Primer dobre prakse

1. Zoran Konstantinović – ''O Geteovom životu i delu'' :
Johan Volfgang Gete : 28.avgust 1747.g. (Frankfurt) – 22.mart 1832.g. (Vajmar).
1765.g. – univerzitet u Lajpcigu, studije prava.
1770.g. – univerzitet u Strazburu, uz prava, pohađa i botaniku, hemiju, anatomiju...
U Strazburu upoznaje Herdera (5 godina stariji), koji se već proslavio kritičkim spisima. Pod
njegovim uticajem, Gete počinje da se interesuje za poeziju narodnog predanja i za nemačku
nacionalnu prošlost. Ubrzo se uklapa u pokret Sturm&Drang. Ljubavna idila sa Frederikom.
1771.g. – Frankfurt, kao advokat; izdaje književni časopis, prva verzija ''Gec fon Berlinhingen''.
1772.g. – Veclar, kao praktikant u carskom sudu.
Iste godine odlazi, jer oseća da remeti mir između svog prijatelja Kestnera i njegove verenice
Šarlote Buf (- sreli su se tek 4 i po decenije kasnije, Tomas Man : ''Lota u Vajmaru''). Ta epizoda, vest
o samoubistvu njegovog poznanika Jeruzalema, i događaj kada mu je rečeno da izbegava kuću trgovca
Brentana sa čijom ženom je voleo da svira – dali su Geteu građu za njegov prvi roman.
1774.g. – Frankfurt : ''Jadi mladog Vertera'', svetska slava; završava ''Geca''. Veridba sa Elizabet
Šeneman - Lili njegovih pesama. Odlazi zauvek iz rodnog grada.
1775.g. – kneževina Zakzen-Vajmar, princ Karl August. Gete uskoro dovodi Herdera, zatim i
Šilera. Još pre Getea bio je pozvan Viland. Vajmar postaje značajno duhovno stecište Nemačke.
Poznanstvo sa Šarlotom fon Štajn – 1700 pisama.
1786.g. – Italija, završio ''Egmonta'', pretočio u stihove ''Ifigeniju'' i započeo ''Torkvata Tasa''.
1788.g. – Vajmar, počinje Geteov ''klasičan period''.
Kristijana Vulpijus, koja mu je rodila sina, i sa kojom je živeo 18 godina pre nego što ju je oženio.
Odnos sa Šilerom : Gete ga je dugo izbegavao jer je u njemu video svoju prošlost, a zbližilo ih je
Šilerova znalačka kritika ''Egmonta''. U plodotvornoj saradnji, oni pišu mnoge balade, kao i polemičke
epigrame ''Ksenije''. Želeli su da umetnički izraz svog vremena podignu na stilski nivo uzornih dela
antičke klasike. I savremena tematika treba da progovori iz čistih, dostojansvenih oblika prožetih
tradicijom. U estetskoj kulturi grčke antike su videli izraz sklada i duhovne slobode, ljudskog
stvaralaštva koje nije zaneto feudalnom ideologijom i crkvenim dogmatizmom.
Francuska revolucija i Napoelonovi ratovi : Gete je bio protiv revolucionarne prakse. U epu
''Herman i Doroteja'', povodom revolucije, slavi porodicu, svakodnevni rad i mir. Ipak, sa audijencije
kod Napoleona, Gete se vraća fasciniran njegovim likom.
U kasnijim godinama, Gete je dao svoj doprinos čak i romantizmu : u ''Vilhelmu Majsteru'', u
''Zapadno-istočnom divanu'', u II delu ''Fausta''.
U razgovorima sa Ekermanom, Gete potvrđuje da nije voleo prosvetiteljstvo, jer je bio više čovek
srca nego razuma. Romantičari su mu strani, jer je u osnovi bio realista. Od svih svojih savremenika
najviše ceni Bajrona, upravo zato što mu se činilo da Bajron više pripada klasici nego romantici.
Najviše ceni klasičnu poeziju i umetnost – u romantizmu vidi nešto nezdravo, neorgansko.
Geteov duhovni razvoj se najbolje ogleda u lirici. Od pobožnih pesama inspirisanih Klopštokom,
preko anakreontskih pesama inspirisanih Vilandom, do Herderovog uticaja kada izvor pesničkog
zanosa postaje priroda, u kojoj Gete vidi oličenje stvaralačke slobode i elementarne snage
(''Dobrodošlica i rastanak'').
Gete je postao spinozista : bog je u prirodi, u prirodi postoje dva elementa – sila i materija, a sila
je bog; zato treba voleti svu prirodnu silu. Kasnije se ovo filozofsko shvatanje nijansira, i Gete kao
pesnički motiv uzima grčke bogove kao personifikaciju prirodnih sila, i buni se protiv njih
(''Prometej''). Ova poezija je ujedno patetična, puna borbe i zanosa.
U to vreme Getea zaokuplja ideja velikih ljudi : Cezar, Faust, Prometej, Muhamed – simbol genija
koji vodi čovečanstvo. U ovoj fazi (Sturm&Drang) javljaju se slobodni ritmovi, stihovi svaki u
drugom broju slogova, da bi se skoro mogli pisati u prozi.

2. U Vajmaru prestaje buntovništvo, i javlja se smireni Gete, pesnik harmonije koji u prirodi vidi
materinsku silu čovečanstva. Priroda više nije jezovita, puna neprijateljskih, demonskih sila, nego je
protkana harmonijom i redom, a božanske sile su naklonjene čoveku (''Putnikova noćna pesma'',
''Pevanje duhova nad vodama'').
Što više Geteova poezija postaje misaona, to se više kreće oko ideje humaniteta (''Božansko'').
Čežnja za jugom, za Italijom (''Minjon'') – posle Italije, njegova poezija je čulna koliko i misaona.
Gete je još od pokreta Sturm&Drang pisao balade, a usavršio se u takmičenju sa Šilerom. Dok
Šiler redovno polazi od etičke ideje, Gete je slobodniji u koncepciji. Za Šilera (kantovac) je balada
zamisao za dramu, dok se kod Getea (spinozista) pre oseća delovanje prirodnih sila, koje su jače od
čoveka i razum ne može da ih objasni i definiše.
''Zapadno-istočni divan'' - poslednja knjiga pesama, ispevana 1814, objavljena 1819.g.
''Trilogija strasti'' - poslednje tri Geteove pesme, po formi bliske italijanskoj stanci.
''Patnje mladog Vertera'' – duboka lična ispovest. Jednostavna fabula, a lepota pojedinih scena
proizilazi iz njihove vešte kompozicije. Gete ih skladno unosi u tok razvoja Verterove ljubavi, prepliće
sa onim što se zbiva u njegovoj duši. Duševna raspoloženja organski izrastaju iz prirode. To nije samo
ljubavni roman – pisma (po uzoru na Ričardsona) su ujedno i junakove ispovesti o doživljavanju
života uopšte, o zanosima i teskobama njegovog psihičkog sveta. Život o kojem Verter mašta je u
oštroj suprotnosti sa stvarnošću koja ga okružuje. Oseća se ogorčenje zbog nazadnih konvencija
društva koje koče slobodan i skladan razvitak jedinke i ljudske duše.
''Godine učenja Vilhelma Majstera'' – Vilhelm Majster kao junak je posebna varijacija Vertera,
ali ovaj roman je ujedno i ostvarenje jednog estetskog programa. Gete piše veoma koncizno, sa
velikim bogatstvom izraza, ali intenzivno neposredno pripovedanje se sve više opterećuje didaktikom:
sav zanos za pozorište je samo zabluda.
''Srodne duše'' – zahteva odricanje od svega što je čulno, pa čak i greh počinjen jedino u mislima
dovodi do katastrofe. Roman je eksperiment, ''psiho-hemijski pokušaj''.
''Godine putovanja Vilhelma Majstera'' – četvrt veka posle I dela. Podnaslov : ''Oni koji se odriču''.
Glavni deo romana posvećen je utopiji vaspitanja koja je ocrtana kao ''Pedagoška provincija''. Iako
govori o disciplini i stezi, roman je krajnje slobodan po kompoziciji : labavo nanizani delovi, novele i
pripovetke već objavljivanje ili namenjene za druge zbirke, maksime i refleksije, poneka pesma.
+ putopisi po Italiji, Švajcarsokj i o Harcu; autobiografija ''Poezija i stvarnost''.
Drame – preko 100. Prvo, niz u stilu rokokoa, u duhu anakreontike, libreta za opere, zatim
nekoliko Sturm&Drang drama (''Gec''), i najzad kao klasičar (''Egmont'', ''Ifigenija'', ''Torkvato Taso'').
''Gec'' – prva nemačka drama sa nacionalnim motivom, originalna po formi, puna životne etike i
istorijske realnosti. Niz slika, hronika u dijalozima, epsko pozorište – preko 50 scena, neke od samo
nekoliko rečenica. Herder je nezadovoljan, ali Gete ostaje pri svom shvatanju Šekspira kao pisca
slobodne kompozicije.
''Ifigenija'' – najčistije oblikovanje Geteove vere u humanitet. Prerade : obična proza / ritmična
proza / rima / petostopni jamb (koji najbolje odgovara nemačkom jeziku, po Geteu i Šileru).
Božansko živi u svakom čoveku i otkriva mu se ako uspe da dođe do potpune harmonije, objedinjujući
istinu, čestitost i plemenitost. Takva harmonija savladaće sve ljudske slabosti. U prvom delu sadržan je
sav užas sudbine Tantalida, kojom je zahvaćena i Ifigenija. Mežutim, u priznanju istine ona se vraća
jedinstvu sa bogovima, pobeđuje kralja Toasa i spašava brata. Iz slike takvih stravičnih, razornih snaga
uzdiže se ideja o najčistijem humanitetu. Antička Ifigenija, pa i Rasinova, izražavala je kult bogova
koji su svemoćni i mogu da kažnjavaju ljude. Kod Getea, božansko se rađa iz čoveka.
Ove dve drame su najznačajnije po svom umetničkom dometu, i najkarakterističnije kao amplitude
u Geteovom razvoju. ''Gec'' – način prikazivanja je krajnje plastičan i usredsređuje se na likove, sav je
u akciji, asimetričan; ''Ifigenija'' – likovi više govore za sebe nego što između njih dolazi do zapleta,
preovladava monolog i nema mnogo radnje, potpuno simetrična drama.

3. Faust – živeo krajem 15.v i početkom 16.v. – čudak, skitnica, varalica, navodno studirao magiju.
Osnovni motiv u Geteovom delu, pogodba sa đavolom, javlja se već u srednjevekovnoj
književnosti. Prvi rukopis zbirke narodnih priča o Faustu potiče iz 1575.g. U njoj Faust sklapa ugovor
sa đavolom na 24 godine, svašta doživi i svuda putuje, i na kraju umire u najstrašnijim mukama – jer u
crkvenoj i religioznoj atmosferi tog vremena nije se rado gledalo na ljude koji žele mnogo da saznaju.
U Hamburgu, 1599.g., izvesni Georg Vidman izdaje novu, proširenu obradu ove knjige za narod,
izbacuje ljubavne avanture i rasprave o pitanjima iz prirodnih nauka, i dodaje primere koji treba da
posluže luteransko-teološkom učenju i upozorenju.
Treća obrada potiče od izvesnog Nikolausa Pficera, objavljena 1674.g. – vraćena ljubavna tema.
Bezimeni pisac, potpisan kao ''čovek koji hrišćanski misli'', ostavlja verziju iz 1725.g. – u duhu
prosvetiteljstva, sa ocenama o verodostojnosti pojedinih avantura.
U vašarskim lutkarskim predstavama Geteovog doba, Faust je nezadovoljni naučnik koji prodaje
dušu đavolu da bi došao do svih nauka i veština, da bi se neko vreme osećao kao bog. To mu i uspeva,
ali on zasićen i nezadovoljan pokuša da iskrenom molitvom iskupi svoj greh – tada mu đavo privodi
Helenu, i on zaslepljen odbacuje svaku misao o spasu. Ali, Helena se pretvara u furiju, i Faust ostaje
bez zemaljskog uživanja i bez nebeskog blaženstva, i odlazi u pakao. Ova predstava je nastala iz
Marloove obrade Fausta, najbolje engleske drame do Šekspira.
Najstarija obrada Geteovog Fausta potiče iz vremena 1772-75.g. : ''Prafaust'' – počinje sa
Faustovim noćnim monologom, prelazi na Mefistofelov dijalog sa studentom, a posle scene u
Auerbahovom podrumu daje Gretinu tragediju do scene u tamnici. Na putovanju po Italiji, Gete
dopisuje scene ''Veštičja kuhinja'' i ''Šuma i pećina''. U tom obliku objavljen je 1790.g. pod naslovom
''Fragment o Faustu'', u prvom izdanju Geteovih celokupnih dela.
Uz Šilerov podsticaj, Gete obnavlja rad na Faustu. Verovatno je tek 1800.g. odlučio da Fausta
podeli u dva dela. U novom izdanju njegovih dela iz 1808.g. (Šiler umire tri godine ranije), pojavljuje
se ''Tragedija o Faustu'', sa podnaslovom ''Prvi deo'' – od ''Posvete'' do završetka Gretine tragedije.
Tek 1825.g. nastavlja da radi na drugom delu.
Prvi deo tragedije je nevezana kompozicija dramskog oblika, ali bez činova – jedan niz scena bez
ikakve stilske povezanosti. Delu je dat okvir sa ''Posvetom'' i dva uvoda.
''Posveta'' – ništa ne upućuje na čitaoca ili gledaoca, pesnik razgovara sam sa sobom i u snoviđenju
se susreće sa duhovima koji iz nekog maglovitog sveta dopiru do njega – to su tvorevine njegove
pesničke uobrazilje, likovi iz Fausta – on veruje da je konačno uspeo da ih objedini u dramsku celinu.
''Predigra na pozornici'' – nastala verovatno u isto vreme (kad Gete odlučuje da nastavi rad); tri
shvatanja o pozorišnom delu.
''Prolog na nebu'' – svet onakav kakvim ga zamišlja crkva u srednjem veku : svet je
samootkrovenje božje i to je najbolji od svih mogućih svetova; i đavo je podređen bogu. Za boga je
konačna pobeda dobra u samom čoveku, sastavni deo njegove zamisli o svetu. Nadahnuvši čoveka
težnjom za nečim višim, on ga bez bojazni prepušta iskušenjima.
Faust – naučnik koji se ne zadovoljava time da gomila znanja, već želi neposredno da sazna, da
prodre do praizvora svakog bitka i njegovog smisla. Kada nauka ne pomaže, on se okreće magiji :
zaziva duh sveta kao izvor celokupnog svetskog zbivanja, ali nije u stanju da ga shvati; pokušava sa
duhom zemlje, celokupnošću onih pojava koje su dostupne čoveku, ali ni tu ne uspeva.
Opklada - da li Mefisto može da mu podari uživanje koje bi ućutkalo njegovu želju i smirilo
njegovo nezadovoljstvo – nije reč o radosti, on želi da neposredno doživi bol i sreću.
Put koji je Mefisto namenio Faustu treba da obuhvati svet malih i velikih uživanja. Mala uživanja
počinju već u Auerbahovom podrumu i faust je potpuno indiferentan prema njima. Tek susret sa
Gretom ga uzdiže do velikih uživanja ljudske sreće i ljudskog bola. (Greta se ponovo javlja tek u
završnoj sceni II dela, varirajući reči molitve izgovorene pred ikonom u zidu, u I delu.)

4. Bogatstvo jezika : osnovni ton je jezik Sturm&Drang-a, za koji je presudan Herderov stav o
prisnoj povezanosti misli i reči, osećanja i izraza. Upravo princip da svaki jezički izraz oblikuje prema
misli koju treba izraziti naveo je Getea da godinama i prema radnji traga za sve novim jezičkim
izražajnim oblicima. U Faustu se javlja svakodnevni govor sitnog građanstva, grubi govor na pijanci,
nategnuti jezik naučnika i kancelarijski stil.
Tome odgovara i metrička stopa : najčistiji jezik Sturm&Drang-a je proza, ali u Faustu proza ja
sačuvana samo u sceni ''Mutan dan''. Delo je karakteristično po specifičnom srednjovekovnom
nemačkom stihu Knittelvers, koji ređa parne rime sa 4 diktusa i proizvoljnim brojem nenaglašenih
stihova. Međutim, kod Getea se ovakav stih pretvara u madrigal i čisti jamb. Iz najranijeg perioda
potiču i slobodne rime : sa njima se javlja duh zemlje i u njima Faust kazuje svoju ispovest. U II delu :
Helena se prvo služi trimetrom kao tragičnim stihom svog klasičnog grčkog zavičaja, a njene pratilje
pevaju po uzoru na antičku horsku pesmu. Faust se služi nordijsko-klasičnim petostopnim jambom –
približavajući se Faustu, Helena preuzima nemački rimovani stih, ali nestajući ponovo govori u
trimetrima. U jednoj dvorskoj sceni Gete se služi aleksandrincem kako bi podvukao konvencionalnost
dvorskog stila. Tamo gde se radnja uzdiže do uzvišenog, Gete bira teške oblike strofe – stance u
''Prologu na nebu'', i u pesmi o Euforionu.
Karakter Fausta – nejednak, čak nelogičan. Prvo je usamljeni profesor, odvojen od sveta, naučnik
koji strasno traga za znanjem, da otkrije tajnu života, neka vrsta nadčoveka, figura genija iz doba
Sturm&Drang-a. Zatim se menja : podmlađuje se, postaje ljubavnik, grešnik, kaje se, pati. Na kraju,
on je tipičan predstavnik čovečanstva i nalazi sreću u radu, odriče se uživanja, i kao čovek stvaralac
približava se bogu. Kroz celo delo Faust dosledno traži istinu, i ostaje strastven i nagonski čovek, ali
uvek u njemu postoji mali glas savesti koji ga upozorava na pravi put. Stremljenje ka nečem višem i
sušta putenost ga stalno tragično razdiru. Čak i kao zavodnik, on nije lišen plemenitih crta i osećanja
odgovornosti. Nasuprot njemu, nalazi se Vagner – običan čovek uskih horizonata i krajnje
samodopadan.
Mefistofel – nejasan. On nije po sebi neprijatelj božanskog poretka, on je podređen bogu, neka
vrsta srednjovekovne dvorske lude, i u sveopštem planu sveta dodeljena mu je uloga da kao kritičar
svega onoga što je stvoreno uvek iznova podstiče čovekov duh koji bi inače i suviše lako malaksao. A
on to čini sa puno ironije, duhovito i dijalektički. I on se menja : u početku je slikovito otelovljenje
iskušenja, oličenje svih strasti koje čoveka vuku naniže, ali se vremenom uzdiže iznad
srednjevekovnog đavola – može se shvatiti kao hladan razum koji sve prožima i sve rastvara i koji vidi
ono što je stvarnost tamo gde se čovečanstvo i Faust prepuštaju varki i obmani jednog prividnog sveta.
Greta – najuspeliji lik. Tipična naivna devojka sa tipičnim doživljajima, precizan karakter naslikan
izvanrednom snagom. Osećanje krivice zbog deteta, majke i brata prepliću se sa strahom od smrti, ali
uprkos tome, njeno moralno osećanje ostaje jasno : ona oseća da Fausta za nju vezuje samo osećanje
krivice i sažaljenje, a dolaskom Mefista tamnica za nju postaje svetilište ispaštanja koje ona po svaku
cenu mora od njega da odbrani. Gete se odriče svih spoljnih kulminacija (umiranja majke, umorstva
deteta, procesa i pogubljenja), svega što bi moglo biti spektakularno i ograničava se na prikazivanje
ljudske duševne patnje.
Faust je više epsko nego dramsko delo, nije nikakav književni rod, već više neka vrsta istorije
sveta. Gete kaže da njegovo delo ima ''početka i kraja, a ipak nije celina''. Teško je rešiti scensko-tehničke
probleme (pr. scena ''Pred kapijom''). Osnovni ton je tragičan, ali uvek postoji protivteža :
još ''Prolog na nebu'' daje mogućnost da se protivrečnost i besmislenost života shvate iz nekog višeg
smisla. Osnovni tragični ton se ublažava tako što u svim presudnim preokretima uvek iznova izbija
Faustova vera u svet, i tako što se scene smenjuju : posle napete duševne drame u ''Faustovoj sobi''
sledi uskršnja šetnja, a prikazivanje ljubavi sa Gretom prekida se meditiranjem u ''Šumi i pećini''. A
pre svega, svuda postoje prelazi u područje humora – zadirkivanjem i porugom Mefisto ponovo vraća
u ravnotežu onaj tok misli koji beži u nadčovečanske dimenzije i u stravičnost.

5. Vojislav Đurić – ''Geteov Faust'' (1958) :
Gete govori Ekermanu 1827.g . da ne zna i da ne bi ni mogao da kaže koja ideja je ovaploćena u
Faustu : ''S nebesa kroz svet u pakao, to bi za nevolju bio nekakav odgovor, ali to nije ideja, nego tok
radnje. A i to da đavo gubi opkladu i da se čovek, koji iz teških zabluda uvek teži boljem, može spasti,
to je doduše snažna i dobra misao, koja mnogo šta objašnjava, ali to nije ideja, koja bi bila osnova i
celini i svakom pojedinom prizoru posebno. A baš bi i nastala lepa stvar da sam hteo tako bogat, šaren
i tako do krajnosti raznolik život, kakav sam prikazao u Faustu, da nanižem na mršavu uzicu jedne
jedine opšte ideje.''
Fausta Gete definiše kao ličnost koja se ''oseća nevoljno u skučenim i uobičajenim zemaljskim
okvirima'', ličnost ''čije težnje ne mogu biti niukoliko zadovoljene ni najdubljim poniranjem u nauku
ni uživanjem u najvećim dobrima'', ličnost koja ''kuša sve strane života ali je uvek sve nesrećnija''.
Mnoge ideje ipak povezuje jedna misao : tragika čoveka prouzrokovana njegovim ograničenim
moćima i njegovom beskonačnom žudnjom za snažnim afirmisanjem.
Geteov junak je razapet između saznanja, ljubavi, stvaranja – a Gete mu je radi toga otvorio sve
zemaljske i nebeske prostore i sva vremena, i doveo u dodir sa njim sve što je postojalo u ljudskoj
istoriji i uobrazilji. Ta povorka živih i mrtvih, realnih i volšebnih bića simbolizuje celo čovečanstvo, u
izvesnom pogledu superiorno na zemlji i potpuno izgubljeno u vasioni, bez većeg značaja kao celina i
apsolutno tragično u pojedincima.
Faust – čovek u zrelim godinama, izučio je pravo, medicinu i teologiju, i okružen dubokim
poštovanjem kao učitelj. Ipak, neposvećeni mogu da se dive, Vagner može da bude samozadovoljan,
ali Faust ima jasnu svest o sićušnosti znanja koje je ljudski rod dotle zadobio, i zato je duboko
nesrećen. Pitanje : šta li još sve skriva ogromna priroda, šta li još sve postoji u samom čoveku?
Pošto nema odgovora u nauci, on se okreće magiji. Ali, ni vasiona ni zemlja se ne daju cele
čoveku. Iza znaka Makrokozma : ćutanje, ovamo čovek ne prodire. Iza znaka Zemaljskog duha :
surova prikaza koja poništava svaku nadu govoreći da mu nije sličan, jer je određen za uže okvire.
Iako je spreman da umre, u Faustu crkvena zvona bude drugu stranu njegovog bića, isto tako silnu
kao i ona koja je okrenuta saznanju : neugasivu želju za životom, za uživanjem u poeziji ovog sveta
kakav da je.
Iz ove protivrečnosti svog bića, Faust vidi izlaz samo u akciji : u početku nije bila ni reč, ni
smisao, ni sila, već delo. Tako je određen trougao saznanje-strast-akcija u kome se nalazi ceo Faust.
Akcija dolazi na red tek u II delu tragedije; I deo je ispunjen saznanjem i strašću.
Mefistofel – zao duh, negator. Bog veruje da je čovek uvek svestan pravog puta, i da mu
udruživanje sa đavolom, koji podstiče na delanje, može poslužiti kao protivotrov za klonuće.
Prvi susret : Faust je gord, samouveren, neustrašiv, nadmoćan - Mefistofel, svodeći svoju
važnost na pravu meru, ističe rušenje kao element svoga bića i priznaje svoju veliku nemoć prema
velikom toku života.
Kasnije Faust jadikuje nad moćima koje nisu dorasle delu, slavi smrt kao pravi izlaz i proklinje sve
oko sebe – to je govor nekoga ko je slomljen očajanjem. Faust drži opelo bogu u sebi i miri se zauvek
sa ljudskim dimenzijama. Nepovratno nestaje njegova opojna lepota satkana iz titanskih protesta,
pitanja i htenja. ''Čovek poraste visoko iznad sebe samo kad se buni, kad traži, kad želi'' (V.Đ.).
Nemoguće je doživeti sav bol i sreću čovečanstva. Ipak, Faustu to u izvesnoj meri omogućuje
Mefistofel – delom Faustov dvojnik, delom inkarnacija nekih opšteljudskih moći podignutih na
nadljudski stepen. Sa svojom ledeno lucidnom inteligencijom, koja je sva usmerena samo u jednom
pravcu i koju ne pomućuje nikakva emocija, on je ne samo izvršilac Faustove volje, nego i njen
pokretač i gospodar.
Zato Faust često izgleda otsutno prisutan, kao posmatrač – tu i jeste njegova tragedija : on će
mnogo šta doživeti, ali ništa trajno i duboko. To je posebno naglašeno u I delu, od trenutka kad se
Mefistofel ruga tričavoj univerzitetskoj mudrosti, preko Lajpciga, gde Faust samo jednom progovara
(''Sad bih voleo da odem kud''), do Veštičje kuhinje, gde Faust čezne samo za lepim likom iz ogledala.

6. To je dovoljno za susret sa Margaretom, koji ispada utoliko značajniji ukoliko je sve drugo bez
vrednosti.
Pri prvom susretu sa Gretom, Faust je kao bludnik koji odmah želi da je ima. Ali zatim, u njenoj
sobi, obuzet je izuzetnom nežnošću, kojoj je potrebno da obuhvati sav život voljene. Vremenom, on će
joj se obratiti rečima najpotpunije predanosti. To je vrhunac i početak kraja, jer u ''Šumi i pećini''
Faust čitavim svojim držanjem (uprkos onome što kaže) pokazuje da joj se nije sav predao, da ona nije
sav njegov unutrašnji i spoljni svet, on ipak može da bude sam i zauzet čudesima u prirodi i u
sopstvenom srcu. U daljem toku radnje, on uzima sve, ne dajući ništa – bez otpora, nalik više na
utvaru nego na čoveka, on učestvuje u smrti Gretine majke i brata, a zatim je sasvim zaboravlja,
predajući se uživanjima u Valpurginoj noći. Na kraju, razdiran kajanjem i besom prema Mefistu, on
pokušava da je spase, a kad ona više ne može da nađe spas u bekstvu, on joj se ni tada ne predaje sav,
već dopušta da bude sam izbavljen.
Greta – i dok još ne voli, ona zna da mora voleti bez predaha i ostatka. Na ulepšavajućoj svetlosti
njene čežnje, mračni ponor Faustov ima izgled sjajne dubine, i ona se predaje sa željom da utone u
puno i trajno blaženstvo. Plaši se da mu ne preti opasnost od tako čudnog i hladnog druga kao što je
Mefistofel. Ona je spremna da Faustu ispuni svaku želju iako je svesna da je za njega već tako mnogo
učinila da više skoro i nema šta. I u najtežim trenucima – po smrti brata, ili u tamnici – sa njenih usana
ne silazi ni jedna jedina reč protiv voljenog čoveka. Tek na kraju, posle zle pojave Mefistofela, Greta
prvi i jedini put nalazi tešku reč : ''Sad si mi grozan samo''. Ali zato u poslednji uzvik, zazivajući ga,
ona unosi svu svoju dušu, svu svoju neiskazanu ljubav i sav svoj užasni bol.
To je kraj I dela – Gete je mogao ovde da ubije Fausta, ali se on opredelio za tragiku druge vrste :
da pruži svom junaku bezbrojne prilike za sticanje pameti i da ga u njegovoj dubokoj starosti dovede
do banalnog saznanja da je jedini izlaz za čoveka u ulepšavanju običnog zemaljskog života.
Sva ona lica gola i sa maskom, realna i fantastična, nemačka i antička, velikodostojnička i
sirotinjska, i sva mudrost koju Faust od njih čuje i do koje sam dolazi – sve to svedoči samo o
nemoći ljudskog duha, o sićušnosti ljudskog roda.
Na početku II dela, Faust kaže da je život samo ''šaren luk'' koji kratko traje. Gete je u tom luku
prikazao nejake stvarne ljude i simbole žuđenih ljudskih moći, alegorična i mitološka obličja, živa tela
koja moraju da postanu senke i mrtve senke koje žele da ponovo žive – svi oni se pojavljuju u
beskajnom nizu, potiskivani jedni od drugih, gube se iz vida, ali se uvek oseća njihova velika najezda i
otimanje da se u šarenom luku opet obelodane. Ovaj efekat izvanredne snage je dovoljan da iskupi
razvučenost II dela i groteskno ponemčavanje antike i pohelenjavanje Nemačke.
Homunkukus, Helena i Euforion – trio koji težinom svog nestanka dovodi Fausta do konačnog
pomirenja sa aktivnošću u zemaljskim okvirima. Homunkukus je nadmoćni proizvod ljudskog uma,
sposoban da otkriva tajne koje se ne daju Mefistofelesu. Helena je lepota van Mefistofelovog
domašaja, sa kojom Faust može da se veže mnogo dublje nego sa Gretom, ali i ona nestaje kada plod
njihove veze, Euforion, iščezne kao buktinja.
Helena – u središtu II dela. Faust pada u zanos pred njenom čudesnom lepotom. I u traganju za
njom i u njihovom ponovnom susretu, Faust pokazuje bezgraničnu odanost, koja se od njega nije
mogla očekivati. Forkijada i hor loše govore o ženama, Helena sama ne zna da li je žena, kraljica ili
žrtva – ali, za Fausta najveću draž ima upravo ta proverena lepota, i on odmah nalazi potpun sklad sa
njenom dušom. Bez nesporazuma i bez bola – sve do Euforionovog tragičnog kraja.
Ali, to je pozorišna sreća i pozorišni bol – sve je jedna sjajna predstava, dramatizovana bajka, u
kojoj glumci ne kazuju svoje nego tuđe emocije. To je Faustov veliki san, blistava igra njegove
fantazije. Hladnog srca za individualnu ljudsku lepotu u stvarnom svetu, i prazan zbog toga, on
svojim intelektualnim snagama priziva njima odgovarajuću lepotu : pomalo tipiziranu, opštu,
nedefinisanu, ovekovečenu mitom i literaturom, i zato nestvarnu.

7. Ova razonoda duha jedina je u stanju da dovede Faustove emocije do onog stepena do kojeg one
mogu da idu, tj. da budu samo daleka pratnja intelektualnom zanosu. Pritom, to je način da se Faust
potpuno oslobodi strasti.
U daljem toku tragedije, Faust je starački promišljen i mladalački aktivan. Van vlasti strasti i
iskušenja, sav se predaje stvaralaštvu na zemlji, unapređivanju ljudskog života. On želi samo da otme
zemlju od mora, da je pretvori u livade i da je nastani ljudima. Ako su čoveku nedostupne sve tajne
sveta, neka je bar sit i odeven. Faust i ovde zadržava suštinu svoje prirode – i dalje ostaje
hipertrofirana snaga intelekta pod kojom nestaje svaki emocionalniji odnos prema pojedinim
ličnostima. On – koji ne voli, i nikad nije voleo, nijednog živog čoveka – voli čovečanstvo.
Iako na samrti, Faust se ne predaje, i u njegovoj predsmrtnoj viziji javlja se pobedničko uzdizanje
čovečanstva nad stihijom prirode. ''Da, toj sam misli celim bićem predan, / to je zaključak mudrosti
svih : / slobode, k'o i života, samo taj je vredan / ko svagda mora da osvaja njih.'' ... ''Takav bi vrvež
hteo da sagledan tu, / sa slobodnim pukom na slobodnom tlu. / Tome bih smeo reći trenu : / O, tako
lep si! Stani, drag!''. Umire, i anđeli mu spasavaju dušu od đavola, i, uz blagu Gretinu pomoć,
naseljavaju je u carstvu nebeskom.
''Patnje mladog Vertera'' :
Iz predgovora Mire Đorđević :
1774.g. – prvi Geteov roman, najtraženiji, najsenzacionalniji uspeh Geteov, a verovatno i prvi
evropski bestseller.
Skandalozan karakter – shvaćen kao veličanje suicidnog čina.
Neobuzdana strast pobunjene individualnosti.
Gete se ljutio, jer publika čita ''Vertera'' kao autentični, Geteov ''romantični dnevnik''. Ali, prisutna
je Geteova ljubavna čežnja za Šarlotom Buf.
Individualni bol koji postaje Weltschmerz.
Recepcija rezultira ''verterizmom'' – sentimentalnom modom vemena; kulturološki fenomen.
Gete inspirisan učmalom atmosferom provincije.
Gete o Verteru : (u razgovorima sa Ekermanom) : ''Verter je značio događaj samim tim što se
pojavio, a ne zato što se pojavio u određeno vreme : u svakom vremenu ima toliko neizrečenog bola,
potajnog nezadovoljstva, prezasićenosti životom, u pojedincu toliko nesređenih odnosa sa svetom,
sukoba njegove prirode sa građanskim institucijama''.
Sentimentalno-buntovni duh Rusoa.
Neskrivena težnja za povratkom u okrilje elementarne prirode – Osijan.
Epistolarna forma : neprikosnoveni medij spontanog izražavanja osećanja i samorefleksije.
Tradicionalna epistolarna forma prepiske – Ruso, Ričardson.
Gete – to nije tok svetske kulture, već životni tok svakog pojedinca koji treba da nauči da sa
svojim urođenim, slobodnim, prirodnim smislom snađe i prilagodi. Bilo bi zlo kad svako bar jednom u
životu ne bi mogao da kaže da mu se čini da je ''Verter'' pisan samo za njega.
Nipodaštavanje društvenih konvencija, osujećenje institucije braka – stavlja Vertera na crnu listu
zabranjenih knjiga – motiv samoubistva : tabuiran na religioznom i prezren na društvenom planu, kao
smrtni greh.
Ogromna popularnost. Verterizam kao moda – oblačenje, govor i ponašanje.
Skeptičke i negatorske reakcije starih nemačkih prosvetitelja – Lesinga, Vilanda...

8. O ''Patnjama mladog Vertera'' :
Šiler (1794) : u ''Verteru'' je skupljeno sve što pothranjuje sentimentalni karakter : sanjalački
nesrećna ljubav, osećanost prema prirodi, religiozni osećaji, filozofsko-kontemplativni duh i sumorni,
beskrajni, melanholični svet Osijana. Prema ovom je stvarnost slabo naklonjena, čak neprijateljska.
Sve što dolazi izvana ujedinjuje se da bi mučenika vratilo u svet njegovog ideala. Nema spasa iz tog
kruga.
Hegel (1826) : nesigurnost karaktera preobrazila se u unutrašnju slabost sentimentalnosti. Verter –
izrazito patološki karakter, bez snage da se izdigne iznad ćudljivosti svoje prirode. Ono zbog čega je
interesantan : strast i lepota osećanja, bratimljenje sa prirodom u procesu obrazovanja, mekoća duše.
H.Hajne (1835) : prva publika ''Vertera'' nije osetija njegovu pravu osećajnost – masu je privlačilo
ili odbijalo samo potresno, interesantno činjenično stanje. Knjiga se čitala zbog pucnjave, dok su je
drugi opet kritikovali zbog pucnjave. Ali, postoji još jedna bitna komponenta : priča o tome kako je
mladi Verter izbačen iz društva visokog plemstva. Da se pojavio u naše vreme, taj deo knjige bi
mnogo više uzbudio duhove nego čitava ova pucnjava.
Engels (1846-7) : zapomaganje jednog zanesenog plačljivka nad jazom između građanske
stvarnosti i građanskih iluzija o stvarnosti i malodušni uzdah proizašao iz nedostatka elementarnog
iskustva, označava se kao bitna kritika društva. Revolucija se ovde ostvaruje jedino u patnji mladog
Vertera. Giljotina na poprištu revolucije samo je bledi plagijat Verterovog pištolja.
Rolan Bart (1977) : Verterova pisma – istovremeno događaji svog života i posledice strasti.
Literatura upravlja mešavinom jednog i drugog. Kad vodim dnevnik o samom sebi, pitanje je da li se
tu radi stvarno o događajima. Događaji ljubavnog života su površni, teško se mogu fiksirati. Samo bi
neko drugi mogao napisati moj roman.
H.Markuze (1977) : dvostruko determinisano samoubistvo : 1.- zaljubljeni uviđa nemogućnost
svoje ljubavi, 2.- građanin uviđa prezir plemstva. Klasni sadržaj oštro artikulisan : Lesingova
''Emilija Galoti'', tragedija revolucionarnog građanstva, leži otvorena na stolu samoubice. ...... U
sudbini zaljubljenih imamo privatizaciju društvenog, introverzaciju realnosti, idealizaciju ljubavi i
smrti. Kritična snaga izbija u toj sublimiranoj formi : subjektivnost i introvertnost otvaraju jednu novu
dimenziju u sistemu robne razmene, sistemu u kojem se ljudi s naporom nose sa tim društvom, vraćaju
se samom sebi, sami sebe uništavaju. Fikcija stvara svoju realnost.

9. F.Martini :
1772. – pri carevinskom sudu u Veclaru. Upoznaje Šarlotu Buf, verenicu sekretara poslanstva.
Nastaju ''Patnje mladog Vertera'', koje je 1774.g. napisao za 3 meseca. Vest o samoubistvu veclarskog
pravnika Jerusalema takođe doprinosi ''Verteru''.
Pesnička tvorevina kao ispovest koja oslobađa. Oblik epistolarnog romana u labavom sklopu, kao
lično ispovedanje uporediv je sa dnevnikom. Mučna opreka strasti i stvarnosti, preobilja duše i prinude
okolnosti, i premučna opijenost osećanja i ljubavi – razlog za Verterovo ubistvo.
Obelodanjena kob preterane subjektivističke osećajnosti – boljka vremena koje se previše zanosilo
osećanjima, a razvilo iz prosvetljenog pijetizma. Zaljubljeni koji u samouživanju svoje unutrašnje
beskrajosti gubi snagu i volju, koji se ne slaže sa svetom i bespomoćno tone u raspoloženje svog Ja.
Uzaludno bežanje u Homerovu idilu i naivnost – Verteru ne preostaje ništa do puta u smrt.
Uprkos epistolarnim romanima Ričardsona, Rusoa, Sofije fon Laroš, ''Verter'' je značio nešto
novo. Roman stvoren daleko od svake tradicije. Prvi put takvo iskustvo due koja stvara iz sebe, ovako
kobna i žarka silina osećanja. Mlada generacija – duboko pogođena, a starija (Lesing, Kant i dr.)
zadržava odbojan stav. Gete sada u žarištu književnog života, evropska slava.
Oblikovanje religijskog osećanja – Spinoza – deus sine natura (bog u prirodi, priroda u bogu).
1775.g. – vojvoda Karl August poziva ga u Vajmar – prestonica malenog, siromašnog vojvodstva.
1776.g. – postaje tajni savetnik. 1779.g. – član vlade. 1782.g. – dobija plemstvo, i od tada
upravlja celokupnim državnim finansijama. Reorganizacija univerziteta u Jeni.
Paleontologija, anatomija, minerologija, botanika...
Šarlota fon Štajn (upoznaje je 1785.) – otmena dama, ideal čiste čovečnosti i duhovnog plemstva.
''Pra-Faust'' – pronađen tek 1887.; II deo ''Fausta'' završen 1831. – objavljen po Geteovoj smrti.
''Ifigenija na Tauridi'' : 1779.g. prozna verzija, 1780.g. zamenjena slobodnim jambom, 1786.g.
uz Herderovu pomoć pretvorena u petostopni jamb, 1786.g. konačni oblik u Rimu. Božanstvo se diže
iz čovekove duše. Siromašna spoljnim zbivanjima, pounutarnjena. Neponovljiva vera u čovečnost.
1788-1790.g. – Rimske elegije.
1796-97 – idila ''Herman i Doroteja''.
1777.g. – ''Pozorišno poslanje V.M.'' – autobiografski roman.
1794.g. – ''Godine učenja V.M.''.
1805.g. – esej o Vinkelmanu – klasika kao najviša zrelost zemljskog savršenstva. Pobuna protiv
mlade romantičarske generacije.
1809.g. – ''Izborna srodnost'' – tragički roman iz novelističkih početaka. ''Srce koje se plaši od
ozdravljenja''. U braku – sređeni svet morala, koga razara elementarna prirodna snaga ljubavi. Naslov -
pojam preuzet iz hemije (prirodna, demonski mistična moć). Šarlota se odriče ljubavi, u zreloj svesti
se pokazuje pokorna nadličnoj zakonitosti braka, koji oličava i organski svetski poredak. Eduard, njen
suprug, podleže nagonima. Otilija se potčinjava bez krivice prinudi najskrivenijih kutaka srca, ispašta,
pogođena okrutnošću kobi, u besprimerenom odricanju kao svetica; spokojno ide u susret smrti –
bezgrešno-grešna žrtva. Tajne niti sudbine date u simbolu. Dodirne tačke sa romantičarskom
filozofijom prirode, Šeling o Duši svemira (1775) : ''Priroda je vidljivi duh, duh je nevidljiva priroda''.
1805.g. – umire Šiler. Težak udarac za Getea. Posle toga, Gete će se, uprkos suprotnostima, sa
izvesnim simpatijama približiti romantičarima. Prirodna nauka kao ispovedanje vere.
1808.g. – zove ga Napoleon u Pariz. ..... Počinje da sebe gleda istorijski, samosvest o rangu.
Građanin sveta, nije voleo jednostranost narodnjačkog (romantičarskog) nacionalizma. Ali, ne uspeva
da se odupre do kraja silno nabujalom nacionalnom oduševljenju.
Ponovo u njemu oživljavaju mladalački Herderovi podsticaji. Otkriće veličinu domaće
srednjovekovne umetnosti. Okretanje hebrejstvu, orijentalnom, kineskoj književnosti, Indiji (Herder).
1819.g. – ''Zapadno-istočni divan'', 12 knjiga. Religiozni mitovi i simboli.
1807-1821.g. – ''Godinje lutanja V.M.''. Sam V.M. se potiskuje u pozadinu – u prvi plan izbija
pedagogija. Slobodan oblik. Ne pojedinac, već delatna zajednica ljudi.

10. G.Lukacs – ''Gete i njegovo doba'' :
Puškin : ''Faust je Ilijada modernog doba''. Gete je nazvao ovo delo inkomensurabilnim. Gete
prikazuje sudbinu jednog čoveka, a ipak je sadržaj pesničkog dela sudbina celog čovečanstva.
Završetak II dela Fausta pada kad izlazi Balzakova ''Šarginska koža''.
Već je mladi Gete osetio Fausta kao svetsku poemu. Proces obrade, koji teče paralelno sa
Geteovim životom, sa sve većim iskustvom, u isto vreme je i radikalni preobražaj. Prvobitno, nije
postojao jedinstveni plan Fausta – samo su pojedine scene nastale i poređane.
Legenda – kao osnovna podloga. Ali, ta legenda nije čista fantazija, to je osobena i samostalno
razvijanje samosvesti nacionalnog života, pa i života čovečanstva uopšte.
Mladom Geteu omiljeni popularni mitovi – Večni Jevrejin, Prometej, Faust, ili istorijski likovi
oko kojih je poradila narodna predaja – Muhamed, Cezar, Gec.
Realna nezrelost građanske revolucije, iako se Nemačka po prvi put budi u duhovnom životu
(posle reformacije i seljačkog rata).
Inventivni instinkt mladog Getea – osećao aktuelnost u visokom(?) smislu, svoja dela vezuje za
legendu i za prošlost koja je napola legenda.
U Nemačkoj mladog Getea nisu postojale ni u začetku one plebejske mase koje predvode
demokratsku revoluciju protiv buržoazije u Engleskoj i Francuskoj. On odbija revoluciju uopšte,
posebno revoluciju seljačkih masa, iako ima tople simpatije za ugnjetani narod. Istinsko razumevanje
za herojski otpor pojedinca. Ali, to je revolucionarni pogled odozgo. Pobunjeni narod on gleda kao
''snažnog, ali zlog(?) momka''.
Legenda ga prisiljava na univerzalna pitanja. Veliki i mali svet, javni i individualni život. Tek se
posle ispostavlja, u kasnijoj obradi ( I i IV čin II dela) da taj javni svet nije nikakav drugi do onaj
dvorski iz ''Geca''.
Osnovna pitanja : 1.- problem spoznaje prirode.
2.- problem odnosa spoznaje i prakse.
3.- problem spoznaje uopšte.
Već legenda postavlja ove probleme, ali iskrivljeno. Luteranci, oduševljene pristalice reformacije,
obrađuju renesansnu legendu – tragičke konflikte bezgraničnih težnji čoveka, oslobođenog
srednjovekovne stege, za sveznanjem, za neograničenom aktivnošću, za neograničenim životnim
uživanjem, sa stanovišta koje u tome vidi religioznu grešnost (daju u Faustu primer koji plaši).
I – Marloova obrada : nedovoljno pesnički i idejno jak da uspostavi izvornu dubinu legende;
zapinjao i spoljnim, čarobnjačkim, šarlatanskim, magično-mističnim obradama...
II – Lesing : menja radikalno plan legende, u smislu procvata prosvetiteljstva : iskušenje koje
vodi u zlo postaje goli privid. Odnos spoznaje i života u krajnjoj liniji je neproblematičan.
III – Gete : neposredan stav prema legendi. Manje kritičan od Lesinga, u prosvetiteljskim idejama.
Inventivnije gledanje na zlo – na njegovu protivrečnu ulogu u društvu.
Mladi Gete i Herder – nosioci prvih prelaza ka idealističkoj dijalektici. Haman (početak
dijalektike) – concidentiae oppositorum (podudaranje suprotnosti). Protivrečnost – osnova života i
saznanja. Protivrečnost je u centru života i spoznaje, kao i da je povezano sa istorizacijom celokupnog
životnog procesa. Razvoj u prirodi i društvu postaje centralni problem.
Gete obnavlja duh renesanse, prvobitni idejni smisao prekriven luteranskom obradom. To je u
duhu težnje epohe za dijalektičkim mišljenjem. Gete celog života radi na Faustu, gde izgrađuje novi
pogled na svet.
Problem spoznaje – scena sa Zemaljskim duhom. To je glavni deo sadržaj Pra-Fausta.
Težnja ka dijaleketičkom mišljenju, najpre se oštro sukobi sa metaforičkim mišljenjem.
Gete // Faust. Faust prelazi taj put mnogo radikalnije od Getea. Iz tog radikalizma razvija se
tragika scene sa Zemaljskim duhom.

11. Čežnja F. i mladog G. : filozofska priroda koja vodi ka punom saživljavanju sa uzburkanošću u
prirodi, koja vodi van okvira kontemplativnog, hladno-objektivnog, koja ukida nepovezanost spoznaje
o prirodi sa ljudskom praksom. (''Gde, prirodo beskrajna, da te hvatam ja?''). Tada Faust zove
Zemaljskog duha. Ali – tragički ponor. Faust se oseća beskrajno bliskim Zemaljskom duhu, a ovaj ga
smrskava rečima : ''Ti ličiš duhu koga shvataš / ne meni!''.
Istovremeno – mladalačka obrada tragičkog konflikta između muža i žene u tragediji ''Grethen''.
Ona preovladava u Pra-Faustu.
Prafaust : na kraju, iznad Grethen, odjekuju samo reči Mefista : Osuđena je.
Faust : u poslednjoj verziji 1808. – stiže odgovor odozgo : Spasena je.
Vajmarski period i putovanja po Italiji (gde je pobegao, pošto nije uspeo da svoj pogled na svet
pretvori u političku delatnost) donose Geteu poimanje prirode kao jedinstvenog razvojnog procesa.
Poslednji princip za Getea nije više tragičnost, on vidi svetski razvoj kako pobedonosno prelazi
kroz pojedine tragedije.
1808.g. – fragment ''Šuma i pećina'' : Faust beži u prirodu i nalazi drugačiji odgovor na pitanje
Zemaljskom duhu : Geteovo novo shvatanje......... ''Ti mi nisi uzalud / ukazao svoj plamen lik / u
baštinu mi dao prirodu / i snagu da je osećam, uživam.../ ... dublji pogled meni poklanjaš / u njene
grudi, k'o u grudi druga...''. - Geteovo bavljenje prirodnim naukama.
Nova etapa : doživljaj propasti francuske revolucije (skandal sa ogrlicom 1785.g., Gete razotkriva
korupciju francuskog vladajućeg gornjeg sloja). Odbio plebejske tendencije u građanskoj revoluciji u
Francuskoj. Ali, sa simpatijom gleda na novo građansko društvo posle revolucije. Veličanje
Napoleona. Staje na stranu Napoleona čak i kad je ovaj porobio Nemačku.
Delimično razilaženje sa aktuelnom filozofijom u Nemačkoj (posle putovanja po Italiji) : Kant i
Fihte – subjektivni idealisti, ali simpatije za Šelingovu Naturfilosophie (objektivni idealizam) i
dalekosežne paralele sa objektivnom dijalktikom Hegela.
Uticaj, na Getea, celokupnog procesa nove objektivne dijalektike. Prekid sa mladalačkim
tendencijama (Herder...). Ali, sa Prosvetiteljstvom on nikada ne prekida.
Njegova filozofija je prerastanje prosvetiteljskog gledanja u dijalektiku, sa ostacima
Prosvetiteljstva. On je živi most koji lično prenosi ideologiju 18.v. u ideologiju 19.v. (Monteskje,
Volter, Didro, Ruso – Hegel i Balzak).
Tragedija Grethen prestaje da bude središte. Ona postaje presudna tragična etapa na životnom putu
Faustovom, na putu razvoja čovečanstva. Tada nastaje ''Prolog na nebu'' (1806) – velika borba dobra i
zla u sudbini pojedinca.
1816.g. – rad na II delu. Epizoda ''Helena''.
I deo : životna naslada, II deo : uživanje u radu i uživanje u stvaranju.
Ali, bila je potrebna celokupna perspektiva istorije od francuske revolucije do restauracije,
posledica kapitalističkog razvoja, pa da jasno formuliše to uživanje u radu i stvaranju.
Drama ljudskog roda :
Fragment iz 1790.g. – dijalog Fausta i Mefista.
''Ono što je dosuđeno celom čovečanstvu hoću da uživam u sebi samome / ... da skupim u svojim
grudima celo ljudsko blagostanje i ljudski bol / pa da tako proširim svoje sopstveno biće i u njemu
obuhvatim biće celog čovečanstva, i da kao i ono, na kraju sam propadnem.''
U središtu – individua, čiji doživljaji, sudbina i razvoj treba da predstavljaju u isto vreme, tok i
sudbinu celog roda.
1807.g. - Hegel – završena ''Fenomenologija duha'', kad i I deo Fausta.
Kant i Fihte – misao o istoriji koja se javlja, skraćena, u individui.
Šeling – istorijski proces u prirodi i društvu je ''odiseja duha'', kao povratak sebi samome.

12. Tema ''Fausta'' : kako nastaju u pojedincu snage njegove vrste, kako se razvijaju, koje prepreke
savladavaju, kakve sudbine doživljuju, kako deluje na čoveka priroda i istorijsko-socijalni oblik sveta
kao stvarnost koja je nezavisna od čoveka.
Individua – neposredno vidljivi nosilac prikazanog procesa.
Sudbina vrste – abrevijatura u individualnom.
Usklađivanje individue i vrste. Gete polazi od individue, a svaki sledeći korak mora se obistiniti
sa tog gledišta, inače se kida celina pojedinačnog lika.
Ali, dijalektički tok unutar pojedinih razvojnih stadijuma, njen redosled, preskočene suvišne i
razumljive međuetape, taj dijalektički tok izlazi iz okvira individue i nosi svoju istinu u istorijsko-socijalnom
i antropološkom razvoju same vrste.
Dijalektička pojava dvojnosti, ujedno celovitosti individue i vrste, koja prerađena u umetničko
organsko jedinstvo potiče fantastičnost kompozicije radnje.
Gete naziva Fausta tragedijom. Ali, on je i ukidanje tragičkog.
Individualna Faustova sudbina obuhvata više tragedija (Zemni duh, Grethen, Helena, kraj), ali u
razvojnom toku vrste svaka od tih tragedija je samo prolazni stadijum.
Gete : ''neizmenjivo mi izgleda sasvim apsurdno, stoga me ne interesuje sasvim tragičan slučaj''.
Gete i Hegel : put vrste je netragičan, ali on vodi kroz bezbroj objektivno nužnih, individualnih
tragedija; (u smislu Prosvetiteljstva) : ljudski rod se može bezgranično usavršavati kad se jednom
oslobodio srednjovekovnih okova.
Individualna sudbina – Gete : čovek mora da propadne. Kad je izveo svoju misiju, on više ovde,
na Zemlji, nije potreban.
Sudbina vrste – ali, u borbi, u propasti posebnog, ostvaruje se opšte.
Indikativna scena sa Arijelom, na početku II dela : nadindividualno, nadmoralno izdizanje vrste
iznad individualne sudbine. Tu počinje obrada ''velikog sveta uživanja u radu i stvaranju''.
Fantastično prikazivanje Fausta odgovara istoriji, legendi.
Gete : I deo – sasvim subjektivan.
II deo – viši, širi, svetliji, manje strastan svet.
Objektivitet velikog sveta – realan pandan radnjama individue fausta. Pored sadržajne istorijske
istine, sve prožeto fantastikom. Avetinjska stvarnost.
I deo – drama u obliku balade, u stilu Sturm und dranga.
II deo – dramski element reflektivan.
+
Kritika tumačenja po kojem se nemačko prosvetiteljstvo i Sturm und Drang odnose kao
suprotnosti, isključuju se. Ta ''literarna legenda'' potiče od Mme de Stal i njene knjige o Nemačkoj.
Istorija književnosti prisiljena je da prizna Rusoa i Ričardsona za literarne preteče Vertera.
Lukač tvrdi da je tek sa Verterom postala jasna vodeća uloga nemačkog Prosvetiteljstva.
Legenda koju su stvorili buržoaski reakcionari pravi veštačke, metafizičke podele Prosvetiteljstva
(razum) i Sturm&Dranga (revolt osećanja, nagona, protiv tiranije razuma).
To je pokušaj suprotstavljanja ideološkog preimućstva buržoazije 19.v., koja više nije
revolucionarna ideologija revolucionarnog perioda – hoće da se dokaže da je ona ''konkretnija'', da
uzima u obzir i ''raspoloženja''...
U biti, problem je sasvim drugačiji : Lesing (prosvetiteljstvo) se bori protiv teorije i prakse
Korneja baš zbog toga što se Kornej ne osvrće na ljudsku dušu, na čovečju osećajnost, da pruža mrtve
racionalističke konstrukcije sputan dvorsko-plemićkim konvencijama vremena.
Prosvetiteljstvo = ideološki odraz protivrečnosti građanske revolucije.
Stvaranje mladog Getea nastavlja liniju Rusoa.

13. Politička rascepkanost i razjedinjenost Nemačke, ali ta protivrečja gr.društva (daju?) najbolja
ostvarenja u nemačkoj građanskoj književnosti : Lesing – ''Emilija Galoti'', Šiler – ''Razbojnici'',
''Spletka i ljubav''.
Doduše, mladi Gete nije revolucionar ni u smislu Šilera, ali u središtu ''Vertera'' stoji veliki
problem građanskog revolucionarnog humanizma, problem dubokog i svestranog razvoja ljudske
ličnosti. Gete shvata suprotnost između pojedinca i građanskog društva u odnosu prema
polufederalnom sitnom apsolutizmu Nemačke u svoje doba, kao i u onosu prema građanskom društvu
uopšte – protiv konkretnih formi tlačenja i zakržljavanja ljudskog lika.
Dakle : 1.- Gete vidi neposrednu prepreku usavršavanju čoveka u feudalnoj razbijenosti, u
činjenici da među feudalnim staležima postoji odstojanje – taj društveni poredak
kritikuje sa gorkom satirom.
2.- ujedno, on uviđa da to isto građansko društvo i samo stavlja prepreke tom
usavršavanju ličnosti, koje propagira. Isti zakoni, institucije koje služe
usavršavanju ličnosti u nekom klasnom smislu buržoazije, koje donose slobodu
laisser faire, u isti mah su dželati ličnosti koja se istinski usavršava. Kapitalistička
podela rada podređuje ujedno čoveka, komada i pretvara njegovu ličnost u
beživotnu specijalnost.
Centralni problem : jedinstveno i sveobuhvatno usavršavanje čoveka (kao?) ličnosti.
Gete i Verter – neprijatelji pravila (u etičkom i estetskom smislu). Ali, bespravičnost znači
obožavanje Homera, Lesinga, Goldsmita, Klopštoka.
Protiv pravila etike : građanski razvoj traži, umesto staleških i lokalnih privilegija, jedinstvene
nacionalne pravne sisteme. Ali, individua koja deluje u tom društvu, priznaje ovaj sistem pravila u
opštem smislu, ali u konkretnom slučaju neprekidno dolazi u sukob sa tim principima.
Sluga koji ubija suparnika – tragični pandan Verterovom samoubistvu.
Stari Gete (raspravljajući o Verteru) : pobunjeničko-revolucionarni karakter ispoljen u traženju
moralnog prava na samoubistvo.
U razgovoru Vertera i Alberta (mirnog građanina), koji osporava to pravo : Verter - ''Narod koji
ječi pod nesnosnim jarmom tiranina, smeš li ga nazvati slabim, ako najzad uzavre i kida svoje lance?''.
Narodski karakter Verterovih stremljenja : Verter pribegava prirodi - narodu koji beži od mrtve
izobličenosti plemićkog društva.
1.- pobeda građanske revolucije – svetski uspeh Vertera.
2.- umetnička osnova tog uspeha – Verter znači vezivanje realističkih tendencija 18.v. i linije
Ričardson-Ruso-Gete.
Preuzima od njih tematiku : osećajna toplina građanske svakidašnjice. Tu crta konture novog
čoveka.
Ruso - spoljni svet se rasplinjuje u subjektivnom raspoloženju.
Mladi Gete - objektivno jasan način uobličavanja spoljnog sveta društva i prirode.
Tehnički (formalno) – Verter je vrhunac subjektivnih tendencija 18.v. Ali, taj subjektivizam je
adekvatni umetnički izraz humanističke pobune.
Verterova tragedija – tragedija građanskog humanizma; nerešiv konflikt slobodnog i svastranog
razvoja ličnosti sa građanskim društvom.
To je jedan od najvećih ljubavnih romana, ali Gete tu uvodi i sve probleme borbe za razvoj
ličnosti.
Verterova ljubav prema Loti – izraz narodskih, antifeudalnih životnih tendencija junakovih.
Nerešiv konflikt u ljubavi tera ga u praktičan život, uzima mesto u poslanstvu. Pokušaj propada
zbog ograda koje diže plemićko društvo između sebe i građanina.
Napoleon je obožavao Vertera (nosio ga u pohod na Egipat) : on prigovara Geteu što je u tu
ljubavnu tragediju uneo građanski konflikt. Ali, to je zato što Napoleo nije uvideo ovo opšte značenje
tragičkog.

14. Lota – građanka, koja se instinktivno drži braka sa vrednim, uglednim čovekom. Unutrašnje
protivrečje građanskog braka : ekonomsko-socijalno postojanje braka u nerešivoj je suprotnosti sa
individualnom ljubavlju.
Stari Gete o bezvremenom karakteru Vertera : Lukač tvrdi da on ne preteruje. On prećutkuje da je
taj individualni konflikt upravo konflikt između ličnosti i društva unutar građanskog društva.
Verter strada tragično jer ne pristaje na kompromis. – tu je ta blistava lepota. On propada u svitanje
herojskih iluzija humanizma pre francuske revolucije.
V stilskih pitanja - kraj ''umetničkog perioda'' :
''Faust'' i estetski ''inkomensurabilan''. Ni drama, ni epos, spaja i jedno i drugo.
Gete : Šiler : epika (sve događaje izlaže kao prošle)
dramatika (sve događaje izlaže kao sadašnje).
Dramatski princip u kompoziciji, a epski karakter celine. Pojedinačne epizode (scene) su svetovi
koji postoje odvojeno, sami za sebe (Bleksberg, Skupština, Maskarada, Papirni novac, Laboratorija,
Klasična Valpurgina noć, Helena...), u celini, malo se tiču jedni drugih. Celina ostaje uvek
inkomensurabilna.
Šiler : obeležje epskog je da su mu delovi samostalni.
Gete o tragediji : tipične faze u razvoju čovečanstva su niz tragedija, ali celokupnost i totalitet
vrste nisu tragični.
Zato je takav pogled na svet oblikovan najbolje u epsko-dramskom obliku – uzajamno dijalektičko
prožimanje oba principa.
Zato moderna drama sve više prelazi u roman.
Balzak – u dramskom elementu sve više gleda važnu razliku između novog romana i romana 18.v.
Zato je Gete preteča.
Geteovom smrću završava se ''umetnički period''.
Gete vidi u ''romantizmu'' tendencije te nove, prema umetnosti neprijateljske zbrke u osećanjima i
u umetnosti.
Kod Getea iskrenost uvek važnija od savršenstva oblika.
Tema Fausta : spasenje srži čoveka, kroz žrtvovanje pojedinačne tragedije.
Gete poslednji brani estetska pravila ''umetničkog perioda''. Lepota koja proizilazi iz umetničke
celine, koja ne podrazumeva slepo pridržavanje antici, već i upliv varvarstva u delo (Gete i Šiler),
varvarizovanje ...... lepršavi lirski lakonizam, razvijanje scenske dramatike iz baladnih elemenata –
polaženje od predmeta prikazivanja, a ne od subjekta (kao su radili diletanti – romantičari). Stvara
završnu veliku umetnost, dok se kasnije realisti herojski(?) bacaju u novu stvarnost.
Alegorijski element – Geteova koncepcija alegorije je pesnički iskrena, uvek prevazilazi normalni,
čisti pojam tog oblika alegorije.
Gete : moji likovi ne znače više od onoga što kazuju.

15. ''Godine učenja Vilhelma Majstera'' (pogovor Mirka Krivokapića) :
1777.g. – prve beleške o novom romanu : ''Pozorišno poslanje Vilhelma Majstera''. Do 1785.g.
završeno prvih 6 knjiga. 1794.g. – Gete iz temelja menja prvobitan tekst i dodaje 2 poglavlja. Roman
je objavljen u 4 knjige, 1795.-96.g. – pod naslovom ''Godine učenja Vilhelma Majstera''.
Promena se ogleda u funkciji pozorišta u životu glavnog junaka, koji po prvoj veziji, kao mlad i
obdaren pisac, vidi u pozorištu životni cilj i postaje režiser. Za pesnike pokreta Sturm&Drang (od
sredine 70-ih do sredine 80-ih g.), pozorište je stajalo u središtu duhovnog interesovanja, ali je pri
kraju veka izgubilo svoj reprezentativan karakter. Vilhelm Majster predstavlja jednu generaciju koja,
pod uticajem Lajbnica, Šaftasberija i Rusoa, nije više spremana da se povinuje zatečenim
nadindividualnim formama, i koja, stavljajući akcenat na individualnost, traži svoje mesto u društvu.
Velhelmove reči : ''da sebe ličn, takvog kakav sam, sam obrazujem, to mi je bila mutna želja još od
rane mladosti'' – karakteristične za takvo shvatanje, i čine srž romana.
Na putu ka proklamovanom cilju, Gete svog junaka suočava na različitim stupnjevima njegovog
razvoja sa reprezentativnim oblicima društvene stvarnosti. Vilhelm kao ideal ima humanistički
univerzalno obrazovanog čoveka – i zato ne polazi od nauke već od pozorišta. Vrhunac bavljenja
pozorištem je Vilhelmov doživljaj Šekspira – time je posebno naglašena aktuelnost romana.
Još jedan značaj pozorišta za Vilhelma : to je mesto gde se nivelišu klasne razlike. Vilhelm ima
sklonost ka harmoničnom razvoju prirode koje mu nije dato rođenjem – u Nemačkoj je samo plemiću
omogućeno izvesno opšte, lično obrazovanje.
Iako u 18.v. umetnost, a ne crkva, može da odgovori na egzistencijalna pitanja čoveka, religiozni
aspekt je sastavni deo duhovnog horizonta građanske inteligencije. Uticaj pijetizma – Vilhelm ga
upoznaje u ''Traktatu jedne lepe duše'', usvaja njegovu strogost i metodičnost u vođenju života, ali ne i
njegovu asketičnost. To je neophodna, ali prolazna faza Vilhelmovog puta.
Pod okriljem društva, koje objedinjuje etičke i estetske norme, ali i praktičnu delatnost, Vilhelmov
ideal univerzalnog obrazovanja će pretpeti izvesne korekcije. Vilhelm uviđa neophodnost usmerenosti
prema nekom pozivu, postaje punopravan član socijalne zajednice.
Gete Ekermanu (1825.g.) : ''S pravom se kaže da je poželjno da se sve čovekove sile u isti mah
kultivišu i da je to nešto najizvrsnije. Ali čovek nije za tako nešto rođen i svaki pojedinac mora
zapravo sebe vaspitavati kao posebno biće, ali ipak pokušati da dođe do nekog poimanja o tome šta su
sva bića zajedno''.
Šiler ima značajan udeo u koncepciji romana : ''Mirno i duboko, jasno, pa ipak neshvatljivo kao
priroda, tako deluje i tako stoji tu; sve, čak i najsitnija uzgredna crta, pokazuju lepu ujednačenost
duše, iz koje je sve poteklo.''
Šlegel – naziva francusku revoluciju, Fihteovu filozofiju i ''Vilhelma Majstera'' najvećim
tendencijama tog doba.
Novalis – bespoštedna kritika, roman odudara od njegove koncepcije ''magičnog realizma'' i on ga
je proglasio za nepoetski u najvišem smislu; sav okrenut ekonomskim problemima, roman je zapravo
''satira na poeziju''.

16. B.Živojinović – predgovor Geteovim ''Pesmama'' :
Geteovo lirsko delo - gotovo bez premca u istoriji poezije u pogledu raznovrsnosti tema i bogatstva
oblika. Kod Getea se svaki doživljaj, bilo da je pretočen kroz razum ili kroz osćajni deo bića, muzički
izlivao u potpun poseban tonalitet, koji nije samo uzgredni pratilac, već i suština i cilj pesme. Gete se
ogledao i u tonu narodne pesme i u himnama slobodnog stiha, u stancama i sonetu, u aleksandrincu i
endekasilabu, heksametru i pentametru, srpskom troheju i raznim vrstama kratkog stiha, sve do
sasvim svojevrsnih oblika pesme u kojima se raznolike strofe i različiti metri spajaju u potpun
izražajni sklad.
Različite stilske faze : pošavši od rokokoa, Gete ubrzo stiže do potpuno ličnog izraza u stilu
narodne pesme, a zatim i do prvog vrhunca u ljubavnim pesmama upućenim Frederiki Brion i velikim
himnama iz 70-ih g. Opisana predmetnost, dikcija i kompozicija pesme su izraz navrlosti, bujnosti i
užarenosti perioda Sturm&Drang. Kasnije, u Vajmaru, dolazi do smirivanja i prečišćavanja izraza.
Posle 1786.g. dolazi do prodora u svet klasike, antički metri se ispunjavaju novom čulnom sadržinom,
bilo da govore o ljubavi (''Rimske elegije'') ili o društvenim pitanjima (''Venecijanski epigrami'').
Poznanstvo sa Šilerom dovodi do drugog Geteovog velikog ostvarenja klasične faze : velikih balada.
Početkom 19.v. preovlađuju pesme sa filozofskom sadržinom, posvećene filozofiji prirode.
Istovremeno – više tematski i tonski nego formalno – počinje da se oseća uticaj romantike. Tome se
pridružuje i zanimalje za orijentalnu liriku. Aforistički oblik, započet još ''Venecijanskim epigramima''
i ''Ksenijama'' (u saradnji sa Šilerom), pa nastavljen u ''Poslovicama i stihovima'', vrlo obilno je
zastupljen u ''Pitomim ksenijama'' (od 1815.). Poslednja decenija života – obeležena stilizacijom i
sputanošću izraza. Posebno se ističu tri pesme objedinjene kao ''Trilogija strasti'' (1823-24.) i ciklus
''Kinesko-nemačka godišnja i dnevna doba'' (1827.).
Ti stilski periodi nisu oštro razgraničeni niti suprotstavljeni. Gete svoju univerzalnost ne ostvaruje
samo sukcesivno u vremenu, nego sinhrono i simultano. A i u onim godinama ili vremenskim
odsecima koji su jače obeleženi jedinstvenošću formalnog postupka – dijapazon tema je uvek
izvanredno bogat.
Ne samo da što se smenjuju stilovi i teme, razni imaginarni ili percepirani predmeti obrade, nego
se na svaki od tih predmeta, u raznim trenucima, Gete odaziva različitim delovim bića, sa različitim
raspoloženjem i nastrojenjem.
Sve to proističe iz osnovnog zakona Geteove poetike : uspostaviti neposredan i živ odnos sa svim
oblicima pojavnog života, i čulnim i duhovnim, ostajući tako uvek na tlu beskonačnih a uvek
konkretnih i jedinstvenih impulsa koje pruža realan život, tako da se izvuku osnovne konture i bitno
razluči od nebitnog, a sa druge strane istovremeno apstrahovati ono što je suštinsko u ideji uočenog
zbivanja ili doživljaja, osmisliti poetski predmet, dati mu simboličnu vrednost koja ga prevazilazi i
povezuje sa celokupnošću sveta.

17. R.Medenica – predgovor (1929.) :
1787.g. – Geteova ''Ifigenija'' i Šilerov ''Don Karlos'' – na čelu zakasnelog klasičnog perioda
nemačke književnosti. Pojava ''Ifigenije'' označava veliku prekretnicu u Geteovim delima, oslobađanje
od perioda S&D-a. Za Šilera, ''Don Karlos'' ima isto značenje – on ulazi u klasične vode i približava
se Geteovom shvatanju umetnosti.
Period S&D-a (počinje u 2.pol.18.v.) – označava doba velikog stremljenja i poleta : književnost
treba da preporodi društvo, da izvrši društvenu revoluciju, da se bori protiv svakog ograničenja
slobode ličnosti; književnost je samo sredstvo da se utiče na čovečanstvo - moto je akcija.
Karakteristične su Šilerove drame ''Razbojnici'' i ''Spletka i ljubav''. Ipak, duhovna atmosfera ovog
pokreta ne izaziva u Nemačkoj nikakvu akciju – ona je samo duhovni polet, kolektivna težnja,
analogna atmosferi koja je Francusku dovela do revolucije 1789.g. Ona ostaje čisto književni pokret
bez vidnog odjeka na socijalni život Nemačke. Revolucionarna atmosfera nije našla dublji izraz kod
Getea – i tu se on razlikuje od Šilera, koji obrađuje savremene teme (proglašen za počasnog
fr.građanina) : Gete je u francuskoj revoluciji video samo strašnu odmazdu za socijalne nepravde.
Put u Italiju, 1786.g. – glavni prokret u Geteovom životu i shvatanju umetnosti. Umetnost više ne
vidi u podražavanju prirodi (kako je tražio period S&D, pod Rusoovim uticajem), već u klasičnoj
idealnosti koja zahteva plemenitu sadržinu i savršenu formu.
''Ifigenija'' – prvo delo Geteovog drugog perioda. Poslednja verzija ostavlja hladan utisak u
Vajmaru, osim Šilerove povoljne recenzije. Gete kaže da je posle povratka našao : ''novija i starija
pesnička dela od velikog ugleda i silnog uticaja, ali nažalost takva koja su mi bila vrlo odvratna.
Dopadanje koje je ukazivano ovim čudnim nakazama (reč je, između ostalog, i o Šilerovim
''Razbojnicima''), kako od neobuzdanih studenata, tako i od izobraženih žena, uplašilo me je, jer mi
igledaše da je sav moj trud uzaludan''. Tako je ''Ifigenija'' igrana na Vajmarskoj pozornici tek 1802.g.,
u Šilerovoj režiji.
''Ifigenija'' je pretočena iz proze u petostopni jamb bez rime – ''plemenita prostota i tiha veličina''
su našle svoj pun izraz. Promene se ne tiču toliko samog toka radnje, koliko se ispoljavaju u obradi
karaktera i njihovih osobina, i u stvaranju atmosfere koja obavija celinu. Sve je sažeto u jednu
mozaičku impresivnu celinu. Radnja se razvija odmereno, sa puno vedrine i dostojanstva. Šiler u
recenziji : ''Tu ćemo naći dostojanstvenost, divnu zbilju, i u najvećim nastupima strasti, visoku
mirnoću koja imponuje i koja sve antičko čini nedostižnim''. Po svom sklopu i zapletu, ''Ifigenija''
predstavlja idealnu prostotu : u radnji učestvuje samo 5 lica; dosledno je sproveden klasičan princip
drame – sva tri jedinstva; na sceni se gotovo po pravilu javljaju samo po dva lica. Sve proističe iz
karaktera samih ličnosti. To unošenje dramskog sukoba u same ličnosti, u njihov karakter – glavna
razliku u obradama Getea i njegovih prethodnika.
Činjenica da je Gete uzeo upravo od Euripida čitavu fabulu, gotovo sa svim pojediostima – najviše
odaje njegovu nameru da stvori potpuno novo celo. Geteovi karakteri su duhovno produbljeni,
diferencirani, oživljeni, i posebno humanizovani do najvećeg stepena. Oblik je zbijen, sentenciozan.
Glavna ličnost i nosilac radnje je Ifigenija. Sve drugo okreće se oko nje i potčinjava joj se. Kroz nju
pesnik sugeriše duhovnu atmosferu čitave drame. Ona je nosilac pesnikove ideje, nosilac čiste
čovečnosti, nežnosti, dobrote, neposredne, prave, neodoljive i nepomućene istine, koja oplemenjuje i
ukroćuje ljudske strasti. I ostali karakteri su izgubili grčku boju, produbljeni su i modrnizovani u
smislu nošenja dobra i zla u samom sebi. Orest kod Getea mora da preživi duboku unutrašnju
promenu, da prođe kroz duhovno čistilište, da bude spreman da svoj život položi za drugog, da bi mu
se mogao oprostiti greh ubistva majke.
Kada se Euripidova drama pažljivo uporedi sa Geteovom obradom, pokazuje se da su to dva
različita dela, rađena na sasvim drugačijim osnovama – svako od njih nosi u sebi ne samo otisak duha
koji ga je ovaplotio, već i obeležje doba u koje je postalo. Za Geteovu ''Ifigeniju'' je često govoreno da
je pored sve svoje klasičnosti u obradi, stilu, načinu tretiranja radnje itd, ipak u stvari moderna drama
koja u sebi nosi obeležje svog veka.

18. ''Geteova Ifigenija i ljudski ideal'' :
Gete je svoju dramu nazvao ''tako prokleto ljudskom'' – zbog ekstremno plemenite koncepcije
humanizma. Promenio je naglasak iz grčkog predloška, unutrašnji organizam fabule – tako da ju je
Šiler nazvao ''začuđujuće modernom i ne-grčkom''.
Geteova ''Ifigenija'' se odigrava u ljudskom srcu, a ne između Olimpa i zemlje. Orest je sam
odgovoran za majkoubistvo, progone ga krivica i kajanje. Nije više prokleti Orest, već bolestan Orest.
Bolestan je jer je njegova volja za životom ugašena – ali posle susreta sa sestrom njegova volja se
ponovo budi, tako da je na kraju spreman da se mačem bori za nju. Njegovo lečenje dolazi iznutra a ne
spolja – tako Gete reinterpretira mit.
Ifigenija nosi koncepciju sestrinstva kao što Bogorodica nosi materinstvo.Ona je sestra čoveka.
Odnosi između Oresta i Ifigenije jednaki su odnosu Apolona i Artemide (sunca i meseca). U Ifigeniji
je ostvarena čarobna isceliteljska moć meseca.
''Ifigenija'' predstavlja otelotvorenje Geteovog humanizma koji se bazira na ideji ''prelepe duše'',
koja naliči na grčku kalokagatiju (= lepo i dobro). Ifigenija ne može da čini zlo – čak i ako bogovi
nalažu, ona nije u stanju da učini bilo šta zlo. Ona zakon oseća, zakon je sastavni deo nje same. I ovde
Gete opet reinterpretira mit : bogovi i njihovi zakoni postoje samo u ljudskom srcu – ne nameću se
spolja (- ovo nije ni grčka ni hrišćanska koncepcija). U kritičnom trenutku u drami, ona kaže
obraćajući se bogovima : ''Spasi me i spasi sliku svoju u mojoj duši''. Ona (- čovek) postavlja
standarde. Ona čak menja Apolonovu volju otkrivajući plan Toantu, ali time se otkriva Apolonova
želja o povratku Orestove a Apolonove njegove sestre. Ifigenija ne utelovljava moralne zakone već
vitalne snage ljudskog srca. Ona je suprotnost Orestu, a zajedno oni čine čoveka.
Ali Ifigenijino delovanje na druge je revitalizujuće. Ona ne simboliše vrednost, ona je vrednost. To
izgleda magično, ali to je ono što je Gete zvao Personlichkeit : ono što se samo prihvata. Međutim, i
oko Ifigenije sudbina zatvara svoj krug – Gete dodaje motiv Toantove ljubavi, i to se na Ifigeniju
obrušava kao oluja. Ima li izlaza, može li se živeti? Ifigenija i Orest predstavljaju suprotne težnje :
Ifigenija teži životu, a Orest smrti, zaboravu. Ali Ifigenija se ne predaje, ona ostaje otvorenih očiju i
posle Piladovog govora o smrti njenih bližnjih i posle Orestovog govora o ubistvu majke, i to je
ljudski. Ona ima odgovor. The forgivness is hope (zaborav / oproštaj je nada). Ona ne zatvara srce.
Poruka nade izvučena je iz najdubljeg očaja. Za Getea bi Ifigenijin tragičan kraj bio neprihvatljiv. Ne
može se sve završiti smehom zla. Život nije farsična igra. Ifigenija u najtežem trenutku nalazi snage za
oslobađajuće delo. I ovo oslobađajuće delo uzdiže Ifigeniju (čoveka) iznad čemera života, daje mu da
okusi od večnosti, daje mu nadu u ljudski rod (ovo se odnosi na Ifigenijibo otkriće tajne Toantu – ona
se naravno i dvoumi, ali dobro u njoj savladava sve).
I tako Ifigenija ne samo da oslobađa sebe i svoje, već se njenim delom ujedinjuje svet. Toant ukida
običaj žrtvovanja stranaca. Poslednji monolog u drami je monolog oslobađanja : zidovi se ruše - za
razliku od prvog monologa koji kao da predstavlja zatvor. Zaista je ljudsko stanje da delo za svoje
dobro u svom krilu nosi i buduću sudbinu sveta. Gete je prikazao Pakao, Čistilište, ali je ostavio i
otvorena vrata Raja. Gete veruje u čoveka – antropološki optimizam.

19. Gete – ''Ifigenija'' :
Gete je preuzeo mit o Ifigeniji i njenom žrtvovanju, i preradio ga u skladu sa svojim
humanističkim načelima. Ifigenija, koja je i sama bila spašena sa žrtvenika, kao sveštenica na Tauridi
uspela je da utiče na varavare da zakon žrtvovanja ljudi bude zamenjen simboličnom žrtvom.
Prestanak žrtvovanja ljudi se računa kao jedna od najepohalnijih društvenih promena.
Toant usvaja Ifigenijinu molbu - to je motivisano njegovom zaljubljenošću. Ifigenija je zaštićena
kao Dijanina sveštenica, a Toanta odbija i zvanično govoreći mu da je od prokletog Tantalovog roda.
Toanta je Gete prikazao kao humanog, prosvećenog varvarina, ali i kao čoveka koji uzalud voli. Orest
je prikazan kao očajan čovek; on je rezigniran, i bez dobrog, praktičnog Pilada ne bi uspeo.
Ifigenija se suprotstavlja Toantu, ali istovremeno oseća duboku zahvalnost, a i obavezu prema
kralju; pri tom se boji i prokletstva. Ona se sa pravom uzda u Toantovo poverenje i ljubav – očekuje
velikodušnost, i poziva se na njegovu reč. Tu se vidi Geteova specifičnost – uticaj prosvetiteljstva.
Ifigenija sve dovodi u rizičnu situaciju, ali ostaje velika jer se uzda u velikodušnost i plemenitost
kod varavarina ( - kritika će kasnije reći da to nisu Grci već Vajmarci). Ona uspeva, ali ima još jedan,
možda prevelik zahtev – ona želi da ih Toant pusti drage volje, da u njemu ne ostane osećanje gorčine
ili poraza. Kod Getea se ovo ponekad čini kao da ide i na uštrb psihološke motivisanosti – verovanje u
takav potencijal, toliku širinu jednog čoveka, i to varavarina.
Gete je hteo svesno da se pozabavi ovim pitanjem u umetničkom delu – čak i ako ne može da se
reši – ono ostaje ideal humanističke kulture. Gete ne interveniše božanskim, već psihološkim
sredstvima. Zahvaljujući svojoj visokoj etičnosti, koja joj ne dozvoljava da se služi lukavstvom i koja
veruje u humanost svih ljudi, Ifigenija dobija dozvolu da ode.
Geteova drama je sa pravom nazivana dramom humane slobode. Likovi svesno prevladavaju
surove predrasude i ritualne zakone i svojim plemenitim odlukama stvaraju uzore novih međuljudskih
odnosa. Ifigenija ne spašava žrtve hrabrošću ili lukavstvom, već uzornim etičkim čulom. Misao ove
zapravo apstraktne drame, jezičko i dramaturški strogo stilizovane, je utopija o ''čistoj čovečnosti''.
+++
Književna obrada mita :
1.- grčki ep (iz kruga predanja o Troji) – 8. ili 7.v.st.e.
2.- Sofokle – 5.v.st.e. – drama o Ifigeniji (izgubljena)
3.- Euripid : - ''Ifigenija na Tauridi'' – 416.st.e.
- ''Ifigenija u Aulidi'' – 406.st.e.
4.- Rasin – ''Ifigenija u Aulidi'' – 1674.g.
5.- Gete – ''Ifigenija na Tauridi'' – 1787.g. (konačna verzija)
Geteova obrada : 8 godina, 4 verzije.
- 1779. – u prozi, odigrana u amaterskom pozorištu u Vajmaru, Gete igrao Oresta.
- 1780. – ritmizovan tekst, metrički oblik slobodnog jamba.
- 1781. – ponovo u prozi, prerađeni neki delovi.
- 1787. – stihovana verzija (završena u Rimu), po savetu Herdera.
Euripd : do spasenja Ifigenije, Oresta i Pilada dolazi na intervenciju Atene; Ifigenija je ljuta i
besna na Heladu; zalutale strance ubijaju sluge, Ifigenija ih samo škropi svetom vodicom; Ifigenija i
Orest se prepoznaju po pismu koje Orest šalje Elektri po Piladu.
Gete : Gete srećan ishod postiže psihološkim sredstvima; Ifigenija je sva u nostalgiji, prećutkuje
svoje poreklo; Ifigenija sama mora da ubije strance; Ortest se sam otkriva Ifigeniji, a i ona ga
prepoznaje po znacima. Novine : zahvaljujući Ifigeniji, Toant je ukinuo stari običaj žrtvovanja ljudi;
predlog da Toant bude obmanut potiče od Pilada, a ne od Ifigenije; Orest shvata dvosmislenost
proročanstva; Toant voli Ifigeniju; Arkad; pesma Parki.

20. Obrazovni roman :
Obrazovni roman podrazumeva postojanje lika koji se prikazuje u obrazovanju (Bildung) i u
razvoju (Entwicklung). Podrazumeva se sazrevanje lika u konkretnim kulturnim, socijalnim i
istorijskim okolnostima. Do sazrevanja doalzi delatnim suočavanjem sa svetom.
Često se kaže da su ključne reči za obrazovni roman kompromis i sazrevanje – junak se obrazuje
boreći se sa drugim ljudima u svetu; on je i u konfrontaciji i u koordinaciji sa svetom.
U Geteovom slučaju, sazrevanje tek osposobljava ličnost da se sa svetom uhvati u koštac po meri
sopstvenog bića. U realističkom romanu, u sukobu junaka sa svetom, najčešće propadaju njegove
vrednosti ili on sam, što vodi tragičnom kraju. U obrazovnom romanu se nalazimo na pola puta, gde
se čini da se sudar junaka i sveta ublažava u svojevrsnom kompromisu, gde ličnost daje spstveni pečat
svetu, ali od njega prima mnogo šta u rasponu od tuposti i inercije do delatnih zahteva i izazova. Kao
čovek želje i žudnje, shvata - pre poraza sostvenih vrednosti - da mora odustati od svega što je njemu
važno, zarad onoga što ima prolaz u svetu. To odustajanje nije potpuno, već delimično – to je
kompromis, prilagođavanje.
Obrazovni roman je i vrsta umetničkog prikaza jedne egzistencijalne strategije čija je svrha da se
izbegne tragični rascep ličnosti i sveta. Postoje ''priključci'' u svetu, ali ih treba naći – onaj ko je zreo
ume da ih nađe. Obrazovni roman određuje šta je od nemogućeg saglasja jedinke i sveta moguće.
Uspeh nije potpun, ali ne može da se oceni ni kao poraz. Važno je reći da do sazrevanja mora doći
blagovremeno – da junaku ostane dovoljno života za dalje ostvarenje.
Uzor roman ove vrste je u ''Vilhelmu Majsteru''. Važno je i pitanje uticaja koje junak tokom
sazrevanja prima, ali i koje daje. On utiče na ljude svojom ličnošću, delanjem, bilo namerno, bilo samo
svojim prisustvom. Važno je poći od toga da čovek nije ni tabula raza, ni puka predispozicija – već i
jedno i drugo. Mnoge stvari koje junak doživljava kao tragične gubitke, pokazuju se da i nisu bile tako
bitne – bitne su samo za njegovu samorealizaciju. Pokazuju se zablude pređašnjeg života, smisao
patnje se menja, dolazi do preosmišljavanja, relativizacije. Svet se ne pokazuje kao neuskladiv sa
junakom; ako mu negde ne ide na ruku, bar ga ne osujećuje.
Junak je svestan svoje ''nemoći''. Lukač povodom toga kaže da ''pri takvom uviđanju idealizam
junaka postaje ublaženiji, prilagodljiviji, konkretniji''. Ali se onda postavlja pitanje – ako se idealizam
ublaži, onda prestaje da bude idealizam. Ali se isto tako može upitati kakav je to ideal koji nije
posredovan stvarnošću, koji se ne može ostvariti. Sa ovim je povezan i Hegelov termin ''nesrećne
svesti'' – postavljanjem ideala koji se ne mogu ostvariti, postavljanjem sebe kao svesti koja razmišlja u
terminima nesreće. Kada subjekt uđe u interakciju sa svetom, menjaju se i subjekt i svet. Gete tako
vidi svet – svet nije nužno zlo, ako se već ne može kako se želi, onda kako se mora – kod Getea to nije
negativno – treba povući pravi potez, a ne ne uspeti, ostati pasivan – i tako zakoračiti u budućnost
(moju, a ne neku koja mi preti).
Obrazovni roman ne odgovara na pitanje smrti. Smrt kao kraj života ne sme postati i sadržaj
života. Ideja polovičnog izmirenja junaka i sveta u obrazovnom romanu, ne sme biti narušena smrću –
obrazovni roman je ignoriše kao moguću tačku obesmišljavanja. Hegel definiše obrazovni roman kao
sukog poezije srca i proze prilika. U savremenom društvu ta borba ne predstavlja ništa drugo do
godine učenja, ali još će posle reći da odustajanje od poezije srca se svodi na optimizam u kom se sve
završava opštim mamurlukom (naličje o. procesa).

21. Vilhelm Majster :
Kraj romana je onda kada je karakter junaka dovršen, a ne kada se završe događaji. Načelo
povezivanja epizoda je proces uobličavanja karaktera. U ''GuVM'', najjače uspomene vezane su za
lutkarsko pozorište – to iskustvo se povezuje sa prvim iskustvom ljubavi – ona će biti preuveličana.
Zabluda u vezi sa Marijaninom preljubom nije tu da bi se otkrio haos života, već da bi se pripemio put
kojim će Vilhelm primiti posledice te ljubavi kao usrećujuće (?). Ono što je bilo ne može se promeniti,
gubici su nepovratni – a ono što se može promeniti je odnos prema njima. U svetlu rasta ličnosti,
porazi se moraju preokrenuti u svoju korist – jedna od temeljnih Geteovih ideja. Njena smrt će u
njemu izazvati bol, ali ne bol koji ga uništava, već saznanje da je ona .... njegovog rasta. Tu se očituje
manir obrazovnog romana da su likovi koncipirani samo zbog onoga što nude glavnom junaku.
U početku, Vilhelma vidimo kao nekog ko je hrabar zbog ..... puta. Verner to ne sme. Opredeljenje
da li da sebe stičem ili izgrađujem. Vernerov kredo je uvek izvući neku korist – Vilhelm mu na to
odgovara : šta mi vredi da proizvedem dobro železo, ako mi je duša puna šljake. Nije stvar sebe samo
obrazovati, već dostići i egzistencijalnu punoću – on hoće da u postojećem svetu ostvari kombinaciju
ljubavi, moći, uspeha, duhovnosti.
Ženski likovi – Filina iz života uzima prijatno, ali je Vilhelnm odbija. Ona pokazuje da se život
može uzimati neozbiljno, a da to ne podleže osudi. Suprotno je Aurelija – izneverena žena, živi
ogorčeno (nije ljupka, već teret ljubavniku). Vilhelm odbija i Terezu – zbog dužnosti. Tek Natalija
objedinjuje sve to, a on mora postati ličnost da bi bio sa njom. Ona je izvor lepe duše – tek spajanjem
sa njim dostići će sreću. Ona nadoknađuje tamo gde postoji manjak i potreba – više kreativna no
erotska funkcija. ''Povest lepe duše'' – preteča Natalije. Životna pozicija lepe duše na izvestan način
predstavlja povlačenje od aktivnog delanja u svetu, jer ono može dovesti do ogrešenja etičkih načela.
Pozicija ''čistih ruku'' – to je izbor. Sprečava da se čini zlo, ali i dobro.
Vilhelm ne zna da čitav krug ljudi iz kule budno motri na njega – tu je protivrečnost – tu je i sila
van čoveka koja ga čuva od stranputica, ali ga i pokreće da se razvija, ne sputava ga. Ovo iz kule
(slobodni zidari) – trudi se da ga pripremi, ali i da mu ne zakljanja slobodu. Ta zajednica deluje
pomalo artificelno (ovo je na viši nivo podignuto pedagoško pitanje – srodnika po vaspitanju). Iz
svega – kod Getea vlada poverenje u čoveka, u istinsku ljudsku prirodu – ona se može oplemeniti,
može se postići izvesna harmonija sa svetom.
Tragična perspektiva je data u harfisti i Minjon.
U delima o pozorištu, u analizama Hamleta, javlja se motivacijski tok koji je samoosvetljivanje
romana. Vilhelm poredi Hamleta sa sudom u koji je zasađen stari hrast koji ga razara, jer je predviđen
samo za najnežnije cveće : ''Veliko delo u jednu dušu položeno, dušu koja tom delu nije dorasla''.
Antropološki problem iz Hamleta je tu samo da bi bio primenjen na Vilhelma.
Šiler : V.M. postiže svoj cilj tako što postiže određenost, a da ne gubi lepu odredljivost – od ideala
stiže u život, a da ne gubi snagu.