Srpski jezik - Nedoumice, Kristina Mitić

1. О
КОМПОЗИ-
ЦИЈИ И
СТИЛУ
ПИСАНИХ
САСТАВА
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14

2. ОПШТИ УСЛОВИ ЗА ДОБРУ
ПИСМЕНОСТ
Знање граматичких правила само је предуслов да
се онај ко већ влада својом реченицом и ко јасно и
прецизно изражава своје мисли осигура од граматичких
грешака које би могао учинити.
За добру писменост потребно је и нешто више од
тога.
А то „нешто” ствар је и природне обдарености,
али је много више и ствар стрпљивог и систематског
рада на развијању своје писмености.

3. Први услов
Први услов за јасно и правилно писање јесте јасна и
правилна мисао.
Прво правило је дакле: јасно у глави – јасно у изразу, и
обрнуто.

4. Други услов
Не пишите дугачким реченицама и немојте на силу бога
настојати да вам реченица буде богата, звучна, накићена, да
учини утисак на читаоца и да му покаже како сте дубоки и
мисаони.
И не треба се угледати ни на кога.
Самосталност у писању и грађењу реченица према
својим способностима – то је друго правило за добру
писменост.

5. Трећи услов
Читање добрих писаца – трећи је услов за наше
самостално напредовање у писмености. У ту сврху није згорег
научити неку песму или, још боље, неки прозни одломак који
нам се допао.

6. Четврти услов
Што чешће стављати на хартију своја запажања и
своје мисли о било ком предмету – такво вежбање је четврти
услов за развијање наше писмености.

7. Пети услов
Потребно је постићи и ред у излагању. Укратко
забележите тај ред, направите план свога писменог рада. Овде
је тај услов по реду пети, али по својој важности он је први
услов.

8. Шести услов
И последње, али златно правило: прегледајте и
исправљајте пажљиво оно што сте написали.

9. КОМПОЗИЦИЈА ПИСАНОГ САСТАВА
Од свих грешака које се могу учинити при писању о
било којој теми, три понајтеже спадају у грешке против добре
композиције тј. против тачног, сређеног и потпуног излагања
о некој теми: а) промашај теме, б) несређено излагање и в)
непотпуност одговора.

10. Увод
Увод је први део у сваком писаном саставу и његова је
улога да заинтересује читаоца за предмет нашег излагања и да
га приведе самом излагању питања које тема поставља.
Увод је, вели један писац, укусно предјело које ћемо
сервирати своме читаоцу пре него што му изнесемо главно
јело, тј. разраду нашег писаног састава.
Увод мора бити лепо и живо речен, тако да читаоца
одмах придобије и својом прецизношћу и својим занимљивим
прилажењем теми.
Али од свега је најважније да увод буде што краћи, да
заузима отприлике десети до петнаести део читавог писаног
рада.

11. Разрада
Разрада је централни, најдужи и најважнији део сваког
писаног састава. У њој се одговара на постављену тему у
смислу осветљавања или доказивања теме.

12. Закључак
Закључак је последња етапа у сваком писаном саставу.
Та главна мисао закључка у ствари је главна мисао саме теме,
која нам је у теми постављена као питање, а овде, у закључку,
даје се као одговор који је документован читавим нашим
развијањем теме у разради.

13. Три читања
Исправљање написаног састава најбоље је вршити у
неколико наврата у извесним размацима времена, али ако је
то немогуће (као приликом израде писменог задатка у школи),
онда је потребно једно за другим прочитати задатак бар
три пута.

14. Опис
Опис или дескрипција најчешћа је врста
писаних састава у основној школи.
За добар опис важно је пре свега умети
запажати карактеристичне појединости.
Друга особина доброг описа је лични став
онога који пише према предмету који описује. А
то значи да о стварима и појавама које
посматрамо и које запажамо морамо имати и
неко своје мишљење, свој мисаони и емоционални
став. То не мора бити никаква дубока мисао нити
узвишено осећање, али то треба да буде неко
занимљиво и живо осећање, нешто што долази из
нашег бића и из нашег доживљавања живота.
Трећа особина успелог описа је добар
распоред карактеристичних појединости.

15. Нарација
Нарација или причање
(приповедање) друга је од честих
школских тема.
Али у нарацији је, поред
хронолошког приказа догађаја, врло
важна и живост причања. То се
постиже првенствено погодним
избором глагола и њихових облика. У
нарацији се описује догађај, а догађај
је радња.
Док је у опису главна категорија речи
именица и њени атрибути, у нарацији
је то -глагол.

16. Осећајно размишљање
Осећајно размишљање није нека
сасвим издвојена врста писаних
састава.
Међутим има тема, нарочито у
основној школи, које захтевају
емотивно казивање о некој личности
или о неком догађају, а за такве теме
најбољи је вид излагања осећајно
размишљање.
Свако књишко осећање у таквим
написима зазвучи као лажно, усиљено.
Али искрено, топло и речито
написан, такав састав врло сугестивно
делује на читаоца.

17. • Otkrivawe poqa u igri as ocijacije

19. • Pitawa za razgovor:
– [ta ka` e pes nik o radu po{te?
– Pes nik na kraju pes me pita {ta bi qudi bez po{te.
– [ta mis lite, da li bis mo mogli da komunic iramo bez
po{te?
– Koje s u prednos ti telefona, a koje s u prednos ti
pis ma?
– Da bi pis mo bilo zais ta vredno ~ uvawa i da bi moglo
da probudi na{a os e}awa, ono treba da bude pravilno
napis ano. Kako?

20. ПРИМЕР ПИСМА

21. • A naliza forme pis ma:
– Datum i mes to pis awa pis ma pi{e s e u gorwem
des nom uglu.
– Obra}awe li~ nos ti s e odvaja zarezom.
– Zatim pis mo pi{emo u novom redu.
– Rukopis mora biti ~ itak, a re~ enic e jas ne i mis aono
povezane.
– Na kraju pis ma obi~ no s ledi neki pozdrav ili ` eqa za
ponovnim vi|ewem.
– U dowem des nom uglu je na{ potpis .

22. АД РЕСА :
• A naliza pravopis nih pravila u pis awu
adres e.
• S amos talni rad u~ enika:
• Pis awe kra}ih pis ama
– Pis mo drugu (dedi…)

23. • ^ itawe napis anih pis ama, uo~ avawe lepote
forme i s adr` aja pis ama, kao i tipi~ nih
gre{aka u pis awu pis ma.
• Doma}i zadatak:
– РАД НА СВЕСК А , стр . 21.

24. А Б В Г Д Ђ Е Ж З И Ј К Л Љ М Н Њ О П Р С Т Ћ У Ф Х Ц Ч Џ Ш

25. АПОСТРОФ СЕ СТАВЉА УМЕСТО ЈЕДНОГ
ИЛИ ВИШЕ ИЗОСТАВЉЕНИХ СЛОВА: ал΄,
ил΄, је л΄, ΄оћу, ви΄ш, гос΄н, извол΄те...
НЕ СТАВЉА СЕ У РЕЧИМА с, к, нек.

26. БИХ, БИСМО, БИСТЕ У ОБЛИЦИМА
ПОГОДБЕНОГ НАЧИНА НЕ СМЕЈУ СЕ
ЗАМЕЊИВАТИ СА БИ. ИСПРАВНО ЈЕ
САМО: ,,Ми бисмо хтели да уђемо”,
,,Кад бисте чекали, погрешили бисте”.

27. ВОКАТИВ . ИМЕНИЦЕ КОЈЕ СЕ
ЗАВРШАВАЈУ СУГЛАСНИЦИМА Ћ, Ђ, Ч, Џ,
Ш, Ж, Љ, Њ, Ј ДОБИЈАЈУ У ВОКАТИВУ
НАСТАВАК –У: ковачу, кицошу, коњу,
исправно је и Милошу. ЗА ИМЕНИЦЕ НА
–Р ЈАВЉА СЕ И НАСТАВАК –Е И НАСТАВАК
–У: царе, професоре; господару,
фризеру; пастире и пастиру, писаре и
писару... ВОКАТИВ ЈЕДНАК НОМИНАТИВУ
ДОПУШТЕН ЈЕ У СЛЕДЕЋИМ
СЛУЧАЈЕВИМА: мачак, патак... ЛИЧНА
ИМЕНА НА –А УГЛАВНОМ ИМАЈУ ВОКАТИВ
ЈЕДНАК НОМИНАТИВУ: Марија, Никола,
Лука, Олга, али Маро, Жико, Гоцо.
ИМЕНА НА –ИЦА ДОБИЈАЈУ ЗАВРШЕТАК -Е:
Милице, Данице...као и Јовице,
Перице...

28. ГДЕ, КУДА. НЕ СМАТРА СЕ ПРАВИЛНОМ
УПОТРЕБА РЕЧИ ГДЕ, НЕГДЕ, ИГДЕ, НИГДЕ,
ЗА ОЗНАКУ ЦИЉА КРЕТАЊА, НПР. ,,Где
ћеш?”, ,,Где сте кренули?”, ,,Пошаљи
га негде”, ,,Не идем нигде”. У ОВАКВИМ
РЕЧЕНИЦАМА ТРЕБА УПОТРЕБИТИ КУДА,
НЕКУДА, ИКУДА, НИКУДА.

29. ДАТУМИ. ИМЕ МЕСЕЦА СТОЈИ У
НОМИНАТИВУ ИЛИ У ГЕНИТИВУ (седми
март – седми марта). ПРИ ПИСАЊУ
ЦИФРАМА МОГУ СЕ СВА ТРИ БРОЈА
ОЗНАЧИТИ АРАПСКИМ ЦИФРАМА С
ТАЧКОМ, ИЛИ СЕ МЕСЕЦ ОЗНАЧАВА
РИМСКИМ БРОЈЕМ БЕЗ ТАЧКЕ: 4.10.1957.
или 4.Х 1957. НИЈЕ НЕОПХОДНО ИЗА
ПОСЛЕДЊЕГ БРОЈА ДОДАВАТИ РЕЧ
,,године” или ,,год.”. ПИСАЊЕ НУЛЕ
ИСПРЕД ЈЕДНОЦИФРЕНОГ БРОЈА, НПР.
07.03.1982. НИЈЕ ПРЕПОРУЧЉИВО ИЗВАН
ТЕХНИЧКИХ ТЕКСТОВА И ПОСЛОВНИХ
ПИСАМА. ИЗМЕЂУ МЕСТА И ДАТУМА УВЕК
СЕ ПИШЕ ЗАРЕЗ, НПР. : Ниш, 25.Х 1971.

30. Ђурђевдан. ПРАЗНИЦИ ИМАЈУ ВЕЛИКО
ПОЧЕТНО СЛОВО САМО У ПРВОЈ РЕЧИ (И У
РЕЧИМА КОЈЕ СУ САМЕ ВЛАСТИТА
ИМЕНА): Нова година, Божић, Велики
петак, Дан Републике (мисли се увек
на одређену републику). Ђурђевдан,
Митровдан, Видовдан и сл. ПИШУ СЕ
САСТАВЉЕНО. ПРАВОПИС ДОЗВОЉАВА И
ОБЛИКЕ Ђурђева дана, Ђурђеву дану,
Ђурђева дне, Ђурђеву дне.

31. -Е КАО ЗАВРШЕТАК ИМЕНА. ЗА СКРАЋЕНЕ
ОБЛИКЕ Миле, Коле, Раде, Дуле...
ГРАМАТИКЕ ДОПУШТАЈУ ПРОМЕНУ
Милета, Милету, Милетов... НАПРОТИВ
ИМЕНА Ђорђе и Павле У ПАДЕЖИМА
ГЛАСЕ САМО Ђорђа, Ђорђу; Павла,
Павлу.
ИМЕНА ИЗ НЕСЛОВЕНСКИХ ЈЕЗИКА
ЗАДРЖАВАЈУ –Е У СВИМ ПАЕЖИМА: Чиле,
Чилеа, Чилеу...

32. ЖЕНСКИ ОБЛИЦИ ЗА НАЗИВЕ ЗАНИМАЊА
И ПОЛОЖАЈА ЧЕСТО НЕДОСТАЈУ. ТАМО
ГДЕ ПОСТОЈЕ, НПР. ПРЕДСЕДНИЦА,
УРЕДНИЦА, САРАДНИЦА, ЧИТАТЕЉКА,
ЛЕКАРКА, НЕМА РАЗЛОГА ДА СЕ ЗА ЖЕНУ
УПОТРЕБЉАВА МУШКИ ОБЛИК. ТРЕБА
ПАЗИТИ ДА НЕ ДОЂЕ Д0 ГРАМАТИЧКОГ
НЕСКЛАДА ИЗМЕЂУ ИМЕНИЦЕ И ГЛАГОЛА:
УМЕСТО ,, Министар је изјавила...”
треба навести име и презиме
дотичне жене- министра. УМЕСТО
ПРЕМИЈЕР ИЛИ НЕПРИКЛАДНОГ
ПРЕМИЈЕРКА МОЖЕ СЕ РЕЋИ
ПРЕДСЕДНИЦА ВЛАДЕ.

33. ЗАДЊИ У ЗНАЧЕЊУ ПОСЛЕДЊИ НИЈЕ
ПОГРЕШНО: НАСТАЛО ЈЕ НОРМАЛНИМ
ПРОШИРЕЊЕМ ПРОСТОРНОГ ЗНАЧЕЊА
(ОНО ШТО ЈЕ ЗАДЊЕ У НЕКОМ РЕДУ
ИСТОВРЕМЕНО ЈЕ И ПОСЛЕДЊЕ ПРИ
БРОЈАЊУ). ТАКВА УПОТРЕБА ПРИДЕВА
ЗАДЊИ СРЕЋЕ СЕ КОД МНОШТВА
ДОБРИХ ПИСАЦА.

34. ИСТОРИЈСКА ИМЕНА. НАЗИВИ ДРЖАВА ИЗ
ПРОШЛОСТИ ПИШУ СЕ ВЕЛИКИМ
ПОЧЕТНИМ СЛОВОМ САМО ПРВЕ РЕЧИ:
Турско царство, Аустроугарска
царевина... ТО СЕ ОДНОСИ И НА
НЕЗВАНИЧНЕ НАЗИВЕ ПРОШЛИХ И
САДАШЊИХ ЗЕМАЉА КАО Земља
излазећег сунца, Земља хиљаду
језера, Трећи рајх, КАО И НА НАЗИВЕ
АДМИНИСТРАТИВНИХ ЈЕДИНИЦА:
Београдски пашалук.

35. Ј. ИЗМЕЂУ И И ДРУГОГ САМОГЛАСНИКА
ИЗУЗЕВ О, Ј СЕ ПИШЕ: ија, ије, ију, ији.
ИЗУЗЕТАК СУ СЛОЖЕНЕ РЕЧИ, НПР. иако,
архиепископ, антиамерички, приучен,
приањати. У
СПОЈУ ио НЕ ПИШЕ СЕ Ј (био, купио,
милион, фиока), ОСИМ КАД СЕ ОСНОВА
РЕЧИ ЗАВРШАВА НА Ј: судијо, судијом
(од судија), змијо, змијом, змијолик
(према: змија), старија- старијом,
Равијојла...
АКО И ДОЛАЗИ ПОСЛЕ ДРУГОГ
САМОГЛАСНИКА, ИЗМЕЂУ ЊИХ СЕ НЕ
ПИШЕ Ј: наиме, каиш, лаик, наиван,
неимар... АЛИ ПИШЕ СЕ издајица,
калајисати, есејистички...

36. КОНЈУГАЦИЈА, КОНЈУНКТИВИТИС,
ИНЈЕКЦИЈА, А НЕ КОЊУГАЦИЈА,
КОЊУКТИВИТИС, ИЊЕКЦИЈА. ОВЕ РЕЧИ
ИМАЈУ ЛАТИНСКЕ ПРЕДЛОГЕ КОН- И ИН- И
ОСНОВУ НА –Ј И ТО НЕ ТРЕБА МЕЊАТИ.

37. ЛОТО: ЛОТОА, НА ЛОТОУ (УОБИЧАЈЕНО,
МАДА БИ ПРАВИЛНИЈЕ БИЛО ЛОТА, ЛОТУ).
НЕ ТРЕБА ПИСАТИ ВЕЛИКИМ СЛОВОМ.

38. -ЉЕЊЕ. ПРАВИЛНО ЈЕ САМО одељење,
осветљење, обољење, дељење,
паљење, запаљење, цвиљење... , а не
оделење, оболење... АЛИ поколење
ЈЕР ДОЛАЗИ ОД РЕЧИ колено.

39. МАРКЕ И ФАБРИЧКИ НАЗИВИ ПИШУ СЕ
МАЛИМ СЛОВОМ ( ОБИЧНО ПОД
НАВОДНИЦИМА) КАД ОЗНАЧАВАЈУ
ПРЕДМЕТ, НПР. ,,мерцедес”, ,,дрина”,
,,браунинг”, ... ВЕЛИКИМ ПОЧЕТНИМ
СЛОВОМ ПИШУ СЕ КАД ОЗНАЧАВАЈУ
ФАБРИКУ: штрајк у ,,Ситроену”,
директор ,,Фолксвагена” и сл.
ЗА АУТОМОБИЛСКЕ МАРКЕ МУШКОГ РОДА
АКУЗАТИВ ЈЕ ЈЕДНАК НОМИНАТИВУ:
Возим ,,опел”, Имам ,,Форд”, не
Возим ,,опела” и сл.

40. НАДИМЦИ И АТРИБУТИ, КАДА СУ СТАЛНИ
ДЕО ИМЕНА , ПИШУ СЕ ВЕЛИКИМ СЛОВОМ:
Душан Силни, Проклета Јерина,
Хајдук Вељко, Деда Мраз, Снешко
Белић, Паја Патак...

41. Његово величанство, Његова светост,
Његова екселенција И СЛ. КУРТОАЗНЕ
ФОРМУЛЕ ПИШУ СЕ ВЕЛИКИМ ПОЧЕТНИМ
СЛОВОМ ПРВЕ РЕЧИ , МАДА НИ МАЛО Њ
НИЈЕ ПОГРЕШНО. СКРАЋЕНИЦЕ њ.к.в.,
њ.в., њ.св. ТРЕБА ПИСАТИ МАЛИМ
СЛОВОМ. СЛИЧНО ВАШ ДОБИЈА ВЕЛИКО
В У Ваше величанство, Ваша висости,
Ваше преосвештенство...

42. ОДРИЧНА РЕЧЦА НЕ УЗ СВЕ ВРСТЕ РЕЧИ
СЕ ПИШЕ СПОЈЕНО СЕМ УЗ ГЛАГОЛЕ, ГДЕ
ТАКОЂЕ ИМА ИЗУЗЕТАКА: НЕЋУ, НЕМАМ,
НЕМОЈ, НИСАМ , КАО И ТРПНИ ПРИДЕВИ:
НЕПРЕВЕДЕН, НЕПРЕЖАЉЕН - КАД СЕ НЕ
ПОРЕДЕ.

43. ПОЛУНАВОДНИЦИ, У ВИДУ АПОСТРОФА,
ОБАВЕЗНО СЕ УПОТРЕБЉАВАЈУ КАД СЕ
УНУТАР НАВОДА НЕШТО НАВОДИ, НПР.
,,Моја омиљена лектира и данас је
,Дон Кихот΄”, каже овај уметник.

44. РАСТАВЉАЊЕ РЕЧИ НА КРАЈУ РЕДА. ПРИ
ПРЕКИДАЊУ РЕЧИ ЦРТИЦОМ НИЈЕ
ПОЖЕЉНО ДА У ПРЕТХОДНОМ РЕДУ
ОСТАНЕ САМО ЈЕДНО СЛОВО, А ЈОШ МАЊЕ
ДА СЕ САМО ЈЕДНО СЛОВО ПРЕНОСИ У
НАРЕДНИ РЕД. ЦРТИЦА ТРЕБА ДА СЕ НАЂЕ
НА ГРАНИЦИ СЛОГА. ТРЕБА ПАЗИТИ ДА
ПРЕНЕСЕНИ ДЕО НЕ ПОЧИЊЕ СКУПОМ
ТЕШКИМ ЗА ИЗГОВОР. АКО СЕ РЕЧ И
ИНАЧЕ ПИШЕ С ЦРТИЦОМ, ОВУ ТРЕБА
ПОНОВИТИ НА ПОЧЕТКУ СЛЕДЕЋЕГ РЕДА.

45. СА И БЕЗ, СА ИЛИ БЕЗ. БУДУЋИ ДА ОВА
ДВА ПРЕДЛОГА ЗАХТЕВАЈУ РАЗЛИЧИТЕ
ПАДЕЖЕ, НЕ СМАТРАЈУ СЕ ПРАВИЛНИМ
СПОЈЕВИ КАО са и без доплате, са или
без пратиоца: ТРЕБА с доплатом и без
ње, с пратиоцем или без њега.

46. ТРЕБАТИ. УПОТРЕБЉАВА СЕ БЕЗЛИЧНО
АКО ЈЕ У СПОЈУ С ГЛАГОЛОМ, НПР. ,,Сви
треба да дођу” (не: требају), ,,Требало
је да знаш” (не: требао си)...

47. -ЋКИ, НИКАДА –ЋСКИ: младићки,
племићки, никшићки, пећки...

48. УЛИЦЕ И ДР. У НАЗИВИМА УЛИЦА, ТРГОВА,
ГРАДСКИХ ЧЕТВРТИ, ПАРКОВА,
ГРАЂЕВИНА, СПОМЕНИКА... САМО СЕ ПРВА
РЕЧ ПИШЕ ВЕЛИКИМ СЛОВОМ. АКО СЕ
САМА РЕЧ УЛИЦА НАЂЕ НА ПРВОМ МЕСТУ
ТРЕБА ЈЕ ПИСАТИ ВЕЛИКИМ СЛОВОМ.

49. ФРЕСКА: датив једнине- фрески и
фресци (исправно) , генитив
множине- фресака.

50. ХТЕО - НЕ ХТЕО (ЦРТА С РАЗМАКОМ) ИЛИ
ХТЕО НЕ ХТЕО. ИСТО ВАЖИ И ЗА ДРУГЕ
СПОЈЕВЕ ОВОГ ТИПА: ХТЕЛА (-) НЕ ХТЕЛА,
РАДИЛА (-) НЕ РАДИЛА...

51. ЦИФРЕ (ПИСАЊЕ). У САСТАВУ РЕЧЕНИЦЕ,
МАЊЕ БРОЈЕВЕ НИЈЕ ПОЖЕЉНО ПИСАТИ
ЦИФРОМ.
НИЈЕ УОБИЧАЈЕНО ПОЧИЊАТИ РЕЧЕНИЦУ
ЦИФРОМ.
НЕ ТРЕБА МЕШАТИ ЦИФРЕ И СЛОВА У
ИСТОМ БРОЈУ.
ПРИБЛИЖНИ БРОЈЕВИ МОРАЈУ СЕ ПИСАТИ
СЛОВИМА.

52. ЧЕСТО ПУТА- ПОГРЕШНО, ТРЕБА МНОГО
ПУТА, ДОСТА ПУТА, ВИШЕ ПУТА ИЛИ
ЧЕСТО.

53. ЏУДО. ПРАВИЛНО ЈЕ ЏУДА, ЏУДУ,
ЏУДОМ..., А У ПРАКСИ ЧЕШЋЕ ЏУДОА,
ЏУДОУ, ЏУДООМ. ДРУГА ПРОМЕНА НИЈЕ
НЕПРАВИЛНА.

54. ШЕСТСТО (= ШЕСТ СТОТИНА),
ШЕСТСТОГОДИШЊИ, ШЕСТСТОТИ ПИШУ
СЕ СА стст ДА БИ СЕ РАЗЛИКОВАЛИ ОД
ОБЛИКА БРОЈА ШЕСТ.