1. Наречја српског језика . Обрада и вежбање
У нашој земљи данас се говори српским језиком ( некадашњи
српскохрватски језик). Овај језик члан је јужнословенске групе језика. Данас се
овај језик у зависности од територије назива и другачије.
Постоје три наречја нашег језика : штокавско, кајкавско и чакавско.Они
се разликују на основу различитог облика упитне заменице за ствари што (шта), кај,
односно ча. Најраспрострањеније је штокавско. Њиме говоре људи у Србији, Црној
Гори, Босни и Херцеговини и у једном делу Хрватске. Њиме се служе и мањине
нашег народа насељене у суседним заемљама.
Различит изговор старог гласа јат проузроковао је поделе у оквиру
штокавског наречја. Постоје три различита изговора штокавског наречја: екавски,
ијекавски и икавски. Ово наречје дели се још и на дијалекте који могу бити
старији и млађи (новоштокавски). Старији дијалекти штокавског наречја имају
старију акцентуацију, а новоштокавски четири акцента и тзв. нову деклинацију.
Дијалекти штокавског наречја екавског изговора:
а) призренско - тимочки и косовско – ресавски ( старији)
б) шумадијско – војвођански (млађи)
Дијалекти штокавског наречја ијекавског изговора:
а) зетско – јужносанџачки (старији)
б) источнохерцеговачки (млађи)
Дијалекти штокавског наречја икавског изговора:
а) посавски икавски (старији)
б) западнохерцеговачки и буњевачки икавски и азбуковачки икавски (млађи)
Питања:
1) Којој групи језика припада српски језик?
2) Колико наречја постоји у српском језику?
3) Које је наречје најраспрострањеније?
4) Како се зову три изговора штокавског наречја?
5) На основу чега се разликују млађи од старијих штокавских дијалеката?
Литература:
Језик и језичка култура – Љ. Николић, Ж. Станојчић, Д. Кликовац
2. Структура књижевног дела. Књижевни родови и врсте
Сва књижевна дела поседују неке опште књижевно-уметничке особине
које их карактеришу као дела песничког језика и које их тако разликују од осталих
људских делатности. На основу тих особина ова се дела квалификују као тзв. лепа
књижевност. С друге стране, постоје и оне особине које једно књижевно дело чине
нпр. Песмом, романом или епом. Најзад, ту су и оне одлике књижевних дела на
основу којих закључујемо да ли је то дело лирског, епског или драмског
књижевног рода. Ова три књижевна рода подразумевају поделу на књижевне врсте.
У литератури се често може пронаћи и реч жанр уместо рода или врсте.
На основу чега је извршена ова општепозната и прихваћена подела?
Када желимо да утврдимо ком књижевном роду припада неко дело, морамо узети у
обзир и спољашње и унутрашње особине тог дела. На пример, често се на основу
обима неког дела изводи закључак о његовој припадности неком од родова. Ако је
у питању кратка песма најчешће то и јесте лирска песма, односно лирски књижевни
род. Ако је дужа и ако је подељена на главе или певања, та је песма епска
творевина, а ако је дело засновано на дијалогу то је ,наравно, драма. Међутим,
оваква подела није довољна за потпуно разликовање ових трију родова. Довољно је
само помислити на Горски вијенац да нам постане јасно да је потребно навести
још неке особине за подробније разликовање лирике ,епике и драме. Зато је важно
разликовати и неке термине да не би дошло до мешања родова. Лирика, епика и
драма обухватају спољашње особине, а лирско, епско и драмско означавају
унутрашње особине неког дела.
Три књижевна рода представљају уствари три основна начина
„изражавања човекових духовних могућности и односа песниковог према свету“ .
У лирској поезији тај однос је најсубјективнији. П есник и његов свет
представљају једну целину – песниково унутрашње ја. Уз учешће емоција и
мисли песник ствара своју слику света и изражава је у првом лицу. Доживљаји
света једног лирика и обичног човека могу бити једнаки, а чешће су јако различити.
Лиричар је способан да и у прозаичним стварима препозна неочекивани смисао,
дубину и лепоту и тако продре у саму суштину света.
Епику одликује сасвим другачији однос песника и света. Песник прича
о догађају који се десио најчешће у прошлости . Он је притом објективни
посматрач који не учествује у том збивању. Он мирно посматра живот, с
интересовањем, па тако посвећује велику пажњу свакој појединости. Резултат
таквог односа је споро и обимно развијена радња пуна уметнутих описа, епизода,
размишљања, закључака. Доживљај света једног епика знатно је објективнији, а
емоције смиреније. Зато се ова поезија често назива и објективном, а песник се
изражава у трећем лицу једнине (он ).
Драмска поезија је нераскидиво везана за сцену,тј. позориште.
Драмско дело је намењено извођењу на позорници. Драма препознаје
„противречности у животу које траже да буду решене “. У драми нема мирног
посматрања, већ све стреми ка разрешењу. Радња је променљива, динамична,
нестална. Емоција је снажна, подстиче деловање. Увек је изражена дијалогом.
Драмски песник учествује у радњи, проговара кроз низ личности, казује свој
доживљај света.
У оквиру сваког књижевног рода разликујемо неколико књижевних врста.
3. Лирска поезија подразумева различите врсте песама код различитих
народа. Најчешћа је љубавна песма. Њоме су се бавили готово сви велики песници:
Вергилије, Петрарка, Бајрон, Шилер , Пушкин, Јакшић, Костић, Дучић, Шантић...
Елегија је тужна песма у којој се жали за нечим што је прошло. У њој се нпр.
песник присећа своје младости, пријатељства, непрежаљене љубави. Елегије су
прославиле наше романтичаре : Бранка Радичевића, Змаја, Лазу Костића.Постоје и
описне песме у којима изражава своја осећања, а као оквир за то служи му неки
пејзаж или нека природна појава.Родољубива песма је можда и најпознатија
лирска врста. У њој се песник надахњује колективним осећањем и обично
хиперболисано опева своју љубав према домовини. Нема песника који се није
окушао и у овој форми. У сатиричној песми песник исмева неку негативну појаву
у друштву или код појединца. То су обично крупни недостаци, а у песниковој
интерпретацији добијају карикатурално обличје.Ода или химна служе песнику да
изрази поштовање или дивљење упућене савременику или историјској личности.
Епска поезија разликује две групе: поезију у стиху и поезију у
прози.Прва обухвата епску песму и епопеју ( еп ), а друга приповетку, новелу и
роман. Епика стиху настала је као колективна творевина,тј. као народна
књижевност. Ипак постоје и уметнички епови које појединци осмишљавају по
угледу на народне.Епови могу бити изразито древни : Илијада и Одисеја датирају
из 8.века пре нове ере, Махабхарата и Рамајана из 4. века исте ове епохе.Епови
могу бити историјско-јуначки, романтични, религиозни. Епске песме су обимом
мање , прича се о мање важном догађају и мање лица учествује у њиховој радњи.
Оне имају мање епизода, па им је самим тим слабије развијена радња.
Детаљнија обавештења о преосталим трима врстама могу се наћи у
наведеној литератури.
Драмска поезија још од античког времена гаји две врсте: трагедију
и комедију. Опште особине ових двеју врста свима су добро познате.Разлике међу
њима успостављене су одавно. Тичу се како предмета приказивања, јунака ,тако и
језика којима су написане.
Новија проучавања намећу постојање још једне врсте – драме у
ужем смислу. У њој песник не схвата живот ни трагично ни комично, већ
озбиљно. Постоји још драмских врста и подврста, а овде су наведене најосновније.
Питања:
1. Колико књижевних родова постоји?
2. Које се особине књижевних дела узимају у обзир приликом њиховог
разврставања у наведене родове?
3. Наведи неколико особина лирског рода.
4. Које су препознатљиве карактеристике епике ?
5. Чему је намењена драмска поезија ?
6. Наведи врсте лирске поезије.
7. Која је разлика између епа и епске песме?
8. Ког су књижевног рода трагедија и комедија и по чему то препознајемо?
Литература:
Теорија књижевности с теоријом писмености – Д. Живковић
4. Општи појмови о језику. Битна својства језика. Језик и
комуникација
Језик је нераздвојни пратилац човека и неодвојив део људског
живота. Као и свака друга сложена појава , и језик се може различито
дефинисати.
Језик је систем знакова намењен комуникацији, урођен човеку, само њему
својствен, па је тако посматран, биолошка појава.
Језик је својство одређене друштвене заједнице, неодвојив од друштва,
неупотребљив без њега. Он представља социолошку појаву која условљава
постојање друштва.
Језик је својство сваког појединца, заслужан за изражавање и уобличавање
мисли и осећања.. Он је неодвојив од мишљења, па према томе представља и
психолошку појаву.
Људи су одувек настојали да подробно изуче језик и испитају све
његове особености и могућности. Отуда бројне науке које се баве проучавањем
различитих аспеката језика: лингвистика се бави језиком уопште. Она има
бројне дисциплине и сваку од њих занима специфична функција језика.
Ако је јасно да је језик систем знакова за комуникацију, још је
логичније да ти знакови стоје у неком односу.. Њихови међусобни односи зову
се једним именом - структура. Систем знакова одређеног језика састоји се од
језичких знакова. Језички знак „ повезује одсечак значења са одсечком звука “.
Нпр. реч столица повезује нашу представу о столици са скупином гласова у тој
речи.
Шта још чини језик особеним?
Језик је хијерархијска структура. Језичке јединице нижег реда,
комбинујући се, образују јединице вишег реда, док јединице вишег реда,
разлажући се, дају јединице нижег реда. Ако разложимо реч дрво на
појединачне гласове добићемо јединице које узете понаособ не значе ништа.
Али у датој комбинацији оне добијају јединствено значење. Дислокација је
језичка особина која говорнику омогућава да говори и о оним појавама које
нису у његовој непосредној близини. Јасно је да човек језиком може да изрази и
плод своје маште. Језик се преноси културним путем . Свака генерација изнова
га савладава и учи. Према томе, језик се стално мења. Овако представљен језик
као својина човека и ниједног другог живог бића , издваја нас као доминантне и
свесне у живом свету.
Захваљујући језику човек своја сазнања и искуства оставља у
наслеђе следећим генерацијама. Пре око 5000 година установљено је писмо, а
новије доба доноси велики напредак у телекомуникацијама.
Колико су језик и комуникација блиски?
Да ли су то различити појмови?
Комуникација је шири појам од језика. Људи комуницирају не
само језиком већ и другим нејезичким средствима као што су : мимика, гестови,
5. светлосни сигнали, сликовни знакови... Зато се често каже да је језик примарни
комуникациони систем.
Бројни су закључци који се из овог излагања могу извести. Без
сумње намеће се онај о значају и величини језика за сваког од нас. Довољно је
помислити шта би од нас остало да нас неко чудесно лиши ове наше фантастичне
способности. Човек више не би био човек.
Питања :
1. Својим речима објасни појам језика.
2. Зашто је он истовремено биолошка, социолошка и психолошка појава?
3. Која се научна дисциплина бави језиком уопште?
4. Шта значи хијерархијска структура?
5. Објасни променљивост језика.
6. У каквој су вези језик и култура? Илуструј тврдње примерима из
свакодневног живота!
7. У чему је разлика између језика и комуникације? У каквом су односу ова два
појма?
Литература:
Теорија књижевности с теоријом писмености – Д. Живковић
Језик и језичка култура – Љ. Николић, Ж. Станојчић, Д. Кликовац
6. Основни појмови о књижевном језику.Однос књижевног и говорног
језика
Српски језик употребљава се у различитим приликама на различите
начине. То су језички варијетети. Они могу бити стандардни или нестандардни.
Један или више варијетета уздижу се стандардизацијом на ниво књижевног тј.
стандардног језика. Да би настао, књижевни језик мора да прође кроз процес
нормирања. Норма подразумева скуп правила која сви треба да поштују у оквиру
једне заједнице. Исто се односи и на језик . Језичка норма подразумева оно што се
може рећи и оно што се уобичајено говори. Иако сви језички варијетети имају своју
норму, за књижевни језик важи једна посебна. Она није само природна, већ и
планска, надограђена, експлицитна. Њу стварају образовани чланови заједнице
тежећи доброј, правилној језичкој употреби. Стварање норме зове се
стандардизација, а резултат је књижевни језик. Норму прихватају сви корисници
тог језика. Она се тиче свих језичких нивоа , утврђена је у правописним
приручницима, речницима, уџбеницима. Савремени књижевни језик мора да буде и
чврсто и еластично нормиран истовремено, да би остао јединствен, а према потреби
и да би у себе примао нове елементе.
Књижевни језик обавезан је да би се у једној друштвеној заједници
несметано и ефикасно одвијала комуникација. Он је инструмент писмености,
образовања, књижевности, културе, науке. Представља носиоца традиције и
искуства једне друштвене заједнице и спону са другим културама. Књижевни језик
обавезан је у јавној употреби и треба да је узор свим говорницима.
Основу књожевног језика чини један дијалекат или више њих..Полазећи од
те основе он се развија и тај развој описан је у граматикама и речницима. Дакле, он
је наддијалекатски облик језика , различит од изворних, народних говора. Он нам
није урођен, већ га морамо учити.
Књижевни језик није јединствен, већ са раслојава у зависности од
комуникативних потреба. У различитим животним ситуацијама и с различитим
саговорницима разговарамо другачије. Тако се стварају функционални стилови.
Сада можемо закључити да је књижевни језик шири појам ид говора. Говор је само
један од медијума у коме са остварује разговорни стил. Говорни језик остварује се
свакодневно, а књижевни језик углавном у писаној форми.
Питања:
1. Како настаје књижевни језик?
2. Шта је књижевнојезичка норма?
3. У чему је значај књижевног језика?
4. Зашто се књижевни језик сматра наддијалекатским обликом?
5. Какав је однос књижевног и говорног језика? Образложи тврдње примерима
из свакодневног живота.
Литература:
Језик и језичка култура – Љ. Николић, Ж. Станојчић, Д. Кликовац
Језик и култура изражавања – Љ. Николић, Б. Павловић
Прилог уз припрему за час бр. 21
7. Девојка бржа од коња. Књижевноуметничка анализа
У овој бајци народни уметник је проговорио о вечитој теми усмене и
писане уметности - лепоти. Нема песника или уопште аутора који није био
заокупљен бројним питањима о лепоти, њеном смислу и трајању.
Која је наша прва асоцијација у вези са лепотом? Размислите какве
особине треба да има носилац таквог епитета.
Ова народна умотворина има једноставну садржину и зато при
тумачењу не треба тражити смисао у површинском слоју. Бајци је најбоље
приступити као низу загонетака које нам могу открити суштинско значење
феномена који зовемо лепотом.
Ова бајка кратка је и језгровита. У њеној композицији можемо уочити
четири целине: порекло девојке и казивање о њеној несвакидашњој лепоти,
трка, препреке пред такмичарима и завршетак.
Прочитајте пажљиво текст и опишите својим речима начин на који је
настала ова лепота.
Потребно је доћи до следећег закључка: ова лепота је нестварна,
необична и што је најважније резултат је стварања. Она је тако изузетна да се
намеће питање да ли је као таква стварна, могућа.
Још једно питање намеће се у вези са њеном изузетношћу. Таква лепота
циљ је сваког живота, сан је сваког човека. Како је освојити? Како да се она
досегне, освоји и заувек задржи?
У центру пажње је један догађај – трка. Постоји једна необичност у вези с њом.
Долазе одабрани просци, а девојка је само једна. Тиме се потенцира изузетност
ове лепоте. За њу се морају борити и спремни су да се за њу жртвују, јер сама
трка носи у себи много ризика. Дакле, трагање за лепотом је неизвесна
авантура, јер је лепота тајновита и мистериозна. Чини се чак да је то борба у
којој човек постаје губитник.
Прича Девојка бржа од коња не говори о освајању девојке већ о
сазнавању лепоте и њених тајни. Крај бајке казује да лепота не може бити
власништво појединца, већ да припада свима подједнако. Највише што човек
може постићи јесте да јој се приближи, упозна је, ужива у њеним чарима.
Притом он мора уложити велики напор да је макар на кратко освоји, али му ни
тада успех није загарантован. Лепота опет лако измиче и поново постаје сан.
Због свих ових истина крај приче остаје под велом тајне и подстиче читаоца на
размишљање.
Питања:
1. Којој врсти књижевног дела припада Девојка бржа од коња?
2. Која је основна мисао овог текста?
3. Шта је необично у овој девојци?
4. Зашто трка у себи носи оволики ризик?
5. Какве лепоте постоје у животу?
