2. Biografija
U selu Grabovcu postoji spomen kuća srpskog vojvode Stevana
Sinđelića, a u njegovom rodnom selu Vojski podignuta mu je
bista. Rođen je 1770. godine, a kada je Stevan napunio 10 godina
majka ga je dala da čobanuje resavskom knezu Petru
Jakovljeviću, za koga Vuk Karadžić kaže da je "najmudrija glava
Srbije". Stevan je završio crkvenu školu u Miljkovom
manastiru i postao najbolji knežev momak.
3. Njegov otac, ugledni zanatlija Radovan Rakić je umro vrlo mlad, pa
se Stevanova majka, Sinđelija, preudala. Zato su ga ljudi po majci
Sinđeliji prozvali Sinđelić. posle Petrove smrti prihvatio se njegove
vlasti i nastojao da se i Resava pridruži ustanku koji je bio započeo u
Šumadiji. Stevan Sinđelić je odmah pobunio celu Resavu. Turci, koji
su bili u Ćupriji, čim su čuli za ustanak Srba kreću protiv ustanika.
Stevan Sinđelić je to na vreme saznao, pa ih je spremno dočekao na
Jasenjaru, između Svilajnca i Ćuprije i potukao do nogu. To je bilo
njegovo prvo bojevanje i prvi ratni uspeh. Sinđelić je 1805.
učestvovao u slavnom Boju na Ivankovcu, zajedno sa Dobrnjcem i
Milenkom Stojkovićem, i tu se pokazao kao junak. Kada su srpski
ustanici 1806. na Deligradu uspostavili odbranu (šanac i utvrđenje na
Carigradskom drumu, pri ulasku u Đuniski tesnac, između Ražnja i
Aleksinca, (podigao ga kapetan Žikić u proleće 1806), Sinđelić je
neprekidno bio u južnoj, deligradskoj nojsci, na pravcu turskih
napada.
4. Posle toga, Sinđelić je učestvovao u boju na Ivankovcu sa Milenkom
Stojkovićem i Petrom Dobrnjcem, gde su svi skupa pobedili Hafis-
pašu, kad im je Karađorđedošao u pomoć. U boju na Ivankovcu,
Stevan Sinđelić se pokazao kao dobar i sposoban vojskovođa, pa ga
je Karađorđe postavio za vojvodu resavskog.
Nakon boja na Ivankovcu, Stevan Sinđelić je sa Dobrnjcem ratovao
po moravskoj dolini i osvojio: Ćupriju, Paraćin i Ražanj,
do Deligrada. Tu su iskopali i utvrdili velike i jake šančeve u kojima
su dočekali niškog Ibpahim-pašu sa mnogobrojnom vojskom, u isto
vreme kada je bio boj na Mišaru (1806 godine)
5. Posle 1807. i kratkog predaha, došla je za srpske ustanike
sudbonosna 1809 godina. Kod Kamenice, sela
nadomak Niša[traži se izvor od 07. 2010.], Srbi su imali 6 šančeva.
U prvom šancu (na brdu Čegar) bio je vojvoda Stevan Sinđelić sa
svojih 3.000 Resavaca. Kad su Turci saznali da su se dve
vojvode, Hajduk Veljko i Petar Dobrnjac povukle s vojskom, i da su
usled toga Srbi oslabili, krenuli su jakom vojskom na srpske položaje
na Čegru.
6. Turci su počeli napad 19. maja 1809. Glavni napad izvršili su iz
Donje Vrežine; išli su potokom do Donjeg Matejevca, pa pravo na
položaj Stevana Sinđelića. "U sredu po Svetoj Trojici 1809. iziđu
Turci iz Niša i svom se snagom upute na Sinđelićev šanac. Išli su,
pričaju očevici, ovim ponositim redom: najpre konjanici na belcima,
pa drugi na zelencima, pa treći na alatima, pa na doratima, i najposle
na vrancima i s njima dva topa. Najpre se ustaviše te se pomoliše
Bogu, posle izbaciše dva topa, pa se onda uzeše lagano približavati k
šancu na Čegru. Samo osuše po jedan plotun, jurišaše na šanac... "
(M. Đ. Milićević, Pomenik, I, strana 650, 651). Srbi su od ranog jutra
pružali žestok otpor za svaku stopu zemlje. Na turskom jeziku stopa
se kaže čegar, te su i front koji su držali Resavci nazvali Čegar. Pri
kraju dana otpočela je borba prsa u prsa
7. Punili su se rovovi ubijenim Srbima, ali niko nije odstupio. Sa
drugih položaja ustanička vojska htela je da pođe u pomoć
Resavcima, ali je Miloje Petrović izdao naređenje da se iz šanca niko
ne kreće. Docnije se pričalo da Miloje nije hteo da pruži pomoć
Sinđeliću jer je ovaj bio poznat kao čovek Petra Dobrnjca. Za to
vreme Turci su preko mrtvih stali uskakati u šanac, gušati se sa
Srbima i tući kundacima. Sinđelić tada otvori kapiju na šancu i reče
svojima: "Spasavajte se, braćo, ko hoće i može!" Zatim je trgao
kuburu i opalio u skladište baruta i municije. Nastala je strahovita
eksplozija koja je digla u vazduh mnoga tela i Srba i Turaka, i to je
bio poslednji pozdrav Nišu od heroja Stevana Sinđelića i njegovih
drugova. Posle ove eksplozije počelo je odstupanje ustaničke vojske.
Karađorđe je kasnije glavnog krivca za čegarsku katastrofu, Miloja
Petrovića-Trnavca, kaznio smrću.
8. Milojevo postavljanje za komandanta južnog fronta naročito je
izazvalo nezadovoljstvo kod Petra Dobrnjca i Hajduk-Veljka. Oni su
bili čuveni ne samo u našoj vojsci već i kod Turaka — Dobrnjac kao
sposoban organizator i vojskovođa, tvorac i branilac Deligrada, a
Veljko kao neustrašiv junak, koji je svojim megdanima i jurišima
mnoge jade zadao Turcima.
Veljko, ljut zbog ovakvog postupka, digne svoje bećare i pešake i
ode na Gurgusovac (Knjaževac) napustivši boj; Dobrnjac za njim
skupi svoj deo vojske, sa dva topa i džebanom, i napusti položaj. Čak
ni komandant Miloje, posmatrajući sa matejevačkog šanca
Sinđelićevo rvanje na Čegru, nije mu pritekao u pomoć, već je
pobegao u Deligrad.
9. Iako je Miloje prethodno izdao naređenje da se ne ide
u pomoć Sinđeliću, vojvoda mlavski Paulj istrčao je iz
šanca sa svojim vojnicima i poleteo u pomoć, ali ga
Turci razbiše i on se vrati.
Tako su učinjene dve krupne greške koje Stevan
Sinđelić svojim heroizmom nije mogao da ispravi.
10. Čegarska bitka ostaje kao bitka krvavog bilansa i legendarne slave.
Smatra se da je u njoj poginulo oko deset hiljada Turaka i preko
četiri hiljade Srba. Turska osveta je bila jeziva. Oni su sa leševa
poginulih srpskih boraca sekli glave i donosili u nišku tvrđavu. Sa tih
glava skidali su kožu i mišiće a ostavljali čitave lobanje sa malo kose
da od njih zidaju "kulu od lobanja" (ćele na turskom znači lobanja).
Odrane kože sa glava punili su pamukom i slali sultanu u Carigrad.
Ćele-kulu Turci su podigli na drumu za Pirot (Carigradski drum) da
budi strah kod svih balkanskih naroda. Kula je četvorougaonog
oblika, visoka petnaest stopa, a lobanje su na spoljašnjim stranama.
U 56 ili 57 redova bile su uzidane negašenim krečom i peskom 952
lobanje izginulih srpskih rodoljuba. Među njima nalazi se i lobanja
Stevana Sinđelića.
11. Kada je kraj Ćele-kule 1833. godine prošao veliki francuski pesnik
Lamartin, zastao je i zapisao u svom Putopisu:
"Ove lobanje i ova čovečija lica, oguljena i pobelela lica od kiše i
sunca, oblepljena sa malo maltera, obrazovala su slavoluk, koji me je
zaklanjao od sunca. Na nekim je lobanjama još preostala kosa kosa
se leprša na vetru kao lišaj i mahovina... Rekoše mi da su to lobanje
poubijanih Srba u poslednjem ustanku za slobodu."
"Ove lobanje i ova čovečija lica, oguljena i pobelela lica od kiše i
sunca, oblepljena sa malo maltera, obrazovala su slavoluk, koji me je
zaklanjao od sunca. Na nekim je lobanjama još preostala kosa kosa
se leprša na vetru kao lišaj i mahovina... Rekoše mi da su to lobanje
poubijanih Srba u poslednjem ustanku za slobodu.
12. Lamartinov putopis predstavljao je optužbu protiv vandalizma
Turaka nad našim narodom. Moderna Evropa se zgražavala. To je
uticalo na same Turke da kulu poruše, a te planove hteo je da
sprovede Midhar paša (1861—1868). Međutim, niški Turci pružili su
žestok otpor, pa je tako sačuvan jedan značajan spomenik iz naše
krvave prošlosti.
Na brdu Čegru, 1878. godine, u prisustvu naroda i vojske, otkriven je
spomenik heroju Sinđeliću, sa natpisom:
Neka Srbi sačuvaju ovaj spomeiik!
On će naučiti njihovu decu šta vredi
nezavisnost jednoga naroda, pokazujući im
na to kakvu su cenu platili njihovi očevi.
13. Spomenik vojvodi Stevanu Sinđeliću se nalazi u
Svilajncu, a bista vojvode Sinđelića nalazi se u kompleksu
spomen-park obeležja Čegar, kod Niša.
