Esej Emile Petrović, kvišeg kustosa-etnologa Muzeja Krajine u Negotinu, na temu tradicije kulta vode u narodnim verovanjima. Objavljeno na blogu Građanski krug 2013. i u godišnjaku Istorijskog arhiva Negotin "Baštinik".

1. Kult vode
Voda zauzima više od dve trećine ukupne zemljine površine, jedan je od
osnovnih elemenata u prirodi bez koga je ţivot na Zemlji nezamisliv. U mnogim
kosmogonijama i mitologijama zauzima kljuĉno mesto. Grĉki filozofi je uz vazduh,
vatru i zemlju svrstavaju meĊu ĉetiri osnovna elementa.
Vezujući se za izvore i vodene tokove, ĉovek pravi trajna staništa, ponavlja ĉin
stvaranja, koristeći vodu i zemlju pravi predmete za svakodnevnu upotrebu, ali i idole,
ţrtvenike. Prapostojbina starih Slovena i Balkansko poluostrvo bogati su vodom pa je
osnova u religiji animistiĉka: voda je sedište duše predaka, stecište raznih demona i
viših sila.
Prema vodi se ophodimo kao da je ţivo biće: ona se pozdravlja, daruje, prinose
joj se ţrtve, ona se „odmara“, „spava“, moţe biti „nenaĉeta“, bistra, ĉista, zla, mrtvaja
(voda koja ne otiĉe) itd. Simboliĉka svojstva mogu da predstave vodu kao izvor
ţivota, kao sredstvo ĉišćenja, kao središte obnavljanja.
Voda prati ĉoveka od roĊenja do smrti: roĊenje, krštenje, venĉanje, leĉenje,
pogrebni ritual. U tradicionalnoj kulturi uloga vode je višefunkcionalna.
Nije svaka voda moćna, niti ima svaka magijsku snagu; obredna praksa je
odredila naĉine, mesto i vreme upotrebe vode.
NegotinskaKrajina bogata je izvorima i vodenim tokovima. U narodnom
obiĉajnom ţivotu, voda je neophodan element u obredima i ritualima vezanim za
ţivotni ciklus. Dete se kupa osvećenom vodicom odmah po roĊenju, zatim na
krštenju, svatovi se umivaju, preskaĉu korito sa vodom u koju bacaju novac. Po
povratku sa sahrane ili sa groblja obavezan je ritual pranja ruku. Po iznošenju
pokojnika iz kuće, baca se „zateĉena“ voda, za koju se veruje da je neĉista;
pokojniku se za dušu namenjuje voda (pored hrane i svetlosti).
Ritualno pranje, umivanje, prskanje, kupanje su radnje koje treba da obezbede
ĉoveku zaštitu od raznih zlih uticaja.
Voda kao preventivno i ĉistilaĉko sredstvo ima posebnu primenu u obiĉajnom
kalendaru tokom ĉitave godine. Koristi se „nenaĉeta“ voda sa bunara ili izvora (ona
koja je zahvaćena pre izlaska sunca). Takva voda ima magijsku moć. Osvećena
vodica koristi se za praznike poput Krstovdana, Varice, Boţića, Bogojavljenja,
Uskrsa, ĐurĊevdana. Za Boţić se „nenaĉetom“ vodom priĉešćuje i mesi ĉesnica.
Sveta Vodica, naroĉito ona Bogojavljenska (koju narod uglavnom i nosi svojim
domovima), moţe se ĉuvati neograniĉeno vreme. Ma koliko je dugo ĉuvali, ona ne
gubi svoju osvećujuću blagodat niti postaje podloţna kvarenju. Ukoliko se sva
koliĉina Bogojavljenske Vodice ne utroši u toku godine, onda se taj ostatak, kada
stigne nova vodica, sipa u bunar, u reku ili u cveće, tamo gde se neće izloţiti gaţenju
i obesvećenju.
Osvećena vodica za Krsnu slavu upotrebljava se na spravljanje slavskog kolaĉa
i koljiva, a moţe i da se ostavi malo za piće da svi ĉlanovi doma popiju po gugljaj za
osvećenje duše i tela. Bogojavljenskom vodom vrši se ĉišćenje, veruje se da ta voda
ima izuzetnu magijsku snagu.
U leĉenju bajanjem koristila se voda koja se uzimala sa odreĊenim mesta, ili je
imala dodira sa nekim drugim kultnim predmetom (bajalo se bolesnima, detetu koje

2. mnogo plaĉe, protiv uroka i sliĉno). TakoĊe se pazilo gde se ta voda baca posle
bajanja.
Voda ima lustrativnu ulogu, shvata se kao ţivo biće.
Za leĉenje su se koristile vode sa kultnih mesta, “kultne vodice”.
Pojam vodica
Pojam vodice ima razliĉito i široko znaĉenje. Pod njom se podrazumevaju izvori
sa lekovitom i isceliteljskom vodom. Na tim mestima podizani su objekti razliĉitih
veliĉina (ĉesma, krst, crkva, manastir).
Termin vodica koristi se i za naziv potesa, koji obiĉno ima lekovite izvore.
Najĉešće ih prate mitske priĉe o izleĉenjima (npr. za vodu iz manastira Bukovo veruje
se da leĉi bolesti oka). Pri tome je vrlo vaţan psihosugestivni elemenat i verovanej da
će korišćenje takve „svete vodice“ dovesti sigurno do izleĉenja. Takva mesta daruju
se novcem, slatkišima, cvećem, peškirima... Ti predmeti su tabuisani (ne valja ih
uzimati sa vodica ili iz crkve). Samo izvorište smatra se svetim, veliki je greh ako se
skrnavi ili prlja. Vodice se poštuju, pozdravljaju se, posećuju se najĉešće o
prazniĉnim danima.
Izvor moţe biti zaštićen ogradom, nadstrešnicom, pored izvora moţe biti
postavljena kamena ploĉa, krst, okaĉena ikona, mesto za paljenje sveća, tu je obiĉno
ĉaša za zahvatanje vode.
Izvori su ĉest predmet oboţavanja. Voda je simbol telesne i duhovne ĉistote. U
njoj se krije vodeni duh, koji treba da se umilostivi (nikako ne sme da se naljuti).
Vodeni duh moţe prema ĉoveku biti dobronameran ili zao.
Oboţavanje vode prisutno je kod mnogih kultura, uzdiţu je na nivo kulta. Poĉeci
oboţavanja kriju se u ĉovekovoj fiziĉkoj i duhovnoj nemoći, u strahopoštovanju koje
ljudi imaju prema vodi, jer veruju da je voda ţiva i da raspolaţe velikom snagom.
A zemlja beše bez obličja i pusta,
I beše tama nad bezdanom,
I Duh Božji dizaše se nad vodom.
Nasuprot vatri, voda svojom ĉistilaĉkom moći spira bolesti i rasteruje opasne
sile:
Neka bude svod posred vode,
da rastavi vodu od vode...
... I stvori Bog svod i rastavi vodu pod svodom...
Od vode nad svodom: i bi tako.
Verovanje u vodenog duha opšteslovenska je baština. Vodeni demon je biće
koje boravi u vodi ikoje je razliĉito zamišljano i opisivano. Za sve uspehe u ribolovu,
poljoprivredi, stoĉarstvu treba zahvaliti pozitivnoj naklonosti vodenog demona.
TakoĊe su za propast i nespokoj odgovorni zli demoni.
Postoje mnoge tabuisane radnje vezane za vodu, npr. voda je stanište duhova i
treba je malo prosuti pre upotrebe; noću izbegavati odlazak na bunare i izvore. Veliko
strahopoštovanje prema vodi gajili su ribari i vodeniĉari.
Poštujući vodu i prinoseći ţrtve vodenim demonima, ĉovek je nastojao da
posrednim putem stekne zahvalnost i tako obezbedi zaštitu za sebe i svoju porodicu.
Veruje se da je vodeni demon najopasniji u periodu od ĐurĊevdana do letnjeg

3. solsticija (kada dan traje najduţe). Utopljenici su pozivani da zaštite letinu od tuĉe jer
suu neposrednoj vezi sa vodenim demonima. Onome ko spasi utopljenika oprošteni
su svi gresi, jer se smatralo da je smrt u vodi najstrašnija.
Rusalke
U mitologiji Istoĉnih Slovena to su demonska bića zamišljana u liku dugokosih
lepih mladih devojaka, koje u noćima mladog Meseca igraju na proplancima,
ovenĉane zelenim vencima. Neprijateljski su raspoloţene prema ljudima. Ĉesto
mame prolaznike, zadaju im razliĉite zagonetke ili ih ubijaju glasnim smehom. To su,
u stvari, duše umrlih devojaka, prvenstveno utopljenica ili onih koje su umrle
nasilnom smrću. U nedelju posle Duhova one izlaze iz vode, hodaju po polju ili se
penju na drveće. Opasno je da se te nedelje bilo ko kupa u reci ili jezeru, jer ga
rusalke mogu odvući u dubinu. Razni obiĉaji pokazuju da su rusalke tesno povezane
sa vodom i rastinjem, ali i sa svetom mrtvih.
Vile
U juţnoslovenskoj mitologiji ţenska natprirodna bića, naklonjena ljudima.
Zamišljane su kao izuzetno lepe devojke zlatnih kosa i sa krilima, odevene u duge,
prozraĉne haljine i naoruţane strelama. One ţive daleko od ljudi, po planinama
(planinkinje, zagorkinje), pokraj voda (vodarkinje, brodarkinje) ili u oblacima
(oblakinje). Verovalo se da se raĊaju iz rose, nekog cveća, kad pada kiša i greje
sunce i kad se na nebu pojavljuje duga. Svoje dvorce, izuzetne lepote i raskoši,
grade na oblacima.
Nekada su putnici poštovali tabue vezane za izvore i izbegavali ih, naroĉito
noću. Društvo je u ranim fazama razvoja prihvatalo tabu kao glavni naĉin zaštite od
nepoznatog i nerealnog. U našoj sredini npr. prosipa se voda za ĉlanom porodice kad
krene na put, na ispit, „saliva“ se strah sa nenaĉetom vodom. Da bi se oterala bolest,
umiva se vodom sa vodeniĉarskog toĉka. Ukoliko je leto sušno, organizovale su se
obredne povorke – dodole (to su devojĉice koje pevaju dodolske pesme izazivajući
kišu).
Ljubavna magija podrazumeva radnje oko vode: bacanje novĉića, bombona,
konĉića, šećera i sl. kako bi se demoni odobrovoljili i ispunili ljubavnu zamisao. O
vodi su ispevane najlepše pesme. Pored izvora i šedrvana dogodile su se mnoge
ljubavi.
Voda je integralni deo ljudske kulture i ĉovekova veĉna potreba. Iz nje je nastao
svet, mnogi uĉeni ljudi davali su joj veliki znaĉaj, a obiĉan ĉovek uzdigao je na nivo
boţanstva. Pored upotrebne strane voda ima i svoju duhovnost, i zato kaţemo da
voda ima kultni karakter.
Simbolika vode nalazi poseban izraz u mitovima, a moć vode opisuju mnogi
magijski i religiozni tekstovi u razliĉitim tradicijama, sa razliĉitim znaĉenjem. Voda
simbolizuje genezu svakog postojanja, smatra se osnovom sveta, materijom koja
oţivljuje vegetaciju, eliksirom koji osigurava stvaralaĉku moć, dug ţivot i besmrtnost.
Kult vode, duboko je ukorenjen u narodnoj religiji. U strukturalnom pogledu
mitovi i obredi povezani s vodom su meĊusobno sliĉni. U svim tim verovanjima i
kultnim radnjama ispoljava se isto uverenje u sakralnu moć vode.
Emila Petrović, antropolog,
kustos Muzeja Krajine, Negotin

4. Literatura
1. Dušan Bandić: Tabu u tradicionalnoj kulturi Srba, Beograd 1980
2. Slobodan Zeĉević: Mitska bića srpskih predanja, Beograd 1981
3. Veselin Ĉajkanović: Mit i religija u Srba, Beograd 1980
4. Š. Kulišić, P. Petrović, N. Pantelić: Srpski mitološki reĉnik, Beograd 1970
5. Sneţana Šaponić Ašanin: Voda u narodnoj tradiciji, Narodni muzej Ĉaĉak
2001
6. Ţ. Romelić, Z. Simić: Voda i vodice u narodnoj medicini kruševaĉkog kraja,
„Za zdravlje, iz istorije narodne i zdravstvene kulture“, VI nauĉni skup,
Zajeĉar 1999
7. Mile Nedeljković: Godišnji obiĉaji u Srba, Beograd 1990
8. Lasta Ćapović: Zemlja – verovanje i rituali, Beograd 1995
9. G. Ţivković, Ţ. Romelić: Ĉarobno bilje, Etnokulturološki zbornik III, Svrljig
1997
10.Ljubinko Radenković: Narodna bajanja kod Juţnih Slovena, Balkanološki
institut SANU, Beograd 1996
11.Dejan Krstić: Kultni i lekoviti izvori gornjeg i srednjeg Timoka,
Etnokulturološki zbornik III, Svrljig 1997
12.Jelena Borović Dimić: Voda u tradiciji i ţivotu Vrnjaĉke Banje, Vrnjaĉka
Banja 2001
13.Mirjana Đekić: Vodice u Vojvodini, Beograd 2001
14.Terensko istraţivanje Negotinske Krajine (podaci sa terena)