2. ДА СЕ
ПОДСЕТИМО!
Старословенски језик
Старословенски језик, заједно са српским, македонским,
словеначким и бугарским, спада у групу јужнословенских
језика. То је уједно и први књижевни језик свих Словена.
Старословенски је језик који су у IX веку створили Ћирило
и Методије на основу говора Словена из околине Солуна
и „опремили“ га одговарајућом азбуком (глагољицом) како
би са грчког превели богослужбене књиге, а понајпре
Јеванђеље. Иако су Солунска браћа за велики део речи нашла
одговарајуће словенске изразе, старословенски ипак обилује
и грчким терминима и граматичким конструкцијама. Грчким
се говорило у Византији, а био је у то време прави „светски“
језик. Уз грчки, латински и готски, старословенски је четврти
језик на свету на који је преведено Свето писмо, Словени су
се уврстили у ред народа који Божију реч примају и слушају
на свом језику, а 863.се сматра годином почетка словенске
писмености. Ћирило и Методије имали много ученика чији
се рад често забрањивао.
Упамћена су њихова имена до данас: Горажд, Наум,
Константин Преславски, а стварање ћирилице се
приписује Клименту Охридском.
5. ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК
Све редакције
старословенског језика
(руска, српска, бугарска,
хрватска, чешка) у науци
су познате под именом
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ
ЈЕЗИК. Од овог момента
српски језик почиње свој
самостални живот те се
назива Српскословенски
језик( српска редакција
старословенског језика).
6. СРПСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК
Српска редакција старословенског језика настала појављивањем речи
српског, народног језика. Ово је био књижевни језик Срба од 12. до 18.
века. Богатио се и развијао у складу са развојем и јачањем српске
средњовековне државе. Целокупна средњовековна књижевност написана је
српскословенским језиком,
почевши од дела Светог Саве, Стефена Првовенчаног, Теодосија и
Доментијана, архиепископа Данила, Константина Философа па све до
Гаврила
Стефановића Венцловића.
Српскословенског језика је имао три функционална стила: литургијски
(текстови намењени богослужењу уцрквама), оригинални књижевни стил
(житија, повеље...) и преводилачка делатност (летописи и витешки романи
на пр. ,,Роман о Троји'', ,,Тристан иделатност (летописи и витешки романи на
пр. ,,Роман о Троји'', ,,Тристан и
Изолда'', ,,Александрида''...) . Значајан је књижевни, просветитељски рад
Светог Саве.
8. МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ
Мирослав био рођени брат Стефана
Немање. Он је наручио да се препише
Јевађеље (део Светог писма), па је овај
споменик тако добио име. Настао је
крајем 12. века и представља
најлепши и најзначајнији српски
средњовековни споменик. Написан је
на пергаменту и украшен минијатурама
ииницијалима (почетним словима) у
боји и злату. ово најстарији
сачуваниспоменик али не и први који је
настао. Данас се чува у Народном
музеју у Београду.
9. ДУШАНОВ ЗАКОНИК ИЗ1349.ГОДИНЕ
Иако је култура у средњем веку била подређена црквеним
потребама,
постојале су и световне потребе за писаним пословним
документима. То су били
документи правне и трговачке природе: наредбе владара
и феудалаца, њихове
повеље манастирима, међудржавни уговори и друго.Такви
пословни документи,
као и приватна преписка, рачуни, признанице и слично,
писани су претежно
народним језиком али са доста елемената
црквенословенског. Тако се текстови
писано ондашњим народним језиком нису упадљиво
разликовали од црквених
текстова. Због ратних пустошења, из тог времена је
сачувано веома мало
пословних докумената. Овде се представља Душанов
законик, најзначајнији правни документ писан
ћирилицом.
12. СЕОБА СРБА 1690. ГОДИНЕ
Доласком Турака на Балкан у 15. веку и
падом српске средњовековне државе.
Прекинут је
вишевековни културни развој Срба. Једина
места где се одвијао књижевни рад
су цркве и манастири. У жељи да се
ослободе Турака, Срби се придружују
Аустрији и крећу у рат. Пошто Аустрија
одустаје после првих борби, Срби,
бојећи се одмазде Турака, прелазе Саву и
Дунав организовани у Великој сеоби,
1690. године и стижу у Војводину.
13. ЖИВОТ СРБА У АУСТРО-УГАРСКОЈ
Сент Андреје, град у Мађарској ,која је била
центар српства у Угарској. Настављено је са
преписивањем књига и оне су назване србуље.
Ове књиге настале су у 15. и 16.веку. Посебне
олакшице за Србе нису
постојале. Напротив, верски , културни и политички
притисак је био велик.
Посебна опасност је претила од покатоличавања,
јер је ослонац српском народу
у тим тешким временима била црква која је
одржавала национални идентитет.
Да би очували своја национална обележја, Срби
обнављају и ојачавају везе саправославном
Русијом . У то време Русијом влада цар Петар
Велики.