Genadij Petrovic Malahov

2. GENADIJ PETROVIČ MALAHOV
-LEKOVITE S I L E -
ISHRANA I
HRANA
Preveo sa ruskog:
MAHMUT ŠEHIĆ
BEOGRAD
2003

3. S A D R Ž A J
I - FIZIOLOGIJA VARENJA URANE
1.FERMENT1 11
1.1. Pljuvačne žlezde 11
2. ŽELUDAC 13
3. TANKO CREVO 15
3.1. Dvanaestopalačno crevo 15
3.2. Zakržljalo i tanko crevo 15
3.3. Crevni hormonalni sistem 16
3.4. Konstrukcija crevnog zida 19
3.5. Varenje hrane u tankom crevu 20
4. DEBELO CREVO 23
5. IZDVAJANJE PROBAVNIH SOKOVA I NEKE
KARAKTERISTIKE TOG PROCESA 24
6. S1MBIOZNO VARENJE HRANE 26
7. OSTALE KARAKTERISTIKE SISTEMA
ZA VARENJE HRANE 28
8. PREPORUKE ZA NORMALAN
RAD ŽELUDAČNO-CREVNOG TRAKTA 29
8.1. Tečnost treba piti pre jela 29
8.2. Ništa ne treba piti 1-2 časa posle jela 30
8.3. Hranu treba brižljivo žvakati 30
8.4. Ne treba jesti pri jakim emocionalnim uzbuđenjima 31
8.5. Treba jesti samo kada ste gladni • • • • 33
8.6. Treba znalački koristiti simbiozno varenje lirane 34
II - H R A N A
U V O D 3 7
1. KAKO SE STVARA HRANA 39
2. SASTAV HRANE 4 1
2.1. Voda 4 1
2.2. Belančevine 4 4
2.2.1. Osnovne funkcije belančevina u organizmu 4
5
2.2.2. Potrebe čoveka za belančevinama i kiselinama 4
6
2.3. Inducirana autoliza 4
^
5

4. 2.4. Specifično dinamičko dejstvo hrane 50
2.5. Ugljeni hidrati 52
2.6. Masnoće 59
2.7. Vitamini 61
2.7.1. Supstance slične vitaminima 78
2.7.2. Štetnost veštačkih vitamina 80
2.8. Enzimi 87
2.9. Mineralni elementi 88
2.10.Mikroelementi 101
2.11. Aromatične materije 104
2.12.Fitoncidi 105
2.13. Organske kiseline 105
2.14. Taninske materije (tanini) 106
3. UNIŠTAVANJE (UPROPAŠTAVANJE) HRANE 108
3.1. Voda 108
3.2. Belančevine 109
3.3. Ugljeni hidrati 111
3.4. Masnoće (masti) 111
3.5. Vitamini 112
3.6. Enzimi 113
3.7. Mineralni elementi 113
3.8. Aromatične materije, fitoncidi, organske
kiseline i tanini 114
3.9. Opadanje energetskog potencijala hrane 114
4. ŠTETNE POSLEDICE KUVANEI
NEPRAVILNO UPOTREBLJENE HRANE 116
4.1. Zubi i kosti 116
4.2. Želudac 117
4.3. Tanko crevo 117
4.4. Debelo crevo 119
4.5. Krv 119
4.6. Jetra, pankreas (gušterača) 119
4.7. Zlezde unutrašnje sekrecije 119
4.8. Unutrašnja sredina organizma 120
4.9. Energetski potencijal 120
4.10. Psiha 120
4.11. Rafinisanje hrane 121
4.12. Leukocitoza prouzrokovana hranom 131
4.13. Nepravilno kombinovanje hranljivih produkata 132
5. PRAVILNA KOMBINACIJA HRANLJIVIH
PREHRAMBENIH PROIZVODA 136
6
5.1. Klasifikacija hranljivih produkata 136
5.2. Kombinovanje hrane 138
5.2.1. Kombinacija kiselina sa škrobom 138
5.2.2. Kombinacija belančevina sa škrobom 138
5.2.3. Kombinacija belančevina sa belančevinama 139
5.2.4. Kombinacija kiselina sa belančevinama 140
5.2.5. Kombinacija masnoća sa belančevinama 141
5.2.6. Kombinacija šećera sa belančevinama 141
5.2.7. Kombinacija šećera sa škrobom 142
5.2.8. Ishrana dinjama 143
5.2.9. Mleko treba uzimati odvojeno od druge hrane 143
5.2.10.Dezerti 144
5.2.11. Kako koristiti belančevine 145
5.2.12. Kako koristiti škrob 146
5.2.13. Kako koristiti voće 147
6. UPOTREBA HRANE U TOKU DANA 149
7. PRAKTIČNE PREPORUKE ZA PROBAVU I
ASIMILACIJU HRANE 156
8. PRELAZAK NA PRAVILNU ISHRANU 158
III - ISHRANA I HRANA - PRAKSA
PREDGOVOR 161
1. ŠTA SE PODRAZUMEVA POD
PRIRODNOM ISHRANOM ČOVEKA? 162
2. ŠTA ĆE SE DESITI SA ČOVEKOVIM
ORGANIZMOM KADA IZOSTANE
ODGOVARAJUĆA ISHRANA? 164
3. ŠTA TREBA ZNATI O KVALITETU
PROIZVODA? KORISNE PREPORUKE 166
3.1. Ukus hrane 166
3.2. Oblik i konzistencija 168
3.3. Informacija, koja se sadrži u produktima pod
uticajemklimeimestaizrastanja 169
3.4. Uticaj hranljivih produkata na organizam čoveka 170
3.5. Preporuke u vezi sa ukusom hrane . . . 171
3.6. Preporuke u vezi sa oblikom i konzistencijom
(gustinom) hrane *^3
7

5. 3.6.1. Obnavljanje ćelijskog tkiva bubrega 173
3.6.2. Obnavljanje ćelijske mase jetre 174
3.6.3. Obnavljanje ćelijske mase srca 174
3.7. Preporuke u vezi sa informacijom,
sadržanom u produktima ishrane 175
3.8. Preporuke u vezi sa uticajem hranljivih
produkata na čovekov organizam 176
4. INDIVIDUALIZACIJA LIČNE ISPIRANE 180
5. DIJETA BLAŽENSTVA 184
6. PERIODIČNO REGULISANJE PROBAVE 187
7. UPOZORENJE ČITAOCU 191
8. PRILOZI: 199
1 - Primeri uspešnog izbora lične islirane 201
2-Upitnikzaodredjivanjeproporcijadoša 207
3 - Greške pri prelasku na prirodnu ishranu u praksi 217
4 - Ishrana i životni vek 225
5-Dodaci ishrani i načini pripremanja hrane 234
9. ZAKLJUČAK 256
8
I - FIZIOLOGIJA VARENJA
HRANE
Parče nasušnog hleba je bilo i ostalo jedan od
najvažnijih životnih problema, izvor stradanja,
ponekad zadovoljstva, u rukama lekara - snažno
sredstvo za lečenje, u rukama neznalice — uzrok
oboljenja.
I.P.Pavlov (1904)
Kod svih toplokrvnih životinja, ali i kod čoveka, proces
obrade (probave) hrane je istovetan: u usnoj duplji se hrana
usitnjava i formiraju se hranljive grudvice; u želucu — hrana i
kiselinska denaturacija se skladište (nagomilavaju i talože); u
tankom crevu - nastaje hidroliza pomoću fermenata samog
organizma i fermenata koje sadrži hrana, a potom dolazi do
asimilacije tako prerađene hrane; u debelom crevu - dalja
probava, asimilacija, obrazovanje ekskrementnih masa i
njihova evakuacija.
U svakom od navedenih organa hrana se vari pomoću
fermenata karakterističnih samo za te organe.
U usnoj duplji pomoću vlastitih fermenata obavlja se
probava škroba (početni stadijum).
U želucu hrana se vari pomoću vlastitih fermenata i
autolize (hidroliza luane fermentima, koji se sadrže u samoj
hrani).
U tankom crevu hrana se vari u crevnoj šupljini i pored
zidova creva uz neznatnu simbiozu ostalih fermenata. Pri tom
se koriste vlastiti, ali i drugi fermenti nastali kao rezultat
9

6. autolize. Delimično simbiozno varenje hrane vrši se pomoću
bakterijske flore.
U debelom crevu se daljim procesom vrši uglavnom
simbiozno varenje, koje se delimično obavlja i u crevnoj
šupljini.
Zajedno ti organi mnogo bolje i kvalitetnije probavljaju
liranu, nego pojedinačno. Time se postiže visoka efikasnost i
ekonomičnost rada želudačno-crevnog trakta.
10
1. FERMENTI
Za bolje poznavanje (razumevanje) fiziologije varenja
hrane neophodno je razjasniti pojam fermenta i njegovo
poreklo.
Fennenti ubrzavaju biohemijske procese, imaju strogo
specifičnu efikasnost (kod belančevinaste hrane izdvajaju se
njeni ferment i, kod ugljeno-hidratne - njihovi, itd.),
nepostojani su na visokoj temperaturi, aktivni su u odredjenoj
sredini (na primer, neki su aktivni u kiseloj sredini, drugi - u
alkalnoj ili neutralnoj).
Ferment i stvaraju (proizvode) sekretorne ćelije, koje su
posebno razmeŠtene u vidu žlezda i u zidovima probavnog
kanala. Sekretorne ćelije iz krvi dobijaju materije koje su im
potrebne za sintezu fermenata. Na njihovu sintezu se troši
energija.
U organizmu se uočavaju dva tipa sekrecije fermenata:
neprekidni i isprekidani. Neprekidni sekret fermenata luči se
po stepenu sinteze. Isprekidani (ritmički) tip vremenski je
razvučen. U početku sekretorne ćelije iz krvi upijaju
neophodne materije, a zatim nastaje sinteza. Lučenje je
samostalno i prouzrokuje ga hrana koju unosimo. Sinteza
novog obroka sekreta vrši se posle lučenja prethodnog.
1.1. Pljuvačne žlezde
Pljuvačne žlezde luče sekret u usnu duplju. Postoje tri para
pljiivačnih žlezda: zaušnice, podjezične i podčeljusne. One
imaju sledeće aktivnosti:
-sekretornu funkciju,
-izlučivačku funkciju - izlučuju se produkti razmene
materija, i
11

7. -stvaranje i lučenje u krvi specijalnog hormona, koji stim-
uliše razmenu ugljenih hidrata u organizmu.
Pljuvačka ima alkalnu reakciju (pH = 7,4 - 8,0).
U sastav pljuvačke ulaze: 1) mucin, 2) neorganske
materije, 3) azotne soli, 4) organske materije, 5) izvesna
količina gasova: kiseonik, azot i ugljenična kiselina.
Od fermenata u pljuvačci se nalaze ptialin, koji razlaže
škrob. On se rastvara u želucu pod dejstvora sone kiseline. Fer­
ment lizocim ima baktericidno dejstvo. I.P.Pavlov je govorio
da pljuvačka ima lekovito dejstvo.
Covečji organizam dnevno luči oko litar i po pljuvačke
(kod krupnih domaćih životinja na selu od 40-60 do 120
litara).
Žvakanje pojačava lučenje pljuvačke, pri čemu ako se
hrana više usitnjava veće je izdvajanje pljuvačke. Količina
krvi, koja protiće kroz pljuvačne žlezde, za vreme njihove
aktivnosti, povećava se za 3-4 puta. Zato se za vreme procesa
prostog akta žvakanja može proterati i očistiti kroz te žlezde do
6 litara krvi (tačnije sva lav).
V i s o k stepen alkalnosti p l j u v a č k e p o t p o m a ž e
neutralizaciju kiselina, koje se stvaraju za vreme procesa
vrenja ugljenih hidrata.
12
2 . Ž E L U D A C
Želudac je organ za probavu hrane, smešten u gornjem
delu trbušne duplje, vrlo složene konstrukcije. U njemu se
hrana nagomilava i počinje prvi stadijum hidrolize (kiselinska
denaturacija hrane). Funkcije želuca su višestruke. Na primer,
svako "polje" želuca luči različit sok za varenje hrane. Gornja
krivina želuca brzo luči veoma kiseo sok; donja krivina -
manje kiseo i dugo ga luči; pilorusni deo - neprekidno luči
alkalni sok. Ako se to ima u vidu nije nejasno zašto na gornjem
delu (krivini) želuca najčešće nastaju gnojni procesi i
kancerozni tumori.
Kada nema probave hrane, radi zaštite sluzokože želuca
od vlastite kiseline, luči se sluz, koja ima neutralnu ili slabo
kiselu reakciju.
Dnevna količina želudačnog soka kod čoveka je od 1,5 do
2,5 litara. Pri uzimanju mešane hrane u čoveku se za jedan
obrok hrane izluči od 700 do 800 mililitara soka.
13

8. Sadržaj slobodne sone kiseline u želudačnom soku čoveka
je od 0,4 do 0,5 procenata.
Želudac ima važnu motornu fukciju, koja obezbeduje:
1) pretvaranje hrane u himus u pilorusnom delu i
2) njenu evakuaciju u dvanaestopalačno crevo.
U njemu mnogobrojne materije imaju izlučujuću funkciju
(urin, urinska kiselina, kreatinin i druge). Pri oboljenju
bubrega njihovo lučenje se znatno povećava, kako od strane
želuca,tako i od organa za disanje i varenje. Te materije luči
sluzokoža želuca.
Želudac, koštana srž, creva, slezina, jetra su depoi feretina
— belančevinastog jedinjena željeza, koje učestvuje u sintezi
hemoglobina.
Pri progresiji sekretornog procesa u žlezdama želuca
nastaje stiuktumo-morfološka promena, koja u normalnim
fiziološkim uslovima ima reverzibilan karakter.
Sekretoma reakcija želuca zavisi od funkcionalnog stanja
želudačnih žlezda, koje se može menjati ukoliko se organizam
duže vremena nalazi najednom režimu ishrane. Pri tom, dolazi
do promene u vremenu produkcije želudačnog soka i njegovog
kvalitativnog sastava.
Prema tome, promena osteljivosti želudačnih žlezda
uslovljena je jednoličnom ishranom, odnosno duže zadr­
žavanje čoveka na određenom režimu ishrane menja njegovu
visoku nervnu aktivnost. Zahvaljujući tome, organizam
prilagodava rad probavnog trakta i ceo proces probave hrane
na različite režime ishrane, što ima određeni biološki značaj.
Izdvajanje soka u želucu spada u reakcije koje se lako
usporavaju, naročito u početku. Emocije deluju na njega
veoma snažno.
Količina izluČenog soka za vreme probave hrane direktno
je proporcionalna količini unete hrane, ali se pri uzimanju
prekomeme količine hrane ta proporcija narušava.
Mast (salo) smanjuje sekreciju želudačnih žlezda na 2-4
časa, u zavisnosti od količine masti koja se nalazi u hrani.
14
3. TANKO CREVO
3.1.Dvanaestopalačno crevo
Akademik A.M.Ugoljev nazvao je dvanestopalačno crevo
"hipotalamo-hipofiznim sistemom trbušne duplje". U njemu
se stvaraju elementi:
-sposobni da povećaju energetsku razmenu organizma i
-da regulišu apetit.
U dvanaestopalačnom crevu se vrše sledeći procesi:
1. Prelazak sa želudačne na crevnu probavu hrane. U
periodu kada nema probave hrane sadržaj dvanaestopalačnog
creva ima slabo alkalnu reakciju.
2. Probava hrane. Postoje tri osnovna tipa varenja: u
šupljini creva, u membranama i unutar ćelija.
3. Asimilacija i ekskrecija.
4. Kombinacija nekoliko tipova sekrecija, ne samo
spoljašnje nego i unutrašnje (u njoj se otvaraju gušterača, jetra,
vlastite brunerove i liberkonove žlezde).
5. Proizvode se crevni hormoni i biološki aktivne materije,
koje ispoljavajukako probavne, tako i antiprobavne efekte. Na
primer, u sluznici dvanaestopalačnog creva stvaraju se
hormoni: sekretin - podstiče sekreciju gušterače (pankreasa) i
žuči; holecistokinin - stimuliše motoriku žučnog mehura,
otvara žučni kanal; vilikinin - podstiče motoriku dlačica
tankog creva itd.
3.2. Zakržljalo i tanko crevo
Tanko crevo je dugačko oko 6 metara, a njegove žlezde
luče do 2 litra soka dnevno. Opšta površina obloge creva,
računajući i dlačice, je oko 5 m2. To je gotovo trostruko više
od spoljašnje površine tela.
15

9. Velika slobodna energija pojavljuje se na granicama
između sredina: voda - vazduli, mast - voda itd. Zahvaljujući
velikoj površini tankog creva u njemu se dešavaju siloviti
procesi, budući daje potreba za slobodnom energijom velika.
Prema mišljenju nekih istraživača, ovde se vrši hladna
termonuklearna sinteza — pretvaranje jednih materija u druge.
Zato se upravo u tankom crevu odvijaju osnovni procesi,
vezani za asimilaciju hrane — šupljinsko i membransko varenje
hrane, a takođe asimilacija (upijanje). Tanko crevo je izuzetno
važan organ unutrašnje sekrecije. U njemu su rasejane ćelije,
koje sintetizuju i luče hormone. Po masi te ćelije ne zaostaju za
masom nakrupnijih endokrinih žlezda! Do sada je u tankom
crevu otkriveno 7 tipova raznih endokrinih ćelija, od kojih
svaka proizvodi odredjene hormone.
3.3. Crevni hormonalni sistem
Tanko crevo ima još i ulogu crevnog hormonalnog
sistema. Fiziološka namena crevnog hormonalnog sistema
(CHS) jeste da reguliše rad želudačno-crevnog trakta i da
obezbedi ne samo efikasniju preradu hranljivih materija u
želudačno-crevnom traktu nego i optimalnu asimilaciju tih
materija u tkivima i ćelijama unutrašnje sredine.
U daljem tekstu biće reČi o vrstama hormona koje stvara
CHS.
1. Seki etin stimuliše sekreciju tečnog dela pankreatskog
soka. Stimulatori sekrecije sekretinasu joni Ho. Sekretin stim­
uliše i insulin.
2. SI olec isto kinin jako stimuliše sekreciju fermenata
gušterače (pankreasa) i kontrakciju žučnog mehura, kao i
motoriku creva.
3. Gastron je stimulator sekrecije sone kiseline iz želuca,
kočenja motorike dvanaestopalačnog creva, zadržavanja
evakuacije sadržaja iz želuca.
4. Glukagon mobilise glikogen jetre, stimuliše disanje
mitohonđrija ćelija jetre.
5. Koherin reguliše crevnu aktivnost.
16
6. Vilikiniii stimuliše kontrakcije dlačica tankog creva.
7. Entcrokinin izaziva sekreciju tečnih i čvrstih kom­
ponenti crevnog soka.
8. Duokriiiin stimuliše lučenje sekreta iz brunerovih žle­
zda dvanaestopalačnog creva.
9. Entcrogastron - faktor u procesu, kada masna hrana
usporava sekreciju sone kiseline iz želuca i guši njenu motornu
aktivnost.
10. Vagogastron usporava želudačnu sekreciju.
11. Bulbogastron usporava sekreciju sone kiseline iz
želuca.
12. Sialogastron - faktor pljuvačke, koji usporava se­
kreciju sone kiseline.
13. Enterooksintin je hipotetički crevni faktor, koji
pobuđuje aktivnost oksintinovih ćelija.
14. Hormon, koji sadrži imunoreaktivnost sličnu soma­
tostatin! - faktor je koji inhibiše oslobađanje hormona rasta.
15. HIP je inhibitor kisele sekrecije.
16. VIP utiče na probavu, sistem srca i krvnih sudova,
disajni sistem, metabolizam, na krv.
17. Motilin stimuliše aktivnost tela želuca.
18. Himodenin stimuliše sekreciju fermenata gušterače
(pankreasa).
19. Bombezin stimuliše kiselu sekreciju želuca, kontra­
kcije žučnog mehura, stimuliše sekreciju gušterače
(pankreasa).
20. Supstancija P. obezbeđuje snižavanje kivnog pritiska
i širenje sudova.
21. Antelon ima protivgnojnu funkciju, jer sprečava nas­
tanak gnojnih rana.
Istraživanja koja su obavljena poslednjih godina pokazala
su da želudačno-crevni trakt stvara hormone, tj. da izvršava
funkciju endokrinih žlezda, a to znači da sam predstavlja
krupnu žlezdu unutrašnje sekrecije. Između hormona, koje on
stvara, ima i takvih koji su tipični za određene moždane
strukture. Zato se uticaj tih hormona oseća u raznim delovima
organizma.
17

10. Na slici 2. prikazane su zone regulacionog dejstvacrevnih hormona ne samo
unutar želudačno-crevnog trakta ( ) nego i izvan njega ( ).
Pri gladovanju CHS ne funkcioniše, tj. ćelije ne luče hor­
mone, već su prepune njih. Pri tom se štede energetski i
plastični resursi organizma.
Dokazano je da endokrine ćelije želudačno-erevnog trakta
stvaraju takve tipične hipotalamno-hipofiziie hormone, kao
tireotropni hormon i AKTG, a ćelije hipotalamusa i hipofize
proizvode tipičan hormon želudačno-erevnog trakta - gastron.
Na taj način, hipotalamo-hipofizni i želudačno-crevni hormo-
nalni sistemi su u nečemu srodni.
Značaj probavnog trakta kao endokrinog organa postaje
veći sa otkrićem endogenih morfina- endorfina i enkefalina,
čije su aktivnosti slične morfinu (umanjuje bolove, smiruje).
Oni se stvaraju i lokalizuju ne samo u tkivima mozga nego.i u
želudačno-crevnom traktu.
3.4.Konstrukcija crevnog zida
Zidovi tankog creva su složene grade. Ćelije sluzokože
imaju do 4000 izraslina - mikrodlačica. Na 1 mm2
površine
crevnog epitela ima oko 50-200 miliona mikrodlačica! Kod
čoveka se dužina jedne mikrodlačice približava 1 mikronu, a
njen prečnik je 10-15 puta manji. Najmanje rastojanje između
mikrodlačica je 15-20 nanometara. Na taj način, one stvaraju
dovoljno gustu "četku", koja se naziva četkasta ivica.
Takva struktura ivice ne samo da naglo povećava
asimilacionu površinu enterocita (za 20-60 puta), već
opredeljuje i mnoge funkcionalne osobine procesa, koji se na
njoj odvijaju.
3
Na slici 3. prikazana je konstnikcija zida tankog creva: 1- glikokaliks,
2- mikrodlačice, 3- membrane, 4- zid creva.
Sa svoje strane površina mikrodlačica je pokrivena
glikokaliksom. On se sastoji iz mnogobrojnih tankih krivu-
davih niti, koje stvaraju dopunski predmembranski sloj i
popunjavaju pore izmedju mikrodlačica. Te niti su produkt
aktivnosti enterocita (crevnih ćelija), -rastu" iz membrane
mikrodlačica, prečnika su 0,025-0,05" mikrona, a debljina
njihovog sloja po spoljašnjoj površini crevnih ćelija je
19

11. približno 0,1-0,5 mikrona. Na taj način, glikokaliks sa
mikrodlačicama ima ulogu poroznog katalizatora. Značaj
katalizatora se sastoji u tome, što on povećava aktivnu
površinu. Osim toga, mikrodlačice učestvuju u prenosu
materija za vreme procesa rada katalizatora u slučajevima
kada pore imaju približno iste dimenzije kao i molekuli. Pored
toga, mikrodlačice mogu da se skupljaju i otpuštaju u ritmu, 6
puta u minutu, Što povećava brzinu ne samo probave hrane
nego i asimilacije. Uz to kiselinski ostaci glikokaliksa imaju
negativni potencijal. Joni i dipoli - koji ovde prodiru — imaju
određenu orijentaciju. Glikokaliks se karakteriše znatnom
hidrotilnošću i daje prenosnim procesima vektorski
(usmereni) i selektivni (klasifikacioni) karakter. Pored toga,
glikokaliks je dopunska komponenta, koja smanjuje protok
antigena i toksina u unutrašnju sredinu organizma.
3.5. Varenje hrane u tankom crevu
U tankom crevu hrana se vari na sledeći način: unutar
šupljine creva ostvaruju se uglavnom početni stadij umi
hidrolize belančevina, masnoća, ugljenih hidrata i drugih
nutrimenata (hranljivh materija, MS). Na četkastoj ivici se
odvija hidroliza molekula (monomera), u meduetapama. Na
membrani mikrodlačica obavlja se završni stadijum hidrolize
sa naknadnom asimilacijom.
Nijanse varenja hrane u tankom crevu su sledeće:
1.Stanje, u kome se nalazi materija (hranljiva masa), na
granici faza (oko četkaste ivice, u porama glikokaliksa)
razlikuju se od stanja te materije u zapremini (u šupljim creva)
po mnogim simptomima, konkretno po nivoi energije.
Površinski molekuli hrane, po pravilu, imaju veću energiju,
nego u dubini faze.
2. Organske materije (hrana) smanjuju površinsko napre­
zanje i tako se apsorbuju na granici faza. Stvaraju se povoljni
uslovi za prelazak hranljivih materija iz sredine himusa
(hranljive mase) na površinu creva (crevne ćelije), tj. od
varenja u šupljini creva na membransko varenje hrane.
20
3. Selektivna apsorpcija različitih katjona i anjona
(hranljivih materija) na granici faza dovodi do nastajanja
znatnog faznog potencija, pri čemu se molekuli na granici
površine u većini nalaze u orijentisanom stanju, a u dubini - u
haotičnom.
4. Fermenatativni sistemi, koji omogućuju varenje hrane
uz zidove creva, uključeni su u sastav membrane ćelija u vidu
prostorno regulisanih sistema. Otuda ili na odgovarajući način
orijentisani molekuli monomerne hrane, zahvaljujući
Slika 4 - Da bi se hrana u tankom crevu efikasno varila, količina hranljive
mase treba da bude dobro izbalansirana sa vremenom njenog kretanja duž
celog creva. S tim u vezi probavni procesi i asimilacija hranljivih materija
raspodeljeni su ćelom dužinom lankog creva neravnomerno. Na
odgovarajući način rasporedjeni su i fermenti, koji prerađuju te ili druge
komponente hrane.
21

12. postojanju faznog potencijala, usmeravaju na aktivni centar
fermenata.
5. U završnom stadijumu probave hrane kada se stvaraju
monomeri dostupni bakterijama, koje naseljavaju šupljinu
creva, probava se vrši u ultrastrukturama četkaste ivice.
Bakterije tuda nc prodiru: njihova veličina jc nekoliko
mikrona, a veličina četkaste ivice znatno manja — 100-200 A°.
Četkasta ivica ima funkciju svojevrsnog bakteriološkog filtra.
Na taj način, završne etape hidrolize i početne etape
asimilacije odvijaju se u sterilnim uslovima.
6. Intenzitet membranskog varenja hrane meiija se u širim
predelima i zavisi od brzine kretanja tečnosti (himusa) u
odnosu na površinu sluzokože tankog creva. Zbog toga
normalna motorika creva ima veoma važnu ulogu u održa­
vanju velike brzine varenja hrane uz zidove creva (slika 4.).
Ako je fermentacioni sloj sačuvan, slabost probavnih kontra­
kcija tankog creva ili odviše brz prolazak hrane kroz njega
slabe varenje hrane uz zidove creva.
Na slici 4 uslovno su pokazana mesta gde se asimiluju
lazličite materije koje dolaze iz creva.
Masnoća koja se nalazi u hrani, umnogome utiče na
asimilaciju i prihvatanje hranljivih materija u tankom crevu.
To je očigledno ilustrovano na slici 5.
22
4. DEBELO CREVO
O prolasku i zadržavanju hrane u debelom crevu, više reči
bilo je u poglavlju "Debelo crevo" - knjiga -Čišćenje
organizma". U ovom delu osvrnućemo se na opŠta pitanja.
U debelom crevu preovladuju procesi reapsorpcije
(upijanje, ponovno upijanje). Upijaju se glukoza, vitamini i
amino-kiseline, koje stvaraju mikrobi, nastanjeni u šupljini
debelog creva, do 95% vode i elektroliti.
Prilikom procesa truljenja i vrenja iz debelog creva dolaze
toksini i otrovi, koji truju ceo organizam. Otuda je najvažniji i
prvi uslov zdravlja - čistoća debelog creva.
23

13. 5. IZDVAJANJE PROBAVN1H SOKOVA
I NEKE KARAKTERISTIKE
TOG PROCESA
U toku dana čovekov želudačno-crevni trakt izluči od 5 do
6 litara probavnog soka.
Pljuvačke - 1 litar, želudačnog soka — 1,5-2 litra, žuči —
0,75-1 litar, pankreatskog soka — 0,7-0,8 litara, crevnog soka -
2 litra. Iz creva se izbacuje oko 150 mililitara! Sva ta masa
vodenog rastvora se apsorbuje, kao što je navedeno u
poglavlju ^Debelo crevo". Pri narušavanju apsorpcije u njemu
pojavljuje se žitka stolica kod čoveka.
Svaki deo želudačno-crevnog trakta, kao što nam je već
poznato, ima svoju funkciju. Ti delovi su međusobno
izolovani specijalnim ventilima. Izolacija je nophodna zbog
toga što u svakom delu postoji vlasita pH sredina. Tako je pH
sredina u usnoj duplji alkalna, u želucu - kisela (kada nema
probave hrane izdvaja se sluz neutralne ili slabo alkalne
reakcije), u dvanaestopalačnom crevu u periodu probave hrane
— neutralna. Tu se još izlučuju žuč i pankreatski sok, koji imaju
alkalnu reakciju, radi neutralizacije kiseline koja dospeva iz
želuca. U periodu između uzimanja obroka hrane sredina u
tankom crevu je slabo alkalna, a u debelom crevu - slabo
kisela.
U svakom od delova vreme zadržavanja hrane je takođe
specifično. U zavisnosti od vrste, hrana se nalazi u usnoj duplji
od nekoliko sekundi do nekoliko minuta, u želucu od 2 do 4
časa, u tankom crevu od 4 do 5 časova, a u debelom crevu od
12 do 18 časova.
Nastanjenost mikroorganizmima želudačno-crevnog
trakta je takođe različita i specifična. Tako u usnoj duplji
postoji velika količina mikroorganizama, u želucu ih ima vrlo
24
malo, u tankom crevu u periodu kada nema hrane takođe ih
ima malo, u periodu probave hrane oni se naglo razmnožavaju,
a u debelom crevu postoje u ogromnoj količini.
Aktivnosti bakterija u tankom i debelom crevu su
međusobno povezane. Mikroflora je raspoređena duž creva i
od centra creva prema zidovima. Tačnije, u centru šupljine
creva živi jedna vrsta mikroorganizama, pored zidova druga; u
predelu dvanaestopalačnog creva je nastanjena jedna vrsta, u
debelom crevu druga, još niže treća itd.
Uz to, ne treba zaboraviti da crevna mikroflora mora da
bude tako strogo specifična, jer je stvarana i učvršćivana u
toku evolucije.
Prema tome, probavni sokovi, mikroorganizmi i hrana
stvaraju u organizmu enteralnu (unutrašnju) sredinu, koja je
deo ekologije čoveka. Enteralna sredina organizma je nešto
između spoljašnje (vazduh, tlo, tj. sve ono što nas okružuje) i
unutrašnje (krv, međutkivna tečnost) sredine.
Iz navedenog nije teško zaključiti da ne samo enteralna,
nego i unutrašnja sredina organizma prvenstveno zavise od
hrane koja se unosi u organizam (spoljašnje sredine).
U daljem tekstu biće više reci o drugim važnim
karakteristikama, koje se ispoljavaju pri probavi hrane u
zavisnosti od različitih vrsta hrane.
25

14. 6. SIMBIOZNO VARENJE HRANE
U prethodnim poglavljima govorili smo o ulozi bakterija,
koje žive u želudačno-crevnom traktu za vreme procesa
probave hrane. Razmotrimo to pitanje detaljnije.
U ne tako davnoj prošlosti, naučnici su smatrali da je
bakterijska Hora nepoželjna i u određenom s tepenu štetna.
Akademik A.M.Ugoljev i drugi naučnici dokazali su ne samo
da bakterijska flora nije štetna, već da je neophodna za
normalan razvoj fizioloških funkcija organizma.
Kao rezultat evolucije razvili su se simbiozni međusobni
odnosi između organizma domaćina i bakterija, koje
naseljavaju njegov želudačno-crevni trakt. Između njih se vrši
razmena metabolita (produkata životne aktivnosti), u čiji
sastav ulaze hranljive materije, različite neorganske
komponente, stimulatori, inhibitori, hormoni i druge fiziološki
aktivne materije. Bakterijska flora služi kao svojevrsni
trofostat - obezbeđuje potreban hranljivi odnos materija u
želudačno-crevnom traktu, uništavajući neke suvišne
komponente hrane i stvarajući nedostajuće produkte. Nije bez
razloga što kod nekih životinja (uglavnom travojeda) masa
bakterijske flore iznosi sedmi deo mase tela životinje.
Bakterijski metaboliti formiraju se iz nekoliko kompo­
nenti:
- hranljive materije, izmenjene mikroflorom;
- produkti životne aktivnosti bakterija;
- balastne materije, izmenjene bakterijskom florom i
- bakterijska flora koju potroši organizam domaćina.
Te četiri grupe (bujice) čine:
- korisne materije (vitamini, nezamenjive amino-kiseline
itd.),
26
- materije za koje se na današnjem stepenu razvoja nauke
smatra da nisu ni korisne, ni štetne za organizam (indifere­
ntne) i
- toksične materije.
Upoređivanje bezmikrobnih životinja sa naseljenim
normalnom mikroflorom životinjama pokazalo je da
bezmikrobne životinje imaju veliki broj nedostataka i da ih
treba okarakterisati kao bezvredne. Zato je održavanje
normalne bakterijske flore u organizmu jedan od glavnih
zadataka optimizacije ishrane i optimizacije života ljudi.
U današnje vreme disbakterioze predstavljaju uzrok
mnogih oboljenja i odnose se skoro na sve.
27

15. 7. OSTALE KARAKTERISTIKE
SISTEMA ZA VARENJE HRANE
O početnoj efikasnosti ishrane organizma čoveka može se
suditi na osnovu sledećeg saznanja (činjenice): svaka crevna
ćelija sposobna je da obezbedi hranljivim materijama
(plastičnim i energetskim) IO3
- IO5
drugih ćelija organizma.
Normalno funkcionisanje želudačno-erevnog trakta
vezano je za njegovu neprekidnu regeneraciju. U njemu se
najbrže ljušti epitel. Tako je vreme za obnovu epitela
dvanaestopalačnog creva 1,8 dana, odnosno 2,3% za čas;
crvuljka - 3 dana, odnosno 1,4% za čas; tankog creva - 3-6
dana, odnosno 1,4-07% za čas. Najbrže se obnavlja glikokaliks
od 4 do 10 časova. Takvo obnavljanje glikokaliksa stvara
efekat stalnog čišćenja pora (novi porozni katalizator) četkaste
ivice. Otuda često uzimanje jela, po svemu sudeći, brže ljušti
epitel creva. Uopšte vreme potpunog obnavljanja crevnog
epitela kod čoveka varira od 6 do 14 dana. To je, u stvari, jedan
od odgovora na pitanje: zašto uzdržavanje od hrane u toku
navedenog roka podstiče zarastanje gnojnih rana (čireva) u
želudačno-crevnom traktu.
28
8. PREPORUKE ZA NORMALAN RAD
ŽELUDAČNO-CREVNOG TRAKTA
Budući da poznajemo tehnologiju" želudačno-erevnog
trakta, neophodno je da postupamo shodno tim saznanjma. I
ako su se kod vas ranije uočavali poremećaji u radu
želudačno-erevnog trakta, tada će doći do postepene
normalizacije, a zatim će želudačno-crevni trakt proraditi
normalno. Dakle, praktične preporuke su:
8.1. Tečnost treba piti pre jela
Iz poglavlja o fermentima saznali smo da se na hranu luče
probavni sokovi, koji sadrže fermente. Kada popijemo bilo
kakvu tečnost (mleko, kompot, običnu vodu itd.), ona će
razblažiti i saprati te fermente u organe, koji se nalaze ispod
želudačno-erevnog trakta. Kao rezultat toga hrana će ležati u
želucu, dok organizam ne sintetizuje i ne izluči nove fermente,
ili će neobrađena želudačnim sokovima preskočiti u organe
ispod želuca, gde će se podvrći truljenju i bakterijskom
razlaganju sa naknadnom apsorpcijom tih produkata u
krvotok. Na taj način naša životna snaga se troši na
sintetizovanje dopunskog obroka fermenata i na neutralizaciju
produkata truljenja od nesvarene hrane. Osim toga, sekretorni
aparati želuca i dvanaestopalačnog creva se previše naprežu.
Umesto normalnih 700-800 mililitara želudačnog soka sa
koncentracijom 0,4-0,5% sone kiseline, biće potrebno da
sekretujemo dvostruko više! Zato se tokom vremena u želucu
javlja slabo varenje, smanjena kiselina, gastritis i drugi
poremećaji.
29

16. Tečnost brzo prolazi u niže organe, koji izvršavaju svoju
funkciju i imaju svoju pH sredinu. Ta se sredina takode
proizvoljno menja, spira se zaštitni sloj sluzi, i eto prilike za
gnojni proces u dvanaestopalačnom crevu i druge poremećaje
u tom organu.
Zato, pijte te mosti (vodu, sokove, kompot, čaj itd.) na
10-15 minuta pie jela.
8.2. Ništa ne treba piti 1-2 časa posle jela
U zavisnosti od vrste hrana se zadržava u želucu od 2 do 3
časa, a u tankom crevu od 4 do 5 Časova.
Približno posle 2-4 časa probavili proces dobija snagu u
tankom crevu. Varenje i apsorpcija hranljivih materija vrše se
u određenim zonama tankog creva. Ispijena tečnost odjednom
će proteći kroz želudac i ne samo što će razblažiti probavne
sokove tankog creva, već će sprati i hranljive materije pored
polja" njihovog usvajanja. Kao rezultat toga organizam neće
ništa dobiti, a bakterije iz truleži će se dobro nahraniti.
Gušterača, jetra, kao i žlezde koje se nalaze u tankom
crevu, biće prinuđene da sintetizuju novi obrok sekreta, cipeći
resurse organizma i naprežući se pri tom.
Posle jela bogatih ugljenim hidratima (kaše, hleb itd.)
tečnost se može piti nakon 3 časa, a posle belančevinaste
hrane (meso, riba itd.) nakon 4-5 časova.
Ako je želja da utolimo žed isuviše jaka (naročito u
početnom periodu prelaska na pravilnu ishranu), usta treba
ispirati vodom ili uzimati 2-3 mala gutljaja vode. Prelaskom na
pravilnu ishranu nas više neće mučiti žeđ.
8.3.Hranu treba brižljivo žvakati
To omogućava da se kroz pljuvačne žlezde protera krv i da
se one očiste od toksina i drugih nepotrebnih materija. Ferment
lizocim neutralise njihov štetni uticaj.
Veliki alkalitet pljuvačke omogućava održavanje
normalne kiselo-alkalne ravnoteže organizma.
30
Akt žvakanja pojačava peristaltiku. Ako je hrana
nedovoljno isitnjena, narušava se njena probava ne samo u
šupljini nego i uz zidove creva, a u debelom crevu krupne
čestice hrane postaju dostupne mikroorganizmima, trule i
stvaraju gomile" ekskrementa.
Iz navedenih razloga ne preporučuje se uzimanje tečnosti
za vreme jela. Čak su i drevni mudraci zapazili kakav uticaj
ima uzimanje tečnosti. U ,,Cžud-ši" je zapisano: „Ako pijete
pre jela, za vreme jela i posle toga, vaše telo će biti u nomiali,
shodno tome postaće gojazno ili će smršati".
Drugi savet - dobro žvačite hranu i ničim je ne zali-
vajte.
8.4. Ne treba jesti pri jakim emocionalnim
uzbuđenjima
Umor, bol, strah, tuga, nespokojstvo, depresija, gnev,
upala, groznica i slično utiču na probavne sokove koji prestaju
da se luče. A normalno kretanje (peristaltika) probavnog trakta
se usporava ili sasvim prestaje. Ranije je ukazivano na to da
izdvajanje sokova u želucu spada u lako usporavajuće radnje.
Uz to pri emocionalnim izlivima luči se adrenalin, koji izaziva
polarizaciju membrane na probavnim ćelijama tankog creva, a
to isključuje naš porozni katalizator" - glikokaliks. Hrana
koja se unese u organizam u takvom stanju se ne prihvata, truli,
vri pa otuda proliv i osećaj diskomfora.
S tim u vezi treba se pridržavati sledećih saveta:
a) Šala i smeli tokom jela doprinose opuštanju i
smirivanju. Neka za stolom caruju mir i radost. To treba da
bude glavno pravilo u životu. Jer u to vreme mi gradimo svoje
telo i održavamo zdravlje;
b) ako osećate bol, groznicu, upalu, preskočite jelo -
preskočite onoliko obroka, koliko je potrebno da takvo stanje
prođe;
c) ako osećate emocionalni naboj, bol itd. - preskočite
jedan ili nekoliko obroka hrane, dok se ne smirite;
31

17. d) ako ste umorni, pre jela se malo odmorite. Ništa nije
bolje od kratkog odmora ili opuštanja za uspostavljanje
životne snage umornog čoveka.
Ne uzimajte odveć hladnu ili odviše toplu hranu, kao ni
nepoznatu i neobičnu hranu u većoj količini.
Probavni ferment i su aktivni samo pri temperaturi našeg
tela. Ako je hrana hladna ili je previše topla, oni će početi da
dejstvuju tek kada hrana postane normalna, tj. kada poprimi
temperaturu tela. Naročito je štetno uzimati hladna jela i
napitke jer oni t > gase" probavnu vatru".
Savet - uzimajte napitke i hranu umirene tempera­
ture.
U našem organizmu dejstvuju određeni mehanizmi
adaptacije na hranu. U zavisnosti od kompozicije hrane
(jelovnika, MS) zone apsorpcije ugljenih hidrata, belančevina,
masti i drugih materija mogu postati veće ili manje.
Smatra se da je najvažniji elemenat adaptacije creva na
osobenosti ishrane promena izbora i svojstava fermenata, koji
vrše probavu hrane uz zidove creva.
Promena strukture dlačica, ultrastrukture mikrodlačica i
njihovog međusobnog razmeštaja na četkastoj ivici značajna
je za prilagođavanje crevnih funkcija na različite uslove
ishrane.
Sastav crevne mikroflore takođe se menja u zavisnosti od
naše ishrane.
S tim u vezi naglo se menja i komplet hormona. Već na
nivou crevnog hormonalnog sistema (CHS) moguća su bitna
adaptivna prestrojavanja probavnih procesa.
Sekretomi elementi CHS kontrolišu se ne samo
komponentama himusa, nego i komponentama krvi (onima
koje u osnovi zavise od hrane).
Crevni hormonalni sistem prilikom prestrojavanja utiče
na nervni sistem. Kao rezultat toga kod čoveka se postepeno
formiraju prirodne potrebe za ukusom i hranom: funkcije
organizma se normalizuju i nastaje opšte ozdravljenje.
32
Pored toga, hranom se može menjati, odnosno (tačnije)
menja se karakter čoveka. Tu tajnu znali su Indusi, Kinezi ali i
drugi narodi koji su uspešno koristili hranu da bi ostvarili
potreban uticaj na čovekov karakter.
Savet - nepoznatu hranu uvodite u dnevni obrok
postepeno, a njenu količinu povećavajte malo po malo.
To pravilo se naročito mora poštovati pri prelasku na svež
biljni dnevni obrok.
8.5. Treba jesti samo kada ste gladni
Kada je o ovom pitanju reč odmah ćemo se ograditi.
Prirodni osećaj gladi moramo razlikovati od izopačenog i
patološkog osećaja „da se nešto prožvaće".
Pravi osećaj gladi javlja se samo kada je hrana prošla sve
stadijume probave i usvajanja. Samo se tada koncentracija
hranljivih materija u krvi nešto smanjuje. Ti signali dolaze u
centar za hranu, i mi osećamo stvarnu glad.
Lažni osećaj gladi javlja se kada postoje poremećaji u radu
želudačno-crevnog trakta. Pri pravilnoj ishrani taj patološki
poremećaj nestaje, pod uslovom da smo pre toga dobro očistili
svoj organizam.
Iz istog stava proističe i drugi savet: između jela nema
nikakvih zakuski.
Još su drevni mudraci u „Cžud-ši" pisali:
„Ne srne se... jesti nova hrana ako se ranija nije svarila, jer
one mogu biti neusklađene i zbog toga se međusobno
posvađati".
Ako nešto stalno žvačemo, naš organizam luči si uz radi
zaštite sluzokože želuca i dvanaestopalačnog creva. Sekretomi
aparat je tada stalno opterećen, naročito ćelije sa isprekidanom
sekrecijom. Uz to, što nije nepoznato, pri varenju hrane ljušti
se epitel sluzokože želudačno-crevnog trakta. Prirodno, pri
čestom jelu taj proces je mnogo intenzivniji, što brže troši
želudačno-crevni trakt.
Savet- jedite samo pri pojavi zdravog osećaja gladi.

18. 8.6.Treba znalački koristiti simbiozno
varenje hrane
Kao primere negativnog i pozitivnog uticaja mikroflore
razmotrićemo dva slučaja.
a) Negativni uticaj mikroflore
Ako se hrana unosi u organizam u vidu monomera (mleko,
mlečne smese, rastvori šećera, glukoze — u vidu napitaka i
drugih veštačkih jedinjenja), membranska probava hrane kao
zaštitni mehanizam ne funkcioniše, a kao rezultat viška lako
Slika7 - Gornji crtež pokazuje normalni međusobni odnos bakterijske flore i
organizma. Mikroorganizmi dostavljaju organizmu dopunske hranljive
materije, pa je pri lom slrujanje bakterijskih melabolila normalno.
Na slici 7 (donji crtež) prikazan je proces prcovladavanja patogene
mikroflore u crevima, buljenje i vrenje, koji Iirane patogene bakterije, ili se
hrana upotrebljava u vidu monomera, čime predstavlja dobitak za bakterije.
Kao rezultat toga organizam nema dovoljno hrane. Istovremeno ekstremno
se povećava strujanje bakterijskih metabolita - toksina itd. Takvo
konstantno samouovanje podriva našu snagu i izaziva najraznovrsnija
oboljenja. Upravo u tome je kobna suština disbakterioze.
Dok smo mladi naš organizam se bori sa tim. Uzgred, to je još jedan
očigledan primer zastoje pri normalnoj probavi hrane dovoljno 800-1200
kilokalorija, a pri patološkoj ni 3000-3500 kilokalorijanije dovoljno.
prihvatljivih nutrienata (monomera hrane) u šupljini tankog
creva bakterije se nalaze u veoma pogodnim uslovima za
razmnožavanje. To narušava endoekologiju čoveka, uzrokuje
34
gubitak materija u organizmu, između ostalog, i potrebnih i
povećava toksična strujanja (slika 7).
Nepodnošljivost mleka. - Ona se sastoji u naglom ili
potpunom odsustvu fermenata laktaze u crevnim ćelijama.
Disaharid mleka, laktoza razlaže se samo tim fermentom, ako
je u nedostatku laktoza ostaje u međuprostorima želuda­
čno-erevnog trakta postaje dobitak bakterijama.
O sposobnosti bakterija da se razmnožavaju ogromnom
brzinom govore sledeći proračuni mikrobiologa. Hranljive
potrebe jedne bakterije u toku dana, ako njena ishrana nije
ograničena, jednake su potrebama 15-godišnjeg dečaka.
Takvo brzo razmnožavanje bakterija prouzrokuje prodor veće
količine bakterijskih metabolita u unutašnju sredinu
organizma, a posledica toga je trovanje.
Treba istaći da kod ljudi sa istim laktoznim nedostatkom
osetljivost se može ili javno ispoljiti ili može potpuno
odsustvovati. To se objašnjava sledećim uzrocima:
1) različitošću bakterijske flore (kod nekih osoba
bakterijska flora ne stvara toksične metabolite, a kod drugih ih
producira u velikoj količini);
2 )stanjem barijeme funkcije jetre.
Sa starenjem organizma, po pravilu, raste nepodnošljivost
prema mnogobrojnim hranljivim produktima. To je povezano
ne samo sa slabljenjem sinteze različitih fermenata, već i sa
karakteristikama slabljenja funkcija jetrene barijere. Ako još
jednom pročitate poglavlje o jetri uverićete se da je takva
pojava zakonomerni rezultat našeg neznanja.
b) Pozitivni uticaj mi kroji ore
Već je rečeno da kod nekih životnja masa bakterijske flore
može da iznosi sedmi deo opŠte težine tela životinje. Hrana
uneta u organizam već nakon desetak minuta do jednog časa
izaziva aktiviranje i razmnožavanje bakterija, koje naseljavaju
šupljinu želudačno-erevnog trakta i površinu sluzokože creva.
Ispostavlja se, da se mikrollora takođe probavlja i daje koristi
organizam domaćina. Mikrobi, bakterije, kvasci itd., koji Čine
35

19. normalnu mikrofloru, sačinjavaju izuzetno hranljivu sirovinu.
Belančevina bakterija, kvasca sadrži u sebi sve važnije
amino-kiseline. U suvoj materiji kvasca može biti od 51-58%
belančevina! Osim toga, unutar tili najprostijih mikro­
organizama sintetizuju se i nagomilavaju mnogi vitamini,
naročito vitamini grupe B i vitamin D. Otuda ti mikrobi za nas
predstavljaju najbolje hranljivo meso. Svako od nas poseduje
vlastiti mesni kombinat. Osnovno je da znamo da ga
iskoristimo.
Normalna mikroflora se veoma povoljno razvija pri
upotrebi sveže biljne hrane, u kojoj se sadrži, pored ostalog,
mnogo kiseonika, neophodnog za disanje bakterija. Ako je
hrana kuvana, u njoj je mnogo manje kiseonika. Kao rezultat
toga razvijaju se druge populacije bakaterija, koje koriste
beskiseoničko razlaganje, što ekstremno povećava toksični
deo njihovog metabolizma. Uz to disbakterioza izaziva
smanjenje aktivnosti fermenata tankog creva i shodno tome
narušava membransku probavu hrane.
Navedeni uzroci čine osnovu razvoja disbakterioza:
1. Nepravilna ishrana - hrana je mnogo promenjena
(monomeri), degradirana (termička obrada), nepravilno se
upotrebljava.
2. Upotreba antibiotika stvara patogenu mikrofloru, a
normalnu snažno uništava skoro do kraja.
3. Oboljenja želudačno-crevnog trakta, a takode avita-
minoza vitamina A.
4. Emocionalni stresovi.
5. „Ne jedite ništa kiselo; ma gde boravili jedite prešan
hleb."
Biblija, knjiga „Izlaz", glava 2.
Tu drevnu zapovest mi redovno kišimo. Kvasac, koji se
sadrži u hlebnim pecivima, ubija nas polako, ali sigurno. On
izobličava našu mikrolloru i pomaže razvoj i tok uporne
disbakterioze.
U ovom pivom delu govorili smo o normalizaciji
želudačno-crevnog trakta. U daljem tekstu razmotrićemo
sastav produkata ishrane i njihov uticaj na organizam.
36
II- H R A N A
Naš glavni zadatak jeste da poštenu izučavamo
činjenice. Mi treba da uvažavamo nauku, kao
istinsko znanje, bez pretpostavki, licemerja,
sujeverja, ali sa hrabrošću i poštovanjem.
N.K. Rerih
U v o d
Da bi smo saznali šta je korisno i šta stvarno treba da
jedemo, neophodno je da se upoznamo sa temeljitim
postavkama, koje čine naš život. Prvo, moramo da prihvatimo
ideje velikih istraživača - K.E.Ciolkovskog, V.I.Vernadskog,
A.G.Gurviča i drugih, čiju je suštinu učenja jasno izrekao
akademik V.Kaznačev: „Živa materija može nastati iz korena,
ali ona postoji sa ustajalom materijom i u Kosmosu prerađuje
bujice energije, pretvarajući se u organizaciju .
„... Prvi snimak dobijcn sa neubranog lista sporiša (verbena), drugi - nakon
Stoje grm sporiša bio iščupan sa korenom i odležao u senei 10 časova, a treći
je urađen kroz 20 časova". (Iz knjige V.II.Kirlian, S.D.Kirlian „U svetu
čudesnih pražnjenja").
37

20. Istraživanja su pokazala da je živo biće sazdane* od
materije i polja. Pri tom, materija ima posebnu formu - levi
zaokret. To je oštra razlika, bez prelaza, između žive -
organske materije i ustajale - neorganske materije, u kojoj su
levi i desni zaokret materije međusobno izmešani (slika 8).
Polje postoji oko svakog živog objekta (prema
savremenom - bioplazma). Ono ima složenu prirodu i nestaje
sa prestankom života. Takvo polje ne postoji oko neorganske
materije.
Iz toga sledi najbitniji zaključak: za održavanje i razvoj
života potrebna nam je hrana bogata materijama koje imaju
levi zaokret (energetski, MŠ) i koje su ispunjene bioplazmom.
Upravo takva hrana smanjuje entropiju (raspad) u živom
sistemu (organizmu). Ako u hrani postoji materija sa desnim
zaokretom ili nema bioplazme - entropija se povećava, a
životni procesi guše.
$8
l.KAKO SE STVARA HRANA
Za Zemlju je Sunce osnovni izvor energije. Tu neiscrpnu
sunčevu energiju najpre skupljaju biljke procesom fotosinteze
koja pobuđuje molekule hlorofila. Pri padanju snopa svetlosti
na molekul u njemu se aktivira jedan elektron, koji u zavisnosti
od spina (okretanja ulevo ili udesno) može da pređe u tripletno
ili u neko drugo stanje. Sam triplet upija energiju
fotosintetičkim aparatom pri postojanju clonora vođonika, koji
predstavlja voda. Pod dejstvom svetlosnog kvanta iz vođe i
ugljeničnog gasa sintetizuje se organska materija, pri čemu se
izdvaja slobodni kiseonik:
6 C 0 2 + 6 H 2 0 + kvant svetlosti = C 6 H , 2 0 6 + 6 0 2 .
To je energetsko-upijajuća reakcija pri fotosintezi. Sve
naredne hemijske reakcije nastaju kaskadno, prinudno, na
račun težnje elektrona, koji se kreće usled prenosa energije, da
se spusti sa višeg energetskog nivoa. Konačni produkt
fotosinteze je visoko energetski molekul ATF, u kojem se
energija zatvorena u obruč hemijskom vezom i dalje koristi u
svim energetskim reakcijama.
Dalje, u biljci se molekuli ATF koriste za sintezu masti i
ugljenih hidrata, koji su za razliku od ATF (adenozin-
trifosforne kiseline) nerastvorivi i zato ne menjaju osmozni
pritisak ćelija i mogu se ostavljati za rezervu. To i jeste ta
hrana (ili energija - visokoorganizovana energija hemijskih
veza biljnih ugljenih hidrata, masti i belančevina) koju biljke
pripremaju ne samo za sebe nego i za potrebe celog
životinjskog sveta. Pri upotrebi biljaka kaoi hrane u organizmu
se dešava obrnuti proces - raspad energetskih veza biljnih
ugljenih hidrata, masti i belančevina, koji daju energiju za
39

21. sintezu naših vlastitih specifičnih vrsta ugljenih hidrata, masti,
belančevina itd., to jest za sintezu vlastitih tkiva organizma i
dobijanje energije.
Iz tog procesa usvajanja energije postaje jasno, da se pri
preradi biljnih sirovina u životinjsko tkivo jedan deo te
energije gubi. Ako koristimo životinjska tkiva, mi ih
razlažemo u vlastitom probavnom traktu, a potom iz
komponenti tih tkiva sintetizujemo svoja tkiva, što
prouzrokuje ponovno gubitak energije. Nesunuijivo, da se
samo deo akumuliranog materijala (oko 10 procenata)* prenosi
u sledeću kariku trofičkog (hranljivog) lanca.
Bilo kakva obrada ne samo biljnih nego i životinjskih
produkata, koji menjaju njihovu unutrašnju strukturu
(kuvanje-barenje, usoljavanje, dinstanje, pečenje-prženje,
mariniranje, sušenje, konzerviranje itd.) utiče na pad
energetskog potencijala tih produkata.
O energetskom potencijalu hrane prvi je govorio i pisao
švajcarski lekar M.Birher-Benner 1897.godine, koji je svoja
iskustva i saznanja uspešno primenjivao u praksi. Ipak,
pokazalo se da su još pre mnogo hiljada godina indijski
mudraci - poznatiji kao riše, znali o tome i nazivali su energiju
koja se nalazi u luanljivim produktima „odžasom". U
zavisnosti od toga, da li ima mnogo ili malo odžase, oni su
delili produkte ishrane. Njihovi radovi po svemu prevazilaze
suvremene, pa ćemo se u daljem tekstu uglavnom njima
koristiti.
Biljna i životinjska hrana nisu samo izvor energije i
građevinskog materijala, već i faktor koji obezbeđuje određeni
sastav unutrašnje sredine i koji nosi informaciju iz okolne u
unutrašnju sredinu organizma kako bi ga maksimalno
prilagodio svetu koji ga okružuje.
* Podaci su uzeti iz više knjiga akademika A.M.Ugoljeva.
40
2.SASTAV HRANE
Tako smo došli do sledećeg važnog poglavlja - iz čega se
sastoji naša hrana? Kakvu ulogu igraju komponente hrane u
održavanju normalne životne aktivnosti organizma?
2.1. V o d a
U čovekovom organizmu ima 55-65% vode. U organizmu
odraslog čoveka sa telesnom težinom od 65 kg u prošeku se
nalazi 40 litara vode; od toga oko 25 litara unutar ćelija, a 15 -
u sastavu vanćelijskill tečnosti organizma.
Što čovek više stari to se količina vode u njegovom telu
smanjuje. Primera radi, u telu tromesečnog ploda ima 95%
vode, a kod novorođenčeta već 70%.
Mnogi autori smatraju da je jedan od uzroka starenja
organizma smanjena sposobnost koloidnih materija, naročito
belančevina, da vezuju veliku količinu vode. Voda je osnovna
sredina u kojoj nastaju mnogobrojne hemijske reakcije i
fizičko-hemijski procesi (asimilacija, disimilacija, osmoza,
difuzija, transport i drugi), koji čine osnovu života. Organizam
strogo reguliše sadržaj vode u svakom organu i u svakom
tkivu. Stabilnost unutrašnje sredine organizma, a shodno tome
i određene količine vode, jedan je od glavnih uslova za
uspostavljanje normalnih životnih aktivnosti.
Voda koja se nalazi u našem organizmu, po kvalitetu se
razlikuje od obične vode. Prvo, to je struktuirana voda.
Primenom savremenih preciznih metoda i fizičkim eks­
perimentima došlo se do neverovatnih saznanja. Dokazano je
da voda u kontaktu sa biološkim molekulama ima strukturu
41

22. leda, tačnije nalazi se u zamrznutom obliku. Te „ledene"
strukture vode su „matrice života", bez kojih je naš opstanak
nemoguć. Njihovo prisustvo omogućava procese važnih
bioiizičkih i biohemijskih reakcija, na primer, prenos energije
od mesta nalaženja do mesta gde je ona potrebna organizmu.
Žive molekule organizma uložene su u ledenu rešetku, kao
u idealnu futrolu napravljenu za njih. Zato je navodnjavanje
biomolekula i njihova stabilnost da drže vodu mnogo veća,
kada voda, koja je sa njima u sistemu, ima strukturu „leda".
U običnoj vodi molekuli se nagomilavaju. Takva „futrola"
ne odgovara biomolekulima. Živi molekuli se teško
razmeštaju između molekula takve vode i zbog toga se jedva
zadržavaju. Da bi voda dobila strukturu „leda" organizam
mora da troši svoju energiju.
Drugo, struktuirana voda, naročito ona koja se sadrži u
živim organizmima, nema simetriju. Bilo koja disimetrija (kao
i struktura) je izvor slobodne energije.
Treće, dokazano je da biološka informacija može da se
pretvori u vodeno-kristalnu strukturu, tj. otkivena je „pamet"
vode. Pri tom, ta pamet je toliko dobro „zapisana" da se može
brisati, ako samo dva-tri puta voda proključa.
Voda, koja ispunjava navedene zahteve, u izobilju se
nalazi u voću i povrću, ali i u sveže isceđenim sokovima iz
povrća i voća.
U povrću i voću ima 70-90% vode, nerastvorljivih
materija 2-8%, a rastvorljivih 7-16%.
U voću i povrću voda se nalazi u slobodnom i vezanom
stanju sa koloidima. Slobodna (struktuirana) voda se nalazi u
ćelijskom soku voća i povrća; u njoj su rastvoreni šećer,
kiseline, mineralne soli i druge materije; ona se lako
odstranjuje sušenjem. U voću i povrću ima više slobodne, nego
vezane vode. Voda, koja se nalazi u čvrstoj vezi sa različitim
materijama (vezana), ne može se od njih odvojiti bez promene
strukture, pa se zbog toga postepeno upija, prema stepenu svog
oslobađanja. Mnogo vode ima u: krastavcu, salati, paradajzu,
tikvicama, kupusu, bundevi, zelenom luku, revenju, Špargli,
kao i u lubenici i dinji. Po pravilu, uzimanje sočnog voća i
povrća zasićuje nas najboljom vodom, pa ne osećamo potrebu
da pijemo običnu ili neku drugu vrstu vode.
42
Najvrednije sastojke sadrži otopljena voda.
Ako naš organizam dobija vodu iz sveže isceđenih
sokova, ili ako koristimo otopljenu vodu one imaju lekovito i
podmlađujuće dejstvo, pa je takvom vodom najbolje gasiti
žeđ.
Mineralne vode su lekovite ne samo po sastavu materija
rastvorenih u njima nego i po informacijama, koje je voda
apsorbovala, prolaskom kroz slojeve zemlje. Neorganske
mineralne materije, rastvorene u vodi, organizam ne prihvata i
izbacuje ih kao strani materijal. Neorganske materije prihva-
taju samo biljke, dok čovek koristi samo one mineralne
materije koje su biljke prethodno preradile.
U „Čžud-ši" srećemo sledeći zapis o vodi: „Voda može
biti kišnica, snežna, rečna, izvorska, bunarska, mineralna i ona
koja se dobija iz drvcta. Prethodne u ovom nizu bolje su od
sledećih. Voda, koja pada sa neba, nema ukusa, ali je prijatna,
zasićuje, prohladna je, laka, slična eliksiru.
Voda, koja se sliva sa snežnih planina, dobra je i tako
hladna, da se na vatri teško zagreva, ali kada predugo stoji u
njoj se stvaraju crvi, rkang-bam i bolesti srca.
Dobra je voda na čistoj zemlji, dostupna suncu i vetru.
Voda iz močvare, voda sa algama, sa korenjem i lišćem,
koja se nalazi u senci drveća, slana voda, u kojoj se kupaju
životinje, prouzrokuje mnoge bolesti.
Hladna voda pomaže kod nesvestice, mamurluka,
vrtoglavice, povraćanja, žeđi, vrućice, oboljenja žuči i krvi i
kod trovanja.
Prokuvana voda zagreva, potpomaže probavu hrane,
sprečava štucanje, odstranjuje sluz, naduvenost stomaka,
sipnju i svezu čhampu.
Prokuvana voda koja je ohlađena, ne podstiče lučenje
sluzi, odstranjuje žuč, ali sutradan postaje kao otrov, i
pobuđuje sve poroke".
Naši preci su otkrili lekovita svojstva svih vrsta voda u
prirodi i znali su da ih primene u životu.
Pod uslovima normalne temperature i umerenih fizičkih
naprezanja čoveku je dovoljna voda koja se nalazi u salatama i
voću. Ako se nedovoljno koristi biljna hrana, čovek osećažeđ i
43

23. pije mnogo vode. To nanosi očiglednu štetu, pošto se pojačava
opterećenje srca, bubrega i ubrzavaju procesi raspada
belančevina. Čak ni kamile u pustinji ne piju vodu kao zalihu,
već samo onoliko koliko je potrebno.
Ako vaš organizam ima potrebu za tečnošću, naročito u
prelaznom periodu, gasite žed vodom iz navedenih supstanci.
Važno je znati i sledeće: potrošnja produkata sa velikim
sadržajem soli natrijuma pomaže zadržavanje vode u
organizmu. Soli kalijuma i kalcij uma, obrnuto, izbacuju vodu.
Zato se preporučuje ograničena potrošnja soli i produkata koji
sadrže natrijum, pri oboljenjima srca i bubrega, a povećanje
produkata, bogatih kalij umom i kalcijumom. Pri dehidraciji
organizma, obrnuto, treba povećati dozu produkata sa
natrijumom, a smanjiti one sa kalijumom i kalcijumom.
2.2. Belančevine
Belančevine su složeni polimeri koji sadrže azot i čiji su
m o no meri A-am i no -kise 1 i ne.
Amino-kiselinski sastav različitih belančevina nije isti i
predstavlja najvažniju karakteristiku svake belančevine, a
takođe služi kao kriterijum njegove vrednosti u ishrani.
Nezamcnjive: Zamenjivc:
1. Izoleucin I. Glicin (glikokol)
2. Leucin 2. Alanin
3. Lizin 3. Serin
4. Metionin 4. Glutaminska kiselina
5. Feudal anin 5. G lutam in
6. Treonin 6. Asparaginska kiselina
7. Triptofan 7. Asparagin
8. Val in 8. Argi ni n
% Histidin (za decu) 9. Prolin
10. Cistin
11. Tirozin
14
Amino-kiseline su organska jedinjenja koja sadrže dve
funkcionalne grupe - karboksidnu (—CO-OH—), koja
određuje kiselinska svojstva molekula, i amino-grupti
( — N H 2 — ) , koja tim jedinjenjima daje osnovna svojstva.
U sastav belančevina sa najvećom postojanošću ulazi 20
amino-kiselina:
2.2.1. Osnovne funkcije belančevina u organizmu
-
Plastična funkcija. - Belančevine čine oko 15-20%
sirove mase različitih tkiva (masnoće i ugljeni hidrati samo
1-5%)) i one su osnovni građevinski materjial ćelija, organa i
međućelijskih materija. Zajedno sa mastima (fosfolipidima)
belančevine su kostur svih bioloških membrana, koje igraju
važnu ulogu u stvaranju ćelija i njihovom funkcionisanju.
Katalitička funkcija. - Belančevine su osnovna
komponenta svih, bez izuzetka, do danas poznatih fermenata.
Pri tom, proste fermente čine čisto belančevinasta jedinjenja.
Fermenti imaju odlučujuću ulogu u asimilaciji hranljivih
materija od strane organizma čoveka i u regulaciji svih
unutarćelijskih procesa razmene.
Ilormonalua funkcija. - Znatan deo hormona po svojoj
prirodi su belančevine. Njima pripadaju insulin, hormoni
hipofize, paratireoidni hormon.
Funkcija specifičnosti. - Izvanredna raznolikost i
unikatnost pojedinačnih belančevina obezbeđuje individu­
alnost tkiva i specifičnost vrste.
Transportna funkcija. - Belančevine učestvuju u
transportu preko kivi kiseonika, masnoća, ugljenih hidrata,
nekih vitamina, hormona i drugih materija. Specifične belan­
čevine — prenosioci - obezbeđuju transport različitih mine­
ralnih soli i vitamina kroz membrane ćelija i unutarćelijske
strukture.
U zavisnosti od prostorne strukture belančevine se mogu
podeliti na globularne (njihovi molekuli imaju sferai oblik) i
jibrilarne (sastoje se iz izduženih končastih molekula). U
grupu prostih globularnih belančevina spadaju albumini,
•
45

24. globulini, prolamini i glutelini. Albumni i globulini su veoma
rasprosfanjeni U prirodi i čine glavni deo belančevine seruma
krvi, mleka, belanceta kod jaja. Prolamini i glutelini spadaju u
biljne belančevine i susreću se u semenima travarica i žitarica,
stvarajući osnovnu masu lepljivosti. Te belančevine se ne
rastvaraju u vodi. U prolamine spadaju: gliađin pšenice, ženin
kukuruza, gordein ječma. Amino-kiselinski sastav tih belan­
čevina karakteriše se malim sadržajem lizina, a takode
treonina, metionina i triptofana i izuzetno velikim sadržajem
glutaminske kiseline.
2.2.2. Potrebe čoveka za belančevinama i kiselinama
U svetu ne postoje jedinstveni parametri o količini
belančevina i kiselina koje su neophodne našem organizmu,
čak ni za konkretne kategorije stanovništva. Tim više, što mi
znamo o sintezi dopunskih amino-kiselina u debelom crevu,
koje se uopšte ne uzimaju u obzir pri sastavljanju normativa
belančevina.
Kako o toj temi razmišlja A.Čuprun pristalica prirodnih
metoda lečenja moglo se pročitati u članku pod naslovom „Šta
je jeo Papuanac?" objavljenom u novinama „Sovjetska Ru­
sija" 27. novembra 1986. godine:
„Covek raste i njega treba hraniti - činjenica je koja ne
zaliteva poseban komentar. Zato takozvani problem belan­
čevina nije ništa manje važan, nego traženje novih izvora
energije i sirovina... Naučnici iz celog sveta brižljivo izu­
čavaju poznate izvore belančevina: kvasac i plesan, mikro­
skopske gljive i bakterije, alge, micelije viših gljiva i viših
biljaka.
Ali, gle paradoksa: problem belančevina muči svakoga
osim Papuance Nove Gvineje. Zašto? Evo odgovora.
Do sada se smatralo (videti udžbenike o ishrani) da u
svakodnevnom obroku ne srne biti ni malo više belančevina,
nego stoje potrebno organizmu, a za mladog čoveka u razvoju
- čak i više. Papuanci to pravilo uspešno ignorišu tokom celog
života. Naučnici, koji su istraživali njihovu ishranu, bili su
46
zapanjeni: pokazalo se da oni čak ne obezbeđuju belanče-
vinastu ravnotežu, to jest Papuanac unese sa hranom 20-30
grama belančevina, rashodujući je jedan i po puta više! Ne
uzima on valjda iz vazduha nedostajućih 10-15 grama?
Baš tako - uzima ih iz vazduha! Sovjetski naučnici
M.Glejnik 1 S.Pančišina, dajući te podatke u knjizi „Disbak-
terioza creva", navode niz bakterija, koje žive u crevima
svakog čoveka - one su sposobne da fiksiraju azot iz vazduha,
rastvoren u probavnim sokovima, i da iz njega stvaraju
belančevine.
Zašto se to ne dešava kod drugih naroda na planeti?...
Očigledno, čitava stvar je u sastavu hrane. Papuanci se
uglavnom hrane batatom (sladak krompir), koji je bogat
šećerom i škrobom, koji sadrži veoma malo belančevina, tako
da su crevne bakterije prosto prinuđene da koriste atmosferski
azot, pretvarajući ga u amino-kiseline - te ciglice sa kojima
organizam čoveka može da gradi svoje belančevine...".
Kao što se vidi iz članka, ovaj neobični eksperiment izvr­
šila je priroda sama. Papuanci žive na tom dnevnom obroku
više hiljada godina i ne žale se na zdravlje. To je očigledan
primer kako normalna mikroflora igra ulogu pomoćnog
gazdinstva. Ako mi zadovoljavamo potrebe mikroba, oni nas
mogu lako nahraniti. U našem civilizovanom svetu, kada je
asimilacija amino-kiselina zbog termičke obrade smanjena, a
mikrobi se bitno razlikuju od potrebnih, normative belan­
čevina je povećan.
Istraživanja koja su obavljena poslednjih godina dokazala
su da su biološko dejstvo i ispoljavanje anaboličkih (građe­
vinskih) svojstava životinjskih belančevina u organizmu naj­
viši i svestrani pri sledećim odnosima belančevina i vitamina
C. Na svaki gram belančevine 1 miligram vitamina C. Ako se
taj uslov ne ispuni, usvaja se onoliko belančevina, koliko ima
vitamina C, a preostali deo truli i ostaje za hranu patogenoj
mikro flori.
Uopšteno, treba znati da nam je potrebno samo 4%
energije po belančevini. Ona se lako može zadovoljiti biljnom
ishranom, tj. dovoljnom količinom amino-kiselina.
Za ljude koji vole prirodnu ishranu navodi se sastav hrane
koja sadrži visok procenat belančevina.
47

25. Najbolja hrana : orasi, semenke, proklijalo zrno, pivski
kvasac.
Dobra hrana : jaja, grašak, bobovi, riba, sir, gljive, sveže
mleko.
Loša hrana : sve žitarice, oljuštene prekrupe, meso,
kuvano i pasterizovano mleko.
Hidroliza belančevina (probava): želudac, creva
(pankreas).
llustrujmo te podatke očiglednim primerima koji ukazuju
na Štetnost upotrebe termički obrađenih mesnih produkata.
2.3. Inducirana autoliza
A.M.Ugoljev opisuje zanimljiv eksperiment: ,,U
prozračnu komom, ispunjenu prirodnim želudačnim sokom
čoveka, smeštene su sirova žaba i žaba podvrgnuta
prethodnoj kratkoj termičkoj obradi. U prvih nekoliko časova
hidroliza u tetivama obrađene žabe odvijala se brže.
Međutim, u naredna dva-tri dana sirova žaba se u potpunosti
rastvorila, dok su se strukture termički obrađene žabe
sačuvale."
To dokazuje da se prirodne belančevine, koje nisu
podvrgnute termičkoj obradi, razlazu mnogo brže i kvali­
tetnije, nego denaturisane (izmenjenog oblika usled termičke
obrade, sušenja, soljenja i si.).
Dokazano je, da sona kiselina želudačnog soka prodire u
ćelije hrane i prouzrokuje raspadanje lizozoma (posebni ćelij-
ski organi). U lizozomima ćelije nalaze se fermenti -
hidrolaze, koji pri dostizanju u njima pH sredine od 3,5 do 5,5
(veoma kisele) razaraju sve ćelijske strukture. Prema tome,
želudačni sok inducira samovarenje hrane njenim fermentima.
Taj mehanizam postoji i kod zveri i kod biljojednih životinja
(slika 9, 10).
48
Slika 10 - Šema degradacije višeslojnog tkiva na račun fermenata
probavnog soka i indueirana autoliza tkiva vlastitim fermentima: a)
intaktno (nedirnuto) tkivo hranljivog objekta; b) postepeno, po slojevima,
razaranje tkiva fermentima probavnog soka; c) brzo razaranje različitih
slojeva tkiva na račun prodiranja induktora vlastitih fermenata ćelije.
Inducirana autoliza se pojačava pri temperaturi od 37 do
40°C. Pod uticajem kiselog želudačnog soka nastaju: prvo,
povećana propustljivost membrane; drugo, promene
aktivnosti proteolitičkih i drugih fermenata; treće, promene
stanja belančevinastih ćelija i tkiva, u stvarnosti, njihova
osetljivost na dejstvo fermenata.
Za razliku od površinskog dejstva probavnih sokova na
hranljivi objekat u slučaju inducirane autolize javlja se
eksplozija tkiva iznutra, pošto se autoliza inducira na celu
debljinu hranljivog objekta. U tom slučaju nastaje hidrolitičko
razlaganje svih ćelijskih struktura.
Dokazano je, da se oko 50% hidrolize ne vrši fermentima
želudačnog soka, već samog autolizovanog tkiva.
49

26. Sve životinje koriste autolitičko varenje hrane,
upotrebljavajući žive objekte (životinje ili biljke), a samo
čovek podvrgava hranu termičkoj obradi,,,poholjšavajuć 'je.
Vlastiti fermenti probavnih sokova naročito su važni za
utilizaciju (iskorištavanje) struktura, lišenih lizozoma
(belančevine vezivnog tkiva, masnoće; polisaharidi - kod
biljaka) velike brzine.
Biohemičar A.Pargetti otkrio je, da prilikom pripremanja
hrane na temperaturi iznad 54°C u bilo kojem vremenskom
trajanju, aktivnost fermenata prestaje, a autoliza postaje
nemoguće.
2.4. Specifično dinamičko dejstvo hrane
Pod specifičnim dinamičkim dejstvom hrane (SDDH)
podrazumeva se pojačana razmena materija posle uzimanja
hrane, u poređenju sa nivoom osnovne razmene. Približno,
15-30 minuta posle uzimanja hrane dolazi do povećane
razmene energije, dostižući maksimum nakon 3-6 časova, i
zadržava se u toku 10-12 časova. Pri tome, različite vrste hrane
na razne načine utiću na to povećanje. Masnoće neznatno
povećavaju razmenu, a ponekad je i koče. Hrana bogata
ugljenim hidratima povećava je za 10-20%, a belančevinasta
još v^še-do 40%.
Cime je izazvano tako veliko povećanje razmene energije
posle uzimanja belančevinaste hrane? Zbog toga treba znati,
koliko se kod odraslog čoveka potroši hranljivih belančevina
na reprodukciju i zamenu dotrajalih tkiva organizma, a koliko
na potrošnju energije.
Još davno je Rubner eksperimentalno dokazao, da se samo
4%) opŠte razmene energije izdvaja na reprodukciju ili priraštaj
belančevina, što znači da tkiva mogu biti prekrivena
belančevinama.
U prošeku to iznosi 30 grama belančevina dnevno po
čoveku. A u 100 grama mesa ima ih 20 grama. Pre nego
odgovorimo na pitanje, kuda odlaze suvišne belančevine,
50
odgovorićemo na drugo pitanje: Šta čovek koristi kao osnovno
gorivo?
Kao osnovni izvor energije čovek koristi ugljene hydrate.
Uprošćeno ih označimo sa Cm (H2 0)n. Pri oksidaciji sa
kiseonikom Cm (H2 0)n + i n 0 2 = mC02 + n H 2 0 1 1 1
i dobijamo
slobodnu energiju, koju koristimo, a takode ugljen-monoksid
C 0 2 i vodu H2 6, koji se lako izbacuju iz organizma.
Molekul belančevine se sastoji iz azota i ugljenih hidrata:
NcCm (H2 0)n + m 0 2 = Nc + m C 0 2 + n H 2 0 .
Za razliku od ugljenih hidrata i masnoća, azot se u
organizmu ne može skladištiti za rezervu i pojačano se
izbacuje iz organizma. Tako se posle doručka bogatog
belančevinama izbacuje do 50% azota koji smo uneli hranom!
U tom slučaju gubici energije dostižu takve razmere, da do
30-40% kaloričnosti hrane odlazi na razlaganje azota i
njegovo izbacivanje iz organizma. A kao stoje poznato, glavni
organ, koji izbacuje azot iz organizma jeste bubreg. Zato
bubrege prekoplanski rad bizo istroši.
Kao rezultat reakcije SDDH nastaju ne samo inten­
zifikacija energetske razmene i raspada amino-kiselina (be­
lančevina) nego i promene nivoa glukoze u krvi, poremećaj
vodeno-slanog balansa, promene tonusa krvnih sudova,
angažuju se hormonalni sistemi.
A.E.Braunštajn je uočio da asimilacija i razmena ami­
no-kiselina (belančevina) zahteva znatnu kojičinu slobodne
energije. Pri prolasku kroz organizam svaki atom azota
izaziva raspadanje mnogih molekula ATF i neorganskog
fosfata.
Pri uporedivanju brzina sinteze i raspada belančevina, a
takode kružnog ciklusa azota kod dijeta sa malim i velikim
sadržajem belančevina dokazano je, da se kod malo
belančevinaste dijete intenzitet kružnog ciklusa azota
smanjuje za 18%. Otuda je vidna uloga SDDH u stvaranju
racionalnih dijeta, a ujedno je i dat odgovor ljubiteljima mesne
hrane, koji je smatraju izvorom energije.
Tih 18%), koje smo uštedeli pri prelasku na malobe-
lančevinasti dnevni obrok, idu na jačanje i lečenje našeg
organizma.
51

27. 2.5. Ugljeni hidrati
Ugljenim hidratima se nazivaju organska jedinjenja, koja
u svom sastavu imaju dva tipa funkcionalnih grupa: aldehidnu,
ili ketonsku, i alkoholnu. Dmgim recima, ugljeni hidrati su
jedinjenja ugljenika, vodonika i kiseonika, pri čemu vodonik i
kiseonik ulaze u odnosu 2 : 1 , kao u vodi, otuda i njihov naziv.
Životinje i ljudi ne sintetizuju ugljene hidrate. U zelenim
listovima uz učešćše hlorofila i sunčeve svetlosti odvija se niz
procesa između upijanja iz vazduha dioksida ugljenika
apsorbovanja vode iz zemlje (tla). Konačni produkt tog
procesa, koji se naziva asimilacijom, ili fotosintezom, jeste
složeni molekul ugljenika. U njemu je priroda skupila sunčevu
energiju u hemijsku, koja se kasnije oslobađa pri raspadu
ugljenih hidrata u organizmu čoveka.
Ugljeni hidrati se dele na monosaharide, oligosaharide i
polisaharide.
Monosaharidi (prosti ugljeni hidrati) su najprostiji
predstavnici ugljenih hidrata i pri hidrolizi se ne razlazu na
prostija jedinjenja. Za čoveka su najvažniji glukoza, fruktoza,
galaktoza, riboza, đezoksiriboza itd.
Oligosaharidi su složenija jedinjenja, sastavljena iz
nekoliko (od 2 do 10) ostataka monosaharida. Najvažniji za
čoveka su: saharoza, maltoza i laktoza.
Polisaharidi su visokomolekularna jedinjenja- polimeri,
formirani iz velikog broja monosaharida. Dele se na one koji
se vare i one koji se ne vare u želuđačno-crevnom traktu. U
probavne spadaju škrob i glikogen, od kojeg je za čoveka
važna celuloza, hemilceluloza i pektinske materije.
Monosaharidi i oligosaharidi imaju sladak ukus, zbog
čega se nazivaju još i šećeri. Polisaharidi nemaju sladak ukus.
Ako se slast rastvora saharoze uzme za 100%, slast fruktoze je
- 173%, glukoze - 81 %, maltoze i galaktoze- 32% i laktoze -
16%.
Glukoza je sastavna komponenta iz koje su stvoreni svi
važniji polisaharidi - glikogen, škrob i celuloza. Ona takode
ulazi u sastav saharoze, laktoze i maltoze. Bizo se upija u krv
52
iz želudačno-erevnog trakta, a zatim dospeva u ćelije
organizma, gde se angažuje u procesima biološke oksidacije.
Oksidacija glukoze je u vezi sa stvaranjem znatnih količina
ATF. Glukoza je najlakši i brzo prihvatljiv izvor energije za
čoveka. Za asimilaciju joj je potreban insulin. Uloga glukoze
posebno je važna za CNS, gde je ona glavni izvor oksidacije.
Ona se lako pretvara u glikogen.
Fruktoza je manje rasprostranjena od glukoze i takođe
brzo oksidira. Deo fruktoze se u jetri pretvara u glukozu, ali za
svoju asimilaciju ona ne zahteva insulin. Tim okolnostima, a
takođe znatno sporijom asimilacijom fruktoze u poređenju sa
glukozom u crevima, objašnjava se njena lakša podnošljivost
kod obolelih od šećernog dijatebisa.
Galaktoza ulazi u sastav mlečnog šećera (laktoze). U
organizmu čoveka njen veći deo se u jetri pretvara u glukozu, a
učestvuje i u stvaranju hemiceluloze.
Osnovni hranljivi izvori glukoze i fruktoze su: med, slatko
povrće i voće. Glukoza i fruktoza se sadrže u svim plodovima.
Kod semenkastih plodova preovladava fruktoza, a kod
koštičavih (kajsije, breskve, šljive) - glukoza. Jagode se
karakterišu najmanjim sadržajem saharoze. Količina fruktoze i
glukoze u njima je približno ista.
Monosaharidi neposredno oksidišu do dioksida ugljenika
i vode, dok belančevine i masnoće oksidišu do tih istih
produkata kroz niz složenih međuprocesa. Zahvaljujući nave­
denim svojstvima, monosaharidi su najbrži i najkvalitetniji
izvor energije za procese koji se odvijaju u ćeliji.
Saharoza - Najvažniji hranljivi izvor te materije je šećer.
Dospevajući u organizam ona se pod uticajem kiselina i
enzima lako razlaže na monosaharide. Ali taj proces je moguć
ako upotrebimo svež sok cvekle ili trske. Običan šećer ima
složeniji proces asimilacije.
Laktoza (mlečni šećer) je osnovni ugljeni hidrat mleka i
mlečnih produkata. Njena uloga je veoma značajna u ranom
dečjem uzrastu, kada je mleko osnovni elemenat (sastojak)
ishrane. Pri nedostatku ili smanjenju fermenta laktoze, koji
raščlanjuje laktozu na glukozu i galaktozu, u želudaČno-crev-
nom traktru dolazi do nepodnošljivosti mleka.
53

28. Mai to/a (sladni šećer) je meduprodukt razlaganja škroba
i glikogena u želudačno-crevnom traktu. U slobodnom obliku
u hranljivim produktima ona se susreće u medu, sladu, pivu,
patoci i proklijalom zrnu.
Škrob je veoma važan dostavljač ugljenih hidrata. On se
stvara i gomila u hloroplastima zelenih delova biljki u obliku
malih zrnaca, odakle procesom hidrolize prelazi u
vodorastvoiijive šećere, koji se lako prenose ćelijskim
membranama i na taj način dospevaju u druge delove biljke, u
semena, u korenje, krtole i drugo.
U organizmu čoveka škrob se iz sirovih biljaka postepeno
raspada u probavnom traktu, pri tom, raspadanje počinje još u
ustima. Pljuvačka u ustima ga delimično pretvara u maltozu.
To je razlog zašto dobro žvakanje hrane i njeno potapanje u
pljuvačci ima izuzetan značaj (podsetimo se pravila da ne treba
piti za vreme jela). U crevima se maltoza hidrolizuje do
monosaharida, koji prodiru kroz zidove creva. Tamo se oni
pretvaraju u fosfate i u tom obliku dospevaju u krv. Njihov
dalji put je put monosaharida.
O kuvanom škrobu mišljenja vodećih prirodnjaka Vokera
i Seltona su negativna. S tim u vezi Voker kaže: „Molekul
škroba ne rastvara se ni u vodi, ni u alkoholu, ni u eteru. Te
nerastvorljive čestice škroba dospevaju u sistem krvotoka, kao
da prljaju krv, stvarajući u njoj svojevrsnu krupu. Krv u
procesu cirkulacije ima tendenciju da se oslobodi te krupe,
određujući za nju mesto skladištenja. Kada se upotrebljava
hranabogata škrobom, naročito belo brašno, otvrdnjuju tkiva
jetre."
O škrobu i njegovoj ulozi u našem zdravlju govorio je
Pavlov. On je slikovito rekao da je to „parče hleba našeg
nasušnog...". Zato ga razmotrimo brižljivo. Možda doktor
Voker zgušnjava boje?
U udžbeniku za medicinske fakultete i više škole
„Higijena isluane" autora K.S.Petrovskog i V.D.Voihanena u
izdanju M.Medicine iz 1982.godine čitamo poglavlje o škrobu
(str. 74). „U dnevnim obrocima hrane čoveka na delić škroba
dolazi oko 80% opšte količine upotrebljenih ugljenih hidrata.
Škrob se po hemijskom sastavu sastoji iz velikog broja
54
molekula monosaharida. Složenost konstrukcije molekula
polisaharida je uzrok njihove nerastvorljivosti. Škrob ima
samo svojstva koloidne rastvorljivosti. Ni u jednom od običnih
rastvarača on se ne razlaže. Izučavanje koloidnih rastvora
škroba je pokazalo da se njegov rastvor ne sastoji iz
pojedinačnih molekula škroba, već iz njihovih primarnih
čestica - micela, koje obuhvataju veliku količinu molekula
(njih je Voker nazvao krupom).
U škrobu se nalaze dve frakcije polisaharida - amiloza i
amilopektin, koji se veoma razlikuju po svojim svojstvima.
Amiloze ima u škrobu 15-25%. Ona se rastvara u topoloj
vodi (80°C), formirajući prozračni koloidni rastvor.
Amilopektin je 75-85% škrobnog zrna. On se ne rastvara u
toploj vodi, ali u njoj nabubri trošeći za to tečnost iz
organizma. Na taj način, pri dejstvu toplom vodom na škrob
stvara se rastvor amiloze, koji je zgusnut nabubrelim
amilopektinom. Dobijena gusta, Iepljiva masa naziva se štirak
- škrobni lepak (ta ista slika se uočava u našem
želudačno-crevnom traktu. I što je sitnije mleveno brašno od
kojeg je napravljen hleb itd., škrobni lepak je boljeg kvaliteta.
Škrobni lepak zapušava mikrodlačice dvanaestopalačnog
creva i donje delove tankog creva, isključujući ih iz probave
hrane. U debelom crevu ta masa dehidrira, taloži se uz zidove
debelog creva, formirajući ekskrement).
Pretvaranje škroba u organizmu uglavnom je usmereno na
zadovoljavanje potreba za šećerom. Škrob se postepeno
pretvara u glukozu, posredstvom mnogobrojnih međuoblika.
Pod uticajem fermenata (amilaza, diastaza) i kiselina škrob se
podvrgava hidrolizi sa stvaranjem dikstrina: u početku škrob
prelazi u amilodekstrin, a zatim u eritrodekstrin, ahrodekstrin,
maltoderkstrin.
Prema stepenu tih pretvaranja povećava se stepen
rastvorljivosti u vodi. Tako se početno formirani amilodekstrin
rastvara samo u toploj, a erimodekstrin - i u hladnoj vodi.
Ahrodekstrin i maltodekstrin se lako rastvaraju u svim
uslovima. Konačno pretvaranje dekstrina podrazumeva
stvaranje maltoze, koja predstavlja sladni šećer, sa svim
svojstvima disahariđa, a to znači i sa dobrom i astvorljivoŠću u
55

29. vodi. Dobijena maltoza pod uticajem fermenata pretvara se u
glukozu.
Doista, složeno i dugotrajno. I taj process je lako narušiti
nepravilnom upotrebom vode. Pored toga, naučnici su
nedavno ustanovili da za stvaranje u organizmu 1000
kilokalorija iz 250 grama belančevina ili ugljenih hidrata treba
izrashodovati znatnu količinu biološki aktivnih materija, u
stvari vitamina B, - 0,6 mg, B2 - 0,7 , B3 (PP) - 6,6, C - 25 mg
itd. Odnosno za normalnu asimilaciju hrane potrebni su
vitamini i mikroelementi, zato što su njihova dejstva u
organizmu međusobno povezana. Bez pridržavanja tog uslova
škrob luta, truli, trujući tako i nas. Gotovo svaki čovek
svakodnevno iskasljava skrobastu sluz, koja prepunjava naš
organizam i izaziva beskonačne kijavice i prehlade. Ako pak u
dnevni obrok hrane unesemo samo 20% skrobastih produkata
(a ne 80%) i održavamo odgovarajući odnos biološki aktivnih
materija, mi ćemo, obrnuto, lakše disati i uživati u zdravlju.
Ako se i pored ovih upozorenja ne možete da odreknete
termički obradjenih skobastih produkata (koji se mnogo teže
asimiliraju, nego svezi), upućujem vas na preporuku
H.Seltona:
„Više od 50 godina vegetarijanci su praktikovali upotrebu
škrobne hrane, odnosno velike količine salate iz svežeg povrća
(osim paradajza i druge zeleni). Takva salata sadrži izobilje
vitamina i mineralnih soli."
Osvrnimo se i na drugi važan aspekt tog pitanja. Kakve
škrabaste produkte je najbolje koristiti? U našoj ishrani ima
mnogo hleba, napravljenog od brašna.
Brašno je hranljivi produkt, koji se dobija sitnim
drobljenjem endosperme zrna žitarica sa većom ili manjom
primesom njegovih opni i klica. Kao rezultat toga hemijski
sastav brašna se znatno razlikuje od zrna.
Karakteristična osobina pšeničnog brašna je prisustvo
lepljivosti u njemu, koja se stvara pri pripremanju testa i koja
se uglavnom sastoji iz belančevina. Od fizičkih svojstava
lepljivosti zavise elastičnost, poroznost i zapremina hleba.
A šta su pokazala istraživanja A.M.Ugoljeva kada je reč o
lepljivosti. Pri upotrebi hranljivih produkata, koji je sadrže,
56
narušava se normalna struktura četkaste ivice - dolazi d6
atrofije mikrodlačica. Prirodno, pri smanjivanju mikrodlačica
smanjuje se snaga lermentnog sloja i dolazi do poremećaja
probave hrane uz zidove i upijanja hranljivih materija.
Tako nastaje na jpi imarnija karika u lancu najrazno­
vrsnije patologije. Normalizacija strukture četkaste ivice
nastaje posle lečenja dijetom, oslobođenom lepljivosti.
Ražano brašno se razlikuje od pšeničnog zbog prisustva
sluzi (materija ugljeno-hidratne prirode), a ima i manje
belančevina, više šećera, ne stvara lepljivost. Osim ražanog
brašna lepljivost ne stvara: ovasno, kukuruzno, kao i brašno
od prosa. U svojstvu škrobnih produkata preporučuje se
upotreba prekrupa: od ovsa, prosa, heljde, riže.
Značajno mesto, pored hleba, u našoj ishrani pripada
krompiru. Upoznajmo sastav tog produkta detaljnije.
U sastav krompira ulazi škrob (18-20%). Ali, u krompiru
se sadrži i otrovna materija- solanin. Naročito ga ima mnogo u
stabljikama i lišću gomoljastih biljaka i u jagodama, u
pozelenelim, trulim i proklijalim krtolama (gomoljima), Što
može izazvati trovanje. U zrelim svežim krtolama on se nalazi
u bezvrednim količinama (ali ga ipak ima). Dajemo još
nekoliko interesantnih podataka.
Mladi krompir (do l.septembra): jestivi deo - 85%, ugljeni
hidrati - 17,8%.
Mladi krompir (od l.septembra do l.januara): jestivi deo -
75%o, ugljeni hidrati - 15,8%.
Krompir od l.januara do 1.marta: jestivi deo - 70%,
ugljeni hidrati - 14,7%.
Krompir od 1 .marta: jestivi deo - 60%, ugljeni hidrati -
12,6%.
Kao što se iz ovog kratkog pregleda može videti, krompir
je ipak prosečan produkt, koji je najbolje jesti najduže do
l.januara.
Trudite se da u svojoj ishrani više koristite produkte, koji
sadrže prirodnu glukozu, fruktozu i saharozu. Najveće
količine šećera su u povrću, svežem voću, suvom voću i
proklijalom zrnu.
57

30. Hidroliza ugljenih hidrata vrši se u usnoj duplji i u crevima
pomoću fermenata pankreasa (gušterače).
Hranljiva vlakna (celuloza, vlaknasto vezivno tkivo,
hemiceluloza i pektinske materije); njihov drugi naziv -
zastarele (balastne) materije, široko rasprostranjene u biljnim
tkivima. Njihova uloga se svodi na sledeće:
a) formiranje struktura u obliku želea, što utiče na
pražnjenje želuca, brzinu asimilacije u tankom crevu i na
vreme tranzita kroz želudačno-crevni trakt;
b) sposobnost hranljivih vlakana da zadržavaju vodu
(sprečava stvaranje ekskrementa, menja pritisak u šupljini
organa probavnog sistema, elektrolitni sastav i masu fekalija,
povećavajući njihovu težinu);
c) sposobnost vlakana da apsorbuju žučne kiseline i na taj
način utiču na njihovu raspodelu duž želudačno-erevnog trakta
i obratno njihovu asimilaciju, što se bitno odražava na gubitak
stereoida sa ekskrementom i razmenu holesterina u cei ini. Pri
povećanju hranljivih vlakana u dnevnom obroku smanjuje se
nivo holesterina u krvi. To je vezano sa učešćem hranljivih
vlakana u kružnom ciklusu žučnih kiselina. Pri nedostatku
hranljivih vlakana narušava se ne samo razmena žučnih
kiselina (otuda smanjenje hemoglobina u krvi), već i
holesterina i steroidnih hormona;
d) veliki značaj za elektrolitičku razmenu u organizmu i u
želudačno-crevnom traktu imaju katjonsko-razmenjivačka
svojstva kiselih polisaharida, antioksidantni efekat lingina;
e) uticaj hranljivih vlakana na sredinu obitavanja bakterija
u crevima. Probava 50% hranljivih vlakana, koja clospevaju u
creva, realizuje se mikroflorom debelog creva. Hranljiva
vlakna su potrebna za normalno funkcionisanje ne samo
probavnog sistema nego i celog organizma;
f) nedostatak hranljivih vlakana u dijeti može provocirati
rak debelog creva i drugih delova creva. Indikativan je takođe
antitoksični efekat biljnih vlakana. Ona su sposobna da
apsorbuju i izbacuju iz organizma različita jedinjenja,
uključujući ekzogene i endogene toksine, teške metale;
g) arterioskleroza, hipertonija, dijatebis - nedostatak
hranljivih vlakana. U većini zemalja intenzivno se uvode u
prehrambenoj industriji hranljiva vlakna.
58
Uslovno, hranljiva vlakna se mogu podeliti na nežna
(krompir, kupus,jabuke, kajsije i drugi slični produkti), koja se
razlazu i dovoljno asimiluju i na gruba (šargarepa, cvekla i
dr.), koja se slabije asimiluju. Ali, kada probavili trakt zapadne
u krizu i ona će se izvanredno asimilovati.
Najveće promene sa hranljivim vlaknima dešavaju se u
debelom crevu pod uticajem bakterijske flore.
2.6. Masnoće
Termin masnoće poclrazumeva materije koje se sastoje iz
glicerina i masnih kiselina, spojenih eteričnim vezama. U
dostupnijoj terminologiji to su materije u čiji sastav ulaze
ugljenik, vodonik i kiseonik. Po zasićenosti masnim kise­
linama one se dele na dve velike grupe: tvrde masnoće (salo,
svinjska mast, maslac), koje sadrže zasićene masne kiseline, i
tečne masnoće (suncokretovo, maslinovo, orahovo, ulje iz
koštica itd.), koje poseduju uglavnom nezasićene masne
kiseline.
Poluzasićene masne kiseline: linolinska, lanolinska i
arahidonova - spadaju u nezamenjive faktore ishrane, budući
da se one u organizmu ne sintetizuju pa se moraju unositi
hranom. Te kiseline po svojim biološkim svojstvima spadaju u
životno neophodne materije i čak se razmatraju kao vitamini
(vitamin F).
Fiziološka uloga i biološki značaj tih kiselina su više­
struki. Važnija biološka svojstva datih nezasićenih kiselina -
njihovo učešće u kvalitetu strukturnih elemenata u takvim
visokoaktivnim kompleksima, kao što su fosfolipidi, lipopro-
teidi i drugi. Oni su neophodan element u stvaranju ćelijskih
membrana, mielinovih opni, vezivnog tkiva i drugih.
Arahidonova kiselina prethodi stvaranju materija, koje
učestvuju u regulisanju mnogih procesa životne aktivnosti
trombocita i drugih, a posebno prostoglandina, kojima se
pridaje veliki značaj kao materijama sa najvećom biološkom
aktivnošću. Prostoglandini imaju dejstvo slično hormonima,
zbog čega su dobili naziv hormoni tkiva, pošto se oni
59

31. sintetizuju neposredno iz fosfolipida membrane. Sinteza
prostoglandina zavisi od toga koliko je organizam obezbeđen
tim kiselinama.
Utvrđena je povezanost nezasićenih masnih kiselina sa
razmenom holesterina. One potpomažu brzo pretvaranje
holesterina u folijeve kiseline i njihovo izbacivanje iz orga­
nizma.
Nezasićene masne kiseline ispoljavaju normalizujuće
dejstvo na zidove krvnih sudova, povećavaju njihovu elasti­
čnost i smanjuju poroznost.
Takođe je utvrđena povezanost nezasićenih masnih
kiselina sa razmenom vitamina grupe B.
Pri deficitu nezasićenih masnih kiselina smanjuje se
intenzitet rasta i otpornost na nepovoljne spoljašnje i unu­
trašnje faktore, suzbija se reproduktivna funkcija, nedostatak
nezasićenih masnih kiselina ispoljava uticaj na kontrakcionu
sposobnost miokarda, izazivaju oštećenja na koži.
Masnoće sadrže vitamine koji rastvaraju masti. Živo­
tinjske masti su snabdevene vitaminima A i D, biljne vita­
minom E.
Biljne masti imaju visoko energetsko svojstvo, tj. stvaraju
se fotosintezom u zelenim delovima biljaka, a potom se
skladište u plodovima i semenu. Pri svom razlaganju one
oslobađaju (1 gram - 9 kilokalorija) dvostruko više energije,
nego belančevine i ugljeni hidrati.
Orahovo ulje je izvor dobro asimilirajućih emulziranih
masti. Ako ima dovoljno oraha, nema potrebe dodavati u
dnevni obrok bilo kakve masnoće.
Poželjna je primena masnoća dobijenih hladnim preso-
vanjem. Rafinisanu masnoću, lišenu mikroelemenata i vita­
mina, treba isključiti. Uz to u dobijenoj masnoći - nezasićene
masne kiseline lako oksidiŠu, u masnoći se nagomilavaju
produkti oksidacije, koji izazivaju njeno kvarenje.
Životinjske masti sadrže toksične smese, koje pri
razlaganju dospevaju u organizam. Jer, masno tkivo ne samo
životinja nego i čoveka je taložnik, budući da je u njemu
najmanja razmena materija. Zbog toga ili organizam, da bi se
60
oslobodio toksina, nagomilava u masno tkivo, gde se one
čuvaj u.
Dnevna norma u masnim produktima zadovoljava se sa
25-30 grama zejtina (biljne masti) ili maslaca (putera).
Masnoća se hidrolizuje u dvanaestopalačnom creVti.
2.7. Vitamini
Vitaminima se nazivaju niskomolekularna jedinjenja
organske prirode, koji se ne sintezuju u organizmu čoveka,
dospevaju spolja, u sastavu hrane, nemaju energetska i
plastična svojstva, ispoljavaju biološko dejstvo u malim
dozama.
Vitamini se stvaraju biosintezom u biljnim ćelijama i
tkivima. Većina njih je u vezi sa belančevinastim nosiocima.
Oni se obično ne nalaze u biljkama u aktivnom, nego u
visokoorganizovanom obliku i, prema istraživanjima, koristiti
vitamine u obliku provitamina je najprihvatljivije za orga­
nizam. Njihova uloga se svodi na potpuno, ekonomično i
pravilno korišćenje osnovnih hranljivih materija, pri kojem
organske materije hrane oslobađaju potrebnu energiju.
Na kraju ovog poglavlja u tabeli 1 prikazana je sistema­
tizacija teških poremećaja, koji nastaju usled nedostatka
vitamina.
Skriveni oblici nedostatka vitamina nemaju nikakvih
spoljašnjih manifestacija niti simptoma, ali ispoljavaju nega­
tivni uticaj na radnu sposobnost, opšti tonus organizma i
njegovu otpornost na razne nepovoljne faktore. Posle
preležane bolesti produžuje se period ozdravljenja, a moguće
su i različite komplikacije.
U osnovu klasifikacije vitamina utemeljen je princip
njihove rastvorljivosti u vodi i masnoćama. S tim u vezi oni se
dele na dve velike grupe - vodorastvoljive i rastvorljive
vitamine u masnoćama.
Vodorastvorljivi vitamini učestvuju u strukturi i
lunkcionisanju fermenata.
(.1

32. Vitamini koji se rastvaraju u masnoćama ulaze u strukturu
membranskih sistema, obezbedujući njihovo optimalno
funkcionalno stanje.
Vitamini rastvorljivi u masnoćama:
Vitamin A (retinol)
Provitamin A (karotini)
Vitamin D (kalceferoli)
Vitamin E (tokoferoli)
Vitamin K (filohinoni)
Vodorastvorljivi vitamini:
BI (tiamin)
B2 (riboflavin)
PP (nikotinska kiselina)
B3 (pantonenova kiselina)
B6 (pirodoksin)
BI2 (cinkobalamin)
Bc (folijeva kiselina)
H (biotin)
N (lipoeva kiselina)
P (bioflavanoidi)
C (askorbinska kiselina)
Materije slične vitaminima:
B j 3 (orotova kiselina)
B n (pangamova kiselina)
B4 (holin)
B8 (inozit)
Bt (kamitin)
Hi (paraaminbenzolna kiselina)
F (polizasićene masne kiseline)
U (S = metilmetionin-sulfat-hlorid)
Vitamin A
On se sadrži samo u produktima životinjskog porekla
(riblja ulja, jetra, žumance, mleko i mlečni proizvodi, buter,
kajmak i sir). U čistom obliku to je kristalna svetložuta
62
materija koja se dobro rastvara u masnoćama. Nepostojanje na
dejstvo kiselina, ultravioletnih zraka i kiseonika iz vazduha.
Biljni pigmenti karotinoidi imaju ulogu provitamina A.
Karotinoidi (od latinskog carota - šargarepa) spadaju u
ugljeno-hidratna jedinjenja, koja su u biljkama obično
povezana sa belančevinama.
Karotin se u vitamin A pretvara u zidovima tankog creva i
u jetri.
Fiziološki značaj vitamina A
Vitamin A utiče na razvoj mladih organizama, stanje
epitelnog tkiva, rast i ćelijski razvoj koštanog tkiva i kostiju,
noćni vid. Tako, adaptacija vida u uslovima različite
osvetljenosti traje oko 8 minuta pri normalnim zalihama
vitamina A i od 30 do 40 minuta - pri njihovom smanjivanju
na pola. Vitamin A učestvuje u normalizaciji stanja i funkciji
bioloških membrana.
U kombinaciji sa vitaminom C on smanjuje lipoidne
taloge na zidovima krvnih sudova i holesterin u krvnom
serumu.
Posebno je vitamin A potreban štitastoj žlezdi, jetri i
nadbubrežnim žlezdama. On je jedan od vitamina koji
održavaju mladost.Na primer, ispitivanja na životinjama su
pokazala da taj vitamin produžava život.
Vitamina A naročito mnogo ima u jetri morskih živih
bića. To je bez sumnje jedan od razloga što su preparati iz jetre
tih živih bića (na primer, kan eks - iz jetre crnomorske ajkule
katrana) veoma skupoceni.
Vitamin A je neophodan za zdravlje ušiju. Njegov
nedostatak može da prouzrokuje usne infekcije i da se odrazi
na mehanizam sluha. On se sa velikim uspehom primenjuje u
alergijskoj terapiji. Dokazano je da se napad groznice odsena
može sprečiti uzimanjem 150000 ME vitamina A. Inostrani
lekari ga nazivaju prvom linijom odbrane od bolesti, što
predstavlja celovitost pokrivki i epitela unutar tela, njihov
normalan rad je prvi uslov zdravlja.
63

33. Ispitivanja su pokazala tla mnogi ljudi širom sveta pate od
nedostatka vitamina A. Zbog toga dolazi do usporavanja
reakcija organizma (upozorenje za sportiste). Tako su u
Nemačkoj ispitana 152 Sofera, koji, ili nisu položili ispit za
vozača, ili su imali najveći broj saobraćajnih prekršaja. Njima
se svakodnevno davalo po 150000 ME vitamina A, što je
prema saopštenju Instituta za psihologiju transporta,
prouzrokovalo znatno povećanje nihove vozačke sposobnosti.
Budući daje problem deficita vitamina A veoma izražen u
ćelom svetu tom problemu posvećuje se posebna pažnja. Tako,
u Indiji deci uzrasta od 1 do 5 godina polugodišnje se daje po
110 miligrama vitamina A (200000 ME, ili 40 odraslih normi
odjednom!). Kod dece, koja su dobila dve doze, oboljenja
očiju su smanjena za 75%.
Rezerve vitamina A mogu u jetri biti jednake rezervama
pet stotina dnevnih potreba organizma. On se taloži u jetri u
vidu etera viših masnih kiselina: oleinske, palmitinove i
stearinske, i, možda zbog toga, bez obzira na tako velike
rezerve, ne uočavaju se manifestacije hipervitaminoze.
Napomenimo, da se vitamin A nagomilava u jetri iz karotina,
ali ne iz vitaminske dijete. Medu seoskim stanovništvom
ostrva Java, koje se hrani neobrađenim pirinćem, zelenim
povrćem i voćem, nisu uočeni simptomi nedostatka vitamina
A. Rećju, ti ljudi imaju dovoljno vitamina A, iako se ne hrane
mlekom, prerađevinama od mleka, maslom i jajima.
Potrebe za vitaminom A su 1,5 mg/dan, što se približno
izjednačava sa 5000 ME (1 ME = 0,3 mg), pri čemu se
najmanje 1/3 potreba mora zadovoljiti na račun samog
vitamina A, a 2/3 - na račun B-karotina.
Hipervitaminoza vitamina A susreće se veoma retko, jer
su potrebne izuzetno velike doze, koje se u toku života teško
mogu unetiu organizam. Navedimo jedan od takvih slučajeva:
U engleskom „Tajmsu" objavljena je vest o smrti
naučnika B.Brauna,koji je imao blizu48 godina. U članku pod
naslovom „Dijeta sa šargarepom ubila naučnika" pisalo je:
„Istragom u Krejđonu utvrđeno je daje B.Braun bio pristalica
zdrave hrane. Dnevno je pio po 8 pinti ( pinta - 0,56 litara)
64
soka od šargarepe. Kada je umro bio je potpuno žut. Lekar je
izjavio, daje poznati naučnik umro od trovanja vitaminom A".
Zalihe vitamina A smanjuju alkohol u kivi, kancerogene
uzročnike, bizmut; veliko smanjenje tokom dijete
belančevinama (sa 18 do 3%) smanjuje taloženje ovog
vitamina u jetri više od 2 puta.
Taj vitamin uništavaju kiseonik iz vazduha, kiseline,
ultravioletni zraci, ali i užegla mast.
Važniji izvori vitamina A su: jetra, maslac, pavlaka, sir,
žumance, riblje ulje (masnoća). Pri toplotnoj obradi vitamin A
se znatno uništava.
Karotin
Karotin je nezasićeni ugljeni hidrat. Nalazi se u
plodovima i lišću cvetova, koji imaju narandžasto-žuti pig­
ment. Belančevina vezana sa karotinom veoma je važan faktor
njegove hemijske stabilizacije. U rastvoru, naročito pri
ozračenosti i pristupu kiseonika, karotin se lako raspada.
Fiziološki značaj karotina
Redovnim korišćenjem šargarepe smanjuje se rizik od
kancerogenih oboljenja prouzrokovanih zračenjem ili dimom
cigareta. Deo B-karotina, koji se u organizmu ne pretvori u vi­
tamin A, ima posebnu zaštitnu funkciju. Umerena i redovna
upotreba crvene šargarepe i njenog soka može se preporučit u
kao sredstvo koje smanjuje rizik od prevremenog starenja*.
Pored toga, smatra se da karotin pojačava dejstvo polnih
hormona. Sadržaj karotina u plazmi krvi čoveka varira od 80
do 230 mg% i zavisi od njegovog unošenja hranom.
Kod nekih oboljenja, na primer, ekcema, sadržaj karotina
u krvi iznosi 8-30 mg procentualno. U organizmu čoveka on se
taloži u jetri, srcu, nervnim tkivima, koštanoj srži, semenicima,
testisima, koži - naročito na stopalima i dlanovima.
* Ovu dragocenu informaciji! o karotmu preuzeo sam iz knjige
M.M.Vilenčika „Biološke osnove starenja i dugovečnosti".
65

34. Kao masni rastvor B-karotin je dva puta neaktivniji od
vitamina A.
Izuzetno važan faktor asimilacije karotina je prisustvo
žuči u crevima. Deca ga slabije asimiliraju od odraslih. Kod
izuzetno velikih doza veštačkog karotina asimiluje se 1-2
procenta. Za razliku od vitamina A karotin u velikim dozama
nije toksičan i ne izaziva hipervitaminozu.
O važnosti vitamina A i karotina u našoj ishrani govore
sledeće činjenice. Prema podacima SZO (Svetske zdravstvene
organizacije), od akutnog respiratornog oboljenja (ARO),
kijavice, otitisa, angine, bronhitisa, pneumonije, koji se
javljaju zbog nedostatka vitamina A, više od million
muškaraca starosti od 40 do 60 godina života postaju invalidi.
Stvaranje pljuvačnog kamenca na zubima, prema mišljenju
većine specijalista, spoljašnji je simptom skrivenih patoloških
procesa: stvaranje kamenca u jetri i bubrezima zbog
narušavanja razmene materija pri regeneraciji sluzokože i
širenje infektivnih oboljenja. Podsetimo se poglavlja o probavi
hrane, u kome je detaljno objašnjeno kako nastaju najrazno­
vrsnija oboljenja, kako se brzo ljušti epitel želudačno-erevnog
trakta, i ako se on u potpunosti ne regeneriše. Tu su i gnojni
čirevi, nevarenje, polipi, kancerogeni tumori...
Uzroka za pojavu deficita vitamina A i karotina ima
mnogo. Navodimo najvažnije: nekvalitetna ishrana, mali
sadržaj u produktima, narušavanje asimilacije ili povećana
potrošnja kod oboljenja, trudnoće, sportskih treninga, kod
dece u periodu intenzivnog rasta od druge do pete godine i
polnog sazrevanja.
U sklopu profilaktike uz doručak redovno treba jesti
salatu, sa dosta Šargarepe, ili piti sok od nje. Tog režima
ishrane pridržavao se Pol Breg. U već nadaleko poznatoj knjizi
„Čudo gladovanja" on je opisao način sopstvene ishrane:
„Približno jedan čas posle toga uzimam moj prvi dnevni obrok
hrane, obično salatu od svežeg povrća u kojoj ima dosta
šargarepe, kupusa i zeleni. Upravo u tim produktima karotina
ima sasvim dovoljno.
Dnevna norma B-karotina je 6000 ME. Rekorderi po
sadržaju B-karotina su: zelje, bundeva, šargarepa i naročito
ulje od oblepihe (hippophae rhamnoides).
Vitamin D
Poznato je oko sedam materija, koje imaju antirahitičnu
aktivnost, od kojih je najvažniji vitamin D. Pri dejstvu na kožu
ultravioletnih zraka stvara se holekalciferon (vitamin D3 ) iz
svog provitamina, koji se sadrži veoma mnogo u koži, koja ima
visoku vitaminsku aktivnost. U biljnim organizmima sadrži se
ergosterin, koji predstavlja provitamin D.
Fiziološki značaj vitamina D
Vitamin D normalizuje asimilaciju iz creva soli kacijuma i
fosfora, potpomaže taloženje u kostima fosfora i fosfata
kalcij uma (tj. učvršćuje zube) i sprečava pojavu rahitisa kod
dece.
Postoje i uputstva o ulozi vitamina D u određivanju niza
svojstava membrane ćelije i subćelijskih struktura, u stvari
njihove propustljivosti za jone kalcij uma i drugih katjona.
Preporučene dnevne doze vitamina D kod odraslih ljudi i
dece starije od 3 godine je 100 ME, dece do 3 godine - 400
ME.
Veliki sadržaj vitamina D je u klicama žitarica, zelenom
lišću, pivskom kvascu, ribljem ulju.Njime su bogata jaja,
maslac, mleko. Provitamin D se sadrži u beloglavičastom
kupusu i u maloj količini - u šargarepi.
Primena vitamina D u lekovite svrhe i kao profilaktika
zahteva predostrožnost budući daje on toksičan.
Vitamin E
Drugi naziv vitamina E je tokoferol. Prema biloškom
dejstvu tokoferoli se dele na materije vitaminske i antioksi-
dacione aktivnosti.
Fiziološki značaj vitamina E
Sastoji se u njegovom antitoksičnom dejstvu na
unutarćelijske lipide (masti). Oksidacija unutarćelijskih lipida
uslovljava stvaranje toksičnih materija za ćelije iz iscepanih
nezasićenih masnih kiselina. Oni mogu da naruše funkcije
67