1. Бајка о витезу Небојши
Давно, давно, још у XII веку, на Змајевом острву у једном краљевству, живео
је дечак по имену Небојша. Дечак је одмалена сањао да буде витез. Када је напунио
тринаест година, почео је да вежба како би једног дана постао оно што жели.
Неколико година касније, када је Небојша био већ одрастао младић,
краљевство је покорила велика аждаја. Аждаји нико није смео да се супротстави,
јер су се плашили да ће их појести. Када је Небојша видео колико је аждаја опасна,
одлучио је да оде у далеку шуму да би вежбао по цео дан и био спреман за борбу
са аждајом. У шуми је провео доста времена и за то време упознао је три занимљива
пријатеља. То су били медвед, вук и орао. Са њима је вежбао и усавршавао своје
вештине. Медвед га је учио да користи своју снагу и рве се, вук га је учио да нањуши
непријатеља на великој удаљености и да се шуња, а орао да види на велике
раздаљине. Небојша је вредно вежбао и у себи стално понављао: „Нисам спреман,
нисам спреман!”.
Једнога дана из краљевства је долетела птица са писмом. У том писму је
писало: „Драги Небојша, нема више времена за вежбање! Аждаја је добила две
мале аждаје које сваког дана сруше бар по једну кућу! Ако не пожуриш. краљевства
неће ни бити! Твоја мама”.
Небојша је схватио да је дошло време за борбу. То је био тренутак када је
себи рекао: „Спреман сам!”. Пожурио је до краљевства што је брже могао, а у стопу
су га пратили медвед, вук и орао. Тамо их је сачекала велика збрка. Мале аждаје
јуриле су по граду. То су у ствари биле бебе аждаје које су тражиле своју маму.
Небојша је био у проблему. Није хтео да повреди аждајице, а желео је да спасе
краљевство. У помоћ су му прискочили његови шумски пријатељи. Вук је схватио да
зна језик аждаја, па их је некако умирио. Медвед их је ставио на своја леђа и кренуо
у правцу који им је показивао орао. И тако су заједно довели аждајице до њихове
маме.
У знак захвалности што су јој довели децу, аждаја је одлучила да напусти
краљевство и оде у далеку напуштену пећину. За награду јер је спасио краљевство
Небојша је званично постао витез и отворио школу за младе витезове, где су му
помогали његови стари пријатељи медвед, вук и орао. Сви су живели дуго, срећно
и безбрижно.
