zoran

2. Naslov originala: David Morrell CREEPERS
Za Džeka Finija i Ričardu Metisona,
čija mašta nikada nije prestala da me
nadahnjuje
„...mesta na koja ne bi trebalo da idete."
tema veb-sajta infiltration.org
„...pakao je prazan, a svi ñavoli su ovde."
Šekspir, Bura

3. 21.00

4. 1.
ULJEZI.
TAKO SU SE ZVALI, i bila bi to lobra priča, pomislio je
Belidnžer, stoje i bio razlog njihovog susreta u zabitom
motelu u Nju Džersiju, gradu duhova od sedamnaest
hiljada stanovnika. Nekoliko meseci kasnije, on još nije
mogao da podnese boravak u sobi sa zatvorenim vratima.
Smrad kiselog vina koji je ostao u nosu nastavljao je da ga
podseća na krike. Od zraka baterijske lampe svaki put bi
se preznojio. Kasnije, dok se oporavljao, sedativi bi
olabavili čelične prepreke koje je stvorio u svojoj glavi, i
dozvoljavali zvukovima i slikama koje dovode do ludila da
isplivaju na površinu. Hladno subotnje veče krajem
oktobra. Nešto posle devet. Tad je bio trenutak kad je
mogao da se okrene i spase od mučnog košamra koji je
sledio narednih osam sati. Ali dok je razmišljao o tome,
iako je preživeo, on sigurno nije bio spašen. Krivio je sebe
što nije primetio kako je sve oko njega bilo prenaglašeno.
Dok se približavao motelu, udaranje talasa o obalu,
dva bloka udaljenu, činilo mu se neobično glasno.
Povetarac je raznosio pesak po trotoaru koji se raspadao.
Suvo lišće šuštalo je po napuklom asfaltu.
Ali zvuk koji je Belindžer najviše upamtio, jedini koji
je trebalo da ga natera da se povuče ili vrati, bio je tupi
ritam klung. klang, klung koji se širio po napuštenim
okolnim ulicama.
Bio je grab, kao od polomljenog zvona. Ubrzo će
saznati njegovo pravo poreklo i kako ono predstavlja
beznañe u koje se spremao da uñe.
Klang!
Ili je zvonilo za pogreb.
Klang!
Ili je to bio zvuk zla.

5. 2.
MOTEL JE IMAO DVANAEST SOBA. Samo je soba broj 4
bila zauzeta, bledožuto svetio probijalo se kroz tanke
zavese. Fasada je bila oronula i, kao svim ostalim
zgradama u okolini, dobro bi joj došlo farbanje i popravka.
Belindžer nije mogao a da se ne zapita zašto je grupa
odabrala upravo taj motel. Uprkos teškim vremenima koja
je grad preživeo, bilo je tu nekoliko pristojnih mesta u
kojima se moglo odsesti.
Hladan povetarac ga je naterao da zakopča jaknu do
grla. Tridesetpetogodišnjak širokih ramena, kratke kose
boje peska i lica koje je oslikavalo iskustvo koje su žene
smatrale privlačnim, iako je postojala samo jedna žena na
koju je mislio. Zastao je ispred sobe da bi sabrao misli i
pripremio svoje emocije za ulogu koju je trebalo da
preuzme.
Kroz trošna vrata čuo je muški glas. Zvučao je
mladoliko.
„Kasni."
Ženski glas, takode mlad: „Možda neće doći."
Još jedan muški glas, mnogo stariji: „Kada je
kontaktirao sa mnom, bio je veoma zainteresovan za
projekat."
Četvrti čovek, mlad kao i prvo dvoje: „Mislim da to
nije dobra ideja. Nikad nismo vodili stranca sa nama.
Samo će nam smetati. Nije trebalo da pristanemo na ovo."
Belindžer nije želeo da razgovor krene u tom pravcu,
pa je odlučio, skoncentrisan koliko je to mogao biti, da
pokuca na vrata.
Soba je utihnula. Trenutak kasnije, brava se
okrenula. Vrata su se otvorila do dužine sigurnosnog
lanca. Iza vrata se pojavilo bradatao lice.
„Profesor Konklin?"
Čovek je klimnuo glavom. „Ja sam Frenk Belindžer."

6. Vrata su se zatvorila. Lanac je zazveckao. Vrata su se
ponovo otvorila a svetio je otkrilo siluetu debelog čoveka od
šezdeset godina.
Belindžer je znao koliko čovek ima godina, jer ga je
detaljno istražio. Robert Konklin, profesor istorije na
državnom univerzitetu u Bufalu. Protivnik rata u
Vijetnamu u vreme studentskih dana. Hapšen tri puta na
raznim političkim dogañajima, uključujući i marš na
Pentagon 1967. Jedanput uhapšen zbog posedovanja
marihuane, osloboñen optužbe zbog nedostatka dokaza.
Oženjen: 1970. Udovac: 1992. Godinu dana kasnije
priključio se uljezima.
„Prošlo je devet. Počeli smo da sumnjamo da ćete
doći." Profesorova siva kosa je odgovarala njegovoj bradi.
Njegove naočare bile su male, a obrazi buckasti. Postoje
pažljivo pogledao napolje, zatvorio je vrata i zaključao ih.
„Zakasnio sam na rani voz iz Njujorka. Izvinite što ste
čekali."
„U redu je. Vini je takoñe zakasnio. Pokušavamo da se
organizujemo."
Profesor je izgledao čudno u farmerkama, džemperu i
jakni, pokazao je na mršavog dvadesetčetvorogodišnjaka
koji je takoñe nosio farmerke, džemper i jaknu, isto kao i
drugo dvoje u sobi. I Belindžer je pratio data uputstva
uključujući i ono da sva odeća mora biti tamna.
Vinsemt Vaneli diplomirao je istoriju: državni
univerzitet u Bufalu 2002. Nastavnik je u srednjoj školi u
Sirakuzi, država Njujork. Neoženjen. Majka preminula.
Otac nesposoban za rad, pati od bolesti pušača, raka
pluća.
Konklin se okrenuo prema dvoje mladih ljudi,
muškarcu i ženi.
Iz istrage koju je sproveo, Belindžer je saznao da su i
oni dvadesetčetvorogodišnjaci.
Žena crvene kose je imala konjski rep, senzualna usta
za koja bi se neki muškarci pomučili a da se ne zagledaju
u njih, i telo koje džemper i jakna nisu mogli da sakriju.

7. Zgodni muškarac pored nje imao je braon kosu i snažno
telo. Čak i da nije istraživao, Belindžer bi znao da čovek
voli da vežba.
„Ja sam Kora", rekla je žena neobično prijatnim,
dubokim glasom, „a ovo je Rik."
Opet samo imena, iako je Belindžer znao da je njihovo
prezime Magil. Diplomirali su istoriju na državnom
univerzitetu u Bufalu, 2002, a sada su na postdiplomskim
studijama iz istorije na Univerzitetu u Masačusetsu.
Upoznali su se 2001, venčali 2002.
„Drago mije da sam vas upoznao." Belindžer se
rukovao sa svima.
Trenutna napetost se prekinula kada je on pokazao
na predmete poreñane na izbledelom prekrivaču. „Znači,
ovo je vaš alat?"
Vini se nasmejao. „Pretpostavljam da, kada bi
pogrešna osoba ušla, postala bi vrlo sumnjičava."
Bila je tu neverovatna lepeza opreme: kacige sa
baterijskim lampama na njima, baterijske lampe, sveće,
šibice, rezervne baterije, grañevinske rukavice, noževi,
rančevi, užad, samolepljiva traka, flaše vode, čekići,
metalne štangle, digitalni fotoaparat, voki-toki, energetski
napici, energetske čokoladice i nekoliko malih elektronskih
naprava koje Belindžer nije mogao da prepozna.
Letermanov alat sve-u-jednom (klješta, sekač žice, različiti
tipovi šrafcigera) nalazio se pored kutije za prvu pomoć u
crvenoj najlon kesi. Belindžer je znao da je kutija, s
nalepnicom Promeda, bila jednaka onome što koriste
antiterorističke jedinice i specijalne jedinice vojske.
„Očekujete probleme? Neki od ovih se mogu smatrati
alatima za provalu."
„To nam je poslednje na umu", rekao je profesor
Konklin, „bilo kako bilo, nema šta da se ukrade."
„Koliko je nama poznato", rekla je Kora. „Iako to ne bi
ništa promenilo. Mi gledamo, ali ne diramo. Naravno, to
nije uvek moguće, ali to je osnovno načelo."
„Citiram klub Sijera", rekao je Rik, „ne radite ništa

8. sem fotografisanja; ne ostavljajte ništa sem otisaka
stopala." Belindžer je izvadio notes i olovku iz džepa jakne.
„Koliko dugo ste uljezi? "
„Nadam se da nećete koristiti tu reč u svom članku",
usprotivio se Vini.
„Ali, to je sleng, zar ne? Miševi su policajci, zar ne?
Drobilce jaja su velike cevi preko kojih ste primorani da
preskačete. Poperi su šipke koje se koriste za otvaranje
kanalizacionih šahtova. A uljezi su... "
„Infiltratori je jednako dramatičan termin sa blažim
značenjem, iako pretpostavlja da kršimo zakon", priznao je
profesor Konklin. „Što u doslovnom značenju i jesmo."
„Zašto nas ne nazvati urbanim istražiteljima ili
urbanim avanturistima?", rekao je Konklin.
Belindžer nije prestao da piše.
„Gradski speleolozi", predložio je profesor. „Istražitelji
metaforičkih pećina koji se vraćaju u prošlost."
„Bolje da postavimo neka pravila", rekao je Rik
iznenada. „Vi radite za … "
„Njujork tajms sandej magazin. Oni su me angažovali
da pišem o interesantnim kulturnim trendovima.
Dešavanjima na margini."
„Na margini, upravo gde bismo i želeli da ostanemo",
rekla je Kora. „Ne smete otkriti naš identitet u svom
članku."
„Sve što imam jesu vaša imena", slagao je Belindžer.
„Pa i da je tako, ovo je posebno važno za profesora.
On je redovan profesor, ali to ne znači da dekan neće
pokušati da ga otpusti ako se na univerzitetu sazna šta
radi."
Belindžer je slegao ramenima: „Zapravo, daleko sam
ispred vas u tome. Nemam nikakvu nameru da koristim
vaša imena i odreñene detalje iz vaše prošlosti. To će samo
povećati navodnu opasnost ako kažem da ste članovi neke
tajne organizacije." Vini se nagnuo napred: „Nema nikakve
navodne opasnosti u ovome. Neki uljezi su se ozbiljno
povredili. Neki su čak izgubili život."

9. „Ako otkrijete naš identitet", naglasio je Rik, „možemo
otići u zatvor i platiti velike novčane kazne. Da li imamo
vašu reč da nas nećete odati?"
„Garantujem vam da nikome od vas neće naškoditi
ono što ću napisati."
S nevericom, pogledali su se meñusobno.
„Profesor mi je objasnio zašto bi članak trebalo
napisati", Belindžer je počeo da ih uverava. „On i ja
mislimo isto. Imamo kulturu za jednokratnu upotrebu.
Ljudi, plastika, plastične flaše, principi. Sve je za
jednokratnu upotrebu. Nacija ima problem sa pamćenjem.
Pre dve stotine godina? Nemoguće je zamisliti. Pre stotinu
godina? Preteško za razmišljanje. Pre pedeset godina?
Drevna istorija. Film napravljen pre deset godina smatra
se starim. TV serija napravljena pre pet godina je
antologija. Većina knjiga ima rok trajanja od tri meseca.
Sportske organizacije čim sagrade nove stadione ruše ih da
bi ih zamenili novijim i ružnijim. Osnovna škola u koju
sam išao srušena je i zamenjena tržnim centrom. Naša
kultura je toliko opsednuta onim što je novo da
uništavamo prošlost i pravimo se da se to nikad nije
desilo. Želim da napišem esej koji će uveriti ljude da je
prošlost važna. Želim da nateram svoje čitaoce da je osete,
pomirišu i cene."
U sobi je postalo tiho. Belindžer je čuo klang, klang,
klang napolju i talase koji se razbijaju od obalu.
„Ovaj tip počinje da mi se sviña", rekao je Vini.
3.
BELINDŽER SE OPUSTIO. Znao je da će biti još ovakvih
testova! Gledao je uljeze kako pakuju svoje rančeve. „Kada
krećete?"
„Malo posle deset." Konklin je zakačio voki-toki za

10. pojas. „Zgrada je samo dva bloka odavde, a ja sam već išao
u izviñanje, tako da ne moramo gubiti vreme tražeći kako
da uñemo. Zašto se smeješ?"
„Samo mi je čudno koliko je vaš rečnik sličan onom u
vojsci."
„Specijalci." Vini je zakačio džepni nož sa unutrašnje
strane džepa svojih farmerki. „To je ono o čemu pričamo."
Belindžer je sedeo pored vrata na stolici izgoreloj od
cigareta i dalje pišući beleške. „Našao sam mnogo
materijala na profesrovom veb-sajtu i drugim većim
sajtovima na mreži, kao što je infiltration.org. Po vašem
mišljenju, koliko grupa urbanih istraživača postoji?"
„Yahoo i Google izlistaju na hiljade sajtova", odgovorio
je Rik. „Australija, Rusija, Francuska, Engleska. Ovde u
SAD, ima ih po celoj zemlji. U San Francisku, Sijetlu,
Mineapolisu. Taj grad je urbanim istraživačima poznat po
krivudavim servisnim tunelima koje su nazvali lavirint. Tu
su još Pitsburg, Njujork, Boston, Detroit... "
„Bufalo", dodao je Belindžer. „Naš domaći teren",
potvrdio je Vini. „Grupe se obično pojavljuju gde je
središnji deo grada napušten", dopunio je Konklin. „Bufalo
i Detroit su karakteristični primeri. Ljudi beže u
predgraña, ostavljajući velike stare zgrade bez stanara.
Hoteli. Kancelarije. Robne kuće. U mnogim slučajevima,
vlasnici ih jednostavno napuste. Zbog neplaćenih poreza,
vlasništvo prelazi na grad. Ali često birokrate ne mogu da
se odluče da li da ih sruše ili renoviraju. Uz malo sreće,
napuštene zgrade su zakovane i čuvaju ih. U centru
Bufala, ponekad smo ulazili u zgrade sagrañene oko 1900.
a napuštene 1985, ili čak ranije. I dok se svet menja, one
ostaju iste. Naravno, oštećene. Oštećenja su neminovna,
ali se njihova suština ne menja. U svakoj zgradi u koju
uñemo kao da nas vremeplov vraća decenijama unazad."
Belindžer je spustio olovku. Njegov zainteresovani
izraz lica ohrabrio je profesora da nastavi.
„Kad sam bio mali, šunjao sam se po starim
zgradama", objasnio je Konklin. „To je bilo bolje nego

11. sedeti kod kuće i slušati roditelje kako se svañaju. U
jednom zakovanom stambenom kompleksu našao sam
gomilu fonografskih ploča izdatih tokom tridesetih godina.
Ne longplej vinilske ploče, koje su skraćeno nazvali LP, sa
šest-sedam pesama na svakoj strani. Ja vam pričam o
diskovima napravljenim od debele, lako lomljive plastike sa
samo jednom pesmom na svakoj strani. Kada roditelji nisu
bili kod kuće, uživao sam da puštam te ploče na očevom
gramofonu po nekoliko puta. Uz tu staru škripavu muziku
zamišljao sam prvobitni studio za snimanje i staromodnu
odeću koju su nosili ti muzičari. Za mene, prošlost je bila
bolja od sadašnjosti. Kad uzmete u obzir današnje vesti -
povećana opasnost od terorističkih napada - ima mnogo
smisla bežati u prošlost."
„Kada smo bili apsolventi u klasi kojoj je profesor
predavao, pozvao nas je da krenemo sa njim u jednu staru
robnu kuću", rekao je Vini.
Konklin je uživao. „Bilo je tu i rizika. Da se bilo ko od
njih povredio, ili da su na univerzitetu saznali da
podržavam svoje studente u kršenju zakona, bio bih
otpušten." Zadovoljsto na njegovom licu činilo ga je
mlañim. „Čini mi se da se i dalje borim protiv pravila, sa
željom da pravim gužvu bar dok još mogu."
„Doživljaj je bio jeziv", rekao je Vini. „Pultovi u robnoj
kući su još bili na svojim mestima. Isto kao i nekoliko
artikala za prodaju - džemperi koje su moljci pojeli, majice
koje su izgrickali pacovi. Stare registar-kase. Zgrada je bila
kao baterija koja je sakupila energiju svega što se desilo u
njoj. Onda je ta energija iscurila, i skoro da sam osetio
davno umrle kupce kako prolaze pored mene."
„Možda bi se ti bolje snašao na katedri za književnost
Univerziteta u Ajovi", Rik se našalio sa njim.
„Dobro, dobro, ali svi znate na šta mislim." Kora je
klimnula glavom. „I ja tako mislim. Zato smo zamolili
profesora da nas ima na umu za druge ekspedicije, čak i
kada diplomiramo."
„Svake godine izaberem zgradu za koju mislim da ima

12. nešto posebno", profesor je objasnio Belindžeru.
„Jednom smo ušli u skoro zaboravljen sanatorijum u
Arizoni", rekao je Rik.
„Drugi put, ušli smo u zatvor u Teksasu koji je bio
napušten pedeset godina", dodao je Vini.
Kora se nasmešila.
„Sledeći put ušunjali smo se na naftnu platformu u
Meksičkom zalivu. Uvek je uzbudljivo. Pa, koju ste zgradu
izabrali ove godine, profesore? Zašto ste nas doveli u Azbu-
ri park?"
„Tužna priča."
4.
AZBURI PARK OSNOVAO JE 1871. Džejms Dredli,
njujorški industrijalac, koji je nazvao grad po Frensisu
Azburiju, biskupu koji je doneo metodizam u Ameriku.
Bredli je izabrao ovo mesto na obali okeana jer je bilo lako
dostupno iz Njujorka na severu i Filadelfije na zapadu.
Melodisti su ovde sagradili svoje letnjikovce, privučeni
ulicama sa drvoredima i velikim crkvama. Tri gradska
jezera i brojim parkovi bili su idealni za šetnje i porodične
izlete.
Početkom 1900, dva kilometra dugačko šetalište
pored mora bilo je ponos obale Džersija. Kada hiljade
turista nije ležalo na plaži ili plivalo u moru, jelo je mlečne
karamele ili posećivalo bakarno-stakleni karusel ili Palas,
zabavni centar gde su se vozili na skuterima, tvisteru ili
plovili čamcima kroz tunel zaljubljenih, vozili se na
ringišpilu ili Ferisu - velikom točku. Ne obazirući se na
metodističke principe lokalne zajednice, mnogi su takoñe
posećivali kasino koji se nalazio na južnom kraju šetališta.
Tokom Prvog svetskog rata, burnih dvadesetih, Depresije, i
većeg dela Drugog svetskog rata, Azburi park je cvetao. Ali

13. 1944. nagoveštavajući ono što dolazi, uragan je uništio
veći deo grada. Renoviran, grad se trudio da povrati stari
sjaj, uz velike napore uspevao je u tome tokom pedesetih
godina, i skoro održavao nivo šezdesetih godina kada su
rok koncerti punili Konvenšen salu na šetalištu. Zidovi koji
su osetili lelujave akorde Herija Džejmsa i Glena Milera,
sada su odzvanjali u ritmu grupe The Who, Džefersona
Erplejna i Roling Stounsa.
Ali sedamdesetih godina, Azburi park više se nije
mogao odupreti svom padu. I dok je rokenrol bio glavna
snaga tog vremena, tu je bio i Vijetnam, protesti protiv rata
i rasni nemiri. Ovi posiednji prošli su i kroz Azburi park,
razbijajući prozore, prevrćući automobile, pljačkajući i
podmećući vatru sve dok plamen nije opustošio grad.
Posle toga, domaće porodice pobegle su pred
razaranjem, dok su turisti prešli u nova mesta duž obale.
Na njihovo mesto došla je druga kultura: hipici, muzičari,
motociklisti. Tada još nepoznati Brus Springstin često je
svirao po lokalnim klubovima, pevao o depresiji na
šetalištu i želji da se krene na put.
Osamdesetih i devedesetih, politička i grañevinska
korupcija osujetila je napore da se grad ponovo izgradi. I
dok je još više stanovnika odlazilo, čitavi stambeni blokovi
ostajati su prazni. Zabavni centar, Palas, koji datira još iz
1888, praktično zaštitni znak Azburi parka, podlegao je
rušiteljima 2004. Oronulo šetalište pored obale bilo je
napušteno kao i staza gde su se motociklisti i momci sa
dorañenim automobilima svojevremeno vozili severno od
avenije Oušen, nekad i 100 km/h. U stara vremena,
skrenuli bi na zapad, vozili jedan blok zgrada, onda jurili
južno avenijom Kingsli, kliznuli istočno jedan blok i
nastavili trku severno od Oušena. Više ne. Nekad bilo.
Čovek bi mogao da stoji ceo dan nasred avenije Oušen a
da ne pomisli da bi ga nešto moglo udariti.
Ruševine su delovale kao posle ratnih dejstava. Iako
17 000 ljudi tvrdi da su stanovnici Azburi parka, retko se
mogu videti tamo gde je nekad bila plaža, gde je pre

14. stotinu godina hrlilo na hiljade turista. Umesto muzike sa
ringišpila i dečje graje, čulo se parče metalne ploče koje
udara o vetar, klang zla sa nedovršene desetospratnice.
Još jedna potvrda katastrofalnog pokušaja grada da se
povrati, kada je ponestalo novca za dovršenje projekta. Kao
i istorijske grañevine oko nje, ono malo što ih je ostalo, iz-
gradnja je prekinuta.
Klang.
Klang.
Klang.
5.
BELINDŽER JE POSMATRAO PORFESORA kako razvija
kartu i prstom pokazuje na deo koji je bio dva bloka
severno od njih.
„Hotel Paragon?“, upitala je Kora lok je čitala.
„Sagrañen 1901", rekao je Konklin. „Kao što samo ime
kaže, za Paragon se govorilo da predstavlja primer
savršenstva. Samo najbolje je bilo dovoljno dobro.
Savršena usluga. Mermerno predvorje. Odabrani
porcelanski servisi za ručavanje. Pozlaćeni escajg. Telefon
u svakoj sobi u vreme kada su se telefoni mogli naći samo
na recepciji. Zatvoreni bazen sa grejanjem koji je bio
retkost. Sauna, koja je takode bila retkost. Neka vrsta pre-
teče džakuzija. Balska dvorana. Umetnička galerija.
Zatvorena staza za rolšue. Prvobitni klima-sistem koji je
funkcionisao na bazi protoka vazduha preko leda. Pored
toga, sistem centralnog grejanja, što je bilo neobično čak i
za najbolje hotele, jer su njihovi klijenti tu bili pretežno
preko leta upravo zato što su želeli da izbegnu vrućinu.
Četiri najmodernija električna lifta sa kontrolama na
dugmiće. Rum-servis je bio na raspolaganju dvadeset četiri
sata. Lifotvi plus sistem električnih vrata izmeñu kuhinje i

15. restorana garantovali su brzu uslugu."
„Dodajte još nekoliko konobarica i dobićete Las
Vegas", rekao je Vini uz osmeh.
Belindžer je pokušao da se uklopi praveći se da je
zainteresovan.
„Paragon je konstruisao njegov vlasnik, Morgan
Karlajl, koji je nasledio porodično bogatstvo kada su mu
roditelji poginuli u požaru na moru." Profesorovo
objašnjenje uklonilo je Viniju osmeh s lica. „Karlajl je imao
samo dvadeset dve godine, bio je ekscentričan, povučen,
sklon napadima besa i duboke depresije, ali je lako
demonstrirao vrhunsko znanje u čemu god se oprobao. Bio
je genije neprestano na ivici nervnog sloma. Pomalo je
ironično da su njegov glavni izvor bogatstva bili parobrodi,
dok je istovremeno imao smrtni strah od putovanja. Bio je
hemoffličar.“
Svi u grupi podigli su glave sa mape.
„Bolest krvarenja?", upitala je Kora. „Nekada poznata
kao kraljevska bolest jer je najmanje deset muških
potomaka kraljice Viktorije bolovalo od nje."
„Najblaži udarac ili pad prouzrokuje skoro
nekontrolisano krvarenje, zar ne?", upitao je Belindžer.
„Tako je. U stvari, to je genetski poremećaj gde se krv
ne zgražava kako treba. Bez ikakvih simptoma žene je
prenose muškarcima. Krvarenje često nije spoljašnje. Krv
se često zadrži u zglobovima i mišićima, dok jaki bolovi
primoraju bolesnika da leži u krevetu i po nekoliko
nedelja."
„Da li postoji lek za to?", Belindžer je pisao. „Ne, ali
postoji nekoliko načina lečenja. Dok je bio mlad, Karlajl je
bio podvrgnut eksperimentalinoj terapiji transfuzije krvi
koja mu je privremeno obezbeñivala agense za zgrušavanje
iz zdrave krvi. Roditelji su bili prestravljeni pri pomisli da
bi i od najmanje nezgode mogao iskrvariti na smrt, pa su
ga držali pod strogom kontrolom, skoro kao zatvorenika
koga su pazile sluge. Nikad mu nije dozvoljeno da izañe
van porodične kuće na Menhemu. I pored toga, otac i

16. majka su voleli da putuju, pa su ga često ostavljali samog.
Otprilike, bili su van kuće šest meseci godišnje. Vraćali bi
se sa fotografijama, umetničkim i stereoskopskim slikama
i pokazivah mu lepote koje su videli. Toliko je bio
programiran za život unutar kuće da je razvio agorafobiju i
nije ni pomišljao da izañe. Ali kad su mu roditelji poginuli,
skupio je sve svoje strahove, hrabrost i bes, rešen da, prvi
put u svom životu, promeni mesto boravka. Nikad u životu
nije kročio na trotoar Pete avemje ispred svoje kuće, ali je
bio rešen da sagradi hotel i živi u njemu, u predivnom
letovalištu iz mašte o kom je ceo Menhern pričao: o Azburi
parku. Ideju je dobio sa jedne fotografije sa stereoskopa
koju su mu doneli roditelji. Ruševina civilizacije Maja u
džunglama Meksika."
Belindžer je primetio kako je pogled svih u grupi
postao napet.
„Karlajl je odlučio da, ako već ne može da vidi
piramidu Maja, sagradi jednu za sebe", nastavio je
profesor. „Grañevina je imala sedam spratova: visine,
širine i dužine originalne piramide. Ali on nije samo
kopirao. Odlučio je da svaki nivo bude malo uvučen, tako
da je svaki sledeći sprat bio manji, sve do vrha gde je bio
samo jedan stan - stilizovana piramida koja je bila preteča
art deko grañevina iz dvadesetih godina."
Rik se usprotivio. „Ali ako je patio od agorafobije..."
„Da?" Konklin je pažljivo pogledao Rika i čekao da
sam izvuče logičan zaključak.
Kora je bila brža. „Profesore, hoćete da kažete da se
Karlajl preselio u hotel, živeo na najvišem spratu, i da ga
nikad nije napusto?"
„Ne, to si ti rekla." Konklin je zadovoljno sklopio ruke.
„Jedan od liftova bio je namenjen za njegovu ličnu
upotrebu. Danju ili noću, više noću, kada su gosti spavali,
imao je malu verziju sveta na raspolaganju. Imajući u vidu
troškove izgradnje i održavanja hotela, nije ni bilo govora o
zaradi. Čak bi se i oni najbogatiji dobro zamislili nad
cenama koje bi Karlajl morao da traži. Oni sa nešto

17. manjim primanjima ne bi ni prišli hotelu. Zato je Karlajl
formirao vrlo prihvatljive cene. Na kraju krajeva, cilj je bio
okružiti se životom, a ne zaraditi novac."
Belindžer je postavio logično pitanje. „Koliko je dugo
živeo?"
Devedeset dve godine. Opšteprihvaćeno, a pogrešno,
mišljenje o hemofiličarima jeste da su oni slabi i bolešljivi,
što neki i jesu. Ali jedan od načina lečenja jeste fizička
aktivnost. Vežbe koje ne podrazumevaju kontakt sa
drugom osobom, kao što je plivanje ili vožnja sobnog
bicikla, čak se i preporučuju. Jako mišićavo telo podupire
slabe zglobove. Velike doze vitamina sa dodatkom gvožña
se preporučuju za sprečavanje anemije i jačanje imuniteta.
Steroidi se ponekad dodaju da bi se povećala mišićna
masa. Karlajl se doslovno pridržavao svega ovog. Priča se
da je bio impresivne fizičke konstitucije.
„Devedeset dve godine", Kora se začudila. Iznenada je
shvatila. „Ali ako je imao dvadeset dve 1901, onda je
umro..."
„Dodaj još sedamdeset godina. 1971." Sad je bio red
na Rika na završi Korinu misao. Iako još mlad bračni par,
Belindžer je primetio da su imali tu osobinu. „Karlajl je bio
živ kad su izbili nemiri i požari, godinu dana pre toga.
Verovatno je gledao kroz prozor svog stana na vrhu. Mora
da je bio preneražen."
„Preneražen je suviše blag izraz", rekao je profesor.
„Karlajl je naredio da se stave kapci sa unutrašnje strane
svih vrata i prozora hotela. Metalni kapci. On se praktično
zabarikadirao unutra."
Belindžer je spustio beležnicu pomalo zaintrigiran.
„Više od trideset godina ona je zakovana?"
„Još bolje od toga. Karlajlova reakcija na nemire
učinila nam je veliku uslugu. Unutrašnji kapci
funkcionisali su bolje nego bilo kakva spoljna zaštita.
Teoretski, ništa nije ušlo u nju. Ovo je retka prilika da se
ispita možda najbolje očuvana zgrada koju ćemo ikada
naći. Pre nego je sruše."

18. „Sruše?" Kora je bila zbunjena.
„Nakon Karlajlove smrti, hotel je prešao u vlasništvo
porodičnog fonda sa obavezom da ga očuva. Fond je
pretrpeo velike gubitke prilikom pada berze 2001. Gradske
vlasti Azburi parka zaplenile su zgradu zbog neplaćenog
poreza. Zemlju je kupio jedan preduzimač, a sledeće
nedelje iz hotela će biti prodalo sve stoje vredno. Dve
nedelje posle toga, Paragon ima zakazan sastanak sa
rušiteljima. Večeras će primiti prve goste posle dugo
vremena. Nas."
6.
BELINDŽER JE MOGAO DA OSETI UZBUðENJE U grupi dok
su uključivali svoje voki-tokije. Pucketanje statičkog elek-
triciteta ispunilo je sobu.
Konklin je pritisnuo dugme. „Provera." Čuo se njegov
izobličen glas sa ostalih voki-tokija.
Jedno za drugim, Rik, Kora i Vini uradili su to isto,
proveravajući da njihovi voki-tokiji mogu da odašilju, a ne
samo da primaju.
„Baterije zvuče dobro", rekla je Kora. „A imamo i
dovoljno rezervnih."
„Prognoza vremena?", upitao je Rik.
„Kiša u zoru", rekao je Konklin.
„Ništa strašno. Vreme je", rekao je Vini.
Belindžer je ugurao rukavice, hranu, flaše s vodom,
kacigu, pojas za alate, voki-toki, baterijsku lampu i
baterije u poslednji ranac.
Primetio je da ga ostali članovi grupe posmalraju.
„U čemu je problem?"
„Ti stvarno ideš sa nama?", Kora se namrštila.
Belindžer je osetio pritisak u ušima.
„Naravno. Takav je bio dogovor, zar ne?"

19. „Mislili smo da ćeš odustati."
„Jer mi se ne bi dopalo šunjanje po starim zgradama
usred noći? U stvari, zaintrigirali ste me. Osim toga, to i ne
bi bila neka priča ako ne napišem šta ste videli."
„Tvoj urednik možda neće biti oduševljen ako te
uhapse", rekao je Konklin.
„Kakvi su izgledi za tako nešto?"
„Azburi park nije video obezbeñenje u ovom kraju već
dvadeset godina. Ali, mogućnost uvek postoji."
„Čini se malo verovatnim." Prihvatio je Belindžer. „He-
mingvej je pratio Dan D sa frakturom lobanje. Šta to treba
da me sperči da malo puzim?"
„Prikradanje", rekao je Vini.
„Upravo to." Belindžer je pokupio poslednji deo
opreme sa kreveta. Džepni nož je bio crne boje. „Pomoću
šnale na dršci nož se može zakačiti sa unutrašnje strane
džepa na pantalonama. Na taj način lakše ćeš ga naći a da
ne moraš da preturaš po džepu."
„Naravno, kao u vojnim operacijama."
„Iznenadićeš se kako nož može biti od koristi ako ti se
jakna zakači za nešto kada puziš kroz uski otvor, ili kada
treba da skineš zaštitu sa novih baterija, a imaš samo
jednu slobodnu ruku. Vidiš li dugme na kraju oštrice?
Pritisni ga palcem." Oštrica se otvorila kad je Belindžer
pritisnuo palcem. „Može biti od koristi kada moraš da
otvoriš nož jednom rakom", rekao je Rik. „Nije skakavac,
tako da, i ako te uhvate, ništa nije protivzakonito."
Belindžeru kao da je laknulo. „Sad mije lakše."
„Da istražujemo negde u divljini", rekao je profesor,
„rekli bismo čuvaru parka kuda planiramo da idemo.
Obavestili bismo prijatelje i porodice kako bi znali gde da
nas traže ako im se ne javimo u odreñeno vreme. Ista
pravila važe i za urbane istraživače, s tom razlikom što je
ovo što radimo protivzakonito, tako da moramo biti
indiskrektni kada govorimo o našim namerama. Svom
kolegi, koji je i moj bliski prijatelj, dao sam zapečaćenu
kovertu. On sluti čime se bavim, ali me nikad direktno nije

20. pitao. Ako mu se ne javim sutra ujutru u devet, otvoriće
kovertu, pročitaće gde smo i obavestiće zvanične organe
gde da nas traže. Još nikad nismo imali takav slučaj, ali
mirniji smo kad se zna da je i tako nešto predviñeno."
„I naravno, imamo mobilne telefone." Vini je pokazao
svoj. „Teško je diviti se tempu života u prošlosti kada vas
današnji svet sustigne. Pitanja?"
„Nekoliko." Belindžer je bio nestrpljiv da krene. „Ali
mogu da sačekaju dok ne uñemo."
Konlin je pogledao svoje bivše studente.
„Jesmo li nešto zaboravili? Ne? U tom slučaju, Vini i
ja idemo prvi. Vas troje poñite za nama pet minuta kasnije.
Ne želimo da izgledamo kao da smo na paradi. Izañite na
ulicu, skrenite levo i idite dva bloka. Tamo se nalazi
napušteni parking. Tu ćete nas naći. Izvinjavam se ako
sam suviše ličan", rekao je Belindžeru, „ali postarajte se da
ispraznite bešiku pre nego što krenete. Često nismo u
prilici da obavljamo fiziološke potrebe kada uñemo, a time
kršimo i pravilo da ništa ne menjamo. Zato nosimo ovo."
Profesor je ugurao plastičnu bocu u Belindžetov ranac.
„Psi, beskućnici i narkomani uriniraju po starim zgrada-
ma. Mi ne. Mi ne ostavljamo tragove."

21. 22.00

22. 7.
ZVUK TALASA NA PLAŽI, koji je do Belindžera dopirao iz
tame sa desne strane, činio se glasnijim nego kad je tek
stigao. Srce je počelo da mu jače kuca. Oktobarski
povetarac je postao jači i nosio je pesak koji mu je žario
lice. Klang. Klang. Kao napuklo zvono, komad metala
udarao je jače u zid napuštene zgrade dva bloka dalje na
severu. Zvuk je nervirao Belindžera dok su on, Kora i Rik
posmatrali opustošenu okolinu. Napukli trotoari.
Napuštena gradilišta zarasla u korov. Obrisi nekoliko
oronulih zgrada u noći.
U pozadini se videlo sedam spratova hotela Paragon.
U zvezdanoj noći stvarno je podsećao je na piramidu Maja.
I dok se Belindžer približavao, činilo mu se kao da raste
hotel čije je simetrično uvučene spratove nadvisio stan na
vrhu. Na mesečini je neodoljivo podsećao na art-deko
zgrade iz dvadesetih godina koje Karlajl kao da je video u
budućnosti.
Belindžer je pogledao svoje saputnike.
„Rekli ste da ste vas troje slušali i storiju kod
profesora Konklina u Bufalu. Da li ste i dalje u kontaktu
izmeñu vaših godišnjih ekspedicija?"
„Ne kao pre", odgovorio je Rik.
„Odmori. Roñendani. Te stvari. Vini je u Sirakuzi. Mi
smo u Bostonu. Obaveze nas sprečavaju", dodala je Kora.
„Ali u ona vremena, bili smo stvarno bliski. Vini i Kora
su se čak i zabavljali", rekao je Rik. „Pre nego što smo ona
i ja počeli našu vezu."
„Nije li to bilo pomalo neprijatno, vas troje da se
družite i izlazite zajedno?"
„Ne baš ", odgovorila je Kora. „Vini i ja nikad nismo
bili ozbiljni. Samo smo se dobro provodili zajedno."
„Šta mislite, zašto je profesor izabrao baš vas troje?"
„Ne razumem."

23. „Tokom svih ovih godina, sigurno je imao mnogo
studenata koje je mogao da izabere. Zašto baš vi?"
„Mislim, uvek sam pretpostavljala da smo mu se
dopadali", rekla je Kora.
Belindžer je klimnuo glavom, dok je razmišljao, a
možda mu se Kora posebno dopadala, voleo je da je gleda,
pozivao je njene tadašnje momke da bi bila opuštenija i
skrivao interes starijeg gospodina kome je žena umrla.
Belindžer je zastao pošto je video figuru koja se
zastrašujuće dizala iz rastinja. Podigla se do visine
stomaka kao da je izrasla iz zemlje.
Trebao mu je trenutak kako bi uvideo da je ta figura
bio Vini, koji kao da je lebdeo iznad mračnog otvora u
zemlji. „Ovamo."
Belindžer je ugledao okruglu rupu, poklopac
kanalizacionog šahta pored nje. Vini se izgubio ispod
zemlje. Belindžer i Kora su bili sledeći, spuštali su se niz
metalne lestve prišvršćene za betonski zid.
Klang metala u stambenoj zgradi postao je sve slabiji.
Vazduh je bio hladniji i osećao se na vlagu i memlu.
Belindžerove čizme oñeknule su o beton kada je stigao do
dna.
Tama je bila još gušća. Čulo se škripanje metala kad
je Rik vratio poklopac šahta na mesto i dok se spušto niz
lestve. Bila je to slikovita potvrda njegove snage. Najzad,
mrak je bio potpun, a klang spolja se više nije čuo.
Belindžer je mogao da čuje sebe kako diše. Činilo mu
se da ne može da udahne dovoljno vazduha, da mu mrak
pritiska lice. Iako je u tunelu bilo hladno, on se znojio.
Malo mu je laknulo kada se upalila svetiljka na kacigi
profesorove bradate glave. Obod je bacao senku na
Konklinove debele obraze. Trenutak kasnije pojavilo se
svetio i na Vinijevoj kacigi.
Belindžer je čuo daje i Rik stigao do dna, zvuke
pucketanja rajsferšlusa i tkanina dok su Rik i Kora vadili
kacige iz svojih rančeva. Belindžer je učinio isto i osećao se
nelagodno od težine koju je stavio na glavu.

24. Svi su se rasporedili, trudeći se da se ne guraju.
Istovremeno, Belindžer je osetio da žele da ostanu blizu
jedni drugih. Njihovih pet lampi treperilo je i šaralo dok su
razgledali tunel. Svetlost se odbijala od površine barica.
„U gradu su očajni za stambenom rekonstrukcijom",
rekao je Konklin, „sve što je trebalo da uradim jeste da
nagovestim da sam preduzimač i zamolim za planove
kanalizacionih odvoda i servisnih tunela. Službenik mi je
čak napravio i fotokopije."
„A ovaj vodi do hotela?", upitao je Vini.
„Uz nekoliko skretanja. Karlajl je napravio ovaj
raspored tunela. Imao je dugoročnu viziju, i znao je da će
napajanje strujom njegovog hotela morati da se
modernizuje. Da bi izbegao periodično iskopavanje za
uvoñenje dodatnih kablova, konstruisao je ove tunele radi
lakšeg pristupa. Kako bi obezbedio kablove od raznih
glodara, sve je smotao u snop i zaštitio ovim cevima.
Tuneli služe i kao kanalizacija. Kad je vlažno vreme,
područje pored plaže zna da bude močvarno. Kako bi to
izbegao, Karlajl je naložio da se kanali iskopaju oko hotela.
Kiša i otopljeni sneg ulivali su se u ove tunele i izlivali
ispod šetališta na obali. To je razlog zašto su ove bare
ovde. Kanalizacioni sistem je razlog zašto se hotel održao
duže od jednog veka dok su se temelji drugih raspali."
Izvadili su svoje debele kaiševe iz rančeva. Na njima
su bile alke, štipaljke i pregrade i podsećale su Belindžera
na majstorske pojaseve koje nose električari i stolari. To ga
je takode podsetilo i na policijske i vojne opasače. Voki-
tokiji, baterijske lampe, fotoaparati i druga oprema brzo je
prikačena na njih. Belindžer je učinio to isto,
rasporeñujući težinu po bokovima. Onda su svi navukli
radne rukavice.
„Nosimo specijalne speleološke lampe na kacigama",
profesor se obratio Belindžeru. „Imaju mogućnost izbora
izmeñu halogene i LED sijalice, u zavisnosti od toga koliko
svetlosti je potrebno. U najtežim uslovima, baterije mogu
da traju dvesta osamdeset sati. To je nešto o čemu ne

25. moramo da brinemo. Ali tu su i druge stvari. Provera",
obratio se svima u grupi.
Vini, Kora i Rik izvadili su male elektronske naprave
iz svojih rančeva. Belindžer se setio da ih je već video na
krevetu, ali nije znao čemu služe. Njegovi saputnici
pritisnuli su dugmiće i počeli da gledaju u kazaljke.
„Normalno", rekla je Kora.
„Proveravamo prisustvo ugljen-monoksida, ugljen-
dioksida i metana", Rik je objasnio Belindžeru. „Svi su bez
mirisa. Imam blago očitavanje metana. Jedva da ga
registruje."
„Bez obzira na to", rekao je profesor, „ako osetiš
vrtoglavicu, mučninu, glavobolju, imaš nekontrolisane
pokrete, odmah nam reci. Ne čekaj da pomisliš da si u
nevolji. Jednom kada simptomi postanu ozbiljni, možemo
biti suviše duboko u tunelu da bismo se vratili. Merićemo
više puta."
8.
BELINDŽER JE OSLUŠKIVAO ODJEK njihovih koraka i
disanje. Profesor na čelu kolone gledao je povremeno u
plan.
Tunel je bio visok svega 1,5 m što ih je primoralo da
se kreću pognuti. Zarñale cevi prostirale su se duž zidova i
plafona. I dok je grupa pljuskala kroz barice, bio je
zahvalan na savetu da ponese nepromočive radničke
cipele.
„Oseti se na okean", rekao je Vini.
„Upravo se nalazimo iznad najviše tačke plime",
objasnio je Konklin. „Za vreme uragana 1944. ovi tuneli su
bili poplavljeni."
„Evo nečega za vaš članak", Vini se obratio Belindžeii.
„Volt Vitman je bio jedan od prvih urbanih istraživača."

26. „Vitman?"
„Pesnik. Bio je novinar u Bruklinu 1861. Pisao je o
istraživanju napuštenog tunela metroa ispod avenije
Atlantik. Tunel je iskopan 1844. i bio je prvi takve vrste, a
samo sedamnaest godina kasnije smatran je zastarelim.
Jedan drugi urbani istraživač otkrio je ponovo 1980. ovaj
tunel, koji je bio zatrpan i zaboravljen duže od jednog
veka."
„Pazi!", uzviknula je Kora.
„Jesi li dobro?" Rik joj je pružio raku.
„Pacov." Kora je usmerila svetio sa svoje kacige na deo
cevi koji se nalazio ispred njih.
Crvenooki pacov ih je pogledao i pobegao, njegov
dugački rep klizio je niz cevi.
„Koliko sam ih videla, pomislila bih da sam se do sada
već navikla na njih."
„Izgleda da ima društvo."
Ispred njih, još jedan pacov se pridružio onom prvom
jureći niz cevi.
Još nekoliko njih počelo je da beži. Sad ih je bilo već
desetak.
Belindžer je osetio izvesnu gorčinu.
„Ako su ceo život proveli ovde, mora da su slepi",
rekao je Konklin. „Ne reaguju na svetio, već na zvuke koje
pravimo i naš miris."
Belindžer je mogao da čuje njihove kandže kako grebu
po cevima. Pacovi su se izgubili u rupi kroz koju je
prolazila druga cev na zidu s desne strane.
S leve strane pojavio se pravougaoni otvor. Njihova
drhtava svetlost osvetlila je široku zarñalu cev koja je
blokirala pola prolaza.
„Idemo ovuda", rekao je Konklin. Vini, Kora i Rik
proverili su aparate za analizu vazduha. „Normalno",
izvestili su Vini i Kora. Rik je uzdahnuo. „Metan je i dalje
na granici." Profesor je i dalje držao svetio upereno u
pravcu zarñale cevi. Upitao je Belindžera; „Da li ste
poslušali moj sa vet i vakcinisali se protiv tetanusa?"

27. „Naravno. Možda je trebalo da uzmem nešto protiv
besnila ili pseće kuge."
„Zašto?"
„Pacovi su se vratili."
Nekoliko metara ispred, nekoliko njih je virilo iz ccvi.
Svetio je osvetlilo crvenilo u pozadini njihovih slcpih očiju.
„Je l' to oni proveravaju nove komšije", zapitao se Rik,
„ili smišljaju kako da odgrizu deo nas za verečeru?"
„Vrlo smešno", rekla je Kora.
„Onaj veliki izgleda kao da može da pojede nekoliko
prstiju."
„Rik, ako hoćeš da vodiš ljubav u ovom veku..."
„U redu, u redu. Izvini. Otarasiću ih se." Rik je izvadio
pištolj na vodu iz svoje jakne i zakoračio prema pacovima
koji se nisu pomerali jer su odbijali da ustuknu sa cevi.
„Evo kako ćemo, momci. Ili moja žena ili vi." Odjednom se
namrštio. „Za ime boga..."
„Jedan od njih ima dva repa. Drugi ima tri uha. Neka
vrsta genetskog poremećaja usled meñusobnog parenja.
Bežite odavde." Rik je pritisnuo obarač na pištolju i prskao
po njima.
Belindžer je čuo nekoliko pisaka koji su pokrenuli
žmarce kroz kičmu dok su se nakaze od pacova izgubile u
drugoj rupi pored cevi. „Šta je u pištolju na vodu?"
„Sirće. Ako nas uhvate, mnogo je bezazlenije od
pendreka ili suzavca u spreju."
Belindžer ga je sad i osetio. Počelo je da ga pecka u
nosu.
„Pretpostavljam da niko nije fotografisao", rekao je
Konklin.
„Sranje." Ogorčeno je odmahnuo Vini. „Samo sam
stajao tu, ništa nisam uradio. Izvinite. To se neće više
desiti."
Vinijev fotoaparat, mali digitalni kenon, bio je
pričvršćen za njegov pojas. Izvadio ga je iz futrole i
uključio, te pritiskao dugme za fleš kako bi uslikao
jednookog pacova koji je virio iz rupe pored cevi.

28. Paučina je ispunjavala prostor iznad cevi. Rik je
mahnuo rakom da je skloni.
„Ne vidim nikakve braon samotnjake." Belindžer je
znao da Rik misli na posebnu vrstu pauka čiji ujed može
biti smrtonosan. Mladić se izvio preko prepreke, na
trenutak je opkoračivši, i ilustrovao odakle ovim cevima
naziv drobilice jaja. Njegove cipele zaškripale su s druge
strane, on je ustao povijenih kolena i upirao svetlost niz
novi tunel. „Sve je u redu... osim kostura."
„Šta?", upitao je Belindžer.
„Životinjski. Ne bih znao koje vrste, ali veći je od
pacova."
Vini se prebacio preko cevi i čučnuo pored njega.
„Ovo je nekad bila mačka."
„Kako znaš?"
„Nisko čelo i blago isturen oblik vilice. Pored toga,
zubi nisu dovoljno veliki da bi bili pasji."
Jedan po jedan, ostatak grupe se prebacio preko cevi i
kupio delove rñe na odeći. Konklin je bio poslednji.
Belindžer je primetio da profesor teško diše od težine koja
mu otežava prelazak.
„Kako to da znaš toliko o kosturima životinja?", Kora
je upitala Vinija.
„Samo o mačjim kosturima. Kad sam bio mali,
slučajno sam iskopao jedan u bašti iza kuće."
„Mora da si bio dražestan mališan koji kopa po bašti
svojih roditelja."
„I traži zlato."
„Jesi li našao nešto?"
„Komad slomljenog stakla."
Belindžer je i dalje gledao u kostur.
„Šta mislite, kako je mačka dospela ovamo?"
„Kako su pacovi dospeli ovamo? Životinje nañu
način", odgovorio je profesor.
„Pitam se šta ju je ubilo."
„Sigurno nije umrla od gladi, sa ovolikim pacovima
oko nje", rekao je Vini.

29. „Možda su pacovi ubili nju", rekao je Rik.
„Smešno, smešnije", odgovorila mu je Kora. „Pa, ovo
baš i nije smešno. Ovde je još jedan kostur." Pokazao je
Vini. „I još jedan, i još jedan."
Njihove lampe osvetlile su gomilu kostiju.
„Šta se, kog ñavola, desilo ovde?", upitao je Belindžer.
U tunelu je zavlada tišina. Čulo se samo njihovo disanje.
„Uragan", rekla je Kora. „Kako to misliš?"
„Profesor je rekao da je uragan poplavio tunele. Ove
četiri mačke su pokušale da se izvuku prateći ovaj tunel
nagore. Vidite kako se penje? Ali voda ih je sustigla. Kada
se najzad povukla, njihove lešine zaustavila je ova cev.
Umesto da ih odnese voda, potonule su na dno baš ovde."
„Misliš da ove kosti datiraju još iz 1944?", upitao je
Belindžer.
„Zašto da ne? Nema zemlje da ubrza njihovo
raspadanje."
„Kora, da si još u mom razredu, dao bih ti 10."
Profesor je stavio ruku na njeno rame.
Belindžer je primetio da je ruka ostala na ramenu
duže nego stoje to bilo potrebno.
9.
NOVI TUNEL VODIO JE PORED još više cevi i paučine.
Senke su se poigravale na svetlu. Belindžer je nekoliko
puta udario glavom u plafon i bio zahvalan što je nosio
kacigu. Pljuskao je kroz još jednu baru. I pored vode,
prašina mu je iritirala nos. Obrazi su mu bili prljavi. Sve je
smrdelo na buñ. Skučeni prostor kao da je sabijao vazduh
i stvarao utisak gustine. Vini, Kora i Rik su povremeno
proveravali svoje merače. „Zar ne postoji lakši način da se
uñe?", odjek je izobličio
Belindžerov glas.

30. „Zar si zaboravio da su prozori zakovani iznutra
metalnim žaluzinama?", rekao je Konklin.
„Ali vrata... "
„I ona. Metalna. Možda ćemo moći da probamo da
otvorimo neka. Imamo metalnu polugu i Rikove snažne
ruke. Bilo bi bučno, i ako bi čuvari bili u blizini, oštećenje
bi bilo vidljivo."
Došli su do kraja tunela, a novi je vodio na desnu
stranu.
Rik je proverio svoj aparat za analizu vazduha.
„Metan je i dalje na granici. Da li je nekome muka?"
Vini je odgovorio za sve njih.
„Ne."
Čim su zašli za ugao, Belindžer se ukočio dok je
gledao ravno u oči koje su svetlele u mraku. Obuzela ga je
vrelina po celom telu. Oči su bile pola metra iznad poda
tunela. Ogromna albino mačka.
Fleš na Vinijevom fotoaparatu zasvetlio je na
trenutak. Nakostrešena mačka je zamahnula ka svetlu
svojom desnom šapom i pobegla, izgubivši se u tami.
Belindžer se namrštio pošto je primetio da sa zadnjim
nogama ove životinje nešto nije u redu. Način hoda bio je
neobičan.
Fleš na Vinijevom fotoaparatu ponovo je zasvetlio.
„Hej, maco, ideš u pogrešnom pravcu. Večera je u
suprotnom smeru. Ima nekoliko pacova sa kojima bih te
upoznao."
„Veoma velika životinja", izustila je Kora dok se opora-
vljala od šoka.
„Možda se prejela pacova", rekao je Rik. „Čini mi se da
je mogla da vidi naše svetio. Mora da ima načina da se uñe
i izañe. U suprotnom, njeni očni nervi bi prestli da
funkcionišu."
„Njene zadnje noge", rekao je Belindžer.
„Da, tako je." Vini je pokazao grupi displej na svom
fotoaparatu: fotografiju koju je napravio. „Tri zadnje noge,
dve izrasle iz jednog kuka. Dragi bože!"

31. „Da li ovakve stvari često viñate?", upitao je Belindžer.
„Mutacije? Ponekad, u tunelima koji se nisu koristili
dugo", objasnio je profesor. „Češće viñamo otvorene rane,
šugu i infekcije izazvane parazitima."
„Parazitima?"
„Buvama. Kada ste se vakcinisali protiv tetanusa, da
li ste vašem doktoru rekli da putujete u nerazvijene zemlje
i da želite da ponesete antibiotike sa sobom, za svaki
slučaj?"
“Jesam, ali nisam razumeo zašto."
„Predostrožnost protiv kuge."
„Zvuči kao srednjovekovna bolest, ali i dalje postoji. U
SAD, u jugoistočnim delovima kao što je Novi Meksiko,
može se naći kod prerijskih pasa, zečeva, a ponekad i kod
mačaka. Vrlo retko i čovek bude zaražen njome."
„Preko zaraženih buva?"
„Sve dok se pridržavate uputstava o predostrožnosti,
ne morate da brinete. Niko od nas se nikad nije razboleo
od kuge."
„Od čega ste se razboleli?"
„Jednom, u tunelu u kom je bila stajaća voda, kao u
ovom ovde. Komarci. Dobio sam groznicu Zapadnog Nila.
Na vreme sam prepoznao simptome i otišao kod doktora.
Ne brinite. S obzirom na to da je jesen, komarči su uginuli.
A mi smo stigli. To je to."
10.
BELINDŽER JE BIO SPREMAN i osvetljavao je svojom
lampom zarñala metalna vrata. Rik je pritisnuo polugu
koja je predstavljala kvaku. Ništa.
Pokušao je ponovo, jače, ali ishod ie bio isti.
„Zaključana. Možda su se zaglavila od rñe."
„Profesore?", upitao je Vini.

32. „Ovo je trenutak koji nikad nisam voleo", rekao je
profesor. „Do sada smo samo neovlašćeno bili na tuñem
posedu. Kada tražimo načine kako da uñemo u zgradu,
obožavam kada nañem rupu sa koje je otpala daska —
mesto gde možemo da se uvučemo. Ništa nije promenjeno.
Ništa uništeno. Ali sada ćemo učiniti nešto mnogo
ozbiljnije. Provala i ulazak. Uz pretpostavku da stvarno
možemo da uñemo. Veoma bih voleo da vidim čega ima
unutra, ali nikoga od vas ne mogu podsticati da krši
zakon. To mora biti vaša odluka."
„Računajte na mene", rekao je Vini.
„Jesi li siguran?"
„Život mi nije baš toliko zanimljiv. Nikad sebi neću
oprostiti ako propustim ovu priliku."
„Kora? Rik?"
„I mi."
Konklin je pogledao Belindžera, držeći svetlost podalje
od njegovih očiju. „Možda vi ne bi trebalo da nastavite.
Nemate nikakvih obaveza prema nama."
„Da." Belindžer je slegao ramenima. „Ali ona lošija
strana jeste da, kad sam bio mali, uvek sam nalazio
načina da se uvučem gde nije trebalo. Uspelo vam je da me
zainteresujete šta je s druge strane tih vrata."
Rik je izvadio metalnu polugu iz svog ranca i zaglavio
je u zarñali deo izmeñu vrata i dovratka. Udarac je
odjeknuo u tunelu. Našavši oslonac, gurnuo je polugu.
Vrata su se odškrinuta nekoliko centimetara. Gurnuo je
polugu još jače i pomerio vrata da je otvor bio dovoljno
velik da se i profesor provuče.
Belindžer je ušao oprezno, osvetljavajući veliku
kontrolnu sobu. Posle zagušljivog tunela, otvoreni prostor
bio je više nego dobrodošao. Prijalo je i što je mogao da
digne glavu, ispravi leña i ramena. Prekidači, poluge,
brojčanici, merači prekrivali su zid u senci sa desne
strane. Veliki metalni cilindri nalazili su se u sredini sobe.
Belindžer je pretpostavljao da su to bojleri za toplu vodu.
Ova hladna prostorija osećala se na metal i stari beton.

33. „Karlajl je stalno modernizovao infrastrukturu",
objasnio je profesor. „Ovo je iz šezdesetih."
Rik je svojom lampom razgledao poluge i ostale
naprave. Impresivno. Bio je dobro oragnizovan. Sve je tako
jasno obeleženo, idiot bi znao šta da radi. Sistem tople
vode podeljen je za svaki sprat. Isto kao i sistem
klimatizacije. Evo i prekidača za bazen: grejač, pumpa,
prečišćavanje. Belindžer je pogledao iza bojlera.
„Ovde su neka vrata." Vini je prešao na drugu stranu
sobe. „Verovatno vodi u glavni deo hotela."
„Hej, momci", povikala je Kora. Svi su okrenuli svetla
koja su treperela. „Možda je ovo jedna od onih Venera-
Mars stvari, ali ovo će mi sigurno smetati." Kora je uperila
svetio u pravcu otvorenih vrata i tunela iz kog su došli.
„Ako ona petonoga mačka uñe ovamo, ili oni pacovi sa dva
repa..."
Vini se nasmejao. On i Rik zatvorili su vrata. Delovi
rñe spali su sa škripavih šarki.
„A sad da vidimo šta je iza drugih vrata", rekao je
profesor.
Svi su prešli na drugu stranu kontrolne sobe. Kad je
Rik otvorio sledeća vrata, zastali su fascinirani, dok je
njihova svetlost osvetljavala nešto što se blago talasalo.
„Neverovatno", rekao je Belindžer nakon trenutka
pauze, dok se hladan i vlažan vazduh širio oko njega. Vini
je napravio još jednu fotografiju.
„Za ime boga, nisu ispraznili bazen." Kora je napravila
korak napred.
Odsjaj njihovih lampi odslikavao se na njihovim
licima.
Ali nakon svih ovih godina, zar voda nije trebalo da
ispari?", zapitao se Rik.
Nešto je kapnulo na Belindžerovu kacigu. U strahu od
slepih miševa, uperio je svetio ka plafonu, ali jedino što je
video bile su kapljice vode. Još jedna kap ga je pogodila.
„Sve dok vrata izoluju ceo ovaj prostor, para nema gde
da izañe", rekao je profesor. „Voda je ovde zatvorena. Zar

34. ne osećate koliko je vazduh vlažan."
„Pre bih rekao mokar", rekao je Belindžer.
Kora je zadrhtala: „Hladno je."
Ono u šta su gledali bio je bazen hotela. Na njihovo
zaprepašćenje, u njemu je i dalje bilo vode, zelene od algi
koje su rasle u njoj.
Blago se talasala.
Vinijev fotoaparat je ponovo bljesnuo.
„Nešto je u vodi", rekla je Kora.
„Verovatno je neka životinja koja nas je čula kako
dolazimo pa je skočila da se sakrije", rekao je Konklin.
„Ali koja vrsta?"
Alge su se i dalje talasale.
„Bizamski pacov, možda."
„Kakva je razlika izmeñu običnog pacova i bizamskog
pacova?"
„Bizamski pacov je veći."
„To sam baš htela da čujem."
Rik je našao blatnjavu motku na podu. Imala je
mrežu na jednom kraju: motka za čišćenje bazena. „Mogao
bih malo da mahnem kroz vodu, pa da vidimo šta ću
uloviti."
„Misliš, šta će te povući unutra", rekla je Kora.
Vini se nasmejao.
„Ne, ali ja sam ozbiljna", rekla je Kora. „Ova vrata su
bila zatvorena. Kao i ona na drugoj strani bazena." Njeno
svetio preletelo je preko pene i osvetlilo druga vrata. „Pa
kako je onda to, šta god da je, ušlo ovamo?"
Svetla su zasvetlela u svim pravcima u potrazi za još
jednim ulazom.
„Pacovi mogu da uñu skoro bilo gde", rekao je
profesor. „Dovoljno su odlučni i jaki da mogu da progrizu i
betonski blok."
„A šta je ovo, za ime boga?" Belindžer je pokazao na
nešto stoje ličilo na belu tapiseriju na zidu.
„Buñ ", rekla je Kora.
Voda se ponovo zatalasa.

35. „Rik, javi mi kad nadeš čudovište iz zelene lagune."
„Zar odlaziš?"
„Videla sam dovoljno pacova za jedno veče. Ja sam
istoričar, ne biolog. Ako ostanem ovde još malo, počeće na
meni da raste mahovina."
Dok je Kora obilazila bazen, Vini je napravio još jednu
fotografiju. Uz neprijatan klepet „Ups! Izvinite." Riku je
ispao štap. Svi su krenuli za njom. Pazeći da održe
ravnotežu na klizavim pločicama, pridružili su se Kori
ispred dvokrilnih visećih vrata. Rik je pritisnuo metalnu
pločicu na jednom krilu vrata. Uz sada već poznatu škripu
i grebanje, vrata su se pokrenula.
11.
UŠLI SU U HODNIK PUN PAUČINE u kom su na vratima
sa svake strane bile potamnele pločice sa ugraviranim
natpisom gospoda sa jedne i dame sa druge strane. Malo
dalje nalazio se pult iza kog su bile razbacane gumene
sandale.
„Ljudi kada napuštaju kuću obično ponesu sve sa
sobom. To su njihove stvari i žele da ih zadrže", rekao je
Rik Belindžeru. „Ali kad je reč o zatvaranju bolnice,
fabrike, robne kuće, poslovne zgrade ili hotela, svi su
šefovi i niko nije. Pretpostavlja se da će se neko drugi
pobrinuti za ove detalje, ali to obično nije slučaj.
Prošli su vrata od lifta koja su takode bila zarñala.
Stepenice su vodile gore.
Konklin je uperio prstom. „Pogledajte ove stepenice
malo bolje."
„Mermer", rekao je Vini, a onda se okrenuo ka
Belindžem. „Većina mesta u koja smo ušli imala su podove
iz kojih vire ekseri. Zato smo te upozorili da nosiš cipele sa
tvrdim donom."

36. Na vrhu ih je čekao još jedan par visećih vrata.
„Čini se da je mahagonij", rekla je Kora. „Tvrdo drvo. I
pored toga, ova vrata su trula." Pokazala je na oštećeni deo
na dnu oba krila.
Kada je pokušala da ih otvori, nisu se pomerila.
„Ovde nema brave", rekao je Rik zbunjeno. „Nešto
čime su zaglavljena sa druge strane mora da ih podupire."
Upotrebio je svoj nož kako bi povukao jedno krilo ka sebi.
Vrata su se odjednom otvorila. Uz veliku lomljavu, Rik
se bacio nazad, udario u Belindžera i oborio ga na pod.
Nešto je počelo da se lomi i kida, padajući jedno za
drugim. Kora je vrisnula. Veliki predmeti su treskali oko
njih i zatrpali Belindžera.
Osetio je da ga je u tami udarilo nešto oštro, veliko i
tvrdo u grudi i stomak. Nešto mekano i smrdljivo pritiskalo
mu je lice. Srce mu je lupalo dok je pokušavao da se
oslobodi. Čuo je Rika kako psuje. Čuo je zvuk drveta koje
se lomi, kao da je udaralo u zid. Iznenada, ugledao je
svetlost lampi i odgurnuo je sa sebe nešto teško sa trulim
mebl štofom.
„Rik! Jesi li dobro?", viknula je Kora. Dok je kašljao i
pokušavao da se podigne, Belindžer je video Koru koja je
grabila gomilu krupnih predmeta i bacala ih sa Rika.
Vinijeve rake bile su na Belindžera i pomagale mu da
ustane. „Jesi li povreñen?"
„Ne." Belindžer je osetio blagu mučninu od smrada
koji mu je pritiskao lice. Pokušao je da obriše smrad. „Ali
šta..."
„Rik?" Kora ga je podigla.
„Dobro sam. Samo sam..."
„Šta je to palo na nas?", upitao je Belindžer.
„Nameštaj", odgovorio je Konklin.
„ Nameštaj? "
„Slomljeni stolovi i stolice. Delovi sofa." Odnekud se
čula stravična cika životinja. Belindžer je video pacova
kako iskače iz rupe na truloj sofi. Još jedan pacov jurnuo
je za njim. Pa onda još jedan. Belindžer se jedva suzdržao

37. da ne povrati.
„Sav ovaj raznorazni polupani i slomljeni nameštaj
nekako je naguran na vrata", rekao je Konklin. „Kad ih je
Rik otvorio, to je bilo dovoljno da se sve pokrene."
Belindžer je trljao grudi na mestu gde ga je, sad mu je
to već bilo jasno, udarila noga od stola. Adrenalin je
proradio u njemu. „Ali kako je nameštaj polomljen? Kako
je nabacan ovde?"
„Možda su radnici počeli da renoviraju i rečeno im je
da obustave radove", razmišljao je Konklin. „Ove stare
zgrade čuvaju razne tajne. U onoj napuštenoj robnoj kući
u Bufalu, našli smo šest kompletno obučenih lutaka koje
su sedele na stolicama poreñanim ukrug, kao da
razgovaraju. Jedna od njih imala je čak i šoljicu kafe u
raci."
„To je bila nečija neslana šala." Belindžer je gledao u
mrak. Dobro. Znači i ovo je neslana šala? Da li nam to
neko poručuje da odustanemo?"
„Šta god da je", rekao je Vini, „desilo se pre mnogo
vremena." Pokazao je Belindžeru slomljenu nogu od stola.
„Vidiš li ovu pukotinu"
Belindžer je uperio svoju lampu u nju.
„Drvo je staro i prljavo. Da je ovo nova pukotina,
unutrašnjost bi bila čista."
Konklin se nasmejao.
„I ti imaš 10." Rik je uzeo svoj nož. „Barem smo
otvorili vrata." Belindžer je primetio Korino olakšanje što
Rik nije povreden. Ali, primetio je i kako je Vini gledao
Koru. Bilo mu je krivo što njena pažnja nije bila usmerena
na njega. Mladić je potisnuo svoje emocije i podigao
fotoaparat. Njegov fleš poskočio je kao da je živ.
Pred njima su najzad bila otvorena vrata. Iza turobnih
kontura polomljenog nameštaja, Belindžer i ostali su
stajali zaprepašćeni.
„E ovo vredi truda", rekao je Rik.

38. 12.
STAJALI SU U SENCI VELIKOG PREDVORJA. Plafon je bio
toliiko visok da su svetla jedva dopirala. Mermerni pod bio
je prašnjav. Oko nekoliko stubova bilo je nabacanog
nameštaja: slomljene stolice, stolovi i sofe, nekad moderan
nameštaj, sada u fazi raspadanja.
„Ekipa za raščišćavanje kojoj je rečeno da prekine
rad, i dalje zvuči kao logično objašnjenje", rekao je
Konklin.
Neki stubovi bili su okruženi trulim plišanim sofama.
Na plafonu su visili detaljno urañeni kristalni lusteri.
Belindžer se držao podalje od njih, plašeći se da ne padnu.
Vini je fotografisao lustere, ali njihov kristal nije dao
odsjaj. Sve u predvorju bilo je zapušteno i osećalo se na
prašinu, dok je još jedan kiselkasti smrad, koji nisu mogli
da prepoznaju, lebdeo u vazduhu. Paučina je visila kao
pocepane zavese. Iz kanabeta je iskočio miš. Sa jednog od
lustera, iznenada, poletela je uplašena ptica. Belindžer se
trgao.
„Kako je ona dospela ovamo?", zapitao se Vini. Začuo
se cvrčak.
Rik se nakašljao.
„Dobro došli u Carstvo divljine!"
„Ili u spomen-sobu gospode Havimaš u Velikim
iščekivanjima. Držite se podalje od gnezda životinja",
upozorio ih je Konklin.
„ Verujte mi da to i nameravam", rekao je Belindžer.
„Ono što mene brine jeste smrad urina." Belindžer je
najzad prepoznao smrad. Još jednom je obrisao lice i
pokušao da zaboravi osećaj da je nešto smrdljivo i mekano
bilo pritisnuto preko njegovih usta.
„Ako nas zapahne suviše jak smrad urina, postoji
opasnost od hantavirusa." Belindžer je znao da profesor
misli na nedavno pronañen virus, sličan gripu, koji se

39. može naći u gnezdima glodara. Iako bezopasna za svoje
životinjske domaćine, ova bolest je za ljude bila opasna po
život. „Ali, ne morate biti paranoični. S vremena na vreme,
registruju se slučajevi na zapadu Amerike, ali ovde su
retki."
„Ovo me sigurno rasteretilo brige."
Konklin se nasmejao.
„Možda bi bilo bolje da promenim temu i pričam o
predvorju. Kao što sam rekao, Morgan Karlajl nije žalio
truda da modernizuje infrastrukturu hotela." Profesorov
glas je oñekivao u velikom prostoru. „Ali nikad nije menjao
enterijer. Ako izuzmemo oštećenja, ovako je predvorje
izgledalo kada je završeno 1901. S vremena na vreme,
nameštaj bi se pohabao i bilo je potrebno zameniti ga,
naravno. Ali njegov izgled nikad se nije menjao."
„Suludo", rekao je Rik. „Spoljašnji izgled stremi art
dekou iz dvadesetih. Ali nameštaj je s početka veka.
Viktorijanski."
„Kraljica Viktorija umrla je 1901. dok je Paragon
grañen", objasnio je profesor. „Iako je Karlajl bio
Amerikanac, osećao je da se svet menja i to ne nabolje.
Ovo je bio stil vile u Njujorku, u kojoj je odrastao.
Spoljašnji izgled simbolizuje ono gde su njegovi roditelji
putovali, a gde on nije mogao. Unutrašnjost predstavlja
mesto gde se osećao sigurnim."
„Da, suludo. Nije ni čudo što je hotel jedva bio
profitabilan. Mora da je izgledao staromodno još kad je
sagrañen."
„U stvari, stekao je status tematskog hotela." Konklin
je pokazao rukom unaokolo. „Pošto je enterijer ostao čvrsto
prikovan za 1901, tokom godina staromodno je postalo
istorijsko, a potom putovanje u prošlost. Osoblje je nosilo
uniforme u stilu s početka veka. Porcelanski tanjiri i
pozlaćeni escajg ostali su isti kao i jelovnik. Muzika u
balskoj dvorani bila je iz tog perioda, i muzičari su nosili
kostime iz tog vremena. Sve je bilo iz nekog drugog
vremena."

40. Belindžer je pomno posmatrao senke. „Mora da su
gosti bili prilično šokirani kada bi otišli u svoje sobe,
uključili TV, i gledali kako Džek Rubi ubija Lija Harija
Osvalda. Ili rat u Vijetnamu, ili nemire na konvenciji
demokrata u Čikagu. Ali, možda Karlajl nije dozvoljavao
televizore u sobama."
„Teška srca. Gosti nisu želeli da idu toliko daleko u
prošlost. Do tada, Azburi park je počeo da propada, a i
ljudi su skoro prestali da dolaze."
„Tužna priča", rekao je Belindžer. „Da li su sve
grañevine koje istražujete ovako dobro očuvane?"
„Kad bi samo bile. Trgovci polovnim stvarima i vandali
često opustoše zgrade pre nego što ih ja nañem. Na primer,
luster i mermerne žardinjere na ulazu. Narkomani bi ih
već odavno ukrali. Na zidovima bi bili ispisani opsceni
grafiti. Ovo je još jedno priznanje Karlajlovoj
predostrožnosti što je hotel preživeo u ovakvom stanju u
kakvom jeste. Pogledajte ove fotografije."
Grupa se okrenula prema zidu sa uramljenim crno-
belim fotografijama. Ispod svake je bila potamnela bakarna
pločica: 1910, 1920, 1930, sve do 1960. Na svakoj od njih
bili su veseli gosti u predvorju. Ali, iako je predvorje bilo
isto na svakoj fotografiji, stil i raspored nameštaja
nepromenjen, stilovi odevanja menjali su se drastično,
reveri uži ili širi, haljine kraće ili duže, deblje ili tanje.
„Kao vremeplov fotografije." Kora je prošetala
predvorjem i šarala svetlom na jednu i dragu stranu. „Ali
nema fotografije gostiju u predvorju iz 1901. kada je
Paragon sagrañen. Mogu ih zamisliti oko sebe. Hodaju
lagano, tiho govore. Šuškaju odećom. Žene nose rukavice i
suncobrane. Muškarcima nije padalo na pamet da se
pojave bilo gde bez kravate i sakoa. Imali su džepne satove
prikačene lančićem za pojas. Neki su imali štapove. Dragi
su imali gamaše navučene preko cipela da bi ih zaštitili od
peska sa šetališta. Kako ulaze u predvorje, skidaju svoje
homurg šešire, ili su sebi dopustili da budu malo
opušteniji na obali, te su nosili slamnate šešire. Prilaze

41. recepciji."
U meñuvremenu, Rik je otišao do duplih vrata na
ulazu da ih bolje pogleda.
„Kao što ste rekli, profesore, unutrašnja vrata su od
metala." Pokušao je da ih otvori, ali bez uspeha. Prelazeći
na prozor sa desne strane, odgurnuo je trule zavese samo
da bi ih još brže vratio kada je izletela još jedna ptica, ovaj
put sa vrha zavese.
“ Prokletsti pod je prekriven ptičijim izmetom,”
progunña Rik. Razgledao je žaluzine iza zavese.
“Metalne.”
Uz malo napora, odvrnuo je jedan šraf. Žaluzina je
bila montirana na šine. Pokušao je da je gurne ali bez-
uspešno.
“ Pomenuli ste vandale koji su razbili prozore. Kiša i
sneg mora da su se probili kroz rupe. Klizači su zarñali i
blokirali su. Dobra strana toga je što niko ne može da vidi
naše lampe.”
“Čak I ako čuvari zalutaju ovamo, neće nas ni čuti”,
dodao je Konklin.
Rik prisloni uho na žaluzinu..
“ Ne čujem talase na obali ali niti limenu ploču kako
lupa u onoj stambenoj zgradi. Imamo mesto samo za nas.
Ali, kako su ptice dospele ovamo?”
Oglasilo se zvonce.
13.
BELINDŽER SE NAGLO OKRENUO.
Kora je stajala iza recepcije, sa desnom rakom na
polucilindričnom zvonu od nerñajućeg čelika koje je nekad
bilo blistavo čisto. Okrenuvši se ka grupi, skinula je svoju
kacigu na pult, njena riña kosa blistala je pod njihovim
svetlom. Pretinci za poštu pokrivali su zid iza nje. U nekim

42. od njih nalazilo se i po neko parče papira.
„Dobro došli u hotel Paragon!", rekla je ona. Svetla
koja su bila usmerena na nju samo su još više isticala
njenu snažnu lepotu. „Uverena sam da će vaš boravak biti
ugodan. Nema boljeg hotela na svetu od ovog." Sagla se iza
pulta i izvadila drvenu kutiju i stavila je na pult uz oblak
prašine. „Ali ovo je deo godine kada imamo najviše posla.
Konferencije. Venčanja. Porodični odmori. Nadam se da
imate rezervaciju. Gospodine...?", pogledala je u Konklina.
„Konklin. Robert Konklin."
Kora se pravila da traži po kartonima u kutiji. „Nema.
Žao mi je. Čini mi se da nema rezervacije na ime Konklin.
Jeste li sigurni da ste kontaktirali sa nama?"
„Apsolutno."
„Ovo je prilično neobično. Naše odeljenje za
rezervacije nikad ne greši. A vi ste gospodin...?"
„Magil", rekao je Rik.
„Dakle, imamo rezervaciju na ime Magil, ali plašim se
da je samo za gospoñu. Poznatu istoričarku Koru Magil.
Pretpostavljam da ste čuli za nju. Najbolji odsedaju ovde."
Kora se ponovo sagla ispod pulta i ovaj put izvadila debeli
registar koji je digao još više prašine. Otvorila gaje i
pretvarala se da čita imena. „Merilin Monro, Artur Miler,
Adlai Stivenson, Grejs Keli, Norman Mailer, Iv Montan.
Naravno, samo dobrostojeća gospoda mogu sebi priuštiti
da odsednu ovde." Izvadila je karticu pored zvona. Naše
cene kreću se od deset do dvadeset dolara."
„Kada je dvadeset dobra bilo dvadeset dolara." I Rik se
nasmejao.
„U stvari, nisi mnogo pogrešila kada je reč o nekim
gostima", rekao je profesor. „Merilin Monro, Artur Miler i Iv
Montan jesu odseli ovde. Monro i pisac imali su problema
u kući. Kad ju je Miler besno napustio, Montan je došao da
teši Merilin. I Kol Porter je takode odsedao. Kao i Zelda i F.
Skot Ficdžerald, Pablo Pikaso, vojvoda i vojvotkinja od
Vindzora, Marija Kalas, Aristotel Onazis, koji je u to vreme
bio u intimnoj vezi sa Kalasovom, i tako dalje. U stvari,

43. Onazis je pokušao da kupi hotel. Paragon je privlačio
mnoge poznate i moćne ljude. I poneke koji su bili na
lošem glasu ali su bili moćni. Na primer, senator Džozef
Mekarti. I gangsteri Laki Lučano i Sem Džinkana."
Belindžer se namrgodio. „Karlajl je dozvoljavao
gangsterima da odsedaju ovde'?"
„Bio je fasciniran njihovim načinom života. Večeravao
je i kartao se sa njima. Štaviše, dozvolio je Karminu Danati
da ima stalnu rezervaciju za jedan apartman, mesto za
opuštanje, kako ga je nazivao Danata, kada nije radio kao
siledžija u Atlantik Sitiju, Filadelfiji, Džersi Sitiju i
Njujorku. Karlajl je dozvolio Danati da ugradi sef u zid
svog apartmana. To je urañeno u najhladnijem periodu
zime 1935, kada je hotel bio praktično prazan. To niko nije
znao."
„Ali ako niko nije znao..." Kora je odmahivala glavom
sa jedne na dragu stranu. „Ovo me podseća na grešku u
Grañaninu Kejnu."
„Nešto nije u redu sa Grañaninom Kejnom?", upitao je
Vini s nevericom. „Nemoguće. To je remek-delo."
„Sa velikom greškom. U prvoj sceni, Kejn je starac.
Umire u postelji u svojoj poznatoj vili. Ima staklenu kuglu
sa snegom u ruci."
„Svi znaju taj početak", rekao jeVini. „Ti i ja smo
jednom gledah taj film zajedno na kanalu koji daje
klasične filmove. Nikad nisi pominjala nikakvu grešku."
„Tek sam je primetila kad si se ti preselio u Sirakuzu.
Kejn promrmlja pupoljak i ispusti staklenu kuglu koja se
razbija na podu sobe.
Čuvši buku, medicinska sestra uleće u sobu.
Odjednom novine i filmske novosti pune su misterije o
Kejnovoj poslednjoj reči pupoljak. Onda se pojavljuje
novinar koji kreće da razrezi misteriju."
„Dobro. I...?"
„Ako je medicinska sestra bila van sobe i ako su vrata
bila zatvorena, a soba prazna i u njoj je bio samo Kejn
kada je umro, kako to da se zna koja je bila njegova

44. poslednja reč?"
„Oh", rekao je Vini. „Sranje. Sad si mi pokvarila film."
„Sledeći put kad ga budeš gledao, samo preskoči taj deo."
„Ali kakve to veze ima sa..."
„Profesore", obratila mu se Kora, „kako ste mogli da
znate za tajni sef u Danatinom apartmanu, koji je ugrañen
u zimu 1935. kada je Paragon bio skoro prazan?"
Konklin se nasmejao. „Ti si moj pravi student."
Belindžer je čekao odgovor.
„Ispostavilo se da je Karlajl pisao dnevnik, ne o sebi,
već o hotelu, o interesantnim dogañajima koji su se
dešavali tokom godina. Posebno je bio fasciniran
samoubistvima i drugim smrtnim slučajevima koji su se
ovde dogodili. Na primer, dogodila su se tri ubistva. Čovek
je ubio svog poslovnog partnera jer ga je ovaj prevario.
Žena je otrovala svog supruga jer je pretio da će je ostaviti
zbog druge žene. Jedan trinaestogodišnjak je sačekao da
mu otac zaspi i onda ga izudarao bejzbol palicom na smrt.
Otac ga je godinama maltretirao. Karlajlu je bilo potrebno
sve bogatstvo i uticaj da sačuva ove dogañaje od
objavljivanja u javnosti. Kada je umro..."
„Kako?", upitao je Belindžer. „Od starosti? Od srčanog
udara?"
„U stvari, počinio je samoubistvo." U grupi je zavladao
tajac.
„Samoubistvo?" Belindžer je pribeležio.
„Uzeo je sačmaricu i pucao sebi u glavu."
Kao da su svi prestali da dišu.
„Od očaja zbog lošeg zdravlja?", upitao je Belindžer.
"Izveštaj sa autopsije bio je meñu dokumentima koja
sam pročitao", rekao je Konklin. „Zahvaljujući strogom
režimu lečenja i programu vežbi kojima je pokušao da
ublaži hemofiliju, bio je u izuzetno dobroj kondicji za
starca od devedeset dve godine. Nije ostavio poruku. Niko
nije mogao da objasni zašto se ubio. Njegov um mora da je
bio isto toliko dobar kao i telo", rekao je Rik. „U suprotnom
ne bi bio u stanju da sakrije svoje namere od posluge."

45. „Poslednjih nekoliko godina svog života Karlajl nije
imao poslugu.“
„Šta? Brinuo se sam o sebi u ovolikom prostranstvu?"
Kora je bila zbunjena. „Lutajući hodnicima."
„Ali ako je bio sam...?" Vini je bio zbunjen.
“Mislite kako su ga našli?", rekao je Konklin.
„Verovatno prvi put u svom životu, izašao je iz hotela usred
noći, spustio, se do plaže, i tamo se ubio. Azburi park je
već tada bio toliko propao da su ga našli tek sutradan oko
podne."
„Čovek koji pati od agorafobije ode do plaže po prvi
put u životu da bi se tamo ubio?" Belindžer je odlučno
odmahrvao glavom. „To nema smisla."
„U policiji su sumnjali na ubistvo", rekao je profesor.
„Ali prethodne noći je padala kiša. Jedini otisci stopala na
plaži bili su oni Karlajlovi."
„Jezivo", rekla je Kora.
„Nakon njegovog samoubistva, lična dokumenta, i
papiri pohranjeni su u porodičnu biblioteku Karlajlove
porodice, koja je u stvari skladišni prostor u podrumu
zgrade na Menhetnu koja je nekad bila njihova porodična
kuća. Karlajlova fondacija bila je u kući dok sva sredstva
nisu potrošena.“
„Meñu tim papirima se nalazio , dnevnik? , upitao je
Belindžer.
„ Da. Kada sam izabrao Paragon za ovogodišnju
eksepdiciju, obavio sam uobičajeno istraživanje i otkrio da
postoji skladište. Čovek koji je zadužen za fondaciju
dozvolio mi je da pregledam materijal. Pokušao je da
nekoliko univerziteta zainteresuje da daju ponudu za njih.
Navodno, mislio je da imam ovlašćenje svog univerziteta da
učestvujem na aukciji. Imao sam dan na raspolaganju.
Tad sam otkrio dnevnik."
„Znači, niste prepričavali glasinu? U Danatinom
apartmanu stvarno postoji sef?", upitao je Belindžer.
„Sve što vam mogu reći jeste da ne postoji pisani trag
o njegovom uklanjanju."

46. „Do ñavola, ovo će biti zanimljivije nego obično." Vini
je trljao ruke. „Naravno, prvo treba da otkrijemo koji je
apartman bio Danatin."
„Šeststodeset", odgovorio je Konklin. „Prema
navodima u dnevniku, ima najbolji pogled u hotelu."
„Ne stan na najvišem spratu?"
„Zbog svoje agorafobije, Karlajl nije mogao da podnese
velike prozore. Širok pogled na okean bi ga prestravio. Ali,
imao je druge načine da razgleda. Kada sam vam rekao
ranije da je Aristotel Onazis hteo da kupi Paragon, nisam
dodao da ga Karlajl ne bi mogao prodati sve i da je bio u
iskušenju da uradi tako nešto. Bez ozbiljne rekonstrukcije,
skoro kompletnog rušenja hotela do temelja, Karlajl bi
najverovamije bio doveden u vrlo neprijatnu situaciju u
javnosti, a možda bi bio i uhapšen."
„Uhapšen?", upitao je Rik pomalo iznenañeno. „Zbog
svoje radoznalosti. Zgrada je imala tajne prolaze koji su
mu omogućavali da posmatra goste bez njihovog znanja."
„Špijunke? Dvosmerna ogledala?" Belindžer je
užurbano beležio.
„Karlajl nije bolovao samo od hemofilije. Dozvolio je da
se dnevnik sačuva jer je verovao da će biti društveno
koristan. Sebe je smatrao kombinacijom sociologa i
istoričara."
„Ko još zna za ovo."
„Niko", rekao je profesor. „Karlajl nije imao
naslednike. Čovek koji vodi fondaciju izuzetno je
nezainteresovan za svog preminulog klijenta. On je onaj
bezizražajni tip birokrate. Tip koji ne misli ni o čemu
drugom osim o penziji kada uñe u pedesete. Radi svoj
posao rutinski. Nema ničega u njegovom pogledu. Podseća
me na mog dekana u Bufalu. Sakrio sam dnevnik na dno
Karlajlovih papira. Nikad ga neće naći, ali ako neki uni-
verzitet kupi dokumenta, mnogi će na kraju znati ono što
sam vam upravo ispričao. Naravno, to neće ništa značiti.
Hotel će do tada već biti prazan plac. Zato je ovo najvažnija
zgrada u koju smo ušli. Prilika da se potvrdi i

47. dokumentuje istorija Paragona ima višestruke
kulturološke implikacije koje jednostavno traže da se
napiše knjiga o tome.“
„Ona koju ćete vi napisati, nadam se", rekao je Vini.
„Moj poslednji projekat." Profesor je izgledao
zadovoljno.
Kora je pogledala na sat.
„Onda bi bilo bolje da krenemo. Noć prosto leti."
Belindžer je uperio lampu u svoj sat i bio iznenañen
kad je video daje prošlo skoro sat vremena od kada su
napustili motel. Kao i vazduh u tunelu, vreme se činilo
zgusnutim.
Kora je bacila pogled na police za poruke i posegla u
jednu od njih u kojoj se nešto nalazilo. Papir je bio lomljiv.
,,Mmm, čini se da je kreditnoj kartici gospodina Alija
Karima istekao rok. Menadžer bi želeo da porazgovara sa
njim. Dobro, nemojte se uzbuñivati, gospodine Karim. To
se i meni desilo nekoliko puta." Stavivši svoju kacigu na
glavu, ona im se pridružila s druge strane pulta.
„Šteta što liftovi ne rade", rekao je Vini. „Pred nama je
mnogo stepenica za penjanje. Možete li vi to, profesore?"
„Samo me prati."
Belindžer je oprezno zagledao tamne ćoškove dok je
zajedno sa ostalima prelazio predvorje.
„Ovde je balska dvorana." Konklinova lampa osvetlila
je otvorena vrata sa njihove desne strane, i prazan prostor
sa hrastovim podom.
„Mogu li vas zamoliti za ovaj ples, Kora?", upitao je
Rik.
„Bože, moja kartica za ples je već popunjena. Ali
jedino što je važno jeste ko će me otpratiti kući."
Rik je pogledao u balsku dvoranu, nasmešio se i
nestao. Trenutak kasnije, čuo se raštimovani klavir kako
svira Moon River.
„Moja omiljena pesma", rekla je Kora.
„Pomalo staromodno za nekoga tvojih godina, zar
ne?", našalio se profesor.

48. „Rik i ja volimo da gledamo stare filmove za koje je
muziku pisao Henri Mansini. One romantične. Dear Hart,
Charade, Moon River i Doručak kod Tifanija."
Belindžer je pretpostavljao šta Vini misli o tome.
Praznine su prekidale tonove jer neke od dirki nisu
funkcionisale. Tiha muzika odjekivala je u ogromnom
prostora stoje učinilo Behndžera pomalo nervoznim. Rik
nije bio suviše glasan. Neharmonična melodija jedva da je
bila jača on njihovih glasova. Napolju se nije mogla čuti. I
pored toga, sve to se činilo neprikladnim.
Klavir je prestao da svira. Iza ugla se pojavio Rik sa
blago tupim izrazom lica.
„Nisam mogao da odolim. Izvinite."
„Ako je bilo nekih pacova, siguran sam da si ih
oterao", rekao je Vini.
Rik se nasmejao i pridružio ostalima.
Stigli su do velikog stepeništa. Sa prelepom ogradom,
mermerne stepenice su išle gore, pa onda delile, i skretale
još više u tamu sa leve i desne strane. Ali to nije bilo mesto
gde je grupa usmerila svoje lampe. Umesto toga, zurili su
u izbledele tragove mulja na stepenicama.
„Voda koja je isparila. Verovatno od rupa na krovu."
Vini je stao na slomljeno staklo prekriveno naslagama
prljavštine. Krhotine nisu davale nikakav odsjaj pod
svetlošću njegove lampe. „Voda je curila sve dovde.
Pogledajte koliko je smeća dovukla sa sobom."
“Dok se budemo penjali, pazite gde stajete", profesor
je upozorio Belindžera. „Biće tu trulog drveta."

49. 23.00

50. 14.
STIGLI SU DO MESTA gde se stepenište razdvajalo.
Nekoliko izbledelih tragova mulja ispunjavalo je levi i desni
produžetak stepeništa.
„Mnogo vode", rekao je Rik. „Mnogo godina vode. Kada
je kiša jaka, mora da teče u potocima,"
„Pazite", rekao je profesor. „Možda je još klizavo."
Krenuli su da se penju levom stranom stepeništa i da
ispituju tamu. Na kraju su naišli na niz elegantnih vrata
sa potamnelim mesinganim brojevima na njima. Tamni
zidovi popločani drvenim panelima bili su prekriveni
prašinom. U jednakim razmacima, hodnicu su se gubili u
tami. Osećao se jak smrad memle i starosti. Belindžer je
zurio u truli persijski tepih. Njegove karakteristične šare
bile su izbledele i isprskane plesni.
Skrenuli su levo duž balkona. Na svakih desetak
koraka bio je postavljen uski sto uza zid. Na nekima su se
nalazile vaze sa osušenim cvećem, čije latice kao da bi se
pretvorile u prah pri najblažem dodiru. Grupa je ponovo
skrenula levo i našla se pred novim stepeništem. Ono je
bilo napravljeno od lepo rezbarenog drveta, ali Belindžer
nije bio siguran od koje vrste zbog oštećenja koje je
pretrpelo od vode. Pogledao je naviše.
Vini je učinio isto.
„O, bože! Stepenice idu uz centrali otvor aule sve do
vrha zrgade. Nisam siguran, ali čini mi se da vidim
stakleni krov. Mesečinu. Oblake koji se kreću."
„Veliki zastakljeni deo krova pokriva vrh piramide",
rekao Je Konklin. „Aula se prostire kroz sredinu
nekadašnjeg Karlajlovog dnevnog boravka. Mogao je da se
seta iz sobe u sobu i gleda goste na stepenicama i one u
delu predvorja koje je mogao videti odatle."
„Zar gosti nisu mislili da je njegovo ponašanje malo

51. čudno?", upitala je Kora.
„Zidovi njegovih soba su ga štitili. Ljudi nisu mogli da
ga vide kako ih posmatra. Koristio je špijunke."
„Staklo na krovu mora da je polomljeno. Tu je ušla
voda. Tu su ušle ptice", rekao je Belindžer.
Iznenada, zaškripelo je drvo pod njim. Srce je počelo
da mu lupa. Grčevito se uhvatio za ogradu. Svi su zastali.
„Ne osećam da se stepenice pomeraju", Rik je pokušao
da ga smiri. „Normalno je da se ugibaju."
„Naravno." Belindžer mu nije poverovao. Isprobao je
sledeći stepenik.
„Treba mi više svetla." Kora je izvadila svoju
baterijsku lampu iz pojasa.
I ostali su izvadili svoje baterijske lampe. Zraci
svetlosti koji su se ukrštali oživeli su senke koje su
ostavljale utisak da su gosti upravo ušli u svoju sobu i da
zatvaraju vrata.
Fleke od vode postajale su sve primetnije kako se
Belindžer penjao.
„Šta ono kaže Vilijem Šatner na početku svake
epizode Zvezdanih staza? 'Svemir — poslednja granica'?",
upitao je Vini. „Stari dobri kapetan Kirk. Ali što se mene
tiče, ovo je poslednja granica. Ponekad, kada ovako
istražujem, osećam se kao da sam na Marsu ili negde
drugde, i da otkrivam stvari koje nisam mogao ni zamisliti
da ću videti."
„Kao ovo?“ Kora je uperila svoju baterijsku lampu u
stepenice. „Šta je to? Još više budi?"
Zelenkasta biljka virila je iz krhotina na stepenicama.
„Nemoguće. To je neka vrsta korova", rekao je Rik. „Za-
mislite? Tokom dana mora da se probije dovoljno svetlosti
kroz staklo na krovu da bi mogla da raste. Prokleto raslinje
pušta korenje gde god stigne." Pogledao je Belindžera.
„Jednom smo našli maslačak koji je rastao iz starog tepiha
pored slomljenog prozora u bolnici koja je bila predviñena
za rušenje."
Drvo je ponovo zaškripalo

52. Belindžer se i dalje čvrsto držao za ogradu
„I dalje ne osećam nikakvo pomeranje , rekao je Rik.
„Sve je u redu."
Da, da. Sigurno.
Grupa je stigla do četvrtog sprata i nastavila dalje. Ali
profesor je zastao. Mračni hodnik pružao se ispred njega
Pritisnuo je rukama zid pored sebe, a onda se naslonio na
njega i pokušavao da doñe do daha.
Uvek proveri zid pre nego se celom težinom nasloniš
na njega" Kora je upozorila Belindžera. „Tokom jedne od
naših ekspedicija u Bufalu, Rik se tako naslonio, i propao
kroz zid. A onda se urušio i deo plafona. Da nije nosio
kacigu..."
15.
“PROFESORE?“ Vini se okrenuo. „Jeste li dobro?“
Debeljuškasti čovek je teško disao. Naočara zamagljenih
oa naprezanja, odmahnuo je i odgovorio na njihovu
zabrinutost. ,,Ove silne stepenice. Vidim da su ih i neki od
vas osetili.“
Belindžer je podigao ruku: ,,Priznajem.“
Konklin je izvukao flašu vode iz džepa ranca sa
strane, otvorio ju je i počeo da pije.
„Pridružiću vam se“, rekao je Belindžer vadeći flašu iz
svog ranca. „Iskreno govoreći, voleo bih da imam malo
viskija uz ovo.“
„Nakon sveopšteg insistiranja, ne pijem više ni kapi“,
rekao je Konklin.
Kora je ponudila kesicu zobenih pahuljica.
,,Da li je neko za hors d'oeuvre?“
Nazirući se u mraku, Rik i Vini su uzeli po punu
šaku. Belindžer je mogao da čuje krckanje u njihovim
ustima.
Profesor je popio još vode, sačekao, i najzad vratio

53. bocu. ,,U redu, spreman sam.“
„Jeste li sigumi?“
,,Apsolutno.“
„Sačekajte još malo“, rekao je Vini. „Baš me zanima
kakve su sobe.“ Isprobao je jedna vrata i bio zadovoljan
kada su se ona otvorila. Dok se svetlost probijala kroz
mrak, on je pokazao. „O, ova soba ima metalnu žaluzinu.“
Belindžer se pažljivo približio. Nošen strujom
zapahnuo ga je gorki, ustajali vazduh. Njihova svetla
otkrila su uobičajen raspored u sobi: plakar sa desne
strane, kupatilo sa leve i spavaći deo iza kratkog hodnika.
Kora je zavirila u kupatilo.
„Mermemi lavabo. Od velike prašine nisam siguma,
ali čini mi se da su slavine...“
,,Pozlaćene“, rekao je Konklin.
,,Vauu.“
„Dobro doñe takva veštiija“, rekao je Rik.
„Jednom sam radio priču o bravaru, čoveku koga
policija zove kada treba da otvori nešto a niko drugi ne
može. Pokazao mi je nekoliko jednostavnih trikova.“
„Pozvaću te kad sledeći put zaključam ključeve u
autu“, rekao je Vini.
,,Ko želi da ima tu čast?“, upitao je Belindžer.
,,Kora?“
Ona je protrljala ruke.
„Drugi put.“
„Vini? Hoćeš li ti? Ti si prvi pokušao da ga otvoriš.“
,,Hvala“, odgovorio je Vini pomalo nelagodno, „ali pošto si
ga ti otvorio, ti bi trebalo to da uradiš.“
„Dobro, ali zapamtite, ako je ovo neko veliko otkriće,
dobiće ime po meni.“ Belindžer je podigao poklopac kofera.
I dok se jak smrad širio iznutra, pet lampi sa kaciga i
baterija osvetlilo je sadržaj.
U sobi su bila dva mala kreveta, svaki sa četiri stuba i
prašnjavim pokrivačem sa cvetnim desenom. Viktorijanska
sofa, sto i komoda u kontrastu sa televizorom. Osim
paučine, naslaga prljavštine i pocepanih tapeta, soba je

54. ličila kao da je iz 1971. ili ranije.
Vini je prišao televizoru. „Nema dugmića za
podešavanje boje. Ovo je stari crno-beli televizor. Ekran
ima zaobljene uglove. A pogledajte telefon. Stari sa
brojčanikom na okretanje. Takve sam viñao u filmovima,
ali posle svih zgrada koje sam istražio, do sada još nisam
naišao na telefon sa brojčanikom na okretanje. Zamislite
koliko je vremena trebalo da se neko pozove."
„Ova metalna žaluzina." Rik je pokazao rukom. „Šta
ona pokriva? Nalazimo se u središtu zgrade. Sigurno ima
nekoliko soba odavde do spoljnog zida. Prozor ovde nema
svrhu. Nema šta da se vidi."
„U stvari", rekao je profesor, „Karlajl je stavio prozor u
svaku sobu. Svaki kvadrant hotela ima otvor za vazduh.
Svojevremeno su tu bile cvetne bašte, grmlje, i drveće na
koje su gosti imali pogled. Neke sobe su imale vrata koja
su vodila na terase u tim otvorima za vazduh. Oni se
završavaju na petom spratu. Na šestom i na najvišem nisu
potrebni jer na vrhu piramide imaju direktan pogled
napolje."
„Dok Karlajl nije instalirao metalne žaluzine", rekla je
Kora. „Da li je starac bio toliko paranoičan da je mislio
kako će demonstranti provaliti u te vazdušne otvore?"
„Divljanje. Požari. Zgrade porušene do temelja. Mora
da mu se to činilo kao smak sveta." Vini je pogledao
profesora. „Da li je nešto o tome zabeležio u svom
dnevniku."
„Nije. Dnevnik se završava 1968. godine kada je hotel
bio zatvoren za goste."
„Tri godine pre njegove smrti." Belindžer je pogledao
unaokolo. „Nema objašnjena zašto je prestao da piše niti
zašto je zatvorio hotel?"
„Ništa."
„Možda je život prestao da bude zanimljiv", rekla je
Kora.
„Ili je bio suviše interesantan", nastavio je Konklin.
„Od Prvog svetskog rata do kubanske raketne krize, od

55. Depresije do opasnosti od nuklearnog uništenja, gledao je
kako dvadeseti vek postaje sve gori i gori."
„Šta se desilo 1968?", upitao je Belindžer.
„Ubistvo Martina Lutera Kinga i Roberta Kenedija, u
razmaku od dva meseca."
Svi u grupi su utihnuli.
„Šta je to na krevetu?" Pokazao je Belindžer.
„Gde? Ništa ne vidim."
„Tamo."
Belindžerova lampa bila je uperena u prvi krevet i
pravougaoni predmet na jastuku. Kofer.
„Zašto bi neko napustio hotel bez kofera?", zapitala se
Kora.
„Možda nije mogao da plati račun, pa je pobegao. Da
vidimo šta je unutra." Vini je odložio svoju baterijsku
lampu i pritisnuo dva dugmeta sa svake strane drške
kofera. „Zaključano."
Belindžer je izvadio svoj nož iz džepa. Otvorio ga i
prislonio na jednu od bravica.
„Ne", Rik je bio odlučan. „Gledamo, ali ne diramo."
„Ali već smo dirali mnoge stvari."
„Dirati znači ne oštetiti, ne pomerati, ne menjati. To je
isto kao i arheološka iskopina. Mi ne menjamo prošlost."
„Ali onda nikad nećeš saznati šta je u koferu", rekao
je Belindžer.
„Pretpostavljam da ima i gorih stvari koje nikad neću
moći da uradim."
„Ako ga otvorim bez oštećenja, da li ćeš imati nešto
protiv?"
„Ni najmanje. Ali ne vidim kako ćeš to uraditi."
Belindžer je izvadio svoju hemijsku olovku. Odšrafio je vrh,
izvadio patronu sa mastilom i feder koji je kontrolisao me-
hanizam. Pevušeći da bi sakrio nervozu, stavio je jedan
kraj federa u bravicu na koferu. Malo ga je gurnuo,
zakrivio i nasmešio se kada je jezičak iskočio. Isto je
uradio i sa drugom bravicom, iako mu je trebalo malo više
vremena.

56. „Dobro doñe takva veštiija“, rekao je Rik.
„Jednom sam radio priču o bravaru, čoveku koga
policija zove kada treba da otvori nešto a niko drugi ne
može. Pokazao mi je nekoliko jednostavnih trikova.“
„Pozvaću te kad sledeći put zaključam ključeve u
autu“, rckaojeVini.
,,Ko želi da ima tu čast?“, upitao je Belindžer.
,,Kora?“ Ona je protrljala ruke. „Drugi put.“
„Vini? Hoćeš li ti? Ti si prvi pokušao da ga otvoriš.“
,,Hvala“, odgovorio je Vini pomalo nelagodno, „ali
pošto si ga ti otvorio, ti bi trebalo to da uradiš.“
„Dobro, ali zapamtite, ako je ovo neko veliko otkriće,
dobiće ime po meni.“ Belindžer je podigao poklopac kofera.
I dok se jak smrad širio iznutra, pet lampi sa kaciga i
baterija osvetlilo je sadržaj.
16.
NIKO SE NIJE POMERIO.
„Mislim da će mi biti muka", rekla je Kora. „U šta ja to
gledam?"
Kofer je bio pun krzna. Mumificirani torzo i glava.
Šape. Ruke.
„O, bože, pa to je ljudsko biće?", upitao je Vini. „Beba
zamotana u..."
„Majmun", rekao je Belindžer. „Čini mi se da je ovo
majmun."
„Da, dobro došli u Carstvo divljine."
„Zašto bi neko... mislite li da ga je neko stavio ovde,
zaključao kofer i ugušio ga?", upitao je Rik.
„Ili je već bio mrtav", profesor je razmišljao naglas.
„I neko ga je nosio sa sobom zbog uspomene na stara
vremena?“, javila se Kora. „Ovo je jedna od najbolesnijih
stvari koje sam ikad videla..."
„Možda je ovo bio ljubimac i neko je pokušao da ga
prokrijumčari u hotel. Ali se ugušio pre nego što ga je

57. vlasnik mogao pustiti napolje."
„Bolesno", rekla je Kora. „Bolesno, bolesno, bolesno.
Ako je ovo bio toliko voljeni ljubimac, zašto ga vlasnik nije
izneo odavde i sahranio?"
„Možda je vlasnik bio u velikoj tuzi?", rekao je
Belindžer.
„Zašto je onda zaključao kofer pre nego što je otišao?"
„Plašim se da nemam odgovor na to pitanje", rekao je Be-
lindžer. “ Iz mog iskustva, u svim člancima u kojima sam
pisao o ljudima, ljudi su više ludi nego normalni."
„Ovo je sigurno ludo." Beliradžer je posegao u kofer.
„Dirnućeš ovo?", upitao je Vini.
“Imam rukavice“, Belindžer je lagano gumuo strvinu,
koja je bila neprijatno lagana. Krzno je zagrebalo po dnu
kofera dok ga je pomerao. Našao je gumenu lopticu sa
crvenim flekama po njoj.
Primetivši džep sa unutršnje strane poklopca kofera,
pogledao je unutra.
„Evo nekakve koverte.“
Papir je bio žut od starosti. Otvorio ga je i našao
izbledelu i crno-belu fotografiju na kojoj su bili čovek i
žena, otprilike u četrdesetim. Bili su naslonjeni na ogradu
šetališta koje se prostiralo udesno, dokje okean bio iza
njih. Verovatno je šetalište bilo ono u Azburi parku.
Belindžeru se učinilo da je prepoznao obrise kasi- mi na
kraju. Čovek je nosio belu košulju sa kratkim tukavima.
Skoro zatvorenih očiju od sunca ostavljao je utisak
potištenosti. Žena je imala na sebi haljinu sa volanima i
osmeh koji nije mogao da uikrije očaj. Oboje su nosili
verenički prsten. Izmeñu njih bio je majmun koji je držao
lopticu sličnu onoj iz kofera. Smešio se i ru kom posegao
za fotoaparatom kao da je fotograf držao bananu.
Belindžer je okrenuo fotografiju na drugu stranu.
„Ovde je datum razvijanja filma. 1965.“ Ponovo je zavirio u
kovertu. „Još nešto je ovde.“ Izvadio je požuteli isečak iz
novina. „Čitulja. 22. avgust 1966. Čovek po imenu Harold
Bauman, star četrdeset i jednu godinu, umro od

58. moždanog udara. Ožalošćena bivša supruga Edna.“
,,Bivša?“
Belindžer je osvetlio ime na kofem. „Edna Bauman.
Trenlon, Nju Džersi.“ Još jednom je pogledao fotografiju.
„Nose verenički prsten 1965. U toku sledeće godine,
razvode se i bivši muž, kako se zvaše? Harold, umire.“
„Portret očaja“, rekao je Vini. Fleš na njegovom
aparatu je bljesnuo.
"Zatvorite kofer", rekla je Kora. „Zaključajte ga. Vratite
ga na jastuk gde je bio. Nije trebalo da ga pomeramo.
Idemo iz ove sobe i zatvorite prokleta vrata."
“Podseća me na ono što sam rekao u motelu. Neke
zgrade ožive prošlost tako stvarno, kao da su baterije. Kao
da su sakupile energiju svega što se desilo u njima.
Ponekad ta energija procuri, kao emocije koje su izašle iz
ovog kofera."
„Rik?", iznenada je upitala Kora dok je i dalje trljala
ruke.
„Šta je?"
„Učini mi uslugu. Idi u kupatilo."
„Kupatilo? Šta ću tamo?"
„Idi tamo i pogledaj u kadu. Prorveri da tamo nije još
jedno telo, neko ko je sebi prerezao vene ili popio pilule
ili... "
Rik ju je pažljivo pogledao, uzeo je za ruku.
„Naravno. Šta god ti kažeš."
Belindžer je posmatrao Rika kako svoju lampu
usmerava tamo odakle su došli, u kupatilo. Mladić je ušao
u kupatilo. Tišina se učinila kao večnost koju je prekinula
škripa alki na nosaču zavese za tuš.
„Rik?", pozvala ga je Kora. Nije se javio odmah.
„Ništa", najzad je odgovorio. „Prazno je."
„Hvala bogu! Izvinite", Kora se obratila svima.„Malo mi
je neprijatno što su me ponele emocije. Kada sam bila
mala, imala sam mačku koja je nestala onog dana kada se
moja porodica selila iz Omahe u Bufalo. Zvala se Sendi.
Veći deo dana provodila je spavajući na mom krevetu.

59. Onog dana kada smo se selili, svugde sam je tražila. Posle
nekoliko sati, tata mi je rekao da moramo da krenemo.
Pred nama je bilo dva dana vožnje, i rekao mi je da više ne
možemo da izgubimo ni trenutak vretnena - dobio je novi
posao i nije mogao da kasni. Zamolio je komšije da portaže
Sendi i da nam jave ako je nañu. Obećao je da će platiti da
nam pošalju mačku. Dve nedelje kasnije, dok sam
otpakivala svoje igračke, našla sam Sendi koja se bila
zavukla u kutiju. Bila je mrtva. Ne možete da zamislite
koliko joj je telo bilo suvo. Tata je pretpostavljao da se
ugušila u kombiju na temperaturi koja je verovamo bila
oko 50 stepeni. Mesec dana kasnije, roditelji su mi
saopštili da se razvode." Kora je zastala na trenutak. „Kada
sam videla onog mrtvog majmuna u koferu... ne bih želela
da budem... obećavam da se više neću ljutiti."
„U redu je", rekao je Vini. „I ja sam se malo zaneo. Žao
mi je što sam vas dovukao ovamo."
Kora se nasmešila. „Uvek pravi džentlmen."
17.
POŠTO SU SVI IZAŠLI, Vini je zatvorio vrata. Belindžer je
stajao naspram ostalih, svetlost njegove lampe osvetljavala
je Vinija i Rika, jednog pored drugog. Vini je bio mršav,
blago spuštenih ramena i nežnih crta lica, dok je Rik bio
atletski snažne grañu i vrlo zgodan. Uzimajući sve u obzir,
bilo je jasno zašto je Kora izabrala onog drugog, razmišljao
je Belindžer. Takoñe je bilo očigledno da je Viniju i dalje
stalo do nje. To je bez sumnje bio jedan od razloga zašto se
on pridružio ekspediciji.
Dok su Vini i profesor gledali Koru, Rik je blago
masirao njeno rame. Očigledno je bio uznemiren zbog
onoga što se desilo u sobi. Pod neobičnim osvetljenjem lice
mu je odavalo neugodan sjaj, dok je pogled fiksirao na
vrata.

60. „Čini mi se da je fotografija napravljena ovde na
šetalištu." Rikov glas je bio napet dok je on pokušavao da
iznese ono što ga je mučilo. „Možda je žena došla ovamo
kako bi se setila lepših vremena. Najverovatnije je to
uradila dok je bila u najvećoj žalosti, odmah posle smrti
bivšeg supruga, a ne nekoliko godina kasnije, kada više
nije bila u šoku."
„Sasvim prihvatljiva pretpostavka", rekao je profesor.
„Recimo 1966, ili najkasnije 1967."
„I to je prihvatljivo."
„Karlajl je umro 1971. Kofer je ležao na onom krevetu
najmanje četiri godine pre toga. Profesore, rekli ste da je
Karlajl imao špijunke i tajne prolaze koji su mu
omogućavali da vidi šta njegovi gosti rade. Mora da je znao
za kofer. Zašto, kog ñavola, nešto nije učinio?"
„Da ga iznese? Ne znam. Možda mu se svidela ideja
postepenog zatvaranja hotela, ostavljao je svaku sobu
onakvom kakva je bila kada ju je napustio poslednji gost,
želeći da u svakoj sobi ima uspomenu koju je mogao da
obilazi."
„Kakav bolestan um", rekao je Vini.
„Da, prešli smo dug put nazivajući ga vizionarom i
genijem." Rikovo lice i dalje je bilo neprijatno ukočeno.
„Koliko još soba ima svoju priču?"
Vini je krenuo ka sledećim vratima. Probao je kvaku,
otvorio vrata, i oprezno zakoračio u mrak, gurajući vrata
koja su uz glasan odjek udarila u zid sa unutršnje strane
sobe.
Ostali su ga pratili, Kora nevoljno. Belindžer je čuo
kako se fioke otvaraju i zatvaraju.
„Ništa", rekao je Vini dok je svojom lampom kružio po
sobi. „Krevet je spremljen. Sve je čisto. Osim prašine, soba
kao da je spremna za sledećeg gosta. Ništa nije u fiokama,
čak ni Biblija. Hotelska kozmetika je na polici u kupatilu,
ali ništa više, ništa nije u kanti za otpatke. Peškiri su na
polici pored tuša. Sve ja kako treba, osim ovoga."
Vini je širom otvorio vrata od plakara i pokazao im

61. Barberi mantil, dugačkih revera i kaiša koji je visio.
„U to vreme ovakve stvari su bile statusni simboli, čak
i više nego danas. Dastin Hofman priča u Krameru protiv
Kramera o tome koliko želi jedan ovakav ali ga ne može
sebi priuštiti. Dobro, taj film je bio posle zatvaranja hotela,
ali poenta je ista. Barberi mantili su bili ekskluzivni i
veoma skupi. Zašto bi ga neko ostavio?"
„Previd", razmišljao je profesor. „Svi smo nešto
zaboravili na putu. Dešava se."
„Ali ovo nije par čarapa ili majica. Ovo je vrlo skup
mantil. Zašto vlasnik nije pozvao hotel i zamolio osoblje da
ga potraži?"
„U pravu si." Rik je izgledao zbunjeno. „Ali nisam
siguran na šta misliš."
„Šta ako je Karlajl naložio da se vlasniku kaže da
Barberi mantil nije ovde? Šta ako je Karlajl naveo vlasnika
da pomisli da ga je izgubio na nekom drugom mestu?",
upitao je Vini.
Pošto je Vini fotografisao mantil, napustili su sobu.
Kad su se ponovo našli na terasi, bio je red na Rika da uñe
na sledeća vrata. Nisu bila zaključana. „Za ime..."
Grupa ga je pratila. Soba je bila u haosu: gomila
korišćenih peškira na podu u kupatilu, puna korpa
otpadaka, nepospremljen krevet, zgužvana posteljina,
pokrivač bačen u stranu, puna pepeljara na noćnom
ormariću, čaša i flaša viskija pored nje.
„Pretposavljam da je spremačica imala slobodan dan“,
rekao je Belindžer.
Profesor je čitao etiketu na flaši.
„Blek dajmond burbon. Nikad čuo. Mora da je odavno
prestao da se proizvodi.“
Sa rukavicom na ruci, Vini je uzeo jedan opušak iz
pepeljare. “Kamel.” Bez filtera. Sećeate li se kako su ljudi
nekad sve vreme pušili, i kako su hotelske sobe baš
smredele?“
,,Pa, ova soba baš nije buket ruža“, odgovorio je
Belindžer. ,,Šta vi mislite, profesore?“