Народи света

1. 1
НАРОДИ СВЕТА
ТУАРЕЗИ
Африка се према одликама становништва дели на ''белу'' и ''црну''. Најстарије бело
становништво северне Африке чине Хамити1 (Бербери, Туарези и Копти) који су још пре
7000 година основали једну од најразвијенијих култура. Од 7. века се на север Африке
досељавају семитски народи – Арапи из југозападне Азије који су донели исламску
религију, арапски језик, уметност и културу.
У не тако давној геолошкој историји ово место је било рај на Земљи, клима је била
неупоредиво пријатнија и повољнија за развој биљног света. У појединим деловима овог
пространства, првенствено на високим планинама земљиште је задржало довољан
проценат влажности за развој оскудне вегетације. У овим оазама расте око 350 биљних
пустињских врста које за собом повлачи и егзистенцију животињског света који је
заступљен са око 40 врста сисара и нешто бројнијим птицама и гмизавцима.
Једна од главних особина која указују на расну класификацију је разлика у боји коже.
Примећујемо да су људи тамније боје коже насељени управо у тропском појасу, док су
они светлије боје станиште пронашли у хладним и умереним пределима. Из тих чињеница
можемо рећи да је адаптација гена на климу играла важну улогу у одвајању људских раса.
Боју коже стварају бројни пигменти међу којима је најважнији меланин. Тај пигмент у
високој концентрацији одређује најтамније боје. Меланин је уствари прочишћивач за
ултраљубичасте зраке. Иако је превелика количина ултраљубичастих зрака штетна за
кожу, нека одређена количина је потребна.
Сагласност између човека и природе данас је посебно изражена код народа као што су:
Индијанци, Бушмани, Пигмеји... који живе у савршеном складу са природом и њеним
ресурсима – из природе узимају само онолико колико им је потребно.
Основна четири расна типа људи: Кавказоиди (''бела раса''), Негроиди (''црна раса''),
Монголоиди (''жута и црвена раса'') и Аустрало-Ведоиди. Данас је уместо термина раса,
све више у употреби термин – адаптивни типови. Постојање адаптивних типова дало је и
даје шансу човечанству да насели и преживи у различитим условима средине.
Туарег је назив који се користи за припаднике сродних берберских племена и народа који
живе у западној и северној Африци.
1 Хамити припадају медитеранској варијанти беле расе

2. 2
По некима реч Туарег је арапског порекла (у француски језик ушла као Touareg, у
енглески Tuareg, а чије се значење преводи са ''напуштени од бога''). Други извори наводе
да можда реч долази по граду Тарга у јужној Либији. Имена којим они сами себе називају
су Имоухар, Имоухарен, Имашаген (слободан народ) или Кел тамашек (они који говоре
тамашек). Познати назив за њих је ''Плави народ'', ''Плави народ Сахаре'' или ''Плави народ
пустиње'', које су добили због своје велике љубави према индиго боји којим је обојена
њихова одећа. Кажу да плава боја буди сећање на заборављено романтично доба.
Број Туарега је прилично тешко установити — помињу се бројке од око 100.000 до
3.000.000 — не само због номадског начина живота него и великих разлика међу
Нигер око 2 000 000
Мали око 500 000
Буркина Фасо 370 738
Алжир 25 000 – 150 000
Либија 20 000

3. 3
појединим племенима. Многи Туарези се разликују по расним особинама, па им је темељ
заједничке националне свести у језику.
Tуарешки језици (Тамашек језици) су језици Туарега. Чини их скуп од четири језика којим
говори око 1,2 милиона људи на сахарском подручју северне Aфрике. Тамашек је један од
туарешких језика, али се понекад користи за означавање туарешких језика у целини.
Tуарешки језици припадају широј берберској скупини језика, a деле се на две подскупине.
Званичан је језик самопроглашене државе Азавад. А говори се још у Aлжиру, Либији,
Нигеру, Mалију и Буркини Фасо.
Туарешки језици су признати као мањински језик у Малију и Нигеру.
Језици се служе писмом тифинаг ( ) настао од старог берберског рукописа, чије је
порекло по свој прилици пунско, а данас се користи новијом варијантом нео-тифинаг.
По вери су сунитски муслимани, али им на религију доста утиче и древна пред-исламска
традиција. Припадници су секте малики, чије је учење међу њих у раном 16. веку увео Ел
Магхили. Као и остали припадници исламске вере постоји веровање у разне духове
познате као џини, а за заштиту уобичајено је ношење разних амулета. Туарези су пре
прихватања ислама веровали у краљицу Тин Хинан из четвртог века.
Под вођством легендарне и ратоборне краљице Тин Хинан запосели су целу Сахару. У
једној гробници у алжирском делу Сахаре нађен је женски скелет, богато украшен
гривнама од злата и сребра, висине око 175 cm, са урођеним хендикепом – потврђујући да
је Тих Хинан заиста храмала, баш као што каже легенда. Многе приче исплетене су око
ње, њених ћерки и унука женског рода од којих је, верује се, настао цео туарешки народ.

4. 4
Данас као припадници муслиманске вероисповести одударају од осталих припадника ове
религије. Не држе се строго исламских правила, а у њиховој религији опажају се и трагови
анимизма. Жене покривају главу делимично, али лице не, јер ''не желе да сакривају
есенцију женске лепоте''. С друге стране, мушкарци морају покрити лице, и то прихватају
без икаквих проблема. Први пут вео стављају у 25. години и после га више никада не
скидају. Вео покрива цело лице, осим очију. Порекло древног прекривања лица врло је
необично: неки стручњаци га повезују са њиховим одбијањем да покажу уста женама и
странцима, други верују да им служи да одбију зле духове.
Туарези су скоро 3.000 година, користећи припитомљавање камила, изградили номадско
друштво на темељу транс-сахарске трговине између северноафричке обале и градова на
јужним рубовима Сахаре. Имају веома дугу историју која почиње у северој Африци где је
њихова присутност забележена још код Херодота. Својим караванима превозе робу коју
купују и продају, целим сахарским подручјем, крећући се уходаним караванским
путевима, а завршавала је и у морским лукама, одакле је даље настављала свој пут у
Европу и даље.
Крајем 19. и 20. века су пружали жесток, али не баш превише успешан отпор француским
колонизаторима који су укинули њихову племенску организацију и битно утицали на
њихов дотадашњи начин живота. Територија Туарега је после подељена између
новонасталих независних држава - Нигера, Малија, Алжира, Буркине Фасо и Либије.
Деведесетих година 20. века је то довело до крвавих оружаних сукоба између бораца за
аутономију Туарега с једне, те нигерских и малијских трупа с друге стране. Ти су сукоби
колико-толико смирени давањем аутономије, иако су године 2004. забележени у Нигеру.
Туарези поступно последњих 2000 година полако мигрирају према југу освајајући нова
подручја. У данашње време многи су постали седалачко становништво које се населило по
рубним градићима западне Африке на граници са Сахаром.
Туарези су традиционално пустињски номада и трговци и познати као веома опасни
ратници. Њихово феудално друштвено уређење познаје племство које се састоји од
племића и земљопоседника и с друге стране вазала и робова. Наслеђе је матрилинеарно и
жена има велики углед у друштву, а племић свој положај може наследити само по мајци.
Бракови су моногамни2. Жене поседују ''некретнине'', односно привремене куће од
природних материјала или шаторе, док су разводи и предбрачни договори код њих
свакодневница. Женама је дозвољено да имају више сексуалних партнера изван брака и да
задрже сву своју имовину након развода. Врхунац сасвим посебног положаја жене јесте
чињеница да мушкарац, уколико није њен сексуални партнер, не може да једе пред њом.
2 Моногамија је обичај или стање у коме особа има само једног партнера у једном периоду.

5. 5
Обичаји и занимљивости
Код Тарега истиче и појава да се уз мушкарца као младожењу тражи мираз.
Када муж одлази даље од свог насеља оставља своју жену неком мушкарцу да му је пази и
теши.
Деци стежу главу да би им током раста постала дугуљаста.
Прелазе пустињу понекад предвођени слепим особама који користе свој појачан осет
мириса и укуса да би изабрали прави пут.
Један од обичаја који се одржао још из времена преласка пустиње је обред пијења чаја
(углавном од менте), који се одржавао навече око ватре. Чај се служио трипут: једном за
госте, једном за домаћине и једном за Алаха. Сваки пут би се кувани чај послуживао с
различитом количином шећера и сваки је био повезан с одређеном емоцијом. Распоред
послуживања није био важан и зависио је од расположења особе која је водила обред
пијења чаја: прва тура могла је бити јака као љубав, друга горка као живот, а трећа слатка
као смрт.
Оно што не дозвољавају јесте окрутност над животињама, јер су им оне извор живота.
''Када животиња умре, један Туарег умре'', њихов је став.
Пре него што ступе у брак, жене ''испробавају'' мушкарце који им се свиђају, а дозвољено
им је да имају партнера колико год желе. Једино правило које мушкарци морају да
испоштују тиче се приватности – у кућу жене долазе искључиво кад падне мрак, а
напуштају пре свитања. Секс за њих није табу тема и нешто чега се треба стидети.
Мушкарци се удварају женама тако што им пишу песме – записују их на комаду дрвета и
поклањају изабраницама, па оне бирају оног чији их стихови највише дирну у срце.
Овде развод брака није никаква срамота, напротив, породица разведене жене прави
прославу кад се то деси, јер тако даје до знања осталим мушкарцима да је она поново
слободна.
Ако муж има неку имовину, имање додељује сестрином сину, а не свом, због могућности
да није његов биолошки наследник.

6. 6
Уметност
Монументална гробница која се налази у селу – оази Абалеса је ''изгубљена гробница'' Тин
Хинан, мајке народа Туарега. Скелет Тин Хинан, се данас налази у музеју Бардо.

7. 7
Највећи и најстарији град за који се верује да су га основали Туарези у 10. веку је
Тимбукту.
Према народном предању, име потиче од речи ''тин'' што значи место, кућа и ''букту'',
имена старе Малијке која је била позната по поштењу и која је некада живела у том
региону. Туарези и други путници остављали су овој жени ствари које им нису биле
потребне на повратку кући. Тако, кад би стигли кући и кад би их неко питао где су им
ствари, они би одговарали: ''Оставио сам их код Тин Букту''. Ова два термина су се
временом стопила идала име граду Тинбукту, који је касније постао Тимбукту.

8. 8
Из књиге ''Ебановина – Мој афрички живот'' – Ришарда Капушћијског, у преводу Љубице
Росић, издање Самиздат Б92, 2018.
''Туарези су вечне скитнице. Али да ли се могу тако назвати? Скитница је неко ко се
потуца по свету, трежећи себи место, кућу, отаџбину. Туарег има своју кућу и отаџбину, у
којој живи хиљадама година – срце Сахаре. Јер његова кућа је другачија од наше. Она
нема зидове, ни кров, врата, ни прозоре. Око ње нема плота ни зида, ничега што одваја и
ограничава. Туарег презире све што ограничава, сваку преграду настоји да сруши, сваку
баријеру да уништи. Његова отаџбина је непрегледна, то су хиљаде и хиљаде километара
врелог песка и стена, велика, опасна, јалова земља, које се сви боје и старају се да је
заобиђу.
Туарег – номад – човек отворених пространстава и крајева, хајдук и козак Сахаре – има
другачији однос према прецима. Онај ко је умро нестаје из сећања живих. Туарези
сахрањују мртве у пустињи, на било ком месту, пазећи да се никада тамо не врате.''
Литература:
http://impulsportal.net/index.php/zivotna-sredina/448-pleme-tuareg
https://www.kurir.rs/zabava/zanimljivosti/2733623/ovo-su-zene-koje-ruse-predrasude-
misteriozno-pleme-tuarezi
https://s3.amazonaws.com
https://sh.wikipedia.org/wiki/Timbuktu
https://www.zanimljivageografija.com/geografija/tenere-pustinja-surovo-utociste-tuarega/325
https://www.blic.rs/vesti/reportaza/simbolika-neopisive-lepote/4fm39ez