавању табеле са IP и FQDN адресама за
свој домен, а за остaле домене знa ком другом ДНС-у треба проследити захтев.
На пример, ако неки рачунар жели знати IP адресу рачунара tfc.kg.ac.rs и
пошаље захтев DNS серверу, могућа су три резултата:
• DNS сервер одмах зна одговор, јер га проналази у својој бази података о рачунаримa тог
доменa.
• DNS сервер нема појма која је IP адреса и мора питати другог сервера
• DNS сервер зна одговор зато што је неко већ раније тражио адресу тог рачунара, па ју је он
сачувао након што ју је сазнао од другог сервера.
10. gTLD и ccTLD
• Да бисмо схватили шта су gTLD и ccTLD морамо, најпре, да дефинишемо
термин "домен" и њему сродне термине.
Нпр. web адреса www.company.com се састоји од:
- домена .com,
- назив домена (domain name) је "company.com",
- а назив Интернет доменa (Internet Domain Name) je
www.company.com.
Poslednji deo adrese je tzv.TLD (top level domain - domen najvišeg nivoa), i tu
postoje dva tipa: generički (gTLD) i teritorijalni (ccTLD).
11. • Генерички gTLD:
-.com - за потребе комерцијалних web сајтова,
- .org - за потребе непрофитних организација,
- .net - у питању је гатеwаy или хост, односно фирме чије активности
су везане за Интернет инфраструктуру,
- .edu - користе се када је у питању wеб сајт из области образованја
и истраживањa,
- .mil - за потребе америчког Министарства одбране,
- .gov - за потребе америчке владе, и
- .int - за потребе интернационалних институција.
12. • Територијални ccTLD:
- .rs – Србија
- .me – Црна Гора
- .ba – Босна и Херцеговина
- .hr – Хрватска
- .si – Словенија
- .de – Немачка
- .us – САД
- .fr – Француска
- .my – Малезија
- .mx – Мексико
- .au – Аустралија итд.
13. Национални .rs и .срб домен
• Click to edit Master text styles
– Second level
• Third level
– Fourth level
» Fifth level
За администатора српског домена је задужен Регистар националног
интернет домена Србије (скраћено: РНИДС). РНИДС је стручна, невладина
и непрофитна Фондација образована ради управљања националним
интернет доменимa .RS и .СРБ, тако да се остварује општи интерес свих
грађана Србије, уз поштовање принципа квалитета, ефикасности,
независности и транспарентности.
14. Како регистровати домен?
• Прво што треба учинити када се жели регистровати домен
јесте да се провери да ли је он слободан. Домени унутар
нашег територијалног домена могу се проверити на више
локација на страницама локалних провајдера који дају
ове услуге или на www.checkdomain.com потребно је
само укуцати жељено име домена и онда ћемо видети да
ли је он већ заузет. Овде се такође могу видети контакт
адресе власника домена уколико смо заинерeсовани за
куповину нeког од вeћ пoстoјeћих дoмeна.
Интернет је, најједноставније речено, највећа светска компјутерска мрежа. То је уствари једна општа, глобална мрежа састављена од стотина хиљада локалних, регионалних и националних мрежа. Многи људи креирају властите мреже на послу или у школи односно факултету. Број чланова индивидуалних и малих бизниса непрестано расте и они креирају властите он-лине сервисе попут цомпусерве, америца онлине и продигy као и комерцијалне интернет сервис провајдере – Интернет сервис провајдер је организација која омогућава перманентни приступ интернету. Међутим, кључна технологија која нам помаже у било којем раду на Интернету је једна од најређе спомињаних. Реч је о DNS-u, Domain Name Serveru или Systemu, дистрибуираној бази података, која у својој основи држи сва имена свих рачунара и опреме која је спојена на Интернет како би га корисници лакше могли користити. Циљ овог рада је да у најкраћем да објасни важност DNS-a као и оно што је у нераскидивој повезаности са DNS-om, почевши од историјата преко мрежних адреса и имена рачунара, затим начина рада DNS-a.
Све је почело тако што је Америчко Министарство одбране (Department of Defense, DoD) одлучило је уложи новац у развој своје нове мреже. Тај задатак је поверен организацији Advanced Research Projects Agency (ARPA). Занимљиво је рећи како је уопште настала сама ARPA: Американци су основали ту агенцију за “напредна истраживања” након што је 1957. Совјетски Савез лансирао Спутника, надајући се да ће им та агенција помоћи да достигну Русе у свемирској трци. Тако је 1968. настала мрежа АРПАнет, која се сматра претходницом данашњег Интернета. АРПАнет је био експериментални пројекат, на којему је требало проверити многе ствари везане уз мреже. Сама мрежа била је заснована на тада новој, а данас опште прихваћеној технологији пакетног преспајања. На слици је приказана АРПАНЕТ логичка мапа из 1977 године.
Сматра се да је Интернет настао онога дана када је Министарство одбране одлучило свој АРПАнет повезати с неким другим јавним мрежама, сунивезитетима и научним институцијама. Створен је протокол којим се пакети преносе мрежом и назван је IP - Internet Protocol. “Интернет” у том тренутку још није било име мреже, већ је тај појам представљао скраћену реч “internetworking“, повезивање мрежа. Развојем таквог протокола омогућено је да међусобно комуницирају различити типови рачунара: било је само важно да се међусобно добро “разумеју”. У почетку, АРПАнет је спајао само четири институције, и то су тада углавном били Амерички универзитети. Како се број рачунара који се повезују преко мреже повећавао, било је потребно установити јединствен комуникациони систем који би регулисао саобраћај на мрежи. Тако је 1972. године установљена организација IANA (Internet Assigned Numbers Authority - www.iana.org) чији је задатак био да додјељује јединстене адресе свим рачунарима који су на мрежи. Domain Name Server (DNS), тј. дистрибутивна база података која у основи садржи сва имена свих рачунара и опреме која је спојена на Интернет, чиме су Интернет адресе добиле данашњи облик.
На великој мрежи каква је Интернет, највећи је проблем био осмислити начин именовања рачунара, који ће користити сви протоколи, услуге и на крају крајева сами корисници да би комуницирали с неким рачунаром. Систем IP адреса који је развијен имао је много предности над неким другим тада предложеним системима, па је прихваћен за кориштење на АРПАнету и, касније, НСФнету и Интернету. Сваки рачунар на мрежи добија адресу у облику четири броја одвојена тачкама - то је оно што ћемо звати ИП адресом. Како рачунари најбоље раде с бинарним бројевним системом, адресе су заправо представљене са 32 бита. На пример, мрежна адреса неког рачунара може бити 10100001 00110101 00000011 00101000. Људима такав формат, из сасвим очитих разлога, није баш прихватљив, па се такав 32- битни низ бинарних бројева претвара у четири декадна броја која су одвојена тачком (тзв. dotted quad, или ти “истачкана четворка”). Декадска адреса добија се тако да се свака група од 8 битова засебно претвори у свој декадски бројни еквивалент. Адреса горњег рачунара је тако: 161.53.3.40 Као што одмах примјећујемо лакше је упамтити 4 него 32 броја. Будући да декадна вредност сваких 8 битова може бити од 0 и 255, ако сада дигнемо 255 на четврти степен израчунаћемо да би се на овај начин могло адресирати нешто преко четири милијарде рачунара.
Познато нам је да је Интернет велика мрежа мањих, локалних мрежа које се налазе у предузећима или организацијама. Када се размишљало о начину ИП адресирања, претпоставило се да ће постојати: мали број самосталних мрежа с јако великим бројем рачунара одређен број мрежа које имају средњи број рачунара врло велик број мрежа које повезују мањи број рачунара Због тога су осмишљене класе адреса. Ако општи формат адресе напишемо као aaa . bbb . ccc . ddd. Класа А су оне адресе којима је део ааа адреса мреже, а остали бројеви адреса рачунара. Тако може постојати само нешто више од 120 таквих мрежа, али свака може имати преко 16 милиона рачунара (јер посљедња три броја означавају само рачунар). У класи B, део aaa.bbb представља адресу мреже. Будући да су бројеви до 126 већ заузети за класу А, у класи В први број је већи од 128. Тако може постојати 16 хиљада мрежа у тој класи, а свака од њих има до 65 хиљада рачунара (јер рачунар представљају посљедња два броја). У класи C, прва три броја, aaa.bbb.ccc, означавају мрежу и зато је могуће имати око 2 милиона мрежа у тој класи. Број ааа мора бити већи од 192. Само задњи број, ddd, користи се за ознаку рачунара, па мрежа класе С може у себи имати само мало више од 250 рачунара. Ако погледамо табелу која се налази испод све ће нам бити јасније. У првој колони је ознака класе, у другој и трећем први бројеви из IP адресе између којих се налази та класа, а посљедња два ступца показују колико мрежа може бити у тој класи и колико свака од тих мрежа може имати рачунара.
Неке IP адресе не смеју се користити за означавање броја мреже или рачунара. Број рачунара или мреже не сме бити 0, зато јер нула означава “ову мрежу”. Примера ради, ако напишете адресу 161.53.0.0, то означава мрежу чија је адреса 161.53. Број 255 користи се за слање неких података на све рачунаре. Такосе адреса 161.53.255.255 односи на све рачунаре у мрежи 161.53. Ако пошаљемо неке податке на ту адресу, они ће доћи до свих рачунара у мрежи 161.53. Ознака мреже 127 такође је резервисана . Адресе које почињу са 127 имају посебну примену, ради се о тзв. loopback адресама (повратним адресама) које се користе само за тестирање рада мреже.
IP адресе у декадном облику (четири броја са тачкама) у сваком случају људи лакше памте од бинарних адреса, али то још увек није то. Зато су мрежама и рачунарима дата сасвим нормална имена. Име се такође састоји од неколико речи, које су опет одвојене тачкама. На пример, погледајте адресу: tfc.kg.ac.rs. Посљедња ознака, rs , представља ознаку државе у којој се рачунар налази, у нашем случају наравно реч је о Србији. Ознака пре ње, у нашем случају ac је ознака за академску институцију. Следећа ознака kg се односи на име универзитета односно организације. Име организације и ознака државе заједно се називају домен. Коначно, tfc је име рачунара које се налази на домену kg.ac.rs. Адреса рачунара написана у овом облику назива се Fully Qualified Domain Name (FQDN).
Видимо да један рачунар има ИП адресу и FQDN адресу. Једини начин адресирања који је погодан харвдеру и софтверу су IP адресе; FQDN адресирање измишљено је само због људи. У раним данима ARPAneta, проблем се решавао тривијално, једном обичном текстуалном датотеком (која се називала хостс) која се одржавала на мрежи. Разлог зашто се то више не користи је следећи јер да би рачунари могли исправно претварати један тип адресе у други, морају увек имати последњу, најновију верзију такве датотеке. Број рачунара на Интернету давно је прешао број након којег је одржавање таквог списка не само непрактично, већ је и организацијски и физички немогуће преносити такве спискове мрежом. Ипак, хостс датотеке се и даље врло често користе у локалним мрежама за дефинисање IP адреса и припадајућих им FQDN имена рачунара. На Интернету данас тај посао углавном обављају DNS-ови. DNS је скраћеница од Domain Name System, то је заправосервер за именовање домена. То је рачунар који зна претворити IP адресу у FQDN име рачунара за рачунаре из свог домена. Сваки од DNS сервера брине се о одржавању табеле са IP и FQDN адресама за свој домен, а за остале домене зна ком другом DNS-у треба проследити захтев. На пример, ако неки рачунар жели знати IP адресу рачунара tfc.kg.ac.rs и пошаље захтев DNS серверу, могућа су три резултата: DNS сервер одмах зна одговор, јер га проналази у својој бази података о рачунарима тог домена. DNS сервер нема појма која је IP адреса и мора питати другог сервера. DNS сервер зна одговор зато што је неко већ раније тражио адресу тог рачунара, па ју је он сачувао након што ју је сазнао од другог сервера.
Да бисмо схватили шта су gTLD и ccTLD морамо, најпре, да дефинишемо термин "домен" и њему сродне термине. Нпр. wеб адреса www.company.com се састоји од домена .com, назив домена (домаин наме) је "company.com", а назив Интернет домен (Internet Domain Name) је www.company.com. Последњи део адресе је тзв.TLD (top level domain - домен највишег нивоа), и ту постоје два типа: генерички (gTLD) и територијални (ccTLD).
Генерички gTLD домени:
Територијални ccTLD домени
За администатора српског домена је задужен Регистар националног интернет домена Србије (скраћено: РНИДС). РНИДС је стручна, невладина и непрофитна Фондација образована ради управљања националним интернет доменимa .RS и .СРБ, тако да се остварује општи интерес свих грађана Србије, уз поштовање принципа квалитета, ефикасности, независности и транспарентности. РНИДС управља регистром националних интернет домена Републике Србије .RS сагласно одлуци ICANN-a од 11. 09. 2007. ICANN је 8. новембра 2010. прихватио предлог РНИДС-а да ознака .СРБ буде ћирилички домен Србије и доделио ову ознаку нашој земљи за други национални домен на Интернету. Дан интернет домена Србије је 10. март, датум када је 2008. почела званична регистрација .RS домена. Основни циљ РНИДС-а је да организује управљање регистром националних интернет домена. РНИДС управља са по пет адресних простора у оба национална домена (.RS, .CO.RS, .ORG.RS, .EDU.RS i .IN.RS, kao i .СРБ, .ПР.СРБ, .ОРГ.СРБ, .ОБР.СРБ i .ОД.СРБ). Управљање адресним просторима .AC.RS i .АКМ.СРБ препуштено је Академској мрежи Србије, а .GOV.RS i .ВЛ.SRB препуштени су Управи за заједничке послове републичких органа. Све информације су доступне на следећој адреси http://www.rnids.rs/cir/.
Прво што треба учинити када се жели регистровати домен јесте да се провери да ли је он слободан. Домени унутар нашег територијалног домена могу се проверити на више локација на страницама локалних провајдера који дају ове услуге или на www.checkdomain.com потребно је само укуцати име домена и онда ћемо видети да ли је он већ заузет. Овде се такође могу видети контакт адресе власника домена уколико смо заинтересовани за куповину неког од већ постојећих домена. Важно је напоменути да назив домена у оквиру .rs домена може бити знаковни низ дужине 3 - 63 знака, те да називи користе подскуп Latin-1 (USA) скупа знакова, и то: слова (A-Z), brojeve (0-9) и цртицу (-). Назив домена не сме да почне нити да се заврши цртицом и да се састоји само од бројева. Мала и велика слова су, према стандардима, потпуно равноправна. На светском нивоу сада постоји и такозвана WHOIS база података (www.internic.net/whois.html) која садржи информације о свим регистрованим gTLD доменима и помоћу које проверавате .com, .net, .org домене; где добијате информације о расположивости домена, његовом власнику, датуму истека закупа итд.
