4. ПРВА ГЛАВА
УЉЕШУРА
Ноћу 24. августа 1864. брзо је пловио један ловачки брод
раширених једара на сго тридесет миља јужно од дугог низа Алеутоких
острва, која се пружају испред Беринговог мора између америчке и
азијоке обале. Била је то дивна једрењача од преко четири стотине и
двадесет тона, удешена за терет, са прамцем одсеченим готово под
правим утлом, ојачаним веома чврстим челичним кљуном, широких
бOкова, који су били заштићени веома дебелим бакарним плочама.
Имала је високе јарболе са многобројним једрима, палуба јој је била
готово сасвим слободна, масна и клизава, без касара 1 и без каштела 2
На крми, исписана златним словима, истицала су се два имена —
„Данеброг Аалборг".
Држећи се чврсто за опуте и затеге, у великом кошу стајала су два
човека, мало нагнута, упртих очију у тамно море, које је потмуло
рикало ударајући о бокове једрењаче.
Једном је било око четрдесет година. Био је низак али плећат,
снажних руку и чврстих ногу, мало опаљен, тамно-плавих очију,
црвеног носа, можда због повећег уживања у алкохолном пићу, плаве
браде и косе.
Пажљиво је посматрао кроз доглед огромно водено пространство.
Други је, напротив, био младић од својих двадесет и пет или
двадесет и шест година, веома висок, плав, такође плавих очију, али
још беле коже. Црте његовог лица одавале су необичну издржљивост и
неустрашиву храброст.
— Па добро, поручниче Хострупе — рече одједном младић —
видите ли што?
5. — Упорно гледам, харпунеру, али не видим баш ништа — одговори
други.
— Па ипак, јасно сам чуо шум и видео својим очима огроман талас
на четири стотине метара од наше једрењаче.
— Мислиш ли да је то био кит?
— Уверен сам, поручниче.
— Камо лепе среће! — узвикну поручник, грицкајући бркове. —
Сви китоловци имају досад већ уља у својој утроби, а ми немамо ни
кали. А већ је средина августа! Разумеш ли, Конинсоне, средина
августа!
— Разумем, господине, али нисмо ми за то криви. Да нас није онај
проклети брик 3 ударио и приковао три дуга месеца у
бродоградилишту у Новом Архангелску, досад бисмо имали већ пола
товара у спремишту.
— Нека ђаво носи тај брик и сву његову посаду! Срећом, ми смо
храбри, а наш „Данеброг" је једрењача која се не боји санти леда. Ако
буде потребно, ићи ћемо и до самога Пола.
— Зар капетан то намерава?
— Богами, намерава! Ако не нађемо китове у Беринговом мору,
одвешће нас до Пола. Мора да добије опкладу, ма по коју цену.
— Зар се кладио? — упита харпунер.
— Кладио се и то у велики новац.
6. — А с ким, поручниче?
— С капетаном брода „Биское".
— А! Онај проклети Норвежанин клади се против Данаца? Онда,
упркос ових опасности, треба победити!
7. — И победићемо га, Конинсоне, не плашећи се ничег.
— Ја сам спреман да пратим капетана до самога Пола, само да тамо
нађемо китове, и заклињам се, господине Хострупе, да мој харпун неће
ниједном промашити.
— Знам да је твоје оружје страшно и да је од њега погинуло већ
неколико туцета китова.
— Стотинама, господине — рече Конинеон поносито. — У мојој
породици њиме се служе већ преко двеста година.
— До ђавола! Значи да се твоја породица састоји од самих
харпунера.
— Да, поручниче, а харпун којим се данас служим, прелази од оца
на сина.
— А ко га је први употребио?
— Мој деда Ерих Конинсон који га је добио на поклон од краља
Кристијана V.
— А! То је краљевско оружје?
— Да, и...
Харпунер нагло заћута, јер се зачу један глас који као да је долазио
с неба:
— Хеј, животиња дува! 4
Поручник и Конинсон подигоше главе и спазише на крсцу крижног
једра једног морнара који је посматрао море.
— Јеси ли га чуо? — утшта господин Хоструп.
— Јесам, поручниче — одговори морнар.
— Са које стране долази?
— Дување се чуло са оне стране лађе која је у заветрини.
Поручниж упре доглед на ту страну и веома пажљиво поче да
осматра море.
— Шта је било? — упита Конинсон кога није држало место.
— Морнар се није преварио. Тамо доле видео сам неку црну масу
која се била појавила на површини мора и опет заронила.
— Је ли то кит?
— Не знам. Као што нидиш, веома је мрачно, а кит се појавио на
добру миљу даљине.
8. — Био кит или уљешура, 5 уловићемо их, поручниче.
— Надам се, Конинсоне. Хајде да јавимо капетану Вајмару.
— И да спремимо чамце. Крв ми у жилама ври кад помислим да ћу
се ускоро огледати с тим чудовиштем што дува.
Хватајући се за затеге, поручник и харпунер брзо сиђоше на палубу,
где је десет-дванаест морнара спремало чамце за лов.
Чим је капетан чуо да је кит у близини, изиђе на палубу.
Вилдемару Вајмару, заповеднику и власнику једрењаче, није било
више од тридесет и пет година. Беше висок, снажан, плав као и
поручник Хоструп, високог чела, живог погледа, црних очију, танких
усана, које су биле знак да се у њему крије необична снага.
Рођен у Данској, као и сва посада његовог брода, отпочео је
пловити морем кад му је било тек десет година, а сад је уживао глас
одличног морнара и китоловца. Ничег се није плашио, ни најужаснијих
олуја, ни најсмелијих пловидби по непознатим арктичким морима, ни
поларних ледених санти.
Са нечувеном смелошћу, док оу сви његови другови бежали на југ
чим би се санте приближиле, шест пута је водио своју чувену
једрењачу даље од насељених крајева, пркосећи поларном леду, да би
ишао за китовима који се беху тамо склонили. Изненађен огромним
леденим пољима, два пута је презимио на пустим обалама Западне
Џорџије и није изгубио ни једног човека и ни један чамац.
Кад га је поручник Хоструп обавестио да се у близини налази кит,
очи му севнуше од задовољства.
— А, тако! — узвикну. — Добро, сутра ујутро поћи ћемо у лов на
њега. А где је?
— Тамо доле, једну миљу са стране ветра — рече поручник.
— Не смете га губити из вида. Два стражара на крсцу, а ти,
мајсторе Видаче — додаде, обраћајући се старом морнару који је стајао
на крми — управљај тако да будеш увек на малом растојању од кита. А
сад хајде да се уверим својим очима.
Попе се на ограду са леве стране, хватајући се за опуте крсца и
погледа у означеном правцу кроз велики доглед.
— Видите ли га, капетане? — упита Хоструп који га беше стигао.
9. — Видим, поручниче.
— Је ли кит или уљешура?
— Није лако рећи, али по његовим наглим покретима, пре бих рекао
да је уљешура него кит.
— Било шта било, уловићемо га.
— Надам се, поручниче. Конинсон се не боји сличних чудовшита,
иако су веома опасна, нарочито ако су сама. Сећам се да се једном
један, који је такође био сам, одважио да скочи на малу једрилицу.
— Да ли ју је потопио?
— Одједном ју је смрвио, поручниче. Хеј, Конинсоне, спреми два
чамца за лов.
— Разумем, капетане — одговори харпунер.
Звиждањем дозва осамнаест морнара од којих се састојала посада
„Данеброга" и баци се на посао. После десет минута све је било готово
за лов. Требало је само спустити чамце у море и кренути на кита који,
изгледало је, није намеравао да напусти тај део мора.
Капетан Вајмар и његов поручник стајали су на огради и погледом
пажљиво пратили огромну животињу, која је повремено ронила или
страховито ударала репом, подижући велике таласе.
Први је био веома нестрпљив и гледао је нетремице у помрчину.
Други, међутим, веома хладнокрван, иако није био мање неустрашив
морепловац од капетана, био је веома миран и ћутећи је пушио на
стару лулу коју скоро никад није вадио из уста.
И Конинсон и сва посада били су веома узнемирени и пратили су
погледом кита, који није допуштао да му се једрењача приближи, иако
је она пловила великом брзином према Алеутским острвима која више
нису била далеко.
Најзад поче да свиће. На истоку се појави беличаета светлост, при
којој сјај звезда побледе, и просу по црним таласима дивну, бисерну
боју.
Капетан очекну мало, затим поноово управи доглед на кита, који се
сада налазио на две миље од „Данеброга", али готово истог часа
огромна животиња зарони, као да је наслутила да је неко вреба.
— Ах, лопове! — узвикну Вајмар. — Ипак ми нећеш побећи. Хеј,
мајсторе Видаче, право крени на тог лопова!
10. Мајстор није чекао да му се наредба понови, већ управи „Данеброг"
према месту на коме је кит заронио. Прође десет, двадесет, тридесет
минута, а он не изрони на површину.
— Није то кит — рече капетан. — Кад би то био кит, досад би се
већ појавио.
— То је уљешура, капетане — рече поручник. — Само та врста
китова може да не дише четрдесет, педесет па и шездесет минута.
— Утолико боље! Више волим уљешуру од кита јер је кориснија.
Али откуд она овде?
— Гле, гле! — у том тренутку узиикну Конинсон.
На пет стотина метара од „Данеброга" површина мора је узаврела,
што је био јасан знак да ће животиња изронити. Затим се појави једна
црна тачка, а онда огромна маса из које избијаху два млаза сивкасте
паре. Конинсон викну:
— Уљешура! Уљешура! У чамце, момци!
11. ДРУГА ГЛАВА
ЛОВ
Харпунер се није преварио. Била је то права уљешура, огромна
животиња, необично велике, страшне главе, управо за трећину дужине
њенога тела, дебеле њушке, великих уста са педесет и четири оштра
зуба повијена унутра и лећа покривених већим или мањим
испупчењима.
Била је дугачка осамнаест или седамнаест метара, са обимом од
четрнаест, петнаест — огромна маса из које се могло добити најмање
шездесет или седамдесет тона изврсног уља, не рачунајући ту ону
скупоцену течност познату под именом „китова маст", која се налази у
глави.
По овему судећи, чудовиште није приметило да се „Данеброг"
налази у близини, јер после првог даха отпоче полако пливати, готово
потпуно под водом, из које је повремено извиривао крај њушке и са
потмулим шумом испуштајући облачиће паре која се прорећивала.
— Ово је несумњиво неки стари мужјак — рече капетан.
— Штета што је сам — рече Конинсон, који посматраше животињу
успламтела погледа.
— Имаћеш и тако доста посла, харпунеру. И сам знаш да су та
чудовишта увек зловољна и лудо храбра. Пожуримо пре но пгго се
много удаљи. На своја места, момци!
Зачас савише једра и два чамца која су висила о сохе, беху
спуштена у море. Била су то два лака чамца, са оштрим прамцем, јаких
ребара. Весла, харпуни, копља и конопци беху стављени на своје
место.
Поручник Хоструп, Конинсон и четири веслача заузеше место у
12. првом чамцу. Мајетор Видак, други харпунер Харвеј, вредан младић,
Конинсонов ученик, који беше већ убио више китова, заузеше места у
другом чамцу заједно са остала четири морнара.
— Имате ли све? — упита капетан нагнувши се преко ограде.
— Све — одговорише једногласно поручник и мајстор Видак.
— Отисните се и нека вам је срећно!
Два чамца се на ту заповест удаљише, секући таласе великом
брзином. Поручник и мајстор Видак управљаху њима једним дугачким
веслом. Поред њих стајаху два харпунера ослоњена бедром на предњи
део чамца, очију упртих у сисара, са харпунима у рукама, страшним
копљима на чијим врховима се налазила стрела дугачка скоро метар у
облику римског слова V, са ивицама веома оштрим, а унутрашњим
крајевима дебелим и правим да оружје, кад се већ једном зарије у месо
животиње, не би могло да изиће из њега.
За сваки од њих био је везан конопац од четири стотине метара и
завршавао се веома дебелом илутачом. На њој је било утиснуто
усијаним гвожћем име „Данеброг", као и име луке из које је брод
испловио.
Уљешура као да још не беше спазила чамце који су се брзо и тихо
приближавали, маневришући да би је опколили. Она је и даље мирно
пливала, час гњурајући главом у потрази за храном, час дижући снажни
рачвасти реп, чији је удар био довољан да баци увис или да смрви
смеле ловце који јој се приближаваху.
Већ су чамци били на једно шест стотина метара даљине, кад се
чудовиште нагло окрете према њима, гледајући их својим очицама и
показујући огромна уста, у која је могло стати свих дванаест људи који
оу на њега кренули. Истовремено удари репом надоле, подижући
огромне таласе.
13. — Пазите! — рече поручник. — Уљешура се узнемирила.
— Какав грозан поглед! — рече Конинсон нешто узбуђеним гласом.
— Изгледа као да хоће да нас опчини.
— Немој је гледати, Конинсоне.
14. — Гледам ја у коју тачку могу гађати харпуном.
Чамци су пловили спорије, приближавајући се веома опрезно и
покушавајући да остану на извесном растојању.
Одједном уљешура издува облачић гушће паре, махну репом и
полако зарони у дубину, правећи мали вртлог.
— Станите! — викнуше поручник и мајстор Видак.
Морнари подигоше весла и два чамца се зауставише, љуљајући се
на таласима.
Свима је застао дах у грлу и нису се мицали, а сви осим поручника
пребледели су као креч. Чак и Конинсон, који је већ стотинак пута
ловио морске џинове, био је блед, а удови су му повремено нервозно
подрхтавали.
То је био почетак оног чудног страха који често обузме и најсмелије
китоловце, па и оне који су остарели на том послу. Страх који је некад
толики да крманоши и веслачи изгубе потпуно главе, а харпунерима
толико одузме снагу да нису више способни да подигну руку нити у
згодном тренутку баце харпун.
Да је море било мирно и да приликом спуштања чамаца није
запљуснуло, чуло би се како убрзано куца Конинсоново срце и срца
осталих.
— Храбро, харпунеру — рече поручник.
— Не бојим се, господине — одговори младић, трудећи се да
изгледа миран. — Чекам само да чудовиште поново изрони на
површину, па да му у слабине заријем харпун и, вере ми, ако га смртно
не раним.
— Пазите, момци! — у том тренутку викну мајстор Видак.
На сто корака пред њима на површини мора појави се вртлог, затим
изрони прво врх њушке, па глава и, најзад, цела уљешура.
На поручников знак, морнари спустише весла и чамци брзо
кренуше према џину. Већ су били на тридесетак метара даљине и
Конинсон је подигао харпун, кад сисар својим снажним репом диже
стуб воде, тако да се чамци нагло нагнуше на бок и на њихово дно
попадаше сви који су се у њима налазили.
— Проклетство! — заурла Конинсон.
После тог првог таласа чудовиште подиже други и најзад и трећи,
15. још већи, тако да се чамац напуни водом више од половине те се није
могло више ништа радити.
Одложивши харпун и оставивши весла, Конинсон и морнари су
морали да избацују воду из чамца, јер је запретила опасност да се
потопе, а сисар одједном побесне, па поче као луд да јури горе-доле,
прскајући и мумлајући потмуло, као кад се у даљини чује грмљавина.
Изгледало је да тражи непријатеље како би их смлавио ударцима репа,
али пошто су га његове слабе очи рђаво служиле, није их могао
спазити.
Мајстор Видак, који се дотле држао мало по страни, управи чамац
ка њему. За тили час стиже на даљину од двадесет лаката.
— Храбро, Харвеју! — викну Кониноон.
Млади харпунер, иако веома блед и дрхтећи толико да му је то
одузело пола снаге, подиже харпун тражећи згодно место на
животињином телу у које би га забио.
— Бацај! — викну мајстор.
Харпун се зањиха напред и назад и полете. Пресече два таласа,
окрзну трећи и зари се у десни бок уљешуре, у меснати и жилави део
тела.
Чамац одмах пође назад, отпуштајући конопац.
Можда смртно рањено, чудовиште се праћну и рикну тако силно да
се могло чути на неколико километара даљине, а затим зарони. Остаде
под водом само неколико тренутака и поново изрони на сто лаката
даље, опет рикнувши још јаче, бесно шибајући репом и преврћући се
на рањени бок као да је хтело да ишчупа копље које му је задавало бол.
Мајстор Видак управи чамац к њему, а Харвеј зграби копље на
чијем је крају било округло оштро сечиво, очекујући тренутак да
уљешура дигне реп, како би му га бацио испод последњих репних
пршљенова.
Поручник крену такође напред са овојим чамцем, али сисар, који је
несумњиво био опасно рањен, пошто је описао полукруг, заплива
невероватном брзином према северу-североистоку.
За кратко време конопац харпуна се сав одвио, а уљешура је и даље
секла таласе истом брзином. Харвеј надовеза други конопац, али се и
овај ускоро одмота.
16. — Покушајмо да је заморимо — рече мајстор Видак.
— Вежи конопац — викну Конинсон који беше још далеко, иако су
веслачи свом снагом веслали.
Харвеј завеза конопац и сисар је вукао чамац непрестано пливајући
према северу-североистоку не ронећи и не заустављајући се ни
тренутка.
Но ни после тог покушаја чудовшпте није успорило, шта више
пливало је брже, тако да је претила опасност да таласи преплаве
чамац.
Мајстор Видак завеза плутачу за конопац и пусти уљешуру уверен
да ће је ускоро наћи мртву.
— На брод — рече он — тај лопов ће посустати и онда ћемо га
наћи.
Чамац промени правац и упути се према „Данеброгу", који се
пуним једрима приближавао поручниковом чамцу у коме је Конинсон
гласно псовао на свим језицима света.
Мало затим, дванаест ловаца се укрцаше на „Данеброг".
— Сто му громова — узвикну Конинсон ступајући на палубу. —
Нисам данас очекивао овакву подвалу. Разбојник један! Умакао је мом
харпуну! Али ако га још сретнем, лоше ће се провести!
— Не узимај то толико срцу, харпунеру — рече поручник. — Стићи
ћемо га и то ускоро, је ли капетане?
— Надам се — одговори Вајмар.
— И ја се надам — рече Конинсон. — Али да сам га бар ја погодио
харпуном ... Онај лопов Харвеј увек има више среће од мене.
— Да ти није криво? — упита га капетан, смејући се.
— Мени? Боже сачувај, али да сам га бар ја харпунирао! ... Сто му
громова, не би могао толико да јури.
— Понављам ти да ћемо га стићи.
— Куда ли је само побегао?
— Опкладио бих се у буре вискија и у шољу џина да се упутио
према Мореузу Исаноцког.
— Кренућемо, дакле, према том мореузу.
— Брзо, харпунеру. Момци, дигните чамце на брод.
За неколико тренутака оба чамца беху подигнута на сохе. После
17. тога „Данеброг" отплови према Аљаски која са острвом Унимак чини
Мореуз Исаноцки.
Посади је било веома стало да се сисар пронађе да не би изгубила
високу опкладу са Норвежанином. И зато су скоро сви и ишли у
осматрачнице на крсцима и нетремице гледали према северу-
североистоку. Капетан је обећао боцу вискија првоме који сисара
угледа, а за том наградом сви су чезнули.
Ускоро су морали да одустану од тога стражареља које их је много
замарало, утолико пре што се није видео никакав бегунчев траг, ни
црвенкаста мрља од крви, нити масне мрље које обично остављају за
собом ове врсте сисара.
Четири дуга сата чврста једрењача, терана свежим ветром са
југозапада секла је таласе брзином која је прелазила седам чворова на
сат не скрећући с пута, затим скрену ка североистоку у нади да ће на
новоме путу наићи на трагове.
— Ништа! — узвикну капетан који је посматрао океан догледом.
Мора да је тај сисар веома јак кад толико дуго плива.
— Бојим се да није озбиљно озлеђен, господине — рече поручник
који је мирно пушио лулу, седећи на огради с десне стране брода.
— Да није Харвеј погрешно гађао харпуном?
— Зацело, капетане, а уосталом како би и могао добро гађати.
Уљешура је тако узбуркала море да се у чамцима једва могло стајати
на ногама.
— До ђавола, да је не изгубимо.
— Не верујем. Отпливаће далеко, то је сигурно, можда чак до
Беринговог мореуза, али ће ипак негде стати и угинути.
— Хоћемо ли је пронаћи?
— Како да не? Има плутачу привезану за конопац.
— Знам, али знам такође да има китоловаца који се не устручавају
да присвоје китове, иако су их други харпунирали. А тих нових гусара
има подоста.
— Додаћу још нешто, чега сам се сетио — рече поручник.
— Шта то, господине Хострупе?
— Ако наша уљешура оде да угине на неко острво или на неку
обалу, за нас је изгубљена. Становници ће је присвојити не водећи
18. рачуна о плутачи.
— Само би нам још то требало! Знате ли, поручниче, да смо ми
веома несрећни? Управо ове године кад смо се кладили са оним
врашким Норвежанином. Срећом што ми је посада јака и храбра и што
имам једрењачу са којом се не бојим ни поларног леда.
— Јесте ли решили да идете далеко на север?
— Јесам, господине Хострупе — одговори капетан озбиљним
гласом. — Отићи ћу и даље од Беринговог мореуза, отићи ћу до обала
Џорџије. Ако тамо не нађем толико китова да попуним товар,
отпловићу још северније ка Врангеловој Земљи.
— Чувајте се, капетане.
— Зар се не бојите ледених санти?
— Ја да се бојим?... Кад имам кесу са дуваном и боцу џина или
брендија, могу да кренем право на Пол.
— Познато ми је, поручниче, да ви не презате ни од чега. Добро,
пловићемо све док не наиђемо на велика ледена поља! Данци морају
победити Норвежане!
После пола сата са „Данеброга" су се видела Алеутска острва.
19. ТРЕЋА ГЛАВА
БЕРИНГОВО МОРЕ
Алеутска острва пружају се као дуг ланац који дели Велики океан
од Беринговог мора. Одвајају се од Аљаске, најудаљеније тачке
америчке обале и, описујући велики полукруг, спајају се са азијском
обалом, стварајући измећу себе безбројне мореузе, мале и велике,
препуне ситних острваца и спрудова који веома отежавају пловидбу.
Још и данас је тешко одредити колико их је у ствари, јер су многа
од њих веома мало позната, а много их је непознатих. У сваком случају
има их много, а нека су прилично велика, као Беринг, Атон, Уналаска,
Унимак итд. На целом архипелагу изгледа да не живи више од шест
хиљада душа.
Већина поменутих острва је брдовита, са неколико вулкана из којих
непрестано куља дим, са обалама веома високим уз које је веома тешко
пристати, и зато што су јако разграната са једне и са друге стране
разбијају се о њих са ужасном хуком таласи Великог океана и
Беринговог мора.
На тим стенама расту само кржљаве јеле, ситни храстови,
патуљасте врбе, а по увалама, заклоњеним од леденог северца, расте
густа и висока трава. Но иако је флора тако бедна, фауна је веома
богата: има безброј лисица, 6 северних јелена, чак и фока. Поред самих
обала има доста видри, иако их агенти руско-америчког друштва лове
до истребљења, а повремено се појаве и китови.
Пре 1741. та острва су била сасвим непозната. Чувени дански
морепловац Вито Беринг први је пронашао нека од њих. Његов друг
Чириков пронашао је друга 1742, а Вилинг и Саричев 1793. и 1795.
открили су остала. Па ипак на нека од њих, вероватно, још није крочио
20. ниједан Европљанин нити Американац.
Острво које је угледала посада „Данеброга", беше Унимак,
најисточније у архипелагу, које се налази на 54°30" северне ширине и
167° западне дужине. Јасно су се разазнавала његова три брда, прво са
веома неправилним врхом, друго купастог облика веома високо, из кога
је избијао црни дим и треће зарубљено, које домороци називају
Кајгинак. Иако је била средина лета, по врховима се чаробно светлуцао
још нерастопљени лед.
— Хоћемо ли ући у мореуз или ћемо га обићи? — упита мајстор
Видак капетана који посматраше острво.
— Мореуз Исаноцког веома добро познајемо па можемо покушати
да прођемо. Тако ћемо видети да ли се уљешура насукала на обалу
Аљаске.
Мајстор Видак се врати на крму и управи брод ка поменутом
мореузу, који дели острво Унимак од Аљаске. Ускоро се нашао на
малом растојању од обала Унимака где промени правац једрећи
упоредо са њима.
Острво је изгледало сасвим пусто, мада на њему живи око сто или
сто педесет Алеућана. Није се видела никаква колиба нити какав брод
између малих фјордова. И земљиште је изгледало пусто. Само мале
јеле пружале су према небу своје зелено лишће и нешто мало траве
могло се назрети у дну увале.
Обале су свуда биле високе, стрме и посуте овде-онде комадима
базалта, које је можда ту за време ужасне ерупције 1820. избацио
вулкан што се још пушио.
У два поподне „Данеброг" је полако улазио у Мореуз Исаноцки,
праћен јаким таласима који су се разбијали о обале острва.
Летела су безбројна, као снег бела јата галебова, ружичасто
обојеног перја испод груди, црних ногу и жутога кљуна, прождрљиве
птице које живе скоро увек у близини арктичких острва, али страшно
плашљиве, јер је довољно да ма која птица прелети, па да се оне све
разбегну. Иако се њихово месо мало цени, поручник Хоструп, страстан
и добар ловац, испали неколико хитаца, оборивши неке у тренутку кад
су прелетале једрењачу.
У три сата спазили су један домородачки чамац који је изгледа
21. долазио са оближњег полуострва Аљаске. То је био велики чун,
издубљен у стаблу огромног дрвета које је без сумње донела морска
струја. У чуну је било око двадесет Алеућана, људи средњег раста,
веома развијених, тамнопутих и округлог лица, пљоснатог носа, веома
изразитих али ситних очију и сасвим црне косе.
Пролазећи поред „Данеброга'', виком поздравише морнаре. Капетан
искористи прилику да их упита о уљешури, али ништа није могао да
сазна, јер су они кренули са Аљаске тек пре два сата.
Мало касније видели су један веома лак чун начињен од коже
морског телета, необично сличан ономе који упогребљавају
Гренланђани. У њему је био само један човек са двоструким веслом, а
изгледало је да долази са севера. Пловио је таквом брзином да ускоро
нестаде према истоку.
— Можда нам је овај човек могао нешто рећи — приметн
Конинсон, обраћајући се поручнику који је расејано гледао обале
острва.
— Да је и видео уљешуру, харпунеру, кажем ти, не би нам то рекао
— одговори Хоструп.
— А зашто?
— Да би је одрао он са својим друговима. Једна уљешура
представља право богатство за ове сиромашне становнике, који веома
често гладују. Но наћи ћемо је харпунеру, не брини. Гледао сам малочас
море и спазио сам масне мрље на његовој површини. Значи да је наш
сисар прошао овуда.
— Сто му громова! Треба ићи тим путем.
— Ићи ћемо, Конинсоне.
— Ја ћу се оместити у мрежу да нам не умакне.
— То је најбоље.
У девет сати увече „Данеброг", који је пловио прилично брзо,
изишао је из Мореуза Исаноцки и ушао у Берингово море, огромно
водено пространство које се налази између 52° и 66° северне ширине и
160° и 200° источне дужине са југа опкољен дугим низом Алеутских
острва, са истока и североистока америчким обалама а са северо-
запада и запада Камчатком.
Највећа дужина овога мора, које је већином обавијено маглом и
22. покривено сантама леда, од истока до запада је скоро 550 лига. Како на
америчкој тако и на азијској обали, улази у копно у облику пространих
залива у које се веома често склањају китови кад им дође време да се
коте. На северозападу је велики залив, који се зове Анадир, у који се
улива истоимена река, на западу Алеуторски залив и Камчагка, а на
истоку Бристол и Нортон. У њему су велика и достојна пажње острва
Сидов, Свети Матеја, Свети Павле и Свети Борђе.
У тренутку кад је „Данеброг" улазио у ово пространо и веома
опасно море, ниједно једро нити икакав сисар нису се видели на
хоризонту. Само понека бурница, кобна птица, која се радује само
олујама, додириваше таласе у које би повремено заронила тражећи
рибице. Три-четири облетаху око једрењаче, показујући своје црно
перје.
Теран јаким ветром са северозапада, „Данеброг" је брзо пловио ка
широком Бристолском заливу на чијим таласима су се виделе масне
мрље од којих је море добијало зеленкасту боју, али прође цела ноћ а
она проклета уљешура се не указа.
Сутрадан, двадесет и шестог августа, опет ништа. Капетан Вајмар
се узнемири и озловољи. Изгледало му је немогуће да је чудовгапте са
харпуном у слабинама могло да пређе толики пут, иако су се још увек
виделе масне мрље по таласима.
И поручник, обично тако хладнокрван, поче да се љути. Шетао се
још нервозније по палуби, пушећи неизбежну лулу и повремено би
нешто промрмљао.
И Конинсон, који је да не би изгубио из вида масне мрље, већ
двадесет и четири часа био у мрежи, тамо спавао и јео, био је ван себе
од беса. Врпољио се тако да је могао поцепати мрежу, а повремено се
могло чути како шаље до ђавола све океаноке уљешуре а некад и
Харвејев харпун.
Двадесет и седмог, још ништа. Двадесет и осмог ујутру, на
тридесет миља јужније од Рта Румјанцов, стражар објави да је на
видику неки брод који брзо плови према југу.
Капетан Вајмар нареди одмах кормилару да управи „Данеброг" на
ту страну, како би се код посаде тога брода распитао о уљешури.
После пола сата налазио се само на једну миљу даљине од
23. означеног брода. Беше то лепа, лака једрилица са две катарке од двеста
педесет или триста тона, веома елегантно грађена и готово потпуно
натоварена. Са крме се дизао црни дим, очигледан знак да је посада
топила маст.
— Мора бити да је ово неки ловачки брод — рече поручник.
Вајмар нареди да се истакне данска застава и целим низом знакова
замоли једрилицу да се заустави што она одмах и учини. „Данеброг" је
стиже за неколико минута и заустави се на једно шест стотина метара
од ње.
— Чиме вас могу услужити? — упита капетан са једрилице,
прислањајући на уста дозивало, док је његова посада подизала заставу
са звездама Сједињених Држава.
— Долазите ли из мореуза? — упита Вајмар.
— Управо одатле.
— Јесте ли наишли на једну уљешуру са харпуном у боку?
— Јеомо, капетане. Спазио сам је синоћ пред Нортонским заливом.
— Је ли била жива?
— Јесте, али чини ми се при издисају.
— Како иде с ловом?
— Имам пун товар. Ако хоћете добар савет, изиђите из мореуза и
пловите дуж обале Џорџије. Наћи ћете много китова.
— Хвала, капетане.
— Срећно, господине.
Једрилица разви једра и продужи пловидбу ка југу, а „Данеброг"
крену према Рту Румјанцов који је требало ускоро да се појави на
видику.
Нада да ће ускоро пронаћи уљешуру поново се роди у свим срцима.
Конинсон је први напустио своје станиште и попео се у велики кавез.
Још неколико морнара пошло је за њим, неки су се попели још више
до самих крстаца. Чак се и хладнокрвни поручник испео на крижно
једро, па је из коша посматрао море јаким догледом.
У десет изјутра „Данеброг" је обишао Рт Румјанцов и ушао у
Кактулски залив, веома широк али несигуран, од кога се на
североистоку између 64° и 65° северне ширине и 163° и 164° западне
дужине простире Нортонски залив који је открио 1778. славни капетан
24. Кук.
Обале су биле стрме и веома високе, нагризене, подлокане вечитим
таласањем мора, са врло малим фјордовима у које су продирали
валови, силовито шумећи. Овде-онде видела се нека јела, нека
патуљаста бреза, неки жбун и водопади који су се сливали са стења на
стење, остављајући диван утисак.
„Данеброг" је извесно време пловио сасвим уз обалу затим усмери
прамац према Нортонском заливу у који стиже око четири по подне,
пошто је обишао један стрми рт који се сасвим окомито спуштао у
море.
У том тренутку зачу се Конинсон како виче из великог кавеза:
— Уљешура према прамцу!
Сви погледи се управише у том правцу. Једва на хиљаду метара од
„Данеброга", саовим близу обале, пливао је сисар изврнут на леђа,
окружен хиљадама морских птица, које су нескладним кричањем
стварале паклену ларму.
25. ЧЕТВРТА ГЛАВА
ОРКАН
То је био управо сисар кога је Харвеј харпунирао испред Алеутских
острва а који је, после четири дана непрестаног бежања, допливао ту
да издахне.
Чудовиште је још увек у боку имало оружје које га је усмртило, а за
које је био везан конопац са плутачом на којој су били знаци
„Данеброга".
На његовом трбуху и на огромној глави која беше мало под водом,
виделе су се бурнице, галебови, урије и друге птице које су се храниле
његовим масним месом. Било их је хиљадама, а друге су још долетале
са свих страна видика да би узеле учешћа у тој богатој гозби.
„Данеброг", којим је вешто управљао мајстор Видак, стаде поред
сисара, око кога су већ пливала многобројна јата ајкула, не усућујући се
да у њега загризу, јер се становници мора веома плаше оваквих цинова.
— Право чудовиштс — рече Конинсон, посматрајући то огромно
брдо меса. — Кладио бих се да је деветнаест метара дуго.
— Можда и више — рсче поручник. — Добићемо најмање
деведесет тона уља.
— Добро би било да сваке недеље набасамо на овакво чудо.
Обогатили бисмо се у току само једне сезоне.
26. — На посао, момци, — викну капетан. — Треба пожурити ако
хоћете да изиђемо из Беринговог мореуза пре појаве санти.
Мајстор Видак нареди да се спусти у море један чамац и скочи у
њега са шесторицом људи оборужаних оштрим ашовима, прилазећи
сисару с главе. Са неколико снажних удара отворише доњу усну, уђоше
27. у огромна уста и отпочеше резати језик, огромну уљану масу тешку
неколико тона која је, добро спремљена, врло укусна за јело.
Док је мајстор радио са те стране, Конинсон, у пратњи неколико
морнара, секао је дебели слој сланине око главс преносећи је пажљиво
на брод и пазећи да се не преполови.
Кад је језик био пренет на палубу, морнари почеше полако окретати
огромног сисара тако да му се ускоро указаше леђа пуна чудних гука.
Поручник Хоструп и четири човека са секирама пажљиво, да не би
пали у море, дођоше до лобање. Разлупаше је да би извадили оно
скупоцено уље које је у продаји познато под именом „китава маст", а
употребљава се за прављење свећа и скупоцених сапуна.
Ово уље или боље речено стеарин било је сјајно као бисер и налази
се у дугуљастом каналу који творе кости лобање и лица на месту где
се спајају. Док је животиња жива, то уље је течно. Кад угине, згусне се
и понекад га у каналу има више од четири тоне. Обично има три тоне,
толико су управо и нашли у уљешури којој се „Данеброг" приближио.
Кад су покупили ту маст која се продаје по високој цени, морнари и
даље окретаху сисара, дерући му кожу. На броду су је секли у комаде и
гомилали на крми да би се из ње топила маст. Ту на пећима били су
већ спремљени казани од четири стотине педесет литара.
Ускоро се на палуби ловачког брода, одигравао необично суров
призор. Црни облаци смрдљивог дима дизаху се из пећи наложених
отпацима сисара. Казани су кључали и из њих се около ширио још
отужнији мирис. Из масних делова разбацаних на све стране цедила се
права река уља. Крв је цурила из комада дебеле коже и бојила је
црвенилом палубу и стране брода. Боси морнари, улепљени
прљавштином и наоружани свакојаким ножевима, огромна лешина на
којој се видело црвенкасто месо и џиновска ребра, хиљаде и хиљаде
птица које се укрштаху у свим правцима и чији су се промукли крици
мешали са узвицима људи, кључањем у казанима и пљуском тела
страховитих ајкула по мору, остављали су чудан утисак.
Ускоро се због мрака морало престати са комадањем лешине.
Капетан Вајмар који је радио као и последњи његов морнар, нареди да
се после вечере разда добар оброк џина и осигуравши брод са два јака
сидра да га море не би бацило према обали која не беше много
28. удаљена, нареди да иду на починак.
Сутрадан рано ујутру још живље су наставили рад. Сва кожа је
пренета на брод. Затим ишчупаше зубе који, иако нису од јако лепе
слоноваче, ипак имају своју вредност. Исекоше један део мишића који
дају одлично туткало, затим жиле, велику количину костију које црна
животиња има и најзад канал где се често крије сива амбра, веома
скупоцена материја нежног мириса коју много траже отмене
Американке и Европљанке. То је лака материја која плива на води, која
је само мало измењен измет, најзад део недовољно сварене хране.
Конинсон је нашао у уљешурином каналу шест таквих комада, од
пет или шест стотина грама сваки, а били су неправилног облика.
У шест поподне костур је био потпуно огољен.
Капетан који је журио да доплови до Беринговог мореуза како би
стигао до обала Џорџије пре појаве ледених санти, нареди да се развију
једра и у седам, после два дуга крижања, „Данеброг" напусти
Нортонски залив са прамцем ка северу-североистоку, носећи собом
преко деведесет тона масне материје од које је један део већ био
истопљен у жућкасто уље са укусом ужегле рибе, густине 0,927 а које
се могло стегнути тек на 0°.
Изван залива море је било узбуркано због јаког северозападног
ветра, веома хладног и који је постајао све јачи. По небу су јездили
беличасти облаци пуни електрицитета који нису обећавали ништа
добро.
— Бојим се да ће се дићи вихор — рече капетан прилазећи
поручнику, који је шетао по палуби са рукама у џеповима и лулом у
устима.
— Играћемо — мирно рече хладнокрвни човек.
— Али много, господине Хострупе. Приметио сам да се барометар
нагло спушта а шторм глес јако мења. Волео бих да сам већ далеко од
опасних места у мореузу.
— Ба! „Данеброг" је одлична једрењача која се не боји оркана,
капетане.
— Не поричем. Надам се да ће се и овога пута извући.
Око десет сати увече облацн се згуснуше а море отпоче да се диже.
Многобројне бурнице надлетале су пенушаве врхове таласа, крештећи
29. промукло. Изгледало је да ове злослутне птице дозивају олују која се
управо спремала.
Бојећи се да се ускоро бура не разбесни, капетан остаде на палуби
до позно доба, али видећи да ветар, иако је дувао неправилно, не мења
правац, повуче се у своју кабину пошто је иаредио да се савију вршна
једра и да се смање доња.
Ноћ је прошла доста мирно. Није било снажних удара ветра, нити
сувише високих таласа.
Но тридесет и првог, облаци постадоше гушћи и црњи и спустише
се толико да је изгледало да ће замочити крајеве у море. Ветар се
појача, скрећући са југа на југоисток, звиждећи на хиљаду начина кроз
ужад и једра, подижући џиновске таласе покривене белом пеном.
Убрзо се у даљини зачу грмљавина и неколико бледих муња
обасјаше црне облаке који су јездили у нереду као необуздани коњи.
Капетан нареди да се савије већина једара и да сва посада буде на
палуби. Морски вук предвидео је веома јаку буру и хтео је да буде
спреман како би поднео њене ударе.
Око једанаеет сати ујутру море се веома узнемири, а ветар поче да
још више бесни. То нису били више таласи, већ права водена брда која
су се бесно сударала. Чуло се само хујање ветра, ударање једара и
конопа, шкрипање јарбола, јаукање морнара и крештање бурница.
Управљан вештом руком мајстора Видака, „Данеброг" се храбро
држао, секући таласе оштрим и јаким кљуном, али после неколико
сати налазио се у тако тешком положају да многи морнари пребледеше
и чак се хладнокрвни поручник намршти.
30. Ветар је тада достигао невероватну брзину од двадесет и седам
метара у секунди, брзину коју достиже само при великим олујама и
коју врло мало бродова издржи. И заиста, „Данеброг" је са нагнутом
31. левом страном до саме воде, јурио лудом брзином секући таласе који
су се ужасно комешали уз многогласну рику, док је десни бок брода
често плавило море. Већина једара су за трен ока исцепана и стргнута
са крижева те је стабилност једрењаче дошла у озбиљну опасност.
Јадна једрењача, која се скоро више и није потчињавала кормилу,
клатила се на све стране, час се пењала на таласе, час се спуштала у
провалије у којима се излагала опасности да је за навек прогута море.
Цвилела је, час јој је отпадао комад ограде, час део палубе. Било је
тренутака кад је толика маса воде плавила њене бокове да се није
знало да ли још плови или већ тоне.
Држећи чврсто ручицу кормила, капетан Вајмар а поред њега и
мајстор Видак, упркос опасном положају, беше сачувао задивљујућу
хладнокрвност и издавао је заповести громким гласом.
Држећи се за ланац на прамцу, поручник је преносио заповести
мирним гласом као да се налазио у безбедној кући а не на броду који је
сваког тренутка могао да се разбије.
Боси, полуголи, без капа, мокри, бледог лица од ужаса, морнари су
се чврсто држали за ограду, за опуте или за доња једра, очију упртих у
старешине, спремни да изврше заповести. Повремено би се неки од
њих кога би запљуснуо талас, котрљао по палуби, или одбачен према
јарболима, задобијао тешке убоје. Један морнар је био чак избачен
преко ограде. Спасао се брзо се ухвативши за једну соху.
У девет увече, то јест после тринаестчасовне огорчене и очајне
борбе, „Данеброг" је непрестано пловио брзином већом од дванаест а
каткад и тринаест чворова и налазио се у близини Беринговог мореуза.
При светлости једне муње, на седам или осам миља са стране ветра,
већ се могла видети америчка обала.
Капетан Вајмар посла два човека у велики кавез да на време јаве
чим спазе острва Дијамеде која се налазе усред мореуза, а на која се
„Данеброг" могао насукати.
У десет часова, један бесни удар ветра свали једрењачу на бок.
Очајан урлик престашених одјекну палубом са хуком буре. Сви су
морнари мислили да се њихов брод више неће исправити.
Срећом се Конинсон налазио близу главног једра и са неколико
удара секиром пресече опуте. То је било довољно да се једрењача врати
32. у пређашњи положај и спречи таласе да се сруче на палубу.
Готово одмах завлада кратко затишје. Услед силног налета ветра
облаци се нагло раставише. За неколико тренутака указа се сунце, које
на тој северној ширини, лети, може се рећи, никад и не залази.
Златна светлост на узбурканом мору остављала је диван утисак
који је трајао само неколико секунди. Облаци се саставише, полутама
се опет простре по таласима и ветар поново поче да још јаче завија,
гурајући испред себе једрењачу којој је још било остало само једно
крижно крило и четвртасто једро на средњем јарболу.
Одједном стража викну: „Копно према прамцу!"
Капетан повери кормило мајстору Видаку, па иако се брод силно
љуљао, јурну на прамац где се већ налазио поручник.
На даљини од четири миље море се силно уздизало око скупине
Диомеде коју образоваху острва Ратманов највеће, Крузенштерн
средње и Фервај, сасвим пуст гребен.
— Треба да се држимо пучине, капетане — рече поручник.
— Идем ја на крму — одговори Вајмар. — Наредите да се спреми
неколико једара за замену.
— Зар се бојите да она неће издржати?
— Ако наиђе јак удар као онај малопре, уверен сам да неће
издржати.
Капетан се врати на крму, узе ручицу кормила у руке, а поручник
нареди да се на палубу донесу друга једра.
„Данеброг" беше упловио у мореуз који је између источног азијског
рта и америчког рта Палес широк осамдесет и три километра и веома
дубок.
Овде је море било страшно узбуркано. Таласи терани ветром,
сабијали су се, тако рећи, измећу две обале, иако су ове, како рекох,
удаљене једна од друге, и разбијаху се о острва бацајући пену до такве
висине да је она готово додиривала црне крајеве облака.
У поноћ „Данеброг" доплови пред острво Ратманов око кога је
насумце летело хиљаде морских птица.
Изненада, кад су морнари мислили да су већ ван сваке опасности,
један бесан налет ветра обори се на једрењачу тако да више од
половине прамца утону у запенушане таласе. Јарболи се повише као
33. шипке, затим се зачуше два силна праска праћена крицима ужаса. Оба
једра, истргнута са крижева, одлетеше као две огромне птице. Иако
необично храбар, капетан Вајмар пребледе.
— Једро, једро или смо изгубљени! — викну он.
И заиста „Данеброг", без иједног комада платна, понесоше таласи и
ветар право на острво Ратманов чије се литице налажаху на око осам
стотина метара даљине.
Поручник Конинсон, мајстор Видак и десетину морнара, ма колико
се једрењача љуљала на све стране и они често посртали, покушаше да
развију једно мало вршно једро, али таласи који су запљускивали
палубу и силовит ветар у томе су их ометали.
Три пута је једро подизано до крижа и три пута га је ветар обарао
заједно са људима.
Тада посаду обузе панични страх. Неки морнари, који беху потпуно
изгубили главу од страха, растрчаше се по палуби не слушајући
наредбе нити претње претпостављеннх. Друти, исто тако уплашени,
јурнуше у чамце.
„Данеброг", накренут на бок који је свакога часа плавило море,
пловио је секући таласе мимо очајне борбе капетана који није
испуштао кормило из руку.
Одједном нешто силно удари о леву страну уз злослутни тресак.
Капетан, поручник и сви морнари попадаше по палуби.
Кад се подигоше, „Данеброг" није више пловио. Беше се насукао на
једно двеста метара од острва, на подводно стење чији су црни врхови
израњали из таласа.
34. ПЕТА ГЛАВА
ОСТРВО РАТМАНОВ
Осетивши да је брод стао и схвативши да се десио велики квар,
капетан Вајмар просто заурла.
Наглим покретом кормила најпре је покушао да га извуче са тог
стења, које је могло сваког часа пробити једрењачу, али кад му то не
пође за руком, јурну на предњи део где се беху скупили сви морнари
који су викали од ужаса. Ни у том тешком положају, који је могао бити
кобан, Хоструп ни најмање не беше изгубио хладнокрвност и већ се
нашао ту.
— Јесмо ли изгубљени? — упита га капетан кроз зубе.
— Можда нисмо — мирно одговори Хоструп.
Капетан одгурну неколико морнара и попе се на косник.
„Данеброг" је предњим делом ушао у један пешчани спруд, с обе
стране опкољен двојним редовима ситног стења. Крма се љуљала на
води. Иако је то с једне стране било добро, са друге није ваљало, јер су
таласи, подижући је, могли да разбију брод.
— Да се није негде пробушио? — упита поручник.
— Бојим се да јесте — одговори Вајмар. — Чини ми се да видим
рупу испод линије до које допире море. Ужас! Зар нас је и то морало
задесити? Није био довољан онај удар американчеве једрилице! Јадни
мој „Данеброг"!
— Можда квар и није тако озбиљан, капетане.
— Ко ће запушити отвор? Овде смо као усред пустиње.
— Имамо на броду одличног дрводељу.
— Сиђимо у слагалиште, господине Хострупе.
Две старешине наредише да се отвори главни улаз и сиђоше у
35. утробу брода, а пред њима су ишли Конинсон и мајстор Видак са
упаљеним светиљкама. Помакоше бурад која заузимаху један део
слагалишта, пођоше ка прамцу и зауставише се, пажљиво
ослушкујући.
Јасно су чули потмуло клокотање, без сумње вода која је улазила
кроз отвор.
— Је ли рупа велика? — узнемирено упита капетан.
— Не верујем — рече мајстор Видак. — Вода не клокоће тако јако.
— Морамо ли помаћи бурад? — запита Конинсон.
— Засад не треба — рече поручник. — Док бура не стане, ништа се
не може учинити.
— Постоји ли опасност да потонемо?
— Засад не постоји — одговори капетан. — „Дане-брог" се јако
насукао, а крма је висока. Попнимо се на палубу.
Напустише слагалиште и вратише се на палубу, где су их морнари,
још бледи, очекивали с великим страхом. Капетан их умири са
неколико речи.
Није се могло ништа урадити јер је оркан тако беснео да је било
немогуће спустити чамце.
Капетан нареди да се баци сидро са крме да би осигурао брод, а
друга два сидра баци између ситног стења, једно с десне, а друто с
леве стране. Пошто је то било урађено, очекиваше веома узнемирен,
што није могао савладати, да се море смири.
Његово стрпљење и стрпљење целе посаде беше стављено у
искушење, пошто је оркан беснео целога дана, силно потресајући
једрењачу која је тужно шкрипала, заробљена на пешчаној обали.
Али око једанаест часова поподне онај силни ветар се постепено
стиша и кроз растурену маглу, на западном видику, поново се појави
сунце.
У поноћ завлада потпуна тишина у горњим слојеавима, а ваздух,
мало пре тако узбуркан и хладан, постаде топао, да су помислили да се
налазе у Мексику а не у Беринговом мореузу. Море је још увек било
веома узбуркано и даље је са великом жестинам запљускивало острва,
продирући у фјордове са продуженим рикањем.
Сутрадан, другог септембра, за време осеке, капетан, поручник,
36. Видак и дрводеља сиђоше у један чамац, присташе уз спруд на коме се
прамац брода беше насукао и стајао сад сасвим изнад воде.
Квар од силовитог удара био је велики, али се могао поправити. На
неколико корака од прамчане статве, одмах испод водене линије, оштри
врх једне стене беше отворио толико велику рупу да је кроз њу
слободно могло проћи буре. Кобилица, срећом, није претрпела никакво
оштећење, јер је наишла на песковити спруд у који се скоро сасвим
зарила.
— Шта кажеш, мајсторе? — упита капетан узнемирено.
— Удар је био силан — одговори он — и рупа је огромна, али...
— Али?... — упита капетан у чијим очима сину зра-чак радости.
— Затворићемо је.
— Колико ти је времена потребно? То би морало бити брзо да
бисмо искористили велику плиму дванаестог септембра.
— До тога дана „Данеброг" ће бити спреман да отплови.
— Кад напустимо спруд, куда ћемо ићи? — упита поручкик који је
хладнокрвно и веома брижљиво пунио лулу.
— Неће ли вам бити непријатно да ме пратите на север? — упита
капетан, гледајући га нетремице.
— Био бих веома срећан, господине.
Капетан му снажно стеже десницу.
— Ви сте храбар човек, господине Хострупе.
— Опклада ми лежи на срцу, господине Вајмаре — одговори
Хоструп. — Што се мене тиче, ставићу живот на коцку само да
сачувам досадашњи углед данских китоловаца.
— Хвала, поручниче. А сад, дрводељо, на посао.
Пошто се морала искористити осека, дрводеља својски приону на
посао. Помагало му је неколико морнара који су у другом чамцу
доносили потребан алат, велику количину дрвета и неколико великих
бакарних плоча. Друга група морнара ослобађала је предњи део
једрењаче од буради и радала на пумпама, црпући воду која је продрла
кроз отвор.
Поручник Хоструп који се слабо разумевао у тај посао, врати се на
брод и узе пушку.
— Хајде да прошетамо по острву — рече Конинсону. — Видим да
37. има крупних птица а можда се у фјордовима крије нека фока или који
морски коњ. Узми пушку па хајде са мнам.
— Рукујем боље харпунам него ватреним оружјем, поручниче! —
одговори харпунер. — Ви се брините о птицама а ја ћу о фокама.
— Како хоћеш, пријатељу.
Уђоше у мали чун и удаљише се обилазећи острвца о која се
разбијаху последњи таласи које је подигао оркан.
Снажно веслајући за неколико тренутака стигоше на острво, али је
са те стране обала била стрма и веома висока те се није могло
пристати. Око њега летеле су многобројне морске птице које су у
пукотинама обале начиниле своја гнезда.
Идући даље, два ловца ускоро наиђоше на мали фјорд. Он се
завршавао ниском обалом, делимично покривеном најситнијим песком,
а другим делом црним шљунком, заобљеним непрестаним радом
таласа.
Везаше мали чун за једну стену и искочише на копно, носећи собом
оружје.
Острво је било ружно. Овде-онде уздизаху се пусте узвишице, мало
даље велике црне стене у чијим се пукотинама видео кржљави лишај,
понека дивља ружа и стабљика дрењине или трњине.
— Каква пустош! — узвикну Конинсон. — Да ли ћемо бар наћи
фоке?
— Надам се, харпунеру — одговори поручник. — Некад их је овде
било тако много да су понеки китоловци пунили своје ловачке бродове
њиховим уљем. Данас, међутим, ретко се могу срести, јер их
беспоштедно лове.
38. — Ти китоловци су вероватно побили врло много фока да би
попунили товар.
— Хиљадама, Конинсоне.
— Значи да ће ускоро бити потпуно истребљене.
39. — То ће се зацело десити за кратко време. Већ их на обалама
Северне Америке нема.
— Каква несрећа! А кад човек помисли да су то безопасне
животиње! Зашто те кукавице не нападају беле медведе!
Бацивпш поглед на обалу, ловци зађоше дубље у острво где је био
тако велики број птица да су каткад заклањале сунце.
Час су пролетала огромна јата урија, птица црних и белих, дугачког
и правог кљуна са ногама сасвим позади, тако да је изгледало да седе
уместо да стоје, час јата стролага, врло лепих птица са црним грудима
и лећима, а на крилима и деловима тела попрсканих снежном белином,
час дуги редови дивљих гусака, крупних као обична гуска, које
подизаху паклену галаму.
— Богами — узвикну поручник — кад бисмо хтели да натоваримо
брод птицама, не би нам то било тешко.
— Задовољимо се да напунимо куварову оставу — рече Конинсон.
— На посао, господине.
Поручник се попе на једну стену, намести се на сам врх и одатле
отпоче пуцати у јато птица које је летело изнад њега десно и лево, не
плашећи се.
За кратко време, галебови, гуске, урије, стролаге лежаху на земљи
погођене мецима одличног ловца. Конинсон је убијао харпуном рањене
птице.
Пуцњава која није престајала најзад уплаши птице и оне се
удаљише од стене, одлетевши ка обали.
— Ви сте страх и трепет као ловац — рече Конинсон поручнику
који скупљаше улов. — Овде има толико меса да се посада
„Данеброга" може хранити целу недељу.
— А нисам још завршио, харпунеру. Видео сам тамо доле две
велике птице и надам се да ћу их устрелити.
Скупише улов на гомилу испод стена и поћоше ка мору, боље
речено према једном малом фјорду, више кога су летеле две огромне
птице белог и црхног перја.
— Какве су то птице? — запита Конинсон. — Можда су орлови.
40. — Овде орлови? — Чини ми се да су то два албатроса.
— Али албатроси су птице аустралског мора, господине.
— Неоспорно, али многе од тих прождрљивих птица свијају гнезда
41. по острвима око Кине и Јапана, а јуна месеца долете овамо.
— Је ли њихово месо добро?
— Истини за вољу морам рећи, кожасто је, али ако извесно време
стоји усољено, а затим се припреми с неким укусним сосом, није
рђаво.
Ловци ускоро стигоше до фјорда, али албатроси, додуше мало
мршави, али заиста огромни, чија раширена крила беху скоро пет
метара, удаљише се и то тако брзо да за неколико тренутака беху
сасвим ишчезли.
— Гадови! — узвикну харпунер.
— И јесу, иако су велики и имају огроман кљун — рече поручник.
— Али... гле!
— Шта је било?
— Погледајте на лево, поред мора — шапну му Конинсон.
Поручник погледа у показаном правцу и на једној ниској стени,
која се стрмо спуштала у море, спази веома велико црвенкасто тело.
— То је фока — рече Конинсон.
— Није. Вероватно је морски коњ — рече поручник који напуни
пушку сачмом.
— Треба га убити.
— Убићемо га, харпунеру. Само да нас не спази, иначе оде у море.
Зађоше међу стене и кријући се стигоше на само двеста корака од
плена који се грејао на сунцу, изваљен на бок.
Поручник се није преварио. Био је то заиста морски коњ који се
зове још и морж, дугачаас скоро четири метра, обима три метра,
обрастао кратком, ретком и црвенкастом длаком. Јасно су се видели
његови дугачки зуби, бели као слоновача, окомито спуштени из горње
вилице.
Те животиње којих је некад било много по свим обалама северне
Азије и Америке, безопасне су на копну, јер се једва крећу, али
нападнуте у мору у коме пливају веома брзо, очајно се бране и често
јаким зубима оштећују велике чамце ловаца.
Поручник посла Конинсона иза једне стене која је била недалеко од
оне на којој је лежао морски коњ, затим полако диже пушку, пажљиво
нанишани и опали.
42. Погођен у главу, морски коњ скочи нагло, заурла и поче се
копрцати, покушавајући да се докопа ивице стене и да се спусти у
море. Али Конинсон беше близу. У десет скокова стиже га, удари га
харпуном да остаде на месту мртав.
— Добар хитац — узвикну харпунер окрећући се поручнику, који се
приближавао мирно као и обично. — Ово су заиста животиње које
заслужују метак.
— Верујем, Конинсоне. Овај морски коњ је толико дебео да ће нам
дати преко два бурета уља.
— И то бољег уља него што даје кит, господине Хострупе. Можда
их још има?
— Сумњам, Конинсоне. Китоловци су истребили морске коње.
— А да ли их је било много на овом острву?
— Хиљадама, харпунеру. Причао ми је један холандски капетан,
пре петнаест година, да их је један норвешки китоловац за четири сата
убио преко пет стотина.
— Какав покољ!
— Знам и то, али се више не сећам где је то било, да их је посада
неког енглеског брода 1705. убила осам стотнна у року од шест сати и
да је три године касније друга једна посада убила девет стотина за
седам сати.
— Онда се за један дан могао натоварити цео брод уљем.
— А ти су товари вредели много више од наших, јер и коже
морских коња имају вредности. А зуби, бељи од слоноваче, продавали
су се по високој цени.
— А како ћемо ову грдосију пренети на брод?
— Оставимо је овде. Послаћемо морнаре да је донесу. Продужимо
шетњу, Конинсоне.
Ловци су шетали морском обалом скупљајући јаја морских птица,
већином снесених на песку или у пукотинама стена и повремено су
пуцали на галебове.
У шест, натоварени као мазге, седоше у мали чун и вратише се на
брод где су дрводеља, капетан, мајстор Видак и морнари приљежно
радили на поправци квара.
43. ШЕСТА ГЛАВА
ОСЛОБОЂЕЊЕ
Ујутру дванаестог септембра, дана велике плиме, „Данеброг" беше
спреман да заплови. Дрводеља је пажљиво затворио отвор и то тако
добро да није могла продрети ниједна кап воде у брод и да је могао
поднети ударе леда. Остало је још да се насукана једрењача извуче,
врло тежак посао, али у чији успех нико од посаде није сумњао.
Како је требало још само четири часа да плима достигне највећу
висину, похитало се са припремама. У подне је све морало бити
спремно и свако на свом месту како се не би изложили опасности да
сви напори падну у воду и да се мора после чекати још неколико дана.
Капетан нареди да се цео товар из слагалишта пренесе на крму, да
би тиме олакшао прамац и насукана једрењача се брже извукла. Затим
нареди да се подигну два највећа сидра која беху бачена на шездесет
лаката од крме на чврсто дно и да се причврсти ужад на две битве на
броду. Поручник нареди да се спреме једра како би се одмах удаљили,
чим се једрењача спусти из тог опасног базена који скоро потпуно
беше опкољен стенама.
У десет сати било је све готово на једрењачи и сви људи беху на
својим местима.
Плима је надолазила брзо, покривајући црне врхове малих гребена
мећу којима је море јако клокотало. Ускоро море је преплавило стење и
предњи део једрењаче поче да подрхтава, а потом се зачу шкрипа.
— Готово! — узвикну капетан.
Морнари се нагоше над битве и чекаху јако узбуђени. Многи
пребледеше.
Дрхтање и шкрипа нису престајали, штавише појачавали су се.
