2. Панчићева оморика
Панчићева оморика (Picea omorika) је
ендемит подручја Подриња, западне
Србије и источне Босне (околина
Вишеграда). Име је добила по
српском ботаничару Јосифу Панчићу
који ју је открио на планини Тари 1875.
године, код села Заовине и Растишта.
Панчићева оморика је танко, витко, до
50 метара високо четинарско дрво.
Оморику можемо сматрати живим
фосилом у биљном свету, врстом
која потиче из терцијара. Горње гране
на стаблу оморике повијене су
навише, средње су скоро
хоризонталне, а доње су повијене ка
земљи, али су врхови окренути увис.
Оморика се спушта до око 400m
надморске висине, а пење се до
1700m. Углавном расте на кречњаку,
понекада и на серпентину.
3. Госпина папучица
Госпина папучица (Cypripedium
calceolus) је европска врста орхидеје
која у Србији расте само на Сувој
планини. Стручни назив јој потиче од
речи – грч. Kypris, што је надимак
Венере, богиње љубави и лепоте) и гр.
pedilon што значи ципелица, због
облика усне цвета, а што се понавља
и у другом делу имена - лат. calceolus,
такође значи ципелица.
Стабла ове биљке су зељаста и
дебела, расту усправно из пузећег
дела. На попречном пресеку су
округласта, прекривена кратким
длачицама, а основу им препокривају
прилегли, смеђи, љускасти листови.
Листови су седећи, дуги 7-15 cm, а
широки 3,5-7 cm. Елиптични су и
основом обавијају стабљику. На лицу
су светлозелени, а на наличју
плавозелени, а по целој површини
уздужно наборани.
4. Гороцвет
Гороцвет (зечји мак, гороцват,
госпина влас), лат. (Adonis vernalis),
је вишегодишња, зељаста биљка из
фамилије љутића (Ranunculaceae)
која расте на песковитим
стаништима и сушним ливадама.
Још једна биљка којој је име
позајмио лик из грчке митологије,
лепи ловац Адонис. С обзиром на
то, да цвета у пролеће (од марта до
маја) ето и другог дела њеног имена
(лат. vernalis = пролећни).
Представља украс Делиблатске
пешчаре и у Војводини је ова биљка
заштићена од 1978. године. Осим по
лепоти ова биљка је и драгоцена и
по лековитости и користи се за
производњу лекова против срчаних
обољења. Управо због тога је знатно
проређена. Лепота и лековитост не
смеју да заварају – она је отровна.
5. Тиса
У Србији је има на Златибору, Копаонику,
у Ђердапској клисури. Услед занимљивог
облика крошње и дуговечности, тиса је
део фолклора разних народа, као и
њихове народне медицине. У парковима
се широко гаји и може да расте у врло
различитим условима – у сенци и на
веома отвореним положајима, на
дубоком и богатом али и на плитком и
сиромашном земљишту.
Европска тиса је по животној форми жбун
до средње високо дрво, висине до 20 m.
Стабло јој је неправилног облика,
пречника до 1 m, са широком
пирамидалном крошњом. Кора је танка,
црвенкастосмеђе боје. Четине (листови) су
чешљасто распоређене на гранама, при
основи сужене, а на врху нагло ушиљене,
дуге до 3 cm, а широке до 2,5 mm,
спљоштене. Тиса је голосеменица, стога
нема цветове ни плод. Тиса је дводома
биљка[4], у размножавању користи
једнополне шишарке.
6. Молика
Молика (Pinus peuce) je
четинарско, зимзелено дрво
високо 40-50m које може да
доживи старост 200-300 година,
што уопште није реткост међу
четинарима поготово када се
ради о фамилији борова
(Pinaceae). Остатак је флоре
терцијара, (реликт) и ендемит
централног дела Балкана. Четине
су сивозелене, нежне и
груписани су по пет у једном
рукавцу.
Род Pinus је назив добио према
смоли коју садржи (лат. pix =
смола), а назив врсте (грч.peuce)
значи смрча.
7. Бели локвањ
Бели локвањ (Nymphaea alba)
је водена биљка са
пливајућим листовима која
припада фамилији локвања
(Nymphaeaceae).
Карактеришу је крупни
цветови чија боја даје један
део имена ове биљке (лат.
albus значи бео). Други део
имена потиче из грчке
митологије у којој постоји
прича о томе како се једна од
нимфи преобратила у
локвањ. Данас је ова биљка
пред истребљењем због
уништавања њеног природног
станишта – мочвара, које се
убрзано исушују. Бели локвањ
је строго заштићена врста у
флори Србије.
