кант и фихте

1. (1724–1804)

2. 2
• Поставља три основна питања и на свако од њих одговара у једној
књизи, желећи да одговори на суштинско питање: „Шта је човек?”
1. Шта човек може да зна? (тј. какве су и колике његове моћи сазнања?)
– Критика чистог ума
2. Шта човек треба да ради? (да би био слободно биће које не угрожава
и не
нарушава слободу других људи)
– Критика практичног ума
3. Чему човек треба да се нада? (да би могао схватити природу као
целину и да у хаосу може да нађе ред, лепоту и смисао)
– Критика моћи суђења

3. 3
географски
ЕМПИРИЗАМ РАЦИОНАЛИЗАМ
англосаксонски континенталан
главни
представници
Хобс, Лок, Беркли, Хјум Декарт, Спиноза, Лајбниц
тежиште анализа емпиријског логичко-рационалан
извод
извор сазнања чулност ум
полазиште осет урођена идеја
исход
просветитељство
превладавање
Кант: трансцендентална рефлексија
“опажаји без појмова су слепи” “мисли без садржаја су празне”

4. 4
• Критика:
– емпириста (потцењивање стваралачке моћи разума у сазнању)
– рационалиста (фаворизовање искључиво разума)
• Потреба да се испита оно што наша сопствена моћ сазнања (побуђена само чулним
утисцима) додаје сама из себе
• Трага се за нечим што је а приори дато
– пре
– независно
од свих чулних утисака
• Изналажење априорних садржаја који проширују наше сазнање значило би
потврђивање моћи стварања нових сазнања из самог човековог ума
• Чиста моћ субјективности потврђује се у синтетичким судовима а приори
• Полази се од разматрања разлике између судова:
– аналитичких и синтетичких
– априорних и апостериорних

5. 5
• Аналитички судови не проширују сазнање, већ само објашњавају једну
ствар не излазећи ван њеног појма, односно рашчлањавајући га и
откривајући предикат у њему
• Синтетички судови додају предикат различит од онога што се у појму
замишља, као што је то случај са свим емпиријским судовима
• Поставља се питање:
– да ли су и, ако јесу
– како су могући синтетички судови а приори, (јер једино би они били додаци
сазнања од стране разума, док су аналитички судови (иако априорни) само
појашњавајући)
– Такве судове можемо да нађемо у основним начелима математике, али и сваке
теоријске науке
a priori a posteriori
аналитички „Сва тела су распрострта.“
синтетички 5 + 7 = 12 „Сва тела су тешка.“

6. 6
• Полази се од традиционалне поделе моћи сазнања:
• чулност, разум и ум
• На сваком од нивоа тражи се елемент који сазнању даје општост и нужност
• Садржај сазнања је:
– неодређен
– неформиран
– чиста могућност
• Форма сазнања је оно што:
– ствара
– обликује
– уређује
• Зато се пажња усмерава на чисте форме моћи сазнања:
– форме чулности
– форме разума
нема ни у каквом садржају, тј. предмету – сфера трансценденталности
У тим формама испољава се чиста субјективност сазнајних моћи, које
нема ни у каквом садржају, тј. предмету –сфера трансценденталности

7. 7
„Трансцендентално је свако сазнање које се не бави предметима, већ
нашим сазнањем о предметима, уколико оно треба да је a priori.“
• Филозофија која се не бави испитивањем предмета већ нашим сазнањима о
предметима назива трансценденталном филозофијом
• Будући да филозофија испитује оно што (у оквиру моћи субјекта) претходи
искуству, предметност остаје са оне стране, односно он се проглашава
трансцендентним
– трансценденталност – субјективни услови искуства
– трансцендентност – онострана, нама недоступна, објективна „ствар по
себи“
• Сви садржаји сазнања потичу из искуства, па су променљиви и разнолики
• Због тога се садржајно сазнање препушта наукама
• Филозофија треба да испита оно што нашем сазнању даје облик
• У потрази за формалним елементима сазнања, приступа се испитивању
сваког од поменута три нивоа сазнања

8. 8
• Чисте форме чулности су простор и време
• То значи да ми никада ништа не искушавамо преко наших чула, а да
садржај тога искуства не задобија просторни и временски карактер
• Да од ових форми не би направио пуке субјективне ентитете и тиме
завршио
у солипсизму, Кант им је приписао:
– трансцендентални идеалитет: они су битни услови сваког опажања у
самом субјекту
– емпиријски реалитет – они важе за све предмете који се опажају
• Оно што се опажа је појава
• Иза појаве стоји ствар по себи, али је она недохватна.

9. 9
 квантитет (јединство, мноштво, целокупност)
 квалитет (реалност, негација, лимитација)
 релација (инхеренција и супстанција, каузалитет и депенданција, деловање и
трпљење)
 модалитет (могућност – егзистенција, нужност – случајност)
•У овим категоријама се налази стваралачка моћ синтезе којом се нешто
разуме у разноврсности и хаосу опажања који су дошли у свест преко чула
•Тек помоћу категорија може се разумети чулна датост: оне омогућују
искуства
•Зато се искуство подудара с појмовима о предметима на које се оно односи
•Јединство свести у коме се показује синтетичка моћ сазнања:
– нема уопште искуствени, него трансцендентални карактер
– не заснива се на асоцијацијама, него на самосвести (Ја мислим прати све
моје представе)
•Чиста самосвест субјекта – трансцендентална аперцепција – омогућава
подударност ствари и мишљења
•Не постоји проблем објективности сазнања, али ни могућност да разум иде

10. 10
• Чисти ум по својој природи тежи стално да пређе границе искуства и баш се због тога
постављају питања од којих „живи“ метафизика
• Кант је себи приписивао заслугу да је први јасно схватио ту разлику
• Чисти ум ствара идеје:
– које садрже оно што је неусловљено, оно чему припада целокупно искуство
– али само никада не може да буде предмет искуства
• Идеје се изводе из дијалектичких закључака „чистог ума“
(као што се категорије изводе из логичких функција разума у судовима)
– идеја бесмртности
– идеја слободе
– идеја Бога
• Све три идеје бивају подвргнуте критичком разматрању и бива утврђено да оне
немају места у филозофији ако се филозофија схвати као наука – негација метафизике
• Ум увек упада у нерешива противречја – антиномије – са самим собом кад покушава да
поставља питања која се односе на ствар по себи
• Ум:
– не производи никакав појам
– већ само ако устреба ослобађа појам разума од неизбежних ограничења неког
могућег искуства
– тако тежи да га прошири изван граница емпиричког, али ипак у вези с њим

11. 11
1а. Свет има почетак у времену и затворен је у границе (у простору). 1б. Свет је бесконачан у времену
и простору.
2а. Свака сложена супстанција у свету састоји се из простих делова, те свуда постоји само оно што је
просто или што је из њега састављено.
2б. Ниједна сложена ствар у свету не састоји се из простих делова, те уопште у њему не
постоји ништа просто.
3а. Поред каузалитета природе постоји и каузалитет слободе (примат практичког ума).
3б. Нема слободе, све је каузалитет природе.
4а. Свету припада нешто што је или као његов део или као његов узрок једно апсолутно
нужно биће
4б. Нити у свету нити изван њега не постоји неко апсолутно нужно биће као његов узрок.
•Греши се када се чисто субјективни принципи сазнања узимају као објективне ствари
•Ум прописује разуму без његовог знања правац ка интелектуалном јединству појава
•Употреба чистих појмова ума увек је трансцендентална, тј. ум се односи само
према употреби разума
•Идеја је нужан појам ума за који у чулима не може бити дат никакав предмет који се са њим потпуно
подудара

12. 12
• За разлику од чистог (теоријског) ума, ограниченог својим сазнајним
моћима, практични ум улази у надчулни свет (ноумена) (што га
чини супериорним у односу на теоријски)
• Идеје ума не могу бити сазнате, јер су појам о надчулном, којем не
може да одговара ништа чулно: стога оне
– нису конститутивни
– већ само регулативни принципи људског сазнања
• Слобода воље, бесмртност душе и постојање бога не могу бити
никад предмет знања јер се не могу чулно искусити – па их стога
теоријски ум не може да докаже – већ могу бити само ствар
уверења, тј. етичког одношења
• Човек:
– је амбивалентно биће, јер живи у свету природе и свету слободе
– себи прибавља вредност и достојанство као слободно, а не природно
биће → из чега се изводи примат практичког ума

13. 13
• Све дотадашње етике су биле утемељене на неком натуралном одређењу (страсти)
или на божијој вољи, те су биле хетерономне
• Традиционална етика схвата морално делање као средство за неки циљ:
– срећа
– блаженство
– корист
• Жели се да се испита ваљаност човековог моралног просуђивања:
– па се нормативна етика оставља по страни
– трага се за априорном практичком синтетичношћу људског ума
• Разматра се само хтење, а не предмети хтења
• Моралност почива на слободној умској вољи, па се не може појавити као средство
нечега другога, него је сама себи сврха и циљ
• Мерило моралног делања није учинак, него мотив, тј. осећање дужности → етика
чисте дужности
• Супротстављеност требања и битка: природа се схвата као нешто спољашње или
као унутрашње патолошко

14. 14
 Слобода није дата већ задата: човек треба морално да делује
претпостављајући као да је слободан, па се слобода:
–не може позитивно одредити као „слобода за нешто“
–већ само негативно као „слобода од нечега“
 Бесмртност душе се мора претпоставити, јер је величина моралног задатка
таква да се не може до краја реализовати у коначности људског живота:
светост би била потпуна примереност воље моралном закону
 Бог (свето биће) је отелотворење највећег добра: сагласност моралног и
природног света: човек није творац сагласности, која и производи срећу, па
претпоставља као да бог постоји
•Из поставке по којој се само добра воља као аутономна воља може апсолутно
показати добром долази се до нужности, до категоричности свог темељног
моралног закона, до чувеног категоричког императива

15. 15
1. формулација: „Поступај тако да максима твоје воље увек може важити као принцип
општег законодавства.“
Реч је логицизму, будући да се овај факт ума не може извести, него се сам намеће као
синтетички став a priori
2. формулација: „Поступај тако да човечанство у твојој личности, и у личности сваког
другог, увек употребљаваш уједно и као циљ, а никада само као средство.“
• Сва бића која имају ум и вољу (из које произилазе склоност или дужност) приморана су
да се управљају према чистој вољи у форми заповести
– Интерес спекулативне употребе ума састоји се у сазнању објекта до највиших принципа a
priori
– Интерес његове практичне употребе у одређивању воље с обзиром на последњу и потпуну
сврху
• Како су то две способности истог ума, а како оне не смеју бити у противречју, то се
онда практичном уму додељује приоритет, па он, иако не проширује спекулативно
сазнање, идејама спекулативног ума придаје објективни реалитет да би прописао
морални закон
• Ум: – није конститутиван, у смислу да проширује наше сазнање о свету
– већ је регулативан, у смислу да доприноси нашем борављењу у њему
• Овде над доказом претеже интерес, који је, на крају крајева, увек практички, јер је
човек превасходно практично биће

16. 16
• Ако Канта упоредимо са зачетницима модерне филозофије Беконом и Декартом, показују
се разлике важне за схватање његове филозофије.
– Бекон је желео да људи превазиђу своје заблуде тако што ће се окренути
спољашњем свету и искуству
• Кант исто сматра да је без искуства немогуће доћи до конкретних знања, али схвата да не
постоји чисто искуство и да субјектове моћи тек чине искуство могућим
– Декарт брани права субјекта на своје мишљење
• Кант наглашава да права нису довољна, него да се она морају искористити тако што ћемо
стварати нове теорије, нове хипотезе која ће проширивати могућности схватања света
• Ум мора са принципима својих судова:
– ићи напред према сталним законима
– нагонити природу да одговара на његова питања
– не сме дозволити да га природа “води на повоцу”
– јер он увиђа само оно што сам производи према своме плану
– Иначе ће случајна посматрања која нису вршена по каквом унапред израђеном плану
и не стоје ни у каквој међусобној вези у једном нужном закону који је уму потребан и
који он тражи
• Ум мора да приступи природи држећи:
– у једној руци своје принципе, на основу којих једино сагласне појаве могу имати
значење закона
– а у другој експеримент који је он смислио на основу тих принципа

18. 18
“Досада се претпостављало да се све наше сазнање мора управљати
према предметима; али под овом претпоставком пропадали су сви
покушаји који су чињени да се о предметима испослује нешто а
приори помоћу појмова, чиме би се наше сазнање проширило. Због
тога нека се једном проба да ли у проблемима метафизике нећемо
боље успевати ако претпоставимо да се предмети морају управљати
према нашем сазнању, што већ боље одговара захтеву могућности
једнога њиховог сазнања а приори које о предметима треба да
утврди пре него нам они буду дати. С тим стоји ствар исто онако као
са првим мислима Коперниковим, који, пошто са објашњењем
небеских кретања није ишло како треба док је претпостављао да се
цела војска звезда креће око посматраоца, учини покушај да ли неће
боље успети ако претпостави да се посматралац окреће, а да звезде
напротив мирују.”
• Разлика између аналитичких и синтетичких, те априорних и апостериорних судова
• Традиционална подела моћи сазнања (чулност, разум и ум) и тражење елемената који
сазнању дају општост и нужност
• У тим формама испољава се чиста субјективност сазнајних моћи, које нема ни у
каквом садржају, тј. предмету – сфера трансценденталности
• Изналажење априорних садржаја који проширују наше сазнање значило би
потврђивање моћи стварања нових сазнања из самог човековог ума

19. Критика чистог ума, стр. 31. 1/2
Да све наше сазнање почиње са искуством, у то се не може сумњати; јер шта би
иначе могло да побуди моћ сазнања на упражњавање своје функције, ако то не би
учинили предмети који драже наша чула, те делимице сами собом производе
представе делимице пак покрећу функцију нашега разума да ове представе
упоређује, да их спаја и раздваја, те тако да сирови материјал чулних утисака
преради у такво сазнање предмета које се зове искуство? Дакле, у погледу
времена ниједно сазнање у нама не претходи искуству, и са искуством почиње
свако сазнање.
Али, премда целокупно наше сазнање почиње са искуством, ипак због тога не
проистиче све сазнање из искуства. Јер могуће је да се, штавише, наше искуствено
сазнање састоји из онога што примамо преко утисака и из онога што наша
сопствена моћ сазнања (побуђена само чулним утисцима) додаје из саме себе, а
који додатак ми не можемо разликовати од оне основне садржине пре него што
смо дугим вежбањем обратили на њу пажњу и оспособили се за његово издвајање.
Дакле, постоји бар једно питање које је потребно још ближе проучити и које се не
сме одмах према првом изгледу одгурнути као свршено, наиме: да ли постоји
такво сазнање које је независно од искуства, па чак и од свих чулних утисака?
Таква сазнања зову се сазнање а приори и разликују се од емпиричких сазнања
која имају своје изворе а постериори, то јест у искуству 19

20. • Разлика између аналитичких и синтетичких, те априорних и
апостериорних судова
• Садржај сазнања: неодређен, неформиран и чиста могућност
• Форма сазнања: ствара, обликује и уређује сазнање
• Пажња усмерава на чисте форме моћи сазнања:
• форме чулности и форме разума
• У тим формама испољава се чиста субјективност сазнајних
моћи, које
нема ни у каквом садржају, тј. предмету – сфера
трансценденталности
20
2/2

21. 21
Наше сазнање произлази из два основна извора духа од којих
се први састоји у примању представа (рецептивитет утисака), а
други у способности да се помоћу ових представа сазна неки
предмет (спонтанитет појмова). Преко првог извора нам један
предмет бива дат; преко другог, он се замишља у односу на ону
представу (као просту одредбу духа). Дакле, опажаји и појмови
сачињавају елементе свега нашег сазнања, тако да нити могу
појмови дати сазнање без опажаја који има на неки начин
одговара, нити опажај без појмова. ...
Мисли без садржаја јесу празне, опажаји без pojmova jesu slepi.
•Превладавање једностраности емпиризма и рационализма
•Априорност форме и апостериорност садржаја сазнања
•Трансцендентална филозофија треба да испита услове сазнања,
док се испитивање садржајa сaзнaњa остaвљa појединaчним
нaукaмa
•Хегеловa критикa “рaзумске филозофије”:
– ниво подвојености субјекта и објекта
– непревладаност одељености појаве и “ствари по себи”

22. Kritika čistog uma, str. 228.
Али сам назив појма ума показује већ сада да се такав појам неће
моћи да ограничи на искуство, јер се он односи на једно сазнање
од кога је свако емпиричко сазнање само један део (можда на
целину могућег искуства или његове емпиричке синтезе) и до кога,
додуше, никакво стварно искуство никада не досеже потпуно,
премда је увек један део његов. Појмови ума служе схватанју, као
што појмови разума служе разумевању (опажаја). Пошто појмови
ума садрже оно што је неусловљено, то се они односе на нешто
чему припада целокупно искуство, али што само никад не може
бити предмет искуства: на нешто до чега нас доводи ум у својим
закључцима изведеним из искуства, и према чему он цени и
одмерава ступањ своје емпиричке употребе, али што никада не
сачињава неки члан емпиричке синтезе.
22

23. 23
Критика практичног ума, стр. 140.
Према томе, у повезаности чистог спекулативног ума са чистим
практичним умом у једно сазнање овај последњи има примат,
претпоставлајући, наиме, да та повезаност није случајна и
произвољна, него а приори заснована на самом уму, дакле нужна.
•

24. 24
Критика практичног ума
Поступај тако да човечанство у твојој личности, и у личности сваког
другог, увек употребљаваш као циљ, а никада као средство.
Поступај тако да човечанство у твојој личности, и у личности сваког
другог, увек употребљаваш и као циљ, а никада само као средство.

25. (1762–1814)

26. 26
• Фихте је испочетка био следбеник Кантове филозофије, док није
закључио да је потребно бити веран њеном духу, али не и њеном слову
• Кант: наглашава примат практичког ума:
– али то још нема правих спекулативно-теоријских последица
– остаје се на рубу пуког постулата
– јер је изнуђен тек антиномијом идеје слободе теоријског ума
• Фихте: практички ум узима за принцип филозофије
– из чега произилази примат етичког мишљења у филозофији
– свестан је задатка изградње система у филозофији, а тај задатак
подразумева уједињење теоријске и практичне филозофије, тј.
њихово заједничко извођење из једног јединственог принципа
• Фихте: практички ум узима за принцип филозофије

27. 27
• Традиционална метафизика: полази од постављеног битка
• Фихте: битак се тек успоставља као резултат рефлексије моралне свести о
себи самој: битак је само догађање самосвести
• Битак је увучен у процес, он је сам тај процес продуцирања и репродуцирања
свега што јесте, и само тако уопште нешто може бити
• Кант: Под „Ја мислим.“ се подразумева особа (индивидуалитет)
• Фитхе: „Ја мислим.“ је тек теза, али се мора доћи до јаства, тј. властите
духовности уопште, која тек поставља особеност, што је– синтеза
• Филозофија:
– не треба да полази од неке чињенице, тј. од свести
– већ од делотворне радње (самосвести), тј. од чисте делатности која не
претпоставља објект него га сама производи
• У том смислу, деловање непосредно постаје делом
• Слобода се не да појмовно одредити, јер није предмет теоријског
објашњавања, него је она срж нашег бића, али само као диспозиција, које
постајемо свесни сталном употребом

28. 28
• У филозофирању се може почети од:
– битка (целокупна традиција):
• али се онда свет затвара
• нема одговора о самој могућности свега што јесте (света)
• свет је необјашњив
– од слободе:
• свет се отвара
• могућност је већ на делу, те сама потврђује оно о чему се овде
пита
• Бит трансценденталног идеализма: појам битка није први, исконски
појам,
него само изведени и негативни појам (супротност делатности)
• Идеализам:
– слобода оно једино позитивно
– битак је само проста негација слободе
•

29. 29
1. Теоријско учење: Ја само себе одређује путем Не-Ја
•Помоћу једне делатности (која је првобитно и несвесна) Ја ограничава само себе у својој
чистој, бескрајној, апсолутној активности
•Том несвесном активношћу чистог Ја настају представе и предмети уопште
2. Практичко учење о науци може да објасни настанак самоограничења апсолутног Ја
 теоријски ум ограничава Ја с Не-Ја
 практички ум чини обратно: ограничава Не-Ја од стране Ја
• Ја:
–
–
теоријско Ја ставља само себи границе, да би практичко Ја имало шта да савлада
тек практичко Ја јесте Апсолутно Ја, јер управо оно тежи да то постане
• Верује у своју слободу, због чега је апсолутно слободно, те
– дела према својој савести
– обавља своје одређење
• Човек и није ништа друго него чин, и то слободан чин – “анализа појма
слободе”
• Делање је темељ сазнања

30. 30
• Кант: не увиђа да ум (тиме што самог себе поставља за предмет критике)
истовремено проширује и сазнање, чиме се уздиже на ниво самосвести
• Фихте: корен свести треба тражити у самосвести, тј. у практичком подручју
• Филозофија постаје етика у најширем смислу
• Ум (Ја):
– по себи је напросто практички
– постаје теоријским тек применом својих закона (на Не-Ја)
• Спекулативно мишљени чисти практички ум (“Ја”) јесте идентични субјект-објект, који:
– није неко стање
– нити мировање
– нити резултат нечега
јер сва таква одређења произилазе из теоријског усмерења ума, тј. из раздвајања субјекта и
објекта
• Ја и Не-ја нису опречни, већ се разликују само по степену реалитета (као светло и
мрак)
• Реалитет Не-ја је само трпљење самоодређујућег Ја
• Трпљење је само незнатнији квантум делатности

31. 31
• Ја:
– је бесконачно, али се мора ограничити и одредити да би се могло мислити и
деловати
– је слобода као слободна делатност, тј. самоделатност
– има основ у себи самом, због чега може да прати сву своју делатност
• Таква непосредна свест назива се интелектуалним опажајем
• Идентитет субјекта и објекта:
– не исказује никакав однос готовог субјекта и независно-спољашње
датог објекта
– него је схваћен као:
• унутрашње превирање
• немир и догађање узајамног непрекидног сједињавања и разједињавања
• што произилази из самога битног карактера самоделатности
• која је процес синтетичког успостављања и субјекта и објекта и њиховог
идентитета као слободног чина

32. 32
• Слобода:
– као апосолутни почетак омогућује
– слободу као реално догађање или ослобађање
• Такав почетак је као чиста спонтаност, принцип или одлука реалнији
од свега реалног з бивања које му следи у виду одређеног
фактицитета живота
• Апсолутна слобода као форма која омогућује све што јесте, па и
неслободу
• Немачка класична филозофија ће у праксис убројити и поиесис, па чак
и тхеориу
• Филозофија треба да престане да буде “знање о стварима” (Ding-
Philosophie) и да постане:
• знање о самим изворима сазнања (као и Кантово трансцендентално сазнање)
• знање о знању, “учење о науци” (Wisenschftslehre) знање које није напросто
емпиријски производ већ изворно Ја које мисли и производи мисли

33. 33
• Кантово окретање према субјекту, ипак је значило неку концепцију
рецептивитета сазњања, макар само до границе афицирања
• Код Фихтеа се ради о чистом спонтанитету сазнајне моћи
• Постоје само две могуће филозофије:
– догматизам (неслободна свест је производ ствари)
– идеализам (ствари су производ свести)
• У обе ове позиције реч је о:
– супротстављању мишљења и битка
– волунтаристичкој одлуци за неку од њих
• Окреће се чак и против традиционалног појма „филозофије“, за који сматра да
оптерећује разумевање њеног изворног смисла и позива
• Предлаже се употреба назива учење о науци, будући да филозофија уистину
представља науку свих наука, пошто одређује начела и форме свих наука

34. 34
• Први пут се јасно и отворено уводи дијалектичка метода (у њеном
нововековном виду): теза, антитеза и синтеза
– Додуше, већ код Канта се јавља тријадичка форма, али код њега 3≠1+2
– Хегел ће критиковати лошу бесконачност тог „упоједињујућег кретања, коме
је неопходно додати повратно кретање свега у властити апсолутни основ
• Ја, као стваралачка повезаност духа, воље и моралности, наилази на
препреке у Не-ја:
– у спољашњој стварности
– у својој сопственој природности
• али морални ум има могућност аутономног деловања, па може да
савлађује те супротности својом бесконачном тежњом ка слободи
• Тај однос је превасходно практички, а не теоријски
• Исход тог односа је чежња (вера) за реализованим моралним идеалом,
за измирењем природе и слободе

36. 36
„Ум је по себи напросто практички, а постаје теоријским тек у
примени својих закона на Не-Ја, које га ограничава.“
„Ми не деламо зато што сазнајемо, већ сазнајемо зато што само
одређени за делање, практички ум је зато корен сваког ума.“
1. Теоријско учење:
теоријски ум ограничава Ја с Не-Ја (Ја себе ограничава у својој чистој апсолутној
активности)
несвесном активношћу чистог Ја настају представе и предмети уопште
а све то да би практичко Ја имало шта да савлада
2. Практичко учење:
практички ум чини обратно: ограничава Не-Ја од стране Ја
– тек практичко Ја јесте Апсолутно Ја (јер управо оно тежи да то постане)
– практично Ја Верује у своју слободу, због чега је апсолутно слободно, те
– дела према својој савести
– обавља своје одређење
1. Човек и није ништа друго него чин, и то слободан чин – “анализа
појма слободе”
2. Делање је темељ сазнања

37. • За филозофирање неког филозофа важно и то какав је он човек
• Волунтаризам вс. предодређеност опредељења за неку филозофију: теоријски
 или практички почетак
• Изворно јединство идеја и стварности произилази из првобитности делотворне
радње: битак је производ делатности субјекта – идеализам је нужан, али захтева
ширину духа
• Филозофија, као фундаментална и универзална наука, држи да је суштинска истина
– истина целине, која није спектакуларна, али има егзистенцијално значење
37
Какву ћемо филозофију да изаберемо зависи, дакле, од тога
какав је ко човек; јер филозофски систем није мртав
намештај који бисмо могли да одложимо или да узмемо како
нам је воља, него је он одушевљен душом човека који га
поседује. По природи млитав ли због духовног ропства,
учене раскоши и таштине омлитавео и искривљен карактер
никада се неће винути до идеализма. За филозофа се – ако
се идеализам докаже као једина истинска филозофија –
треба родити, за то треба бити одгојен и за то човек треба
сам да се одгаја: али никакво људско умеће не може то од
некога да учини. Зато ни та наука међу већ одраслим
мушкарцима не очекује многе горљиве.

38. 38
„Суштина духа је у томе да он нема други предикат осим самог себе.“ (Фихте)
„Ми смо а приори свесни целокупног идентитета себе самих с обзиром на своје
представе које припадају нашем сазнању.“ (Кант)
• Духовно сазнање се суштински односи на неко идентично Ја
• Ја је идентично јединство у реци наших сазнања, односно представа
• Ја се у бујици емпиријских доживљаја не губи, него ту реку синтетизује и држи у
свези
• Отуда је човеку могуће да, присећајући се, чини садашњим оно прошло, а очекујући
оно будуће – на тај начин прошлост и будућност држе се као властита садашњост –
повесност
• Пуко чулно сазнање, какво се приписује животињи, није самосвесно, јаствено
синтетизовано сазнање
Пример: крава
• у реци својих доживљаја није свесна идентитета себе саме
• на неки начин се у њој губи и с њом „тече“
• живи у непосредности својих тренутних, актуелних опажаја, не сједињујући их у
смисаони склоп
неког живота
• ни прошлост ни будућност не чини садашњим
• не зна да је крава, па за себе стога није ни проблем

39. 39
„Човек треба самог себе, независно од свега, помоћу самог
себе, да учини нечим.“
•Субјективистичко и идеалистичко развијање Кантове филозофије
•Кантова ствар по себи се одбацује као предрасуда, сувишни
материјалистички остатак
•Само је идеализам такво филозофско становиште које може:
– да се сведе на дух (Ја)
– омогући човеково уздизање до моралне слободе (потпуне независности
од свега спољашњег)
•човек мора да буде свестан своје самосталности и независности од
свега што је изван њега

40. „Човек само међу људима постаје
човек... ако уопште треба да буде
људи, онда их мора бити више... јер је
човеку потребан подстицај за
слободно самостално деловање... а
најисконскији облик таквог подстицаја
је васпитање... Све појединце ваља
васпитати да буду људи, јер људи
иначе не би били.“
40

41. • Човек:
– јесте друштвено биће
– рођењем постаје појединац људске врсте
– али тек јединствен начин његовог претварања властите индивидуалности
чини га особом
– да би постао особа, мора бити прихваћен, признат, подстакнут на
самоостварење, те
 васпитан и вољен од других
– тек по некоме „ти“ постаје „ја“ – само се заједно с другим људима човек
као
 самосврха може да се доврши, развије и оствари
• Два основна облика људске друштвености:
– комуникација – подручје међуљудских додира и односа – лични однос
између људи – љубав
– кооперација – сарадња људи који имају неки заједнички циљ
(материјална добра и
 културне вредности) – социјални однос између људи – рад

42. Александар Чучковић, Економски факултет, Суботица