1. Адаптације. – Жива бића имају мању или већу способност прилагођавања измењеним условима животне
средине, односно деловању еколошких фактора. Способност живих бића да се на основу својих
наследних особина прилагоде измењеним условима животне средине назива се прилагођеност или
адаптација. Еколошки фактори су повезани у целину јер се узајамно условљавају и мењају, па као
комплекс делују на жива бића и њихове заједнице. Влажност ваздуха зависи од температуре, а оба ова
фактора условљена су интензитетом Сунчевог зрачења. Зато на јужној страни планине, где је топлије о
сувље, могу да живе термофилни организми. На северној страни планине, која је хладна и влажна, могу
да живе фригорифилни организми. Истовремено, у таквим спољашњим условима и организми делују
једни на друге, узајамно се прилагођавају, освајају нове просторе или се с њих повлаче. При томе они
неминовно долазе у међусобне конкурентске односе. Оштрим супротстављањем, али и међусобним
помагањем и допуњавањем, успоставља се заједничка егзистенција свих живих бића на Земљи. Такви
процеси непрекидно трају и развијају се током времена, кроз дугу историју Земље. Захваљујући томе
данас су жива бића освојила све просторе на планети, од оних с повољним условима за живот у тропској
и умереној климатској зони до тако негостољубивих места каква су ледене арктичке пустиње, гејзири
или вреле пешчане дине. На све сталне промене утицаја средине жива бића реагују еколошким
прилагођавањем. То им обезбеђује опстанак и омогућава да шире свој ареал распрострањења и заузимају
нове просторе. Свако живо биће на Земљи одликује се се посебним и карактеристичним особинама.
Такве карактеристике врсте, настале у току еволуције, условљене су наследном основом и називају се
адаптације (прилагођености). Процес прилагођавања одвија се постепено, а адаптивне особине се
развијају у складу са условима средине. Свако животно станиште, са својим комплексом еколошких
фактора, представља одређени еколошки проблем за организме који га насељавају.
Животна форма. – Животна форма јесте скуп особина живог бића који настаје као резултат дуготрајног
прилагођавања условима спољашње средине. Слични услови станишта доводе до стварања истих
животних форми код врста биљака и животиња различитих по пореклу и сродности. На пример, слепо
куче (глодар), кртица (бубојед) и ровац (инсект) живе под земљом, прилагођени су таквом начину живота
и имају исту животну форму. Пример код биљака би био да пустињска станишта доводе до стварања
карактеристичних животних форми код кактуса и пустињских млечика. Због сличних услова живота
имају низ заједничких адаптивних решења.

2. Једна иста врста живих бића може имати већи број животних форми. Тако, на пример, слепи миш има
сталну телесну температуру тела и спада у животну форму топлокрвних животиња, а истовремено ноћу
активно лети у потрази уа храном и стога припада животној форми ноћних животиња.
Припадност живих бића одређеној животној форми није случајност, већ је резултат њихових наследних
особина и могућности прилагођавања.
Еколошка валенца. – Жива бића се у спољашњој средини непрекидно активно прилагођавају
еколошким факторима. Дејство еколошких фактора истог квалитета и интензитета различито је на
различитим ступњевима индивидуалног развића организама. Све то показује да ниједан организам не
може бити истовремено прилагођен свој разноликости животних услова који постоје на Земљи. Свако
живо биће може да опстане само у оквиру одређених граница промена еколошких фактора. Распон
промена еколошких фактора у оквиру којег се остварује опстанак органских врста назива се еколошка
валенца или еколошка амплитуда.
Изван граница еколошке валенце физиолошки процеси се прекидају или долази до неповратног
оштећења, што изазива смрт организма. Ширина еколошке валенце означава величину промене неког
фактора средине коју могу да поднесу јединке једне врсте. Зато се разликују еуривалентни организми,
који опстају у условима широког варирања еколошких фактора, и стеновалентни организми, чија је
еколошка валенца уска. Организми уске еколошке валенце показују изражену специјализацију у односу
на одређене услове средине. Најчешће се организми издвајају према подношљивости температуре и
влажности, према ономе чиме се хране, према томе да ли подносе со у подлози и другим биотичким и
абиотичким факторима средине. Тако да у пределима где је, на пример, топлије и сувље живе
термофилни организми (носорози, мајмуни, слонови, папагаји), односно то су стеновалентни организми.
Такође, стеновалентни организми могу бити и фригорифилни (бели медвед, пингвини), јер им погодују
ниске температуре.
Познати еуривалентни организам је, на пример, сибирска смрча, која насељава појас тајге и подноси
велике промене температуре, од -70 до +30оС. Поред сибирске смрче можемо да поменемо и: тигрове,
америчке пуме, бели бор и др. У односу на влажност стеновалентни су: кишне глисте, мокрице,
многобројне водене биљке. У односу на храну стеновалентни су: коала, панда, лептир купусар.
Еуривалентни организми за храну су сваштоједи: медвед, свиња, лисица, имела.
У спољашњој средини, где се сви еколошки фактори узајамно условљавају, ниједан појединачни фактор
не постиже оптимално дејство независно од осталих фактора. Најчепћа еколошка ситуација у природи
јесте веће или мање одступање од оптималних услова живота. Што је веће одступање, то су услови за
опстанак неког организма мање повошни. Само један једини еколошки фактор чије се дејство
приближава граничној вредности може да угрози, или онемогући, опстанак неког организма на
одређеном месту. Еколошки фактори, као неопходни услови живота, постају ограничавајући или
лимитирајући фактори када су недовољно присутни, потпуно одсутни или претерано заступљени. Идеја
да је организам јак онолико колико му је јака најслабија карика у еколошком ланцу захтева први је
одредио научник Либиг, па је познато као Либигово правило (правило минимума).