Екологија

1. Абрахам Линколн (1809 – 1865), председник Сједињених Америчких Држава, понудио је
Индијанцима 1854. Године да држава откупи велики део њихове земље, нудећи им заузврат
резерват. На понуду је добио одговор од поглавице Сијетла, а тај одговор убраја се у најлепше и
најдубље мисли које су икада изречене о Земљи и екологији. Индијански поглавица написао је то
писмо пре једног и по века. Ово су изводи из тог писма.
ПИСМО ПОГЛАВИЦЕ СИЈЕТЛА1
Када велики бели поглавица из Вашингтона шаље свој глас да жели да купи нашу земљу, превише
од нас тражи... како се могу продати или купити небо или топлина земље!
Тако нешто сасвим нам је страно. Ако ми нисмо власници свежине ваздуха и бистрине воде, како ви
то можете да купите? Ми знамо ово: земља не припада нама, ми припадамо земљи. Сваки делић ове
земље свет је моме народу. Свака блистава борова иглица, свако зрно песка на речном спруду, свака
маглица у тами шуме свети су у мислима и животу мог народа. Део смо земље и она је део нас.
Мирисаве траве су нам сестре, јелен, пастув, велики орао... браћа су нам. Стеновити врхови, сочни
пашњаци, топло повијено тело и човек – све припада истој породици.
Ова блистава вода што тече брзацима и рекама није само вода већ је крв наших предака. Ако вам
продамо земљу, морате знати да је света, да сваки одраз у бистром језеру казује догађаје и успомене
из живота мог народа. Жубор воде глас је мог оца. Реке су наша браћа – утољују нам жеђ. Реке носе
наше кануе. Хране нам децу. Продамо ли вам ову земљу, морате се сетити и учити своју децу да су
реке и ваша и наша браћа. Зато рекама морате пружити доброту какву нисте брату пружили.
Знамо да нас бели човек не разуме. Њему је један део земље исти као и било који други. Према
мајци земљи и према брату небу односи се као према стварима које се могу купити, опљачкати,
продати попут стоке или сјајног накита. Његова похлепа уништиће земљу и за собом оставити
пустош.
Не знам. Наш живот разликује се од вашег. Од погледа на ваше градове црвеног човека заболе очи...
у градовима белог човека нема мирног кутка. Нема места на којем би се чуло отварање лишћа у
пролеће или дрхтај крила мушице.
Највеће благо црвеног човека јесте ваздух... Бели човек као да не опажа ваздух који удише. Попут
неког ко је дуго на самрти, имун је на смрад. Продамо ли ову земљу, морате се сетити да нам је
ваздух драгоцен, да ваздух дели свој дах са сваким животом који одржава. Ветар што је мом деди
дао први дах прихватиће његов последњи издах. Ако вам продамо земљу, морате је чувати као
светињу. Као место на којем ће и бели човек моћи да удахне ветар заслађен мирисом пољског
цвећа.
1 Т. Станојевић С. Парезановић Ристић, Биологија,уџбеникза 8. Разред основне школе, Креативни центар,
Београд

2. Размотрићемо вашу понуду да купите земљу. Одлучимо ли да пристанемо, захтеваћемо да испуните
овај услов: бели човек мораће да се понаша према животињама овог краја као према својој браћи.
Шта је човек без животиња? Када би животиња нестало, човек би умро од велике усамљености
духа. Шта год задеси животиње, убрзо снађе и човека. Све је у свету повезано.
Мораћете учити своју децу томе да им је под ногама пепео наших дедова.
Да бисмо поштовали земљу, рећи ћете им да је земља богата животом наших предака. Мораћете
учити своју децу, као што смо ми учили нашу, да нам је земља мати. Што снађе земљу, снаћи ће и
њену децу.