Под утицајем Сунчеве топлоте и Земљине гравитације – спољашњих (егзогених) сила, долази до разарања стијена, кретања воде и ваздуха. Вода и ваздух који се крећу разарају постојеће и граде нове облике рељефа. Процес дјеловања егзогених сила назива се ерозија. Ерозијом настају ерозивни и акумулативни облици рељефа. Ерозија представља процес разарања постојећих првенствено тектонских облика рељефа. Ерозивни облици рељефа су они који настају разарањем постојећих облика рељефа. Акумулативни облици рељефа су они који настају таложењем еродираног материјала. СЛИКА 1 Постоји више врста ерозије: распадање стијена, денудација, ријечна ерозија, крашка ерозија, ледничка ерозија, абразија, еолска ерозија.
Постоји више врста ерозије: распадање стијена, денудација, ријечна ерозија, крашка ерозија, ледничка ерозија, абразија, еолска ерозија. Распадање стијена настаје усљед великих дневних и годишњих промјена температура. Високе температуре изазивају ширење стијена, док ниске температуре доводе до њиховог скупљања. Због наизмјеничног ширења и скупљања стијене пуцају и распадају се, најприје на веће блокове , а временом на ситније комаде. Процес распадања стијена нарочито је изражен у пустињама, гдје се током дана стијене загрију до 70⁰C а ноћу се температуре спуштају до 0⁰C. Разарање стијена , осим температуре може изазвати и вода која их раствара, замрзавање воде и раст коријења. Смрзавањем воде лед повећава волумен око 10%. Површинско распадање усљед замрзавања највише је изражено у подручјима са наглим смјењивањем ниских и средњих температура и са довољном количином атмосферских талога. Растом биљака коријен се утискује у пукотине стијена СЛИКА 1 Денудација је процес који се у основи може поистовјетити са спирањем. Денудација је процес у коме кишњица или сњежница спирају распаднути материјал и оголићују стијене у подлози. Денудација зависи од нагиба терена, јачине падавина и густине биљног свијета, а може је изазвати човјек крчењем шума и претварањем шумског у пољопривредно земљиште. Денудација може неки простор учинити немогућим за било какву врсту људских дјелатности. Такви простори се називају «рђаве земље».
Ријечна ерозија је производ кретања воде у ријекама. Ерозивна снага ријеке зависи од количине воде, њене брзине и чврстине стијена са којима долази у додир. Ријечни облици рељефа могу бити ерозивни и акумулативни.У ерозивне облике спадају ријечно корито и ријечна долина. Ријечно корито је жлијеб којим ријека тече.Ријечно корито чине дно, стране корита и обале. Обала је појас гдје се додирују вода и копно. Ријека усијеца корито својом снагом и еродираним материјалом који носи и вуче по дну. Усијецање ријечног корита је најјаче и најинтензивније у горњем току ријеке, гдје је терен најстрмији, а брзина воде највећа.
СЛИКА 1 У свом току ријека наилази на стијене различите чврстине, тако да је усијецање корита негдје брже, негдје спорије. Ако послије чврстих стијена ријечна вода наиђе на стијене које се лакше разарају, на њиховом додиру настају водопади. Водопади су одсјеци у ријечном кориту преко којих се вода стропоштава у дубину. Водопади могу настати и расједањем. Највећи водопад на свијету је Ејнџел у Венецуели (јужна Америка) чија висина износи 979м.
Ријечна долина је највећи ријечни ерозивни облик рељефа. Ријечна долина је вијугаво удубљење настало радом воде, на чијем се дну налази ријечно корито. Састоји се од долинских страна и дна. Ријека изграђује долину подкопавањем обала, усијецањем и помјерањем ријечног корита. СЛИКА 2, 3 У горњим токовима ријека обично настају клисуре и кањони. Највећи кањон на свијету изградила је ријека Колорадо (САД), чија је дужина 446км, највећа ширина 29км, а највећа дубина сеже до 1.500м. СЛИКА 4 У свом доњем току ријека спорије тече јер је нагиб њеног корита мањи. Због тога таложи материјал који је еродирала у горњем дијелу тока. Тако настају аде (пјешчана острва у ријекама); алувијалне равни (уже или шире равнице поред ријечних корита које се стварају таложењем наноса при изливању ријека); и СЛИКА 5 делте ( простране равнице које настају таложењем наноса на мјестима гдје се ријеке уливају у океане, мора и језера).
Крашка ерозија је једина врста ерозије гдје се облици рељефа изграђују растварањем стијена. Најизраженија је у кречњаку и њему сличној цијени – доломиту. Крашки облици рељефа дијеле се на површинске и подземне. СЛИКА 1 У површинске облике спадају разна удубљења од којих су најмање шкрапе ( жлијебови усјечени у кречњаку). Дубина шкрапа креће се од 10 цм до 3м, рјеђе више.СЛИКА 2 Највећи крашки облици су крашка поља. Крашка поља су велика заравњена улегнућа у кречњаку.Највећа у БиХ су Ливањско (површине 450км²), Невесињско 189км² и Попово поље 185км².
У подземне крашке облике спадају јаме и пећине.СЛИКА 3 Јаме су вертикална или приближно вертикални канали неправилног облика које до различите дубине продиру у седиментне стијене. Најдубља јама на свијету је Жан Бернар у Француској чија дубина износи 1.535м. СЛИКА 4 Пећине су претежно хоризонтални канали у седиментним стијенама. Велике пећине су обично представљене пећинским системима, а то су пећине са више међусобно повезаних канала. Највећи пећински систем на свијету је Мамутски пећински систем, који се налази у САД-у, чија укупна дужина канала износи 560км. СЛИКА 5 Акумулативни облици су сталактити који висе са таванице, а на подовима настају сталагмити. Спајањем сталагмита и сталактита формирају се пећински стубови. Ови облици се називају пећински накит, а настају таложењем минерала калцита.
Ледничка ерозија се одвија на високим падинама и у хладним топлотним појасевима. Ледници су масе леда које се крећу, а дебљина им често износи и више стотина метара, врше огроман притисак на копно којим се крећу. При томе стварају ерозивне и акумулативне облике рељефа. Најважнији ерозивни облици су СЛИКА 1 цирк (удубљење на планинским странама гдје настаје ледник) и СЛИКА 2 ледничка долина ( издужено удубљење стрмих страна и заравњеног дна којим су се ледници кретали). СЛИКА 3 Од акумулативних облика то су морене ( комади стијена које ледници гурају и носе ледничком долином).
Абразија је врста ерозије која се одвија на обалама великих водених површина. Постоје ерозивни и акумулативни облици абразионог рељефа. Ерозивни облик је клиф, подкапина, а акумулативни облици представљају разне врсте сталоженог материјала којег су таласи разорили од обале. Чест акумулативни облик је жало.
Еолска ерозија или ерозија вјетра је најизраженија у пустињама.Еол је у грчкој митологији био бог вјетра Вјетар односи пијесак, њиме струже стјеновите блокове, стварајући необичне облике. Таложењем пијеска на мјестима гдје брзина вјетра слаби стварају дине ( узвишења од пијеска чија висина може бити неколико десетина метара) као акумулативни облик, и пустиње ао ерозивне облике.