2. Washington, DC, metro stanica hladnog
januarskog jutra 2007. g. Čovek na violini 45
minuta svira Bahovo delo. Za to je vreme
oko dve hiljde ljudi prošlo stanicom. Većina
je išla na posao.
3. Tri minute pošto je počeo da svira,
uočava ga sredovečan čovek.
Usporava, zaustavlja se nekoliko sekundi,
a zatim žurno odlazi kud je naumio.
5. Šest minuta kasnije:
Mladi čovjek se naginje nad ogradom kako
bi ga poslušao, zatim pogleda na ručni sat
i nastavlja žureći.
6. Deset minuta kasnije:
Trogodišnji dječak se zaustavlja, ali ga
majka odvlači. Mališan zastaje da ponovo
pogleda violinistu ali majka ga vuče i dalje i
oboje odlaze žureći.
Nekoliko je druge dece ponovilo to isto.
Svaki roditelj, bez izuzetka, prisilio je dete
da požuri.
7. Četrdeset i pet minuta kasnije:
Muzičar svira bez prestanka. Samo se
šestoro ljudi zaustavilo i na kratko ga
poslušalo. Nekih dvadestak je bacilo
novčić, ali su nastavili ići nepromenjenim
ritmom.
Muzičar je sakupio ukupno 32 dolara.
8. A on je bio
Joshua Bell,
jedan od najvećih
umetnika današnjice.
I svirao je jedan od
najzahtjevnijih komada,
na violini vrednoj 3.5
miliona dolara. Samo
dva dana pre ovoga
rasprodao je koncertnu
dvoranu u Bostonu gde
je prosečna cijena karte
bila sto dolara.
9. Sat vremena kasnije:
Umetnik završava svirku i nastupa tišina.
Niko to ne primećuje. Niko ne tapše niti
daje bilo kakvo priznanje.
10. Priča je istinita. Inkognito svirku Joshue
Bella na stanici metroa organizirao je
Washington Post kao deo sociološkog
eksperimenta o percepciji, ukusu
i ljudskim prioritetima.
11. Zapitajmo se:
Koliko ima snobova među nama koji idu na
koncert plaćajući basnoslovne iznose,
a to isto ne prepoznaju u drugim situacijama?
12. Prepoznajemo li talent u neočekivanom
kontekstu, u svakodnevnom okruženju,
u nepogodno vreme...
Prepoznajemo li uopšte lepotu?
Zastanemo li?
13. Ako nemamo niti trenutak za zastati i
poslušati jednog od najboljih muzičara na
svetu, koji svira jedan od najlepših komada
ikada stvorenih, na jednom od
najskupocjenijih instrumenata ikada
načinjenih ...
